Архиве ознака: Јонеско

100 година од рођења Ежена Јонеска

Јонеско – француски писац румунског порекла – једна је од најзначајних књижевних појава средине 20. века, нарочито у домену драме и позоришта.

Ежен Јонеско (1909-1994)
Ежен Јонеско (1909-1994)
Његова најчувенија драма, Ћелава певачица, чија је премијера била 1952, заједно са Бекетовом драмом Чекајући Годоа, означава почетак тзв. позоришта апсурда. Гротескно поигравање са људким ликом, који престаје да буде психолошки минуциозно изведена, културно и социјално ситуирана и контекстуализована, чеховљевска или раноибзеновкса јединка и постаје гињола или марионета са којом се аутор вешто поиграва доводећи је у ситуације које својом маштовитошћу, ирационалношћу, бесмисленошћу хотимице наликују ничим спутаној дечјој игри, поигравање са стварима и надасве са језиком, пародија, разноразни комички поступци карактеристични за буфонерију, фарсу, сатиру, карневал … карикатура, хипербола доведена до апсурда, каламбури, клишеи и фразе чије глупости и испразности нисмо ни свесни док их casinogates.info из дана у дан понављамо градећи илузију комуникације … препознатљиво су обележје Јонескових драма,  које ипак не могу да се назову комедијама, јер један од показатеља радикалности Јонескове, Бекетове, … драматургије јесте и то што њихова дела ни после пола века не престају да буду провокација наших устаљених категорија и здравог разума којему су те категорије и класификације неопходне.

Поред Ћелаве певачице, редитељи широм света најчешће постављају „трагичну фарсу“ Столице, „натуралистичку комедију“ Жак или Покорност и чувену антифашистичку и антинационалистичку драму Носорог.

Ми вам овде дајемо на увид једночинку Млада удавача – http://biblioteka-bor.org.rs/2009/09/ежен-јонеско-1909-1994-млада-удавача/ – коју планирамо да припремимо за извођење средином децембра.

Ежен Јонеско (1909-1994) – Млада удавача

ЕЖЕН ЈОНЕСКО

МЛАДА УДАВАЧА

превео Драгослав Андрић

текст преузет из: Ежен Јонеско, Позориште: сабрана дела, Paideia, 1997, стр. 283-288.

Госпођа има шешир са великони иглом и цвећем, носи ташну, у дугачкој је хаљини и љбичастом жакетићу.Господин је у реденготу, има вештачки оковратник, црну кравату и манжете. На клупи су, у јавном парку.

ГОСПОЂА: Могу вам рећи да је моја ћерка бриљантно завршила студије.

ГОСПОДИН: Нисам то знао, али сам то очекивао. Знао сам да је то једно радино дете.

ГОСПОЂА: Нисам никад могла на њу да се пожалим, насупрот толиким другим родитељима. Све је увек чинила на наше пуно задовољство.

ГОСПОДИН: Све то служи пре свега вама на част. Знали сте како да је подигнете. Узорна деца су тако ретка, поготову у данашње време.

ГОСПОЂА: Право кажете!

ГОСПОДИН: У моје време, деца су била много послушнија, приврженија својим родитељима, схватала су њихове жртве, бриге, материјалне тешкоће… А опет, можда је и боље да за све то и не знају.

ГОСПОЂА: Слажем се!… Била су много…

ГОСПОДИН: Била су и много бројнија.

ГОСПОЂА: Одиста. Наталитет у Француској, ректо би се, опада.

ГОСПОДИН: Има ту и успона и падова. Тренутно, пре ће бити да има позитивних тенденција. Али то не може да надокнади толике мршаве године!

ГОСПОЂА: Не може, то збиља мора да се призна! Нема шта!

ГОСПОДИН: Али шта ћете, тешко је данас подизати децу!

ГОСПОДА: Ех, коме кажете! Живот је све скупљи! Колико тек потреба имају! Шта им све не треба!

ГОСПОДИН: Куда ли све то води?… Данас је јевтин само Ијудски живот!

ГОСПОЂА: Слажем се!… Истина је то, још како!… Имате потпуно право…

ГОСПОДИН: Има и земљотреса, и свакојаких удеса аутомобилских и авионских, ту су онда и све те заразне болести, својевољна самоубиства, па атомска бомба…

ГОСПОЂА: Ах, тек та!… Она нам је, изгледа, помутила и саме временске прилике! Више се и не зна које је које годишње доба, све се то изокренуло!… Кад би бар било само то, него ето видите, знате већ шта се све прича!…

ГОСПОДИН: Тја, говори се свашта! Кад би требало веровати свему што Ијуди кажу…

ГОСПОЂА: То је истина… Не би ту било краја! Збиља!… А и те новине, и оне само лажу, лажу још како!…

ГОСПОДИН: Угледајте се на мене, Господо, не ослањајте се ни на кога, не верујте никоме ништа, не дајте да вам било чиме пуне главу!…

ГОСПОЂА: Тако је. И не би требало. Заиста, то је добар савет. Нема шта.

ГОСПОДИН: Ех, просто, још имам нешто здравог разума, то је све!

ГОСПОЂА: Сигурно. Али не би свак могао рећи то за себе.

ГОСПОДИН: Видите, Господо, данас – сва та задовољства, све те забаве, сва та узбудења, па филм, порези, дискотеке, телефон, радио, авион, велике робне куће…

ГОСПОЂА: Па да, мора се признати…

ГОСПОДИН: … затвори, велики булевари, социјално осигурање, и све, све остало…

ГОСПОЂА: Тако је.

ГОСПОДИН: Све то што нам данас улепшава живот, све је то изменило Ијудску расу у тој мери да се она више просто не може препознати!…

ГОСПОЂА: А то јој не иде у прилог, мора се рећи.

ГОСПОДИН: Па ипак, било би неосновано порицати напредак који, како видимо, напредује свакога дана…

ГОСПОЂА: Такоје…

ГОСПОДИН: … у техници, примењеној науци, механици, књижевности и уметности…

ГОСПОЂА: Несумњиво. Ваља бити праведан. Није лепо бити неправедан.

ГОСПОДИН: Могло би се чак отићи тако далеко и рећи да цивилизација еволуира без престанка, и то у повољноин правцу, захваљујући сложном напору свих нација…

ГОСПОЂА: То је тачно. Баш сам то и хтела да кажем.

ГОСПОДИН: Колики се тек прешао пут откако су наши преци живели у пећинама, ждрали једни друге, и огртали се јагњећим кожама!… Колики је то пут!

ГОСПОЂА: Е, да, да… Па онда, то централно грејање, Господине, шта кажете за централно грејање? Да ли га је било у тим пећинама?

ГОСПОДИН: Ето, драга Господо, кад сам ја био сасвим мали…

ГОСПОЂА: То је најсладе доба!

ГОСПОДИН: … живео сам на селу; сећам се, још смо се грејали на сунцу, и зими као и лети; кућу смо осветљавали шпиритусом – истина, био је и јевтинији у оно време – а понекад чак и лојаницом!…

ГОСПОЂА: То се, ето, још и данас дешава, кад због неког квара доде до нестанка струје…

ГОСПОДИН: А и те машине нису баш савршене. Измислио их је човек, па зато и имају све његове недостатке!

ГОСПОЂА: Ах, само ми не говорите о Ијудским недостацима, знам их ја, мушкарци нису ништа бољи од жена, сви су они исти, нема ту никаквог избора.

ГОСПОДИН: Разуме се. Али зашто онда тражити од човека да се упушта у подухвате за које је и сама машина неспособна…

ГОСПОЂА: Нисам о томе размишљала, морам признати… Па да, кад се добро поразмисли, на крају крајева, можда је и тако, зашто не?

ГОСПОДИН: Видите, Господо, будућност човечанства је у времену које следи, а са животи-њом и биљком случај је управо обратан… Па ипак, не треба мислити да је машина некакав Денс еx луддниуи што ће да замени напредак и Бога без и најинањег напора са наше стране. Напротив, Господо…

ГОСПОДА: Нисам ја то ни рекла!

