23.11.2010. у 18 сати у читаоници на 3. спрату Народне библиотекеБор – Клуб књигољубаца.

Програм је отворен за све кориснике Народне библиотеке Бор, а биће посвећен Чехову.

Иако по професији лекар, Чехов је писац чије је стваралаштво узбудило читав европски књижевни свет и довело до новог разумевања и преиспитивања двеју форми којима се Чехов превасходно бавио – драме и приповетке.

По некима творац савремене кратке приче, по другима – злонамернима – писац који није био способан да напише роман, Чехов је за собом оставио на десетине и десетине приповедака, новела, анегдота, кратких прича, цртица и других кратких прозних текстова, који су својевремено били објављивани, често и под псеудонимом, нарочито када су сатирични и карикатурални, у различитим руским часописима и новинама. Тим причама Чехов је створио своју особену, лирским штимунгом, меланхолијом и сетом прожету, визију Русије с краја 19. века. Свака од тих прича је другачија, и по теми и по начину приповедања: некима доминира опис који Вас својом сугестивношћу – јер Чехов је један од највећих пејзажиста међу књижевницима – увлачи у причу до те мере да можете чути и физички осетити шумове и звуке, ветар, снег, али и тишину која је са Чеховом неповратно ушла у књижевност и отелотворила се између речи. Друге су дате у виду дијалога који тече привидно мирно и готово банално али Вам ипак преноси низ неизречених и неизрецивих осећаја – мајстор је био Чехов и у томе да површним миром и одсуством радње, драматичних излива емоција, узбудљивих догађаја пренесе доживљај тескобе, анксиозности, трагичног поигравања судбине, одсуства комуникације и стварног разумевања међу људима, бесмислених неспоразума и нерешивих конфликата. Неке су духовите, чак и бурлескне; у некима је хумор горак и болан. Неке су писане у првом лицу, исповедним тоном, као да Вам их близак пријатељ шапуће на ухо, а неке у виду новинске репортаже тако да се тензијом између незаинтересованог приповедача и увида у интимна преживљавања ликова у причу улева динамика неодлучности и сталне промене емоционалног и афективног регистра. Све су прожете лирским доживљајем света човека који се у свет и људе – били они студенти, чиновници, лекари, сељаци, болесници, заљубљене девојке или напаћене старице – уживљава с жељом да га разуме и прихвати а не да га просуђује, анализира или коментарише. Све су прожете и извесном тугом која некако задобија лик и постаје јунак Чеховљеве приче. А ликови – на стотине њих, а сви подједнако стварни, упечатљиви, присутни, без обзира да ли им је аутор посветио читаве стране описа и дијалога, или их је свео на једну реч, реченицу: Чехов је умео да пронађе онај гест, тик, израз лица који је за одређено лице толико карактеристичан да га целог открива у трену.

Међу причама које свакако не бисте смели да пропустите налазе се: Дама с псетанцетом, Павиљон бр. 6, online casinos Мршави и дебели, Кућа са мезанином, Један дан на селу, Случај из лекарске праксе, и, наравно, Степа – његова најдужа и најлепша приповест.

Чеховљево драмско стваралаштво представља прекретницу у схватању самог појма драме. Уместо драматичности – сцене разговора набијене унутрашњом, имплицитном тензијом несаопштивих осећања и мисли. Све што је са становишта фабуле битно – убиства, расправе, растанци – у Чеховљевим драмама се дешава изван сцене, између чинова. На сцени остају мртав галеб, празан вишњик, мапа Африке – познати Чеховљеви симболи који су у култури задобили посебан статус, као и оно „У Москву…“ трију сестара. Осујећеност, неиспуњеност, стално размимоилажење жеља и стварности, нека недефинисана немоћ човека, несигурност, изгубљеност, хватање за сламку, скривање иза баналних изговора, осећај протраћености.

Поред неколико једночинки – Просидба, Свадба – неколико комедија, незавршеног, али интригантног Платонова (којег је Мајкл Фрејн дорадио у Златни мед), за Чеховом је остало неколико ремек-дела која не престају да привлаче пажњу читалаца, драматурга и режисера. Чехов је на сценама свих светских позоришта – начин на који је он доживео и представио човека, људску психу (или душу, како се некада говорило) са свим њеним унутрашњим немирима, сумњама, питањима, конфликтима и међуљудске односе није изгубио на актуелности и дејству.

За Чеховом су остала и многобројна писма. Нарочито су од интереса она у којима је сведочио о својим искуствима из кажњеничке колоније на острву Сахалин – интервјуи са кажњеницима послужили су му као грађа за текст Острво Сахалин у којем своје лекарско разумевања физичког и психичког стања затвореника употпуњује размишљањима на тему односа државе према преступницима. Такође су значајна и писма која је у последњим годинама свог живота Чехов писао са Јалте – његов лекарски позