У чланку ЖЕНЕ БОРА ПРИПРЕМАЈУ ПРОСЛАВУ 8. МАРТА (раднички лист Колектив, број 4, 1948. година, стр. 2) – у чланку и друштвеном кулоару иза чланка – нема данашњих слика хистерије осмомартовских вечерњих тоалета, празничних планова за прељубу, као постојаног калема селективне класне надградње, нити наговештаја петочасовних ранијих излазака са посла зарад колмовања свемогућих фризура и психофизичке припреме за следујуће епско преједање и ништење алкохолом, нити цитата колоквијалних и теоријских преподневних препирки у вези са плимом надолазећег менија, нити има слика и некаквих призвука десантних јединица продаваца еротских чарапа, кармина или фејк парфемских вода, које опседају болничка одељења или управне департмане општине борске или зборнице градских школа или заједничке радничке просторије у руднику или предсобља уцвељених институција. Нема раскошне и слатке потрошачке психоделије осмомартовских свечаних прослава, нити бесвесног ништења идеје о жени кроз општу патетику, нити кафанске носфератуовске атмосфере фаталности и грча последњег и безграничног времена, жена.

У непотписаном чланку пише да самосвесне жене тога раног послератног времена празник дочекују пуне радног полета, који се има трошити плански, са циљевима који се тичу развоја заједнице, града, друштва и државе, у складу са постојећим плановима. Оне су представљене као храбре и идеолошки освешћене освајачице загарантованих али неуручених слобода, кроз учествовање у свим сегментима друштвеног живота као простора у који им је приступ гарантовало једно апстрактно и у социјализму достигнуто вредносно мерило – принцип равноправности. Та своја права оне завређују тако што раде и свој празник оне проводе мерећи своје радне учинке према учинцима својих другарица, како у суседном колективу и у сопственој земљи, тако и у свету. Занимљиво је и једно за данашње услове искрено и неусиљено помињање и третирање појма „демократија“: постојала је Светска федерација демократских жена, која је инсистирала на окупљању жена око протеста против светских колонизатора и планетарних војски кроз антимилитаризам, демократизацију и уравнотежење националниох држава на принципима једнакости и солидарности. И Боранке су биле део тог високог активизма. Жене су се озбиљно бавиле политиком и то оном животном, на великим позорницама својих малих живота. Данас се, напротив, у језику осмомартовског духа, место појмова слободе и демократије користе појмови: Prada – night, пуњена пљескавица и Јована Јеремић. Боранке су, тога времена, биле део тога борачко-демократског света. Тако пише у овом чланку и нешто се очигледно десило. Или се није десило баш ништа.

Жене тадашњег Бора радиле су на изградњи водовода и на грађењу станова. Пошумљавале су град. Основале су и опремиле јаслени простор за децу. Специјално за 8. март, обукле су у нова одела десеторо борске деце. Оснивале су бројне читаонице и тамо се заиста и читало, групно и посвећено. Куповале су књиге за мале градске књижнице. Било је доста библиотека, и у граду, и у фабрикама. Антифашистички фронт жена организовао је за мајке предавања из педагогије, зарад квалитетног васпитавања деце. Када је дошао Празник жена, оне су се свега тога сетиле и премериле су да ли су могле више. Да ли смо могле више?, питале су се. Да, могле смо, да смо биле боље организоване. Уз изградњу града и подизање друштва, имамо још један задатак. Опредметити саме себе. То је био дух тога времена.

(Раднички лист Колектив чланови Народне библиотеке Бор могу читати у штампаном и дигиталном издању.)

Горан Миленковић

Томас Филипс (Thomas Phillipps), рођен у Манчестеру 1792. године, у предговору својем Catalogus librorum manuscriptorum in bibliotheca назвао је себе савршеним веломанијаком („perfect vello-maniac”, од vellum, пергамент), спремним да за жељени рукопис издвоји онолико новца колико год продавац тражи. Посебно је вредновао историјске и необјављене рукописе, нарочито оне који су били пергаментни. Потакнут извештајима који су говорили о њиховом масовном уништавању, стругањем злата којима су каткад била писана слова или извлачењем састојака од којих се добијало лепило, или простим немаром и неинтересовањем власника, Филипс је истраживао изворе и архиве и бесомучно куповао, нарочито по манастирима који су после Француске револуције јефтино продавали своје архиве. Имао је неку своју малу логику: њихова вредност, тренутно мала, биће већа када рукописи буду откупљени, па обзнањени јавности, а када буду део културне и финасијске свести, онда ће и њихова егзистенција бити сигурнија. Тако је у дугом времену створена вероватно највећа колекција рукописа коју је поседовао неки појединац – сер Томас Филипс је направио збирку од 60000, за чије ће му делове касније бити захвале многе познате и знамените библиотеке света.