ГОСПОДИН: Напротив, кажем вам, човек је још увек најбоља Ијудска машина! Човек је тај што управља машином… јер је он та духовна снага…

ГОСПОЂА: Нема шта.

ГОСПОДИН: … а машина је машина, сем рачунара, који рачуна потпуно сам…

ГОСПОЂА: Истина је, рачуна сасвим сам, та ваша напомена потпуно вам је на месту…

ГОСПОДИН: То је само изузетак који потврдује правило… Ето, малочас смо говорили о шпиритусу, о свећи. Једно јаје могло се купити за један су, у оно време, и ни за један више!…

ГОСПОЂА: Није могуће!

ГОСПОДИН: Можете ми веровати или не, како хоћете!…

ГОСПОЂА: Не сумњам ја у ваше речи!

ГОСПОДИН: Вечеравало се за двадесет суа, храна у оно време није коштала скоро ништа…

ГОСПОЂА: А сад – не може то ни да се пореди!

ГОСПОДИН: Могао се добити пар добре обуће, и то од добре коже, за три франка и седамдесет пет сантима… Данашња младеж о томе појма нема!

ГОСПОЂА: Не зна она колико је срећна! Млади су толико незахвални…

ГОСПОДИН: Данас нам све доде хиљаду пута скупље. Може ли се онда тврдити, кад је то већ тако, да је машина срећах проналазак, и да је прогрес добра ствар?

ГОСПОЂА: Свакако не!

ГОСПОДИН: Рећи ћете ми да постоји напредак у добром а и у лошем правцу, као што постоји добар и лош Јеврцјин, добар и лош Немац, или добри и лоши филмови!…

ГОСПОЂА: О, не, никад ја тако нешто не бих рекла!

ГОСПОДИН: А зашто и не бисте? Можете и то рећи, имате и на то пуно право!

ГОСПОЂА: Слажем се!…

ГОСПОДИН: Поштујцм ја свачије мишљење. Моја су схватања сасвим савремена! Није то било ни због чега – што је дошло до Француске револуције, крсташких ратова, инквизиције, Виљема ИИ, свих тих папа, ренесансе, Луја XИВ и толиких непотребних жртава!… Прилично се скупо платило право да говоримо све што год наин падне на памет, а да нам се нико због тога не наруга…

ГОСПОЂА: ОдистаЛ. Та, код своје смо куће!… Само би још то требало – да нас неко гњави у нашем сопственом дому…

ГОСПОДИН: А Јованка Орлеанка? Јесте ли се икад запитали шта би она рекла кад би видела све ово?

ГОСПОЂА: Питала сам се ја то много пута!

ГОСПОДИН: Када би само видела нашу телевизију!… Она која је живела у некој старој колиби… не би ни знала шта је то, поготову због свих тих трансформација!

ГОСПОЂА: О, не би, свакако не би знала!

ГОСПОДИН: А ниожда би ипак знала!

ГОСПОЂА: Па да, ако ћемо право, можда би ипак знала!

ГОСПОДИН: Кад се само помисли да су је живу спалили баш Енглези, који су нам после постали савезници…

ГОСПОДА: Ко је то могао да слути!

ГОСПОДИН: Има и добрих Енглеза…

ГОСПОЂА: А поготову има лоших!

ГОСПОДИН: Не ниислите ваљда да су Корзиканци много бољи?

ГОСПОЂА: А, не, то нисам хтела да кажем!…

ГОСПОДИН: Па ипак, Корзиканци бар нечем служе. Они су вам поштари. А ко би нам доносио пошту кад не би било поштара?

ГОСПОЂА: Они су нужно зло.

ГОСПОДИН: Зло никад није нужно.

ГОСПОЂА: Право кажете!

ГОСПОДИН: Немојте само помислити да ја потцењујем посао поштара.

ГОСПОЂА: Нема глупих заната!

ГОСПОДИН, устајући: Госпођо, изрекли сте значајне речи! Заслужују да пређу у пословице. Дозволите да вам на њима честитам…

(Љуби јој руку.) Ево вам ордена части!

