У мојим сновима сваке ноћи расте дрво, документарни филм Вида Хајншека, снимљен 2024. године, када је освојио и награду за најбољи документарац на Фестивалу словеначког филма.
Филм се приказује у оквиру Ревије словеначког филма у организацији СДК „Драго Чех“ у Бору.
Трајање филма: 55 мин.
Premijerno prikazan 2024. godine, kriminalistički film i komedija To je pljačka! prvi je dugometražni igrani film slovenačkog reditelja Gregora Andolšeka, autora brojnih kratkih i niskobudžetnih filmova, koji je režiju diplomirao u Parizu. U ovom filmu reč je o pokušaju pojedinca da se izbori sa birokratijom i neumitnim sistemskim greškama. Slučajno kidnapovanje generalnog direktora osiguravajuće kuće uvodi komični obrt.
Представљање Лексикона здравствене културе Тимочке Крајине др Петра Пауновића, епидемиолога у пензији, учитеља здравља и оснивача Рајачке школе здравља и аутора великог броја стручних и популарних публикација у области заштите здравља, здравственог просвећивања, историје медицине и здравствене културе, народне, конвенционалне и превентивне медицине.
Добро дошли!
Да ли ће тинејџери превазићи поделе и супарништва зарад спасења једног игралишта од корпорацијске логике организације простора?
Филм је освојио већи број награда на фестивалима у региону, али и у Швајцарској и Катару, а у мултиетничкој глумачкој екипи игра и Тихомир Станић.
Добро дошли!
Рендгентски техничар и фото-аматер кога су радо позивали да фотографише свадбе и друге важне породичне догађаје, као и појединце, Милутин Трујић (1937-2006) за собом је оставио велики број негатива насталих крајем шездесетих и током седамдесетих година 20. века у Бору и околини, а које је прикупила његова унука, историчарка уметности Катарина Костандиновић. За ову изложбу, коју је у сарадњи с Катарином приредило Завичајно одељење НБ Бор, издвојени су негативи фотографија снимљених у селу Шарбановцу.
Фотографије можете погледати овде.
На програму су три кратка филма, снимљена 2024. године, приказивана на бројним фестивалима широм Европе: један документарни и два анимирана фима млађих словеначких уметница.
Ревија филмова наставља се дугометражним играним и документарним филмовима сваког понедељка до краја октобра, а закључно са 10. 11. 2025.
Добро дошли!
Selvedin Avdić je pisac i urednik portala Žurnal, za koji vodi i podkast Radićeva 2. Objavio je zbirku priča Podstanari i drugi fantomi, „intimnu monografiju“ o zeničkoj Željezari (i samoj Zenici) pod naslovom Moja fabrika, romane Sedam strahova i Kap veselje, prevedene na više evropskih jezika, dve knjige zapisa Autobusne bilješke i Mali smakovi. Među „fantomima“ na koje možete naići u njegovim knjigama, pored nekadašnjeg jugoslovnskog industrijskog i privrednog giganta u rudarskom gradu, jesu i rudarski duh perkman kao i hotel Metalurg. Adaptacijom njegovih knjiga Moja fabrika i Sedam strahova nastale su višestruko nagrađivane pozorišne predstave. U okviru festivala, imaćemo prilike da čujemo odlomke Moje fabrike, koja je u Srbiji gotovo nedostupna, kao i da s Avdićem porazgovaramo o njegovim zagonetnim, začudnim romanima i beleškama.
Rumena Bužarovska je profesorica američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju, prevoditeljka sa engleskog jezika, književnica, organizatorka ženskih pripovedačkih večeri pod nazivom PičPrič, jedna od voditeljki podkasta Radio Mileva i kolumnistkinja Velikih priča. Posle četiri zbirke priča, od kojih su tri prevedene na srpski (Osmica, Moj muž i Nikuda ne idem), koje su privukle veliku pažnju svojom odmerenom duhovitošću, efektnom konciznošću i životnim likovima, Bužarovska je objavila koautorski Dnevnik 2020., zbirku putopisnih eseja na engleskom jeziku, takođe prevedenu na srpski, pod naslovom Nakon Boga, Amerika i svoj prvi roman Toni, koji ćemo posebno predstaviti nakon neformalnog ćaskanja kluba čitateljki s autorkom, a koji je nedavno uvršten u regionalni književni izbor „Štefica Cvek“ Pobunjenih čitateljki.
Radmila Petrović je ekonomistkinja i pesnikinja koja odnedavno vodi svoju izdavačku kuću Šmeker-devojka, nazvanu po lirskom subjektu njene treće zbirke pesama Moja mama zna šta se dešava u gradovima, koja je privukla neuobičajenu (medijsku) pažnju i publiku svojim svežim, naizgled neposrednim i neretko oštrim i oporim jezikom, osobenom slikovitošću i novim načinom prikazivanja odnosa između ruralnog i urbanog, patrijahalnog i liberalnog, porodičnog i individualnog. Svoju pripovest o odrastanju, sazrevanju, suočavanju sa sobom i drugima u savremenom društvenom i radnom okruženju, o ljubavi i napuštanju, Radmila nastavlja u poemi Nisam znala šta nosim u sebi. U okviru festivala, Radmila će održati pesničku radionicu i sa nama razgovarati o svojoj poeziji.
