Od 17. do 19. oktobra 2025. u Narodnoj biblioteci Bor odvija se drugo izdanje festivala OK/no. Gosti festivala biće: Selvedin Avdić (Zenica), Rumena Bužarovska (Skoplje), Radmila Petrović (Beograd), Mihaela Šumić (Banjaluka), Goran Vojnović (Ljubljana).

Selvedin Avdić je pisac i urednik portala Žurnal, za koji vodi i podkast Radićeva 2. Objavio je zbirku priča Podstanari i drugi fantomi, „intimnu monografiju“ o zeničkoj Željezari (i samoj Zenici) pod naslovom Moja fabrika, romane Sedam strahova i Kap veselje, prevedene na više evropskih jezika, dve knjige zapisa Autobusne bilješke i Mali smakovi. Među „fantomima“ na koje možete naići u njegovim knjigama, pored nekadašnjeg jugoslovnskog industrijskog i privrednog giganta u rudarskom gradu, jesu i rudarski duh perkman kao i hotel Metalurg. Adaptacijom njegovih knjiga Moja fabrika i Sedam strahova nastale su višestruko nagrađivane pozorišne predstave. U okviru festivala, imaćemo prilike da čujemo odlomke Moje fabrike, koja je u Srbiji gotovo nedostupna, kao i da s Avdićem porazgovaramo o njegovim zagonetnim, začudnim romanima i beleškama.

Rumena Bužarovska je profesorica američke književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju, prevoditeljka sa engleskog jezika, književnica, organizatorka ženskih pripovedačkih večeri pod nazivom PičPrič, jedna od voditeljki podkasta Radio Mileva i kolumnistkinja Velikih priča. Posle četiri zbirke priča, od kojih su tri prevedene na srpski (Osmica, Moj muž i Nikuda ne idem), koje su privukle veliku pažnju svojom odmerenom duhovitošću, efektnom konciznošću i životnim likovima, Bužarovska je objavila koautorski Dnevnik 2020., zbirku putopisnih eseja na engleskom jeziku, takođe prevedenu na srpski, pod naslovom Nakon Boga, Amerika i svoj prvi roman Toni, koji ćemo posebno predstaviti nakon neformalnog ćaskanja kluba čitateljki s autorkom, a koji je nedavno uvršten u regionalni književni izbor „Štefica Cvek“ Pobunjenih čitateljki.

Radmila Petrović je ekonomistkinja i pesnikinja koja odnedavno vodi svoju izdavačku kuću Šmeker-devojka, nazvanu po lirskom subjektu njene treće zbirke pesama Moja mama zna šta se dešava u gradovima, koja je privukla neuobičajenu (medijsku) pažnju i publiku svojim svežim, naizgled neposrednim i neretko oštrim i oporim jezikom, osobenom slikovitošću i novim načinom prikazivanja odnosa između ruralnog i urbanog, patrijahalnog i liberalnog, porodičnog i individualnog. Svoju pripovest o odrastanju, sazrevanju, suočavanju sa sobom i drugima u savremenom društvenom i radnom okruženju, o ljubavi i napuštanju, Radmila nastavlja u poemi Nisam znala šta nosim u sebi. U okviru festivala, Radmila će održati pesničku radionicu i sa nama razgovarati o svojoj poeziji.

Mihaela Šumić je prevoditeljka i književnica. Svaka njena knjiga formalno i žanrovski je drugačija od prethodne. Posle zbirke pesama Nekoliko sitnih uboda, inspirisane naslovom slike Fride Kalo i kontekstom njenog nastanka, Šumić je objavila zbirku priča Herbarijum svete smrti, u kojoj se pripoveda o usudu žena i devojaka u različitim kulturama i epohama, ali i o njihovom otporu ili njihovoj solidarnosti, pri čemu je i svaka priča drugačija po načinu pripovedanja i komponovanja. Za zbirku pesama u prozi Imenik Laure Karvalo, Šumić je izgradila uverljivi okvir: fikcionalnu profesoricu Lauru, autorku nekoliko knjiga, čiji je imenik dugo bio deo policijskog dosijea o njenom tajanstvenom nestanku. Jednako fikcionalno selo Selvanto, u fikcionalnoj državi nastaloj raspadom neke druge države, u romanu Čovjek vuk funkcioniše i kao alegorija balkanskih društava „prepoznatljivih“ po korupciji i zataškavanju zločina i odgovornosti moćnika. Nakon prevodilačke radionice, predstavljamo i roman Čovjek vuk, koji je bio u izboru za Evropsku nagradu za književnost.

Goran Vojnović je reditelj, scenarista, književnik i kolumnista. Scenario pretočen u omladinski roman Južnjaci, marš, koji je kasnije – ipak – ekranizovan, doneo mi je dve najznačajnije slovenačke nagrade – Prešernovu i nagradu Kresnik, kojom su potom nagrađena i njegova dva naredna romana Jugoslavija, moja dežela i Smokva. Iako pisani u potpuno različitim tonalitetima, „sočni“, provokativni, politički nekorektni Južnjaci, marš i nastavak Đorđić se vraća, kao i „teške“ porodične drame Jugoslavija, moja dežela i Smokva, kroz iskušenja, pogrešne odluke, osujećenja, gubitke i nedaće s kojima se suočavaju njihovi pripovedači i kroz njihove razgranate porodične priče, tematizuje identitetske i emotivne krize i lomove, izdaje ljubavi, poverenja, uverenja i samih sebe nastale tokom decenija sastavljanja i rastavljanja Jugoslavije i nakon njenog raspada. S Vojnovićem geldamo film Nekad su bili ljudi, čiji je on koscenarista i režiser, a koji se bavi sudbinama nekadašnjih i današnjih migranata i izbeglica, i razgovaramo o povratku Đorđića i temama kojima se u svojim delima iznova i sam vraća.