Итало Калвино, Замак укрштених судбина

Калвино, италијански писац познат по својим експериментима са приповедачким модусима и поступцима, пре свега по свом роману Ако једне зимске ноћи неки путник … необичном по томе што је његов главни јунак читалац, или Читалац, а његова „радња“ читаочево читање, у овом прозном делу испитује могућност приповедања помоћу карата, тачније тарот карата и њихових симболичних и алегоријских слика. Састављена из два дела – „Замак укрштених судбина“ и „Крчма укрштених судбина“ ова књига тежи таквом преплету појединачних прича који ће омогућити да се след истоветних слика – мотива чита на увек другачији а подједнако фабулозан начин полазећи са различитих крајева. У оба случаја реч је о приповедачу који је после низа догодовштина у тајанственој шуми, који су само наговештени али не и испричани, наишао на грађевину – замак или крчму – у којој је пронашао друге који су, попут њега самог, после својих шумских догодовштина остали без моћи говора, па приморани нагоном за комуницирањем и приповедањем, користе слике тарот карата како би своју судбину изразили. У оба случаја приповедач је тај који нам следове слика које други „приповедачи“ ређају тумачи, те дакле наше сазнање бива вишеструко посредовано његовим интерпретативно-врачарским интервенцијама. У случају првог приповедача, чији се тон и избор лексике саображавају ренесансном духу, усвајајући племенитост и достојанство склоно колико хероизму, толико и сентименталности, тумачење карата и приче коју оне својим међусобним односом граде не скрива своју муку проналажења и откривања кохеренције и приповедачке нити, своја херменеутичка лутања и нужност нагађања, рад Разум(а) приповедања који тиња испод случаја што комбинује разбацане карте. Ту вишеструкост и вишесмисленост сваког знака, било тарот карте са њеном сликом, која традиционално указује на будућност, а овде на прошлост, било гестова, погледа и израза лица, наговештава већ прва појава грађевине у којој се ликови налазе, а која је истовремено замак срозан до крчме и крчма достојанством својих гостију уздигнута до замка. Све наводи на то да се процеси и односи које уобичајено разумевамо као једносмерне сагледају као реверзибилни, те да се опозиције као што су почетак/крај, ознака/означено, напред/назад, лице/наличје итд. сагледају у оквиру мозаика, укрштенице или магичног квадрата, како је сам Калвино видео ово своје дело, унутар којег се њиховa дистинктивност усложњава и доводи у питање. Други приповедач у једном тренутку себе експлицитно поистовећује са писцем текста у коме је дотле само један, додуше повлашћени, лик а писца са жонглером, што Калвино у овој књизи заиста и јесте, са својом маестралном комбинаториком, усредсређеном на остваривање укрштања и паралелног протицања у супротном смеру различитих приповедних токова. Нешто о тој игри варијацијама и комбинацијама, као и о конкретним шпиловима тарот карата чијим се сликама Калвино овде служи, може се прочитати у додатку „Аутор о овој књизи“, који је Калвино написао у време објављивања другог дела овог текста. Приповедач из крме је на почетку смушенији и усплахиренији него приповедач из Замка,али је касније у својим тумачењима слободнији, шири и одлучнији. Његов приповедачки став одговара распојасаности коју крчма евоцира у контрасту према замку. Саме приповести, како у првом, тако и у другом делу књиге, представљају мање или више модификоване варијанте већ познатих прича, митова, легенди. Орландо, Фауст, Едип, Хамлет, Магбет и његова леди, Јустина Маркиза де Сада, мотиви из средњевековних и ренесансних епова, фантастична бића попут Менада, вампира, амазонки … Сва Калвинова дела, између осталог, представљају и покушај да се од више појединачних прича, које саме по себи поседују особеност и кохерентност, сагради, исконструише, или да се из њиховог сплета истка једна нова, која ће их све садржати, али их и својом целином превазилазити, једна Прича над причама, Хлебњиковљева над-приповест, или Рушдијево Море прича …