Slađana Nina Perković
Sažeta a više nego rečita scena ostarelog i očito ne baš dobrostojećeg bračnog para za ručkom, tokom kojeg supruga, tipično, sebi sipa malo i retko, dok svog bračnog druga, mesoždera, razume se, hrani mesom, pri čemu on još i zanoveta jer je ona, zaboga, zaboravila hleb da naseče, scena kojom počinje kratka priča „Kuhanje“, prva u istoimenoj zbirci novinarke po obrazovanju a književnice po opredeljenju Slađane Nine Perković, „kupila“ je mnoge čitateljke u regionu, koje su se u 12 priča o ženama (devojkama, devojčicama, staricama) u različitim situacijama i odnosima, kao i pri različitim, uglavnom veoma uzdrmanim, ako ne i poremećenim stanjima svesti i psihe, itekako, možda i preko volje prepoznale ili su u tim junakinjama, almodovarovski rečeno, na rubu nervnog sloma ili već s one strane, prepoznale mnogobrojne skrajnute žene iz svog okruženja: i one koje nezadovoljstvo i/ili bes gutaju i one koje ga i od sebe kriju u snove i halucinacije ili potiskuju „ženskim poslovima“ a onda projektuju i one iz kojih sve to izbije u trenucima teškog pijanstva ili pomračenja uma. U ljutitim unutrašnjim monolozima i često bizarnim postupcima tih žena ima dosta crnog humora; nisu to junakinje koje treba da izazovu puko sažaljenje. Naprotiv, ponekad su veoma ali sasvim ljudski iritantne. Možete se, možda, čak i posvađati s njima. Možda i u vama nešto krene da (se) kuva. Proverite u našem klubu čitateljki.
Jednako pomešana, pa i protivrečna osećanja mogu da izazovu i junakinje dvaju romana Slađane Perković. U jarku i Lijek protiv melanholije dalje razrađuju i produbljuju neke od motiva i međuljudskih (porodičnih, rodbinskih, prijateljskih ili partnerskih) odnosa koji su u pričama skicirani. Mlada junakinja koja vam istoriju svoje uže i šire porodice pripoveda iz jarka, jer u očekivanju da se nečim okonča frenetični sled bizarnih događaja vezanih za jednu sahranu, koji ju je u taj komični položaj i doveo, nema šta pametnije da radi do da vam ispreda takođe crnohumornu, na momente urnebesno smešnu i karikaturalnu priču o sopstvenoj skrajnutosti, eskapizmu, depresivnoj pasivnosti, o svom odustajanju od groteskne, apsurdne, neautentične i etički veoma upitne stvarnosti, iz koje samo čudom ume da pobegne. Svet čije „vrednosti“, stremljenja, navike i potrebe reprezentuju živopisni likovi prisutnih i odsutnih, brbljivih ili pak sasvim zanemelih roditelja, najbližih rođaka i drugih učesnika i svedoka dramatične sahrane, banalan je, paranoičan i materijalistički, promašen. Osujećenost i razočaranje, anksioznost, ostavljenost na cedilu, nemoć i nedoraslost boje pripovednu perspektivu, koja oscilira između satiričnog preterivanja, cinizma i autoironije.
Lijek protiv melanholije još jednu junakinju, ovoga puta imigrantkinju iz Bosne u Parizu, koja je u „grad svetlosti“ donela i svoju neartikulisanu i nerazrešenu ratnu traumu, dovodi u neizdržljivu egzistencijalnu situaciju, koja je primorava da se preispita, suoči sa svojim položajem i ulogom u partnerskom odnosu, kao i sa svojim pravim osećanjima i potiskivanim sećanjima na ratne i poratne dane u Bosni te da se odluči na izlaz iz bezizlaza. Majčina odluka da kupi i opremi porodičnu grobnicu, kao svojevrsni okidač, prepoznatljiv je crnohumorni momenat u strukturi pripovesti, ali će postupci i odluke junakinje, koju je takav majčin potez izveo iz takta, kao i okolnosti njenih pokušaja da sa sobom i svetom izađe na kraj, biti daleko bizarniji. Više o ovom romanu čućete u razgovoru s autorkom.