Прикачиње Госпођи на груди некакву ђачку значку.

ГОСПОЂА, сва збуњена: Ох, Господине!… Па ја сам ипак, на крају крајева, само жена!… Али ако ви то искрено…

ГОСПОДИН: Како да не, Госпођо! Истина може да врцне из било чијег мозга…

ГОСПОЂА: Ох, Господине, ви нии ласкате!

ГОСПОДИН, опет седне: Госпођо, ви сте упрли прстом у главни порок нашега друштва, које ја презирем и осуђујем у целини, без намере да се од њега оградим…

ГОСПОДА: И не треба.

ГОСПОДИН: Наше друштво, Госпођо, више не цени занате. Видите само колико сељака напушта село и надире у градове који пуштају своје пипке…

ГОСПОДА: Видини, Господине, видим.

ГОСПОДИН: А ако оно више не цени занате, не цени више ни дете, које је – ако вам иној израз не изгледа мало прцјак – човек у малом.

ГОСПОЂА: Имате право.

ГОСПОДИН: Можциа више ни дете не уме да друге натера да га цене!

ГОСПОЂА: Можда.

ГОСПОДИН: Па ипак, ваљало би ценити дете, јер ако више не би било деце, Ијудски сој би убрзо ишчезао.

ГОСПОЂА: Тако сам и ја помишљала!…

ГОСПОДИН: Од мањка поштовања до мањка поштовања, долази се до тога да се више не поштује ни дата реч!

ГОСПОЂА: Збиља је то страшно!

ГОСПОДИН: А то је утолико озбиљнија ствар што је дата Реч божанског порекла, као и Реч Божја, те нико нениа право да је потцењује.

ГОСПОЂА: Потпуно се слажем са вашим мишљењем. Ето, хтела сам, управо зато, да својој кћерци ониогућим солидно образовање, и угледну професију, да би часно зарадивала за живот сопственини радом, и да би умела да поштује друге као и, пре свега, себе.

ГОСПОДИН: Добро сте учинили. И шта је научила?

ГОСПОЂА: У школовању је далеко стигла. Мој је сан био да је оспособим за дактилографки-њу. А и њен. Управо је и добила диплому. Запослиће се у једном надлештву за манипулације…

ГОСПОДИН: Мора бити да је поносна и задовољна.

ГОСПОЂА: Просто скакуће од радости, од јутра до мрака. Толико је радила, јадно дете.

ГОСПОДИН: Труд јој се, ето, исплатио.

ГОСПОДА: Преостаје ми још само да јој нађем доброг мужа.

ГОСПОДИН: Доброј’е то дете.

ГОСПОЂА, :двиније хочно, и:а кулиса: О, гле, ево управо моје ћерке. Упознаћу вас са њом.

Долази Госпођина кћерка. То је мушкарац од тридесетак година, крепак, мужеван, са густим црним брковиниа, у сивом оделу.

ГОСПОДИН-КЋИ: Добар дан, мама.

Глис му је снажан, врло мужеван. Љуби Госпођу.

ГОСПОДИН: Личи на вас, Господо – пљунута мајка.

ГОСПОДА, Господини-Кћери: Реци господину добар дан.

ГОСПОДИН-КЋИ, поклони се као девојка: Добар дан, Господине!

ГОСПОДИН: Добар дан, мала моја. (Госпођи:) Збиља је лепо васпитана. Колико јој је годи-на?

ГОСПОЂА: Деведесет три!

ГОСПОДИН: Значи, пунолетна је?

ГОСПОЂА: Није, јер нам дугује осамдесет година, тако да нема више од тринаест.

ГОСПОДИН: И оне ће проћи као и све друге. (Господину-Кћери:) Те тако, још сте незрели?

ГОСПОДИН-КЦИ, громким гласом. Јесам, али не заборавите: над а-минором има а-мајор, па и а-генерал, а над малолетницом има – малолетница и по!

Господин и Госпођа устајн, престрашении. Сви се згледају, као укопани. Госпођа је склопила шаке.

ЗАВЕСА