ЕЖЕН ЈОНЕСКО

МЛАДА УДАВАЧА

превео Драгослав Андрић

текст преузет из: Ежен Јонеско, Позориште: сабрана дела, Paideia, 1997, стр. 283-288.

Госпођа има шешир са великони иглом и цвећем, носи ташну, у дугачкој је хаљини и љбичастом жакетићу.Господин је у реденготу, има вештачки оковратник, црну кравату и манжете. На клупи су, у јавном парку.

ГОСПОЂА: Могу вам рећи да је моја ћерка бриљантно завршила студије.

ГОСПОДИН: Нисам то знао, али сам то очекивао. Знао сам да је то једно радино дете.

ГОСПОЂА: Нисам никад могла на њу да се пожалим, насупрот толиким другим родитељима. Све је увек чинила на наше пуно задовољство.

ГОСПОДИН: Све то служи пре свега вама на част. Знали сте како да је подигнете. Узорна деца су тако ретка, поготову у данашње време.

ГОСПОЂА: Право кажете!

ГОСПОДИН: У моје време, деца су била много послушнија, приврженија својим родитељима, схватала су њихове жртве, бриге, материјалне тешкоће… А опет, можда је и боље да за све то и не знају.

ГОСПОЂА: Слажем се!… Била су много…

ГОСПОДИН: Била су и много бројнија.

ГОСПОЂА: Одиста. Наталитет у Француској, ректо би се, опада.

ГОСПОДИН: Има ту и успона и падова. Тренутно, пре ће бити да има позитивних тенденција. Али то не може да надокнади толике мршаве године!

ГОСПОЂА: Не може, то збиља мора да се призна! Нема шта!

ГОСПОДИН: Али шта ћете, тешко је данас подизати децу!

ГОСПОДА: Ех, коме кажете! Живот је све скупљи! Колико тек потреба имају! Шта им све не треба!

ГОСПОДИН: Куда ли све то води?… Данас је јевтин само Ијудски живот!

ГОСПОЂА: Слажем се!… Истина је то, још како!… Имате потпуно право…

ГОСПОДИН: Има и земљотреса, и свакојаких удеса аутомобилских и авионских, ту су онда и све те заразне болести, својевољна самоубиства, па атомска бомба…

ГОСПОЂА: Ах, тек та!… Она нам је, изгледа, помутила и саме временске прилике! Више се и не зна које је које годишње доба, све се то изокренуло!… Кад би бар било само то, него ето видите, знате већ шта се све прича!…

ГОСПОДИН: Тја, говори се свашта! Кад би требало веровати свему што Ијуди кажу…

ГОСПОЂА: То је истина… Не би ту било краја! Збиља!… А и те новине, и оне само лажу, лажу још како!…

ГОСПОДИН: Угледајте се на мене, Господо, не ослањајте се ни на кога, не верујте никоме ништа, не дајте да вам било чиме пуне главу!…

ГОСПОЂА: Тако је. И не би требало. Заиста, то је добар савет. Нема шта.

ГОСПОДИН: Ех, просто, још имам нешто здравог разума, то је све!

ГОСПОЂА: Сигурно. Али не би свак могао рећи то за себе.

ГОСПОДИН: Видите, Господо, данас – сва та задовољства, све те забаве, сва та узбудења, па филм, порези, дискотеке, телефон, радио, авион, велике робне куће…

ГОСПОЂА: Па да, мора се признати…

ГОСПОДИН: … затвори, велики булевари, социјално осигурање, и све, све остало…

ГОСПОЂА: Тако је.

ГОСПОДИН: Све то што нам данас улепшава живот, све је то изменило Ијудску расу у тој мери да се она више просто не може препознати!…

ГОСПОЂА: А то јој не иде у прилог, мора се рећи.

ГОСПОДИН: Па ипак, било би неосновано порицати напредак који, како видимо, напредује свакога дана…

ГОСПОЂА: Такоје…

ГОСПОДИН: … у техници, примењеној науци, механици, књижевности и уметности…

ГОСПОЂА: Несумњиво. Ваља бити праведан. Није лепо бити неправедан.

ГОСПОДИН: Могло би се чак отићи тако далеко и рећи да цивилизација еволуира без престанка, и то у повољноин правцу, захваљујући сложном напору свих нација…

ГОСПОЂА: То је тачно. Баш сам то и хтела да кажем.