Рођен је као незаконити син оца, неожењеног текстилног фабриканта и његове кућне домаћице. Отац га је посинио, одшколовао у Оксфорду и охрабривао синовљеву пажњу према књигама. Из тог времена значајан је један детаљ из Томасове биографије – отац га строго и претећи прекорева да може да испуњава своје књишке жеље само уколико за то има материјално покриће. Потом се оженио и добио три кћери, а од тридесете године страсно се предао куповини књига, рукописа и уметничких предмета. Проблем са Томасом Филипсом био је следећи: годишњи приходи куће износили су око 6000 фунти, а за своје рукописе и књиге трошио је годишње око 5000. Такво понашање доводи породицу и њене послове често на ивицу банкрота. Породична кућа се распадала, а породица није имала новца да плати поправке. Међутим, манијакални отац не одустаје и, у посебно лошим тренуцима, задужује се, али само да би могао да купује. Једна од већих криза наступила је када је прошена најстарија кћер, па је Филипс проценио да би та удадба и касније следствена деоба имања и заједнички живот успорили или онемогућили га у истрајавању и испуњењу базичне страсти. Одбио је просца, а кћер је потом побегла и удала се без допуштења. Дошло је до спора и Филипс је изгубио кућу, која је била његова лична библиотека. Пресељење је било епско јер су за његово извођење била потребна 230 коња, 160 људи и 100 кола и трајало је 8 месеци. У таквим условима, супруга и кћери биле су третиране као другоразредни предмет у односу на колекције и често су играле улоге пуких служавки и службеница у кући која је стицајем околности постала место где расте и развија се првокласни библиоманијак. Супруга и кћери биле су принуђене да сређују, пописују, чак и преписују поједине рукописе. Његова несрећна жена, чија је спаваћа соба била од врха до патоса затрпана кутијама и папирима, развила је зависност од наркотика и коначно је умрла у 37 години. Огласио је да је он њим самим на продају, за 50000 фунти. Толико је било потребно да уреди своје књишке послове. Али, и нова супруга није издржала са њим до краја.               

Филипс би улазио у књижаре и куповао целокупну понуду. Или би прегледао каталоге и куповао све оно што већ није поседовао. Имао је агенте широм Европе. Са продавцима се жестоко сукобљавао, одбијао би да плати дугове, али књиге није враћао. Неколики од њих отишли су у стечај због таквог његовог понашања. Кризе и принуде прекидали су, срећом, ратови, а после је настављао по старом. За разлику од неких других типова библиоманијака, његову колекцију било је могуће разгледати и користити, али је била строго забрањена за очи римокатолика. Пошто је дуго и неуспешно покушавао да кроз преговоре са Дизраелијем организује прелазак колекције у руке британске нације, остало је да се о њој старају наследници. У опоруци је наведено да се колекција не сме дирати, да се његова каталогизација не сме реметити, да се у целини мора држати у кући (Thirlestain House) и, као што је и речено, да је затворена за католички свет. Тек 1977. године, више од века од његове смрти, окончана је продаја колекције. Посебни делови ове богате збирке, која је на крају поред огромног броја рукописа, бројала и 40000 књига, краси краљевске библиотеке у Берлину и Бриселу, библиотеку у Утрехту, музеје у Њујорку и многе друге.  

Пише: Горан Миленковић

У New York Times-у од 25. марта 1990. године објављен је кратак чланак о хапшењу четрдесетједногодишњег мушкарца у градићу Отумва (Ottumwa) на југоистоку државе Ајова. Он је ухапшен и оптужен за крађу око 11000 вредних књига и докумената, који су пронађени у његовој кући и чија је вредност процењена на чак 20 милиона долара. Наведено је име осумњиченог – Стивен Кери Блумберг (Stephen Carrie Blumberg). Коју деценију доцније, чињеница је да не постоје ниједан пажње вредан и релевантан преглед историје библиоманије или студија о унутрашњим и спољашним аспектима отуђења књига која на достојан начин не узима у обзир величину Блумберг случаја, за који се често и вероватно с правом тврди да је случај највеће, најзвучније и најутицајније крађе књига из јавних библиотека у XX веку који је смислио и реализовао неки појединац. Под утицајем овде се подразумевају практични закључци којима су се касније занимали они који се у библиотекама, на универзитетима и у институтима баве смишљањем и организовањем функционалног чувања и обезбеђивања грађе – да им се Блумберг више не деси.

