od trenutka pada sve je u iščekivanju vrenja

… kaže Monika Herceg (negde na početku svoje prve, višestruko nagrađene zbirke pesama Početne koordinate (2018), koja je zapravo nadrealistički i onirički oneobičena i isprekidana poema o detinjstvu, o mikrokosmosu omeđenom šumom, tlom i porodicom, to jest rođenjem i odrastanjem u seoskoj sredini, srasloj sa svojim pričama i verovanjima, izbeglištvom (iako se rat, kao i neki drugi oblici nasilja samo alegorijski prikazuju, nazirući se iza snažnih a svedenih, fantazmagoričnih slika i folklornih ili bajkolikih simbola) i povratkom u zauvek prevreo zavičaj. 
U tom jednom smirenom stihu-strofi iz pesme „Berba“, sažet je iskonski doživljaj osnovnog prirodnog procesa, tačnije one faze tog procesa, doslovno shvaćenog ili analogijom prenetog na druge ravni (ne)postojanja, koja čoveku, svakom pojedinačno i vrsti u celini i oduvek, zadaje najviše problema, muka, patnji ili, u najmanju ruku, nemira i grčevitih htenja. Nekada je nazivamo smrću, nekada propašću a nekada novim životom ili, makar, novim početkom / početkom nečeg novog. 

Osam godina kasnije, „na dnu ove jeseni“, od 16. do 18. oktobra, Monika Herceg, jedna od najzapaženijih, najaktivnijih i najzanimljivijih autorki u regionu, "Evropska pesnikinja slobode" za 2024. godinu, biće gošća trećeg izdanja programa OK/no Narodne biblioteke Bor. 
    
U međuvremenu, Lovostaj. I tačka (staj) u naslovu je (kao i između tri ciklusa), jer treba staviti tačku na sve patrijahalne i s njima čvrsto isprepletane autoritarne, mizogene, eksploatatorski/lovački nastrojene narative i životne uslove, treba rastaviti trotačku, koja sugeriše nastavljanje, beskrajno nadovezivanje istog ili sličnog. Ova zbirka dužih, izrazito angažovanih pesama tonom i repertoarom slika prilično odudara od poetike sećanja i evociranja početnih koordinata sveta, identiteta i doživljajâ. Jezik fizike, koju je Monika studirala, prožima se s jezikom (prezrene) ženske svakodnevice, ali i s jezikom raznih vrsta trauma i obespravljenosti, pri čemu se glas(ovi) pesnikinje i njenih različitih uloga smenjujuju s glasovima mnogih poznatih i nepoznatih žena: žena kojima su „sveta pisma“ patrijarhata zauvek odredila mesto i funkciju ili pak naučnica čiji su doprinosi zaboravljeni, to jest izbrisani, ali i žena čiji su životi i nazori neraskidivo povezani s nasiljem, sistemskim, naizgled neiskorenjivim nasiljem, koje briše granice između žrtava i počinilaca. 
Naučni okviri (teoreme, hipoteze i iskazi o…) na sasvim se drugačiji način sudaraju i mire s raskošnim poetskim jezikom zbirke paradoksalnog naziva Vrijeme prije jezika. Uspeli primeri dočaravanja predverbalnih/nemuštih telesno-afektivnih iskustava i doživljaja i asocijativno-simbolička iskazna „logika“ čitave zbirke pokazuju odlučnost i veštinu pesnikinje da se lirskim istraživanjem autentične jezičke imaginacije, mogućnosti jezika (i izgovorenog i prećutanog) da prenese osećajnost, osete i osećanja u dinamičnoj i nezavršivoj potrazi za (samo)razumevanjem, smislom i snagom.

Hipoteze o volumenu početka

Moji roditelji znali su da je ljubav za bolje od njih,
ne za one koji žive sa zemljom
Ljubav se ne pojavljuje
pod štihačama i sjekirama
jer blato zarazi sve što dodiruje

Moji roditelji znali su da ljubav ne obitava
u dvije drvene sobe s kokošima i guskama
u kojima su živjeli bez primisli
o pažnji i nježnosti, puštajući djecu
da dodirnu gluhu samoću zida

Ništa o ljubavi nisu znali moji roditelji
i to ništa ostavili su pred nama,
da nas gleda kao krtica u bašti
dok je ne zatučemo motikama