ГОСПОДИН: Колики се тек прешао пут откако су наши преци живели у пећинама, ждрали једни друге, и огртали се јагњећим кожама!… Колики је то пут!

ГОСПОЂА: Е, да, да… Па онда, то централно грејање, Господине, шта кажете за централно грејање? Да ли га је било у тим пећинама?

ГОСПОДИН: Ето, драга Господо, кад сам ја био сасвим мали…

ГОСПОЂА: То је најсладе доба!

ГОСПОДИН: … живео сам на селу; сећам се, још смо се грејали на сунцу, и зими као и лети; кућу смо осветљавали шпиритусом – истина, био је и јевтинији у оно време – а понекад чак и лојаницом!…

ГОСПОЂА: То се, ето, још и данас дешава, кад због неког квара доде до нестанка струје…

ГОСПОДИН: А и те машине нису баш савршене. Измислио их је човек, па зато и имају све његове недостатке!

ГОСПОЂА: Ах, само ми не говорите о Ијудским недостацима, знам их ја, мушкарци нису ништа бољи од жена, сви су они исти, нема ту никаквог избора.

ГОСПОДИН: Разуме се. Али зашто онда тражити од човека да се упушта у подухвате за које је и сама машина неспособна…

ГОСПОЂА: Нисам о томе размишљала, морам признати… Па да, кад се добро поразмисли, на крају крајева, можда је и тако, зашто не?

ГОСПОДИН: Видите, Господо, будућност човечанства је у времену које следи, а са животи-њом и биљком случај је управо обратан… Па ипак, не треба мислити да је машина некакав Денс еx луддниуи што ће да замени напредак и Бога без и најинањег напора са наше стране. Напротив, Господо…

ГОСПОДА: Нисам ја то ни рекла!

ГОСПОДИН: Напротив, кажем вам, човек је још увек најбоља Ијудска машина! Човек је тај што управља машином… јер је он та духовна снага…

ГОСПОЂА: Нема шта.

ГОСПОДИН: … а машина је машина, сем рачунара, који рачуна потпуно сам…

ГОСПОЂА: Истина је, рачуна сасвим сам, та ваша напомена потпуно вам је на месту…

ГОСПОДИН: То је само изузетак који потврдује правило… Ето, малочас смо говорили о шпиритусу, о свећи. Једно јаје могло се купити за један су, у оно време, и ни за један више!…

ГОСПОЂА: Није могуће!

ГОСПОДИН: Можете ми веровати или не, како хоћете!…

ГОСПОЂА: Не сумњам ја у ваше речи!

ГОСПОДИН: Вечеравало се за двадесет суа, храна у оно време није коштала скоро ништа…

ГОСПОЂА: А сад – не може то ни да се пореди!

ГОСПОДИН: Могао се добити пар добре обуће, и то од добре коже, за три франка и седамдесет пет сантима… Данашња младеж о томе појма нема!

ГОСПОЂА: Не зна она колико је срећна! Млади су толико незахвални…

ГОСПОДИН: Данас нам све доде хиљаду пута скупље. Може ли се онда тврдити, кад је то већ тако, да је машина срећах проналазак, и да је прогрес добра ствар?

ГОСПОЂА: Свакако не!

ГОСПОДИН: Рећи ћете ми да постоји напредак у добром а и у лошем правцу, као што постоји добар и лош Јеврцјин, добар и лош Немац, или добри и лоши филмови!…

ГОСПОЂА: О, не, никад ја тако нешто не бих рекла!

ГОСПОДИН: А зашто и не бисте? Можете и то рећи, имате и на то пуно право!

ГОСПОЂА: Слажем се!…

ГОСПОДИН: Поштујцм ја свачије мишљење. Моја су схватања сасвим савремена! Није то било ни због чега – што је дошло до Француске револуције, крсташких ратова, инквизиције, Виљема ИИ, свих тих папа, ренесансе, Луја XИВ и толиких непотребних жртава!… Прилично се скупо платило право да говоримо све што год наин падне на памет, а да нам се нико због тога не наруга…

ГОСПОЂА: ОдистаЛ. Та, код своје смо куће!… Само би још то требало – да нас неко гњави у нашем сопственом дому…

ГОСПОДИН: А Јованка Орлеанка? Јесте ли се икад запитали шта би она рекла кад би видела све ово?