Бројеви су касније, без штете по репутацију случаја, унеколико измењени. Вредност украдених књига процењена је на 5,3 милиона долара, број књига утврђен је на 23600, а познат је и апроксимативни број библиотека које су биле ојађене дејством Блумбергове пасије – укупно њих 268. У драми су учествовале библиотеке из четрдесет и пет америчких држава, две канадске провинције и дистрикта Колумбија. Док су књиге и рукописи могли бити тачно избројани, број библиотека које су невољно учествовале у случају на крају је испао приближан. Блумберг је акрибично уклањао све оно што би књигу могло везати за место где је чувана: печате, металне додатке за провоцирање алармног система, ознаке порекла и слично. Библиотекари су касније или препознавали књигу као своју, или су ћутали зато што им је било непријатно признање чињенице да је један mainstream библиоманијак опљачкао и њихову библиотеку, па известан број јединица из Блумберговог фонда још увек спава у депоима Бироа. Неки истраживачи полугласно тврде да је Блумберг имао своје место за одлагање плена и негде на југозападу, тако да је број отуђене грађе можда и већи. Свакако да су сви – и медији и истражитељи и политичари и библиотекари и грађани – постављали једно важно питање: како је могуће да један човек украде и пред носем библиотечког особља и локалних полиција изнесе преко 19 тона књига и рукописне грађе, а да то нико не примети?

Стивен је рођен 1949. и у живот је ушао са сигнификативним педигреом. Мајка му је била насилна шизофреничарка, која је била уверена да јој се преко радијског и телевизијског програма шаљу важне егзистенцијалне поруке. Отац је после Другог светског рата патио од посттрауматске депресије и једаред је отишао код свог психијатра да би му изложио идеју о убиству сина и себе. Баба је била психотична алкохоличарка, а деда је био хоспитализован због нервног слома. Прадеда је, ипак, био предани колекционар, после којег је остала пристојна гомила разног смећа, али и понешто од вредних ствари. Стивен је био нежан и интелигентан син и унук, уз то тих, чудан и повучен. Успео је да се у детињству емоционално зближи са неким од поменутих својих рођака, па му је после њихове смрти остао редовни годишњи приход од 70-ак хиљада долара. Из ране младости од помена вредних епизода потребно је имати у виду његов привремени боравак у психијатријској установи (1965–1969), будући да му дијагностификован неки облик делузивности (суманутости). Школа му није ишла од руке, а битно је рећи да је он тим образовним падом свесно руководио. Одрастајући није напуштао свој дозу психијатријско-колекционарске чудноватости, па је временом развио опсесију према ликовима и обличјима викторијанске културе. Улазио је у напуштене куће, из којих је крао старе кваке, држаче за лустере, комаде намештаја, витраже. Разлози за скупљање су били стриктни – заштита и борба против пропадања. Из тог наслеђа занимљиво је поменути и детаљ да се никада није купао (осим када је с намером наступао и појављивао се под именом неког од позајмљених личности), његово интимно рубље стриктно је чинио вунени програм, носио је у личном багажу увек око пола килограма чистог злата и један стари викторијански пиштољ (после је тврдио да из њега никада није пуцао). Упадао је у трошне куће, крао је локално: и предмете, па и књиге, и мапе, које је касније продавао дилерима. Жеље су се кристализовале – драга му је била прошлост, нарочито оно што се назива американом, а што је он сматрао запуштеним, незаштићеним, препуштеним пропадању и заборављању. У сакупљању се руководио списком књига који су саставили колекционари књига 1945. године, а који се односио на Калифорнију. Поред америчке историје и културе, најужа његова интересовања тицала су се архитектуре, историје градова и историје штампе.

Када је схватио да му редовна годишња примања омогућују да путује и шири жетвена поља своје жеље, предао се аналитици и планирању. Тада су кренули пустоловни одласци у библиотеке, нарочито оне велике и богате, државне и универзитетске. Претпоставља се, од стране неколиких истраживача, да је у библиотеке улазио користећи се зубарским алатом, крађом кључева, прескакањем кавеза који су окруживали лифтове и ноћивањем негде унутар фондова библиотека. Није био образован (није окончао ни средњу школу), али је био пажљив посматрач и проницљиви аналитичар. Посматрао је, пратио, импровизовао и сналазио се. Оно што је сигурно је то да је Стивен Блумберг приликом једне посете библиотеци Универзитета у Минесоти пронашао изгубљену картицу на којој је било одштампано име професора психологије Метјуа Мекгија. Са том картицом, окупан, обучен у шарена ексцентрична одела, елеквентан, ауторитаран и срдачан, улазио је у бројне библиотеке и оперисао. Прихватили су га као професора и симпатичног зналца. Обично је у библиотеку улазио у огромном капуту, на којем су са унутрашње стране били пришивени огромни џепови. Са собом је носио комплет жилета и мали контејнер лепила. Исецао је странице, одстрањивао печате, лизао лепак док се маркица не би одлепила. Уписивао је на место маркице ситне цене, да би касније библиотекару, евентуално, показао како је књига купљена од неког ситног дилера. Износио је у једном маху и неколико књига.

Књиге је односио у свој дом и пажљиво их смештао у полице. Имао је свој систем ређања књига, делом заснован на Дјуијевом (Melvil Dewey) децималном систему, који је памтио и разрадио. Наводи се да је имао своју колекцију инкунабула, коју је сабрао у свега три године преданог лоповског рада, као и колекцију сувенирских регистарских таблица. Књиге и остало уредно је сложио на четири спрата своје куће. Један део књига, у тренутку хапшења, налазио се у складишту у Омахи. Стивен Блумберг био је пажљив према књигама и опрезан у својим операцијама. Детективи, наводи се у чланку Washington Post-а из априла 1990, ушли су у кућу од старе црвене цигле у улици Џеферсон. Блумберг је обећао да неће пружати отпор. Прегледали су кућу. На првом спрату налазила се адамсовска колекција старог намештаја, златних новчића, оријенталних просторки, лампи. На другом је почињало царство књига – књиге су испуњавале све, чак и тоалете, а зидови су пажљиво били испуњени од врха до дна, тако да није остављен ни педаљ неискоришћеног простора. Кажу да су иследници говорили да је мало људи у историји волело ретке књиге више од Стивена Блумберга. Проблем је био у томе што их је он превише желео. Нису пронашли назнаке да је имао намеру да их продаје. Колекцију је градио за себе, мислећи вероватно више на судбину књига, него на судбину властите савести.

Раније се десило тако да га је библиотекар библиотеке Риверсајд Универзитета Калифорнија пронашао у забрањеном делу фонда. Збунио се, прогутао гумену маркицу. Претресли су га, нашли алат, пола килограма злата. Добио је условну казну и примирио се. Међутим, истрага је ишла из неколико праваца. Прво је у пар година гоњен професор Мекги, а онда су детективи повезали ствари. Ухапшен је, након што га је издао блиски пријатељ у замену за залог негоњења, и осуђен на 71 месец затвора и 200000 долара казне. Изашао је раније. Казна је још обухватала и то да је морао да се као осуђени крадљивац културних добара као такав представи при уласку у сваку библиотеку или књижару, као и обавезу да мора да буде претресен при изласку из њих. Такође, није смео да улази у напуштене куће. Ухапшен је, због кршења условне слободе, још два пута, прво средином деведесетих, а онда и 2003. Након тога, према доступној литератури, губи му се траг.

Један од детектива који су радили на случају закључио је да Стивен Блумберг због крађе културног блага свакако заслужује своју казну и своју репутацију. Међутим, додао је, не треба бити тако строг према њему као што се може бити строг према некоме силоватељу или убици. Блумберг се према књигама опходио са поштовањем. Окончањем случаја неће заспати, већ ће се продубити пажња библиотека, која мора да буде усмерена више ка ефикасном чувању грађе. Блумберг, тако, јесте лопов. Али није зао човек. Препостављам да је са одмицањем времена и метаморфозом Блумбергове људске судбине у судбину Блумберга као књишког лика и чињенице из историје књига и библиотека, до таквог закључка све лакше доћи. Али, наравно, закључци се не тичу само тог, само тог једног од многих битних питања којима се данас може бавити хуманистика.  

Пише: Горан Миленковић

На прелазу између два миленијума, тврди се у академској литератури, у САД живело је око 10 000 сакупљача старих карата и мапа. Тај мали свет, у којем су своје страсти трошили и своје игре играли дилери и опседнути картофили, имао је неколико раширених и популарних закључака о самоме себи. Пре свега тај је свет признавао своју тамну и никада задовољену страст, управо опсесију. Њу су стављали у шаблоне психолошких, социолошких и психијатријских знања. Картофили су, наводно, махом из начетих породица и намучени траумама детињства, па се у свету колекционарства они посредно проналазе у процесима реконструкције сопства, а у старости мапа виде отворени улаз у прошлост којом би, као власници, макар симболички могли да владају.

Ово је кратка прича о Гилберту Џозефу Бланду Млађем, који је, изгледа, био тачно такав какав би морао да буде да би била потврђена наведена нота о патологији картофилских личности. Родитељи су му се развели када је имао три године, да би га потом очух физички злостављао. После завршеног факултета придружио се америчкој војсци у Вијетнаму, претходно се суочивши по први пут са законом због вожње украденог аутомобила. Из рата је изашао жив, али са посттрауматским стресним поремећајем, који се надовезао на базичну депресију којом је био дарован од живота. Оженио се и убрзо оставио породицу, у међувремену се неколико пута сукобивши са силом закона. Коначно, одлежао је три године због коришћења лажног идентитета и злоупотребе средстава која су била одобрена од стране америчких власти за потребе оних који немају посао.

Почетком деведесетих, са другом супругом отворио је радњу са рачунарима, која је пропала и увалила их у дугове. Тих месеци купио је ствари напуштене у депоу за складиштење. Међу њима су биле и неке старе мапе. Неко му је дошапнуо да је посао са картама исплатив и тако је све кренуло. Господин и госпођа Бланд отворили су радњу Antiqve Maps and Colletibles у Палм Спрингсу на Флориди, да би покрили дугове и испратили Бландову коцкарску пасију, још један украс његове нежне и целовите личности. Проблем са старим картама је био у томе што оне нису расле на флоридским палмама. И тако се Бланд досетио и кренуо да посећује америчке библиотеке. Тамо је, претходно се распитавши о потребама колекционара, исецао металним резачем карте из књига и износио их из библиотека да би их касније продавао клијентима.

У само неколико година, Бланд је посетио све најбитније колекције ретке картографске грађе, укључујући и ону која се налазила у Вилсоновој библиотеци при Универзитету Северна Каролина. Касније, библиотекари и кустоси су га описивали као човека без запазивих особина, средњег по свему, по годинама, по изгледу и навикама, те тако и непрепознатљивог и замењивог било којим студентом који је улазио у истраживачке или читалачке дворане. Био је чист, тих, није таласао, привлачио пажњу, облачио се безбојно, имао је безбојно и свакидашње лице и наликовао је највише на празнину. Као такав оперисао је у библиотекама и са слабијим и са најјачим обезбеђењем и излазио из фондова понекад и са десетак уредно сакривених исечених карата из књига и фасцикла. Каткад је његово мајсторство постајало вредно помена као неко мало уметничко дело – умео је да у инвентар недостајућих карата у књизи упише описе карата које је управо он у том тренутку исецао и то тако да изгледа да им се траг губи у далекој прошлости. С друге стране, иако је имао уредне акредитиве, покривене неколиким псеудонимима, чудио је купце својим несналажењем у свету акутних вредности старих карата. Али, Бланда је интересовао само новац, па је тако и прихватао прву или другу понуђену цену. Штавише, био је постао познат због невероватно ниских цена, али и због раскоши својих продајних колекција. Уколико би га питали да ли нешто има, понекад би рекао да нема, тренутно. После пар недеља, чему је претходила посета одређеној колекцији у библиотеци, где би из атласа и књига исецао тих година жестоко тражено благо, звао би потражитеља и извињавао се како је погрешио и како је карту заправо већ поседовао.

Ухваћен је у Балтимору, када је дежурни библиотекар приметио како Бланд исеца карту из књиге. Пратили су га кроз град и ухватили, а он је претходно бацио у грм своју спиралом увезану бележницу, у којој су пронађене три карте вредности око 2000 долара. И извукао би се са казном гротескно неодговарајућом величини злочина да библиотекари нису у поменутој бележници нашли запањујуће податке о именима и ценама старих карата и библиотекама у којима се могу наћи. Било је довољно да потраже неке од њих и да открију да тих карата више у књигама нема, као и онај податак да је књиге из којих су карте исецане јесте користио главом Џозеф Бланд Млађи. Ухапшен је од стране Федералне обавештајне службе у Палм Спрингсу, пошто је претходно покушао да сакрије трагове гашењем своје радње.

Бланд је био украо између 150 и 250 старих мапа, чија се вредност процењује на око пола милиона долара. Биле су то карте САД, старих њених држава, земаља широм света, Северног пола. Фигуративно, украо је и држао читав свет у рукама.Осуђен је на 17 месеци затвора и новчану казну од 70000 долара јер се обавезао да ће сарађивати са библиотекама и стручне службе саветовати о начинима заштите од крађе. Многи су били запрепашћени благошћу ове казне, а њена незнатност директно се повезује са непостојањем свести друштва и правосудног система о правим вредностима картографске грађе, начелно свега што се тиче света културног наслеђа.   

Пише: Горан Миленковић          +Ur2���