Mihaela Šumić je prevoditeljka i književnica. Svaka njena knjiga formalno i žanrovski je drugačija od prethodne. Posle zbirke pesama Nekoliko sitnih uboda, inspirisane naslovom slike Fride Kalo i kontekstom njenog nastanka, Šumić je objavila zbirku priča Herbarijum svete smrti, u kojoj se pripoveda o usudu žena i devojaka u različitim kulturama i epohama, ali i o njihovom otporu ili njihovoj solidarnosti, pri čemu je i svaka priča drugačija po načinu pripovedanja i komponovanja. Za zbirku pesama u prozi Imenik Laure Karvalo, Šumić je izgradila uverljivi okvir: fikcionalnu profesoricu Lauru, autorku nekoliko knjiga, čiji je imenik dugo bio deo policijskog dosijea o njenom tajanstvenom nestanku. Jednako fikcionalno selo Selvanto, u fikcionalnoj državi nastaloj raspadom neke druge države, u romanu Čovjek vuk funkcioniše i kao alegorija balkanskih društava „prepoznatljivih“ po korupciji i zataškavanju zločina i odgovornosti moćnika. Nakon prevodilačke radionice, predstavljamo i roman Čovjek vuk, koji je bio u izboru za Evropsku nagradu za književnost.
Goran Vojnović je reditelj, scenarista, književnik i kolumnista. Scenario pretočen u omladinski roman Južnjaci, marš, koji je kasnije – ipak – ekranizovan, doneo mi je dve najznačajnije slovenačke nagrade – Prešernovu i nagradu Kresnik, kojom su potom nagrađena i njegova dva naredna romana Jugoslavija, moja dežela i Smokva. Iako pisani u potpuno različitim tonalitetima, „sočni“, provokativni, politički nekorektni Južnjaci, marš i nastavak Đorđić se vraća, kao i „teške“ porodične drame Jugoslavija, moja dežela i Smokva, kroz iskušenja, pogrešne odluke, osujećenja, gubitke i nedaće s kojima se suočavaju njihovi pripovedači i kroz njihove razgranate porodične priče, tematizuje identitetske i emotivne krize i lomove, izdaje ljubavi, poverenja, uverenja i samih sebe nastale tokom decenija sastavljanja i rastavljanja Jugoslavije i nakon njenog raspada. S Vojnovićem geldamo film Nekad su bili ljudi, čiji je on koscenarista i režiser, a koji se bavi sudbinama nekadašnjih i današnjih migranata i izbeglica, i razgovaramo o povratku Đorđića i temama kojima se u svojim delima iznova i sam vraća.
Divna Vuksanović je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti i na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Magistrirala je teatrologiju na FDU, a doktorirala na Filozofskom fakultetu. Bavi se kritičkom teorijom i filozofijom medija, estetikom, posebno estetikom medija. Objavila je trotomnu Filozofiju medija, Filozofiju zabave (u koautorstvu), na desetine naučnih i stručnih radova, ali petnaestak književnih dela: zbirki pesama, kratkih i mikro priča, knjiga poetske proze, jedan „romanoid“, kao i nekoliko knjiga za decu. Književna dela Divne Vuksanović prepoznatljiva su koliko po svojoj žanrovskoj neodređenosti, eksperimentalnim oblicima izražavanja i pripovedanja, jezgrovitosti, liričnosti, toliko i po svojoj filozofskoj orijentaciji, okrenutosti ka preispitivanju savremenih kulturnih, političkih i medijskih fenomena i njihovih efekata na život, svest, identitete… ljudi.
Dvadeset tri kratke priče vezane za neku vrstu bazena, u kojima se ili oko kojih odvijaju bizarni ili groteskni, na momente jezivi, zagonetni događaji, čine knjigu Na bazenu (KOV, 2024), za koju je autorka dobila Nagradu „Moma Dimić“ Biblioteke grada Beograda. Priče sadrže i koriste elemente fantastike i naučne fantastike, distopijskih situacija i preokreta, a zajednički grade uznemirujući sliku nadolazećeg vremena tehnokapitalističkog sveta.
I evo me, jurim užarenim ulicama Zvezdare, na
zadatku koji je jutros stigao, u obliku molbe za uslugu –
od drugara iz Bora. Istina, to je jedan od onih ljudi s
kojima se ne viđam toliko često, ali svako druženje s
njim i čitavim društvom oko njega, uostalom, uramljeno
je u unutrašnju galeriju nezaboravnih provoda. A kad je
to slučaj, onda je osećaj prema drugarstvu snažniji od
formule za čije računanje je činilac količina zajednički
provedenog vremena. Na njegovo lukavo, šifrovano
pitanje: da li bih mogao da se iscimam, preuzmem i
odnesem nešto njegovom drugaru, prvo me proradi
nervoza, ali već u narednim sekundama mozak štancuje
kolekciju argumenata koji će ovom danu dati smisao,
mom karakteru injekciju steroida, a što se čini najvažnije
danas – zatrti raspoloženje u kom sam se probudio,
ostaviti ga u prašini daleko iza, s nadom da neće uspeti
ponovo da me dohvati.
Добро дошли!