ГОСПОЂА: Питала сам се ја то много пута!

ГОСПОДИН: Када би само видела нашу телевизију!… Она која је живела у некој старој колиби… не би ни знала шта је то, поготову због свих тих трансформација!

ГОСПОЂА: О, не би, свакако не би знала!

ГОСПОДИН: А ниожда би ипак знала!

ГОСПОЂА: Па да, ако ћемо право, можда би ипак знала!

ГОСПОДИН: Кад се само помисли да су је живу спалили баш Енглези, који су нам после постали савезници…

ГОСПОДА: Ко је то могао да слути!

ГОСПОДИН: Има и добрих Енглеза…

ГОСПОЂА: А поготову има лоших!

ГОСПОДИН: Не ниислите ваљда да су Корзиканци много бољи?

ГОСПОЂА: А, не, то нисам хтела да кажем!…

ГОСПОДИН: Па ипак, Корзиканци бар нечем служе. Они су вам поштари. А ко би нам доносио пошту кад не би било поштара?

ГОСПОЂА: Они су нужно зло.

ГОСПОДИН: Зло никад није нужно.

ГОСПОЂА: Право кажете!

ГОСПОДИН: Немојте само помислити да ја потцењујем посао поштара.

ГОСПОЂА: Нема глупих заната!

ГОСПОДИН, устајући: Госпођо, изрекли сте значајне речи! Заслужују да пређу у пословице. Дозволите да вам на њима честитам…

(Љуби јој руку.) Ево вам ордена части!

Прикачиње Госпођи на груди некакву ђачку значку.

ГОСПОЂА, сва збуњена: Ох, Господине!… Па ја сам ипак, на крају крајева, само жена!… Али ако ви то искрено…

ГОСПОДИН: Како да не, Госпођо! Истина може да врцне из било чијег мозга…

ГОСПОЂА: Ох, Господине, ви нии ласкате!

ГОСПОДИН, опет седне: Госпођо, ви сте упрли прстом у главни порок нашега друштва, које ја презирем и осуђујем у целини, без намере да се од њега оградим…

ГОСПОДА: И не треба.

ГОСПОДИН: Наше друштво, Госпођо, више не цени занате. Видите само колико сељака напушта село и надире у градове који пуштају своје пипке…

ГОСПОДА: Видини, Господине, видим.

ГОСПОДИН: А ако оно више не цени занате, не цени више ни дете, које је – ако вам иној израз не изгледа мало прцјак – човек у малом.

ГОСПОЂА: Имате право.

ГОСПОДИН: Можциа више ни дете не уме да друге натера да га цене!

ГОСПОЂА: Можда.

ГОСПОДИН: Па ипак, ваљало би ценити дете, јер ако више не би било деце, Ијудски сој би убрзо ишчезао.

ГОСПОЂА: Тако сам и ја помишљала!…

ГОСПОДИН: Од мањка поштовања до мањка поштовања, долази се до тога да се више не поштује ни дата реч!

ГОСПОЂА: Збиља је то страшно!

ГОСПОДИН: А то је утолико озбиљнија ствар што је дата Реч божанског порекла, као и Реч Божја, те нико нениа право да је потцењује.

ГОСПОЂА: Потпуно се слажем са вашим мишљењем. Ето, хтела сам, управо зато, да својој кћерци ониогућим солидно образовање, и угледну професију, да би часно зарадивала за живот сопственини радом, и да би умела да поштује друге као и, пре свега, себе.

ГОСПОДИН: Добро сте учинили. И шта је научила?

ГОСПОЂА: У школовању је далеко стигла. Мој је сан био да је оспособим за дактилографки-њу. А и њен. Управо је и добила диплому. Запослиће се у једном надлештву за манипулације…

ГОСПОДИН: Мора бити да је поносна и задовољна.

ГОСПОЂА: Просто скакуће од радости, од јутра до мрака. Толико је радила, јадно дете.

ГОСПОДИН: Труд јој се, ето, исплатио.

ГОСПОДА: Преостаје ми још само да јој нађем доброг мужа.

ГОСПОДИН: Доброј’е то дете.

