Đurđica Čilić
…treba riječima uslikati prizore
Kako se iz svakodnevice, iz usputnih pomisli ili prisećanja na nedavnu prošlost ili pak na sve dalje detinjstvo, okruženja i ljude koji su nas hteli – ne hteli oblikovali, iz slučajnih ili planiranih susreta, iz lektire, studijskih putovanja i razgovora, iz dobro poznatih a opet, za nas, uvek jedinstvenih radosnih i tužnih događaja i situacija, onih s kojima se gotovo svaki čovek tokom života suoči, rađaju neka nova „ja“, kroz književne crtice, kratke i mikro priče, dnevničko-esejističke zapise u kojima se mnogi ili prepoznaju ili pronalaze i koji pobuđuju radoznalost i želju da se druga osoba shvati u svoj svojoj kompleksnosti, da se njena misao, njena iskustva, doživljaji i osećanja prate s pažnjom, brigom, empatijom, istinskom zainteresovanošću za njenu sudbinu?
Odgovori na ovo (monstruozno) pitanje mogu se, od zagonetno naslovljene knjige Fafarikul, nazreti čitanjem zbirki zapisa Đurđice Čilić, univerzitetske profesorice poljskog jezika i književnosti, odnosno polonistkinje i prevoditeljke s poljskog, koja će od 16. do 18. oktobra 2026. biti gošća Narodne biblioteke Bor.
Nakon Fafarikula, Novi kraj, svojevrsni fragmentarni roman sačinjen od narativnih i deskriptivnih zapisa koje na okupu drži lik i figura majke, sopstvene majke i sopstva u ulozi majke, figura koja, čak i kada se ne spominje, smisaono povezuje tekuću sadašnjost i sećanja, kako na sopstveno (a opet zajedničnko) detinjstvo i odrastanje, tako i na porodične priče koje se s vremenom prisvajaju i usvajaju, priče koje nam životni vek produžuju i otvaraju s oba kraja.
Obične i najobičnije slike, one koje čine pozadinu i beli šum naših života i kojih stoga obično nismo svesni, na papiru (ili na njegovoj ekranskoj simulaciji, kako vam drago) postaju ponovo vidljive, stilskom aurom opervažene i obasjane posvećenom pažnjom, smislom i tananim afektom, iskrenom toplinom koja vam ne da da prema njima ostanete ravnodušni ili da ih s nipodaštavanjem i prezirom odbacite.
Osim (svoje) svakodnevice, porodičnih odnosa i njihovih mena, emotivno obojenih misli, uspomena i ideja, koje iskrsavaju iz svakojakih dešavanja, očekivanja, susreta, (zaboravljenih) muzičkih numera i drugih popularnokulturnih formi…, i atmosfere gradova u kojima je živela, živi (Zagreb) ili ih je posetila, kao i poljskih gradova u kojima kao polonistkinja često boravi, pasionirana čitateljka Đurđica Čilić u mnogim zapisima takođe otkriva i pri tome jarko osvetljava životnost i životnu važnost knjiga, njihovu ljudskost, takoreći, kao i tananu moć rečitog knjigodara.
Među autorkama i autorima o kojima Čilić piše, posebno mesto zauzima poljska nobelovka Olga Tokarčuk, čiji je roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, svojevrsni eko-triler, predložak filma Pokot (u Srbiji je bio distribuiran pod naslovom Tragom kostiju), o kojem ćemo s Đurđicom Čilić razgovarati u filmskom klubu.
A vidimo se i na razgovoru!