ГОСПОЂА, :двиније хочно, и:а кулиса: О, гле, ево управо моје ћерке. Упознаћу вас са њом.

Долази Госпођина кћерка. То је мушкарац од тридесетак година, крепак, мужеван, са густим црним брковиниа, у сивом оделу.

ГОСПОДИН-КЋИ: Добар дан, мама.

Глис му је снажан, врло мужеван. Љуби Госпођу.

ГОСПОДИН: Личи на вас, Господо – пљунута мајка.

ГОСПОДА, Господини-Кћери: Реци господину добар дан.

ГОСПОДИН-КЋИ, поклони се као девојка: Добар дан, Господине!

ГОСПОДИН: Добар дан, мала моја. (Госпођи:) Збиља је лепо васпитана. Колико јој је годи-на?

ГОСПОЂА: Деведесет три!

ГОСПОДИН: Значи, пунолетна је?

ГОСПОЂА: Није, јер нам дугује осамдесет година, тако да нема више од тринаест.

ГОСПОДИН: И оне ће проћи као и све друге. (Господину-Кћери:) Те тако, још сте незрели?

ГОСПОДИН-КЦИ, громким гласом. Јесам, али не заборавите: над а-минором има а-мајор, па и а-генерал, а над малолетницом има – малолетница и по!

Господин и Госпођа устајн, престрашении. Сви се згледају, као укопани. Госпођа је склопила шаке.

ЗАВЕСА

1929. године немачки писац Деблин објавио је роман Берлин Александерплац којим је, заједно са својим савременицима попут Џојса, Рилкеа, Белог …, учинио значајан помак у авангардној тежњи ка разградњи и реорганизацији традиционалних облика уметничког стваралаштва. На самом почетку Деблин експлицира дидактичке аспекте „извештаја“ који ће предочити читаоцу – причао о Францу Биберкофу треба да буде не просто интересантан и забаван след догађаја, већ прича чији је развој поучан и егземпларан. Она почиње Биберкофовим изласком из затвора у којем је одлежао због убиства веренице. Поновни улазак у свакодневни живот и свет прилика је да се кроз роман огласи сама свакодневица. Биберкофова прича нераскидиво је уплетена у причу о самом граду. Мисли, сећања, осећаји, визије и перцепције Деблиновог јунака преплићу се са гласовима случајних пролазника, колпортера, оглашивача … кроз роман се провлаче огласи и рекламе, одломци популарних песама, новинских вести и чланака, статистичких података. Читалац се креће кроз Берлин заједно са Биберкофом, час се са њим поистовећујући и перципирајући из његове свести, час се, заједно са приповедачем, од њега дистанцирајући, посматрајући га у контексту који сви ти аудитивни, визуелни, и др. елементи града изграђују.

Биберкофова прича има драматичан и драмски карактер: изашавши из затвора збуњен и потресен, како својом одвикнутошћу од свакодневног живота, тако и својом потребом да превазиђе себе некадашњег, Биберкоф одлучује да „буде поштен“. Међутим, живот на дну друштвене лествице, међу лоповима и сиротињом, случајни сусрети, његова непромишљеност и неспособност да контролише сопствени живот, доводе до неколико преломних момената. Први ударац тзв. судбине завршава се Биберкофовим вишемесечним пијанством – одбијањем да живи међу људима и са људима – Биберкоф се затвара у бедни собичак и бунило. Затим се појављује извесни Рејнхолд, егоистични и настрани Дон Жуан и криминалац, чији поступци одређују даљу Биберкофову судбину – Франц остаје без једне руке, а затим и без вољене жене, дозвољавајући да Рејнхолдови хирови и његова лична лакомислена самоувереност надвладају његову вољу. Живот Франца Биберкофа је, попут Александерплаза, за који се casino online везује велики део романа, пун раскрсница, хаотичан, у сталној изградњи и реорганизацији – врева и жамор који човека без чврстог психичког и етичког упоришта носе и разносе. Пред крај романа Биберкоф стиже и до луднице, симболичног назива „Књига „ (Buch) А књига у којој он „живи“ заиста и јесте лудница – хор лопова, портира, проститутки, лекара, крчмара, психолога, статистичара … , халуцинације јунака и визије приповедача кроз које у свет романа улазе ликови анђела чувара, Бога, Смрти, библијских праотаца и пророка. Колоквијални језик и жаргон смењују се са библијским цитатима, изрекама, метафорама, екстензивним статистичким подацима, репортерским описима делова Берлина, временском прогнозом; делови огласа и реклама, рефрени песама, војничких или љубавних, новински наслови или делови чланака прекидају ток нарације или упадају у ток мисли јунака; неколико десетина споредних ликова и безимених фигура са којима Франц долази у додир на овај или онај начин, показују сву хаотичност и несредивост контекста који одређује судбину човека, док епизодично евоцирање ликова попут Јова, Аврама, Ореста … гради интертекстуалне и атемпоралне референце за Биберкофову судбину, проширујући репертоар страдања и странпутица, као и могућих исхода. Пародија и пастиш неизбежни су пратиоци Деблиновог јукстапозирања хероизма и патоса које евоцирају ови претходници и судбине његовог јелу и пићу склоног јунака, који је далеко од класичне трагедије и библијског разумевања кривице и греха. Ово посезање за архетипским ликовима западне културе у контексту живота човека чија се свест тешком муком успиње до нивоа ауторефлексије и чије осцилирање између мелодраматичне сентименталности и насилништва остаје до краја неразрешиво, уводи у стилски регистар романа иронију и критичку дистанцу.

На самом крају, у тренутку када више нема снаге да уверава себе у своју чврстину, у сусрету са Смрћу и кроз разговор са њом, Франц доживљава просветљење и преображај за који се заваравао да га је остварио по изласку из затвора. Смрт му његов дотадашњи живот приказује у новом светлу, тачније, осветљава му мрак његовог дотадашњег неодговорног живљења, те се Франц поново, овога пута и коначно, усправља и враћа животу уз звуке ратничке песме која захтева непрестану будност и спремност.

Мемоари Лившица, руског песника из прве половине 20. б, као и увек када су у питању текстови модерниста и авангардиста, представља хибридну творевину, целину сећања на догађаје из периода 1911-1914 чију наративну потку представља формирање и рад извесног броја руских авангардних уметника, футуриста и њима сродних песника, сликара, музичара и есеја, теоријских експликација ставова самог Лившица и коментара и анализе схватања других уметника са којима се Лившиц дружио или само познавао.

Писана тридесетих година, дакле са довољном временском дистанцом, која је у Лившицовом случају била и естетска, с обзиром да се он после Првог светског рата удаљио од програма својих предратних сабораца, ова невелика књига представља колико врло вредно сведочанство о формирању разних авангардних група у предратној и предреволуционарној Русији, о њиховом цепању и/или међусобном укрштању и сливању једних у друге, толико и критички осврт на тај период превредновања, превирања, културно-уметничке анархија и интензивног трагања које је подразумевало, као и у читавој Европи, бројне скандале и сензације, као и озбиљне теоријске и програмске сукобе, али и много празне и бучне реторике, оспоравања без принципа и алтернатива.

Лившиц у овој књизи о себи говори у контексту својих тадашњих младалачких и почетничких покушаја формулисања књижевно-естетских ставова, дакле у контексту својих дружења са уметницима чија су дела и деловања довела до низа нових и аутентичних појава у руској уметности. Од браће Бурљук, сликара, преко младог, робусног, пргавог скандал-мајстора Мајаковског, преко озбиљног и методичног Хлебњикова и његове заумне поезије, па све до знаменитог сусрета петроградских уметника са „оцем футуризма“ Маринетијем, Лившиц описује али и критикује низ ликова, феномена, догађаја, уметничких пракси, разговора, завршавајући своја сећања у тренутку када као регрут одлази на фронт, који је истовремено и тренутак када дотад само наслућивана веза између уметничких и социјално-политичких ставова у његовој свсти постаје чињеница.

Лившицово приповедање је живо и пластично; Једноипооки стрелац нема само документарно-теоријску вредност:

Свет јесте био сав хаотичан, али ми је још увек припадао. Покретна сенка, налик на паука, коју је осветљени вагон бацао с перона на стакло покривено ињем – била је моја; моје су биле избледеле папирне руже на млечној белој мушеми исполиваној пивом на шанку у биифеу; мој је био заспали стручњак за винарство у бунди од сибирске куне са репићима што су подрхтавали при сваком удисају и издисају; мој је био и портир у затупастим суворовским чизмама који се поред врата премештао с ноге на ногу и чезнутљиво гледао сендвиче под мрежастим поклопцем. Све ми се то приближавало под мутном ћилибарском светлошћу што је допирала из углова, од лампи испљуваних мувама, у зарђалом тутњу железничке ноћи, све сам то узимао голим рукама.

Не, није се чак ни приближавало, нити сам ја што узимао. То сам био ја, требало је само све записати.

Тако је, сама од себе, настала Станица ноћу.

ФУТУРИСТИЧКИ МАНИФЕСТ ПОЖУДЕ

Валентинa де Сен-Поан

Одговор оним нечасним новинарима који преокрећу изразе да би Идеју учинили смешном;

Женама које само мисле он ошто се ја усуђујем да кажем;

Онима за које Пожуда није ништа друго до грех;

Свима онима који у Пожуди виде само Порок, као што у Поносу виде само таштину.

Пожуда, када се посматра без моралних предрасуда и као суштински део динамике живота, јесте снага.

Пожуда није, ништа више од поноса, смртни грех за јаку расу. Пожуда, као и понос, јесте врлина која покреће, моћан извор ернергије.

Пожуда је израз бића које се пројектује изван себе. То је болно задовољство рањене плоти, ведар бол процвата. И, којегод тајне да уједињују бића, то јединство је јединство плоти. То је осећајна и чулна синтеза која води ка највећој слободи духа. То је сједињавање једне јединке човечанства са свом земаљском чулношћу.

Пожуда је потрага плоти за непознатим, као што је Прослава потрага духа за непознатим. Пожуда је чин стварања, она је Стварање.

Плот ствара на исти начин на који ствара и дух. У очима Универзума њихово стваралаштво је једнако. Једно није надмоћно над другим, јер духовно стваралаштво зависи од плотског.

Ми имамо тело и дух. Запоставити једно и развијати друго показује слабост и лоше је. Снажан човек мора да у потпуности оствари све своје телесне и духовне потенцијале. Задовољавање њихове пожуде је задатак освајача. После битке у којој су људи умирали, нормало је да победници, доказани у рату, спроводе силовање у освојеној земљи, тако да живот може бити рекреиран.

После боја, војници траже чулне ужитке, у којима њихове борбене снаге могу бити зацељене и обновљене. Модеран херој, херој на сваком пољу, доживљава ту исту жељу и исто задовољство. Уметник, тај велики универзални медијум, има исту потребу. И узбуђење покретача оних нових религија, које су још увек довољно нове да поседују изазован елеменат непознатог, није ништа друго до чулност духовно окренута ка једној освештаној слици женског.

Уметност и рат су велике манифестације чулности; пожуда је њихов цвет. Људи искључиво духовни или искључиво карнални били би осуђени на исту врсту пропадања – стерилност.

Пожуда покреће снагу и ослобађа енергије. Немилосрдно је повела примитивног човека ка победи, да би поносно жени вратила плен побеђеног. Данас она наводи велике пословне људе, који руководе банкама, штампом и међународном трговином, да повећају своја богатства отварањем центара, упрезањем енергија и подстицањем маса да обожавају и славе предмет њихове пожуде. Ови људи, уморни али јаки, имају времена за пожуду, најснажнију покретачку силу њихових дела и дела која су њиховим делима узрокована, јер она утичу на мноштво и на светове.

Чак и међу новим народима код којих сензуалност још није ослобођена или је нису признали, који нити су примитивни дивљаци нити префињени представници старих цивилизација, жена је подједнако галванизирајући принцип коме се све нуди. Тајни култ који човек према њој гаји само је несвесни подстрек пожуде, до сада једва пробуђене. Код ових народа, као и код оних на северу, али из других разлоига, пожуда је скоро искључиво исто што и размножавање. Међутим, пожуда је, ма на који начин да се показује, и било да се сматра нормалном или ненормалном, увек узвишен подстицај.

Живот животиња, енергетски живот, духовни живот, понекад захтевају предах. А труд ради труда неизбежно зазива труд ради задовољства. Ови напори нису међусобно непријатељски, већ комплементарни, и заједно остварују целину бивства.

За хероје, за оне који стварају духом, online casino canada за оне који су надмоћни у својим сферама, пожуда је величанствен егзалтација снага. За свако биће, она је подстицај на самопревазилажење са једноставним циљем селекције сопства, да се буде примећен, изабран, јасно истакнут.

Само је хришћански морал, који је наследио пагански, фатално заведен да пожуду сматра слабошћу. Од здраве радости која је пупљење плоти у свој њеној силини створио је нешто срамно што треба крити, порок који треба потиснути. Покрио ју је лицемерјем, што је од ње направило грех.

Морамо спречити презирање Жеље, ту, истовремено нежну и бруталну привлачност између два тела, било ког пола, два тела која желе једно друго, тежећи сједињењу. Морамо спречити презирање Жеље, њено прерушавање у жалосну одору старе и стерилне сентименталности.

Није пожуда та која разједињује, раствара и поништава. То пре чине хипнотичке петљанције сентименталности, вештачке љубоморе, речи које опијају и заводе, реторика раздвајања и вечне оданости, литерарна носталгија – све глуматање љубави.

Морамо се отарасити свих озлоглашених рушевина романтизма, укључујући и цветне латице, шапутања на месечини, незграпне милоште, лажну и лицемерну скромност. Када се бића спаја сила физичке привлачности, пустите их – уместо да причате само о крхкости њихових срдаца – усудите се да изразите њихове жеље, нагоне њихових тела, и да предвидите могућности за ужитак и разочарање у њиховом будућем телесном јединству.

Стидљивост, која се мења у зависности од времена и места, има само незнатну вредност друштвене врлине.

Морамо се са пуном свешћу суочити са пожудом. Морамо са њом учинити оно што префињено и интелигентно биће чини од себе и свог живота; морамо пожуду преобразити у уметничко дело. Глумити безбрижност или чуђење да би се објаснио љубавни чин јесте лицемерје, слабост и глупост.

Треба да тело желимо свесно, као и сваку другу ствар.

Љубав на први поглед, страст или непромишљеност, не смеју да нас нагоне да се без престанка дајемо, нити да узимамо, како смо обично наведени да чинимо због сопствене неспособности да сагледамо будућност. Морамо бирати интелигентно. Вођени интуицијом и вољом, треба да поредимо осећања и жеље двају особа и да избегнемо да сједињујемо и задовољавамо оне који нису у стању да употпуне и узбуде једно друго.

Подједнако свесно и уз помоћ истог вођства воље, ужици ових парова треба да воде ка свом врхунцу, треба да развију све своје могућности, и треба да омогуће да роди све семе посејано стапањем двају тела. Пожуда се мора учинити уметничким делом, створеним као и свако друго уметничко дело, истовремено и инстиктивно и свесно.

Морамо да са пожуде скинемо све сентименталне велове који је изобличују. Тим је веловима прекривана само због пуког кукавичлука, јер се самодовољна сентименталност тиме задовољава. Сентименталност је удобна и зато захтевна.

Код младих и здравих, при обрачуну пожуде и сентименталности, пожуда је победник. Осећање је дело моде, а пожуда је вечна. Пожуда тријумфује, јер је она весела егзалтација која води с оне стране сопства, ужитак у поседовању и надмоћи, незауставива победа из које се увек изнова рађа вечита борба, најопојнија и најсигурнија подстрекачица освајања. А пошто је свако освајање привремено, оно се мора непрестано изнова извршавати.

Пожуда је снага, у смислу да пречишћава дух доводећи телесно узбуђење до белог усијања. Дух пали и жари из здравог и снажног тела, прочишћен његовим загрљајем. Само слаби и болесни тону у глиб и смањују се. А пожуда је снага јер убија слабе и подстиче јаке, као испомоћ природној селекцији.

Пожуда је снага и зато што никада не води ка бљутавости одређености и сигурности, које раздаје умирујућа сентименталност. Пожуда је вечита борба, никада коначно завршена. Одмах по варљивој победи, чак и за време трајања саме те тренутне победе, увек будно незадовољтво мамуза човека оргијастичком вољом да превазиже и прерасте самог себе.

Пожуда је за тело оно што је идеал за дух – величанствена Химера, коју човек непрестано хвата а никада не дохвата, и коју млади и жељни, заражени визијом, неуморно гоне.

Пожуда је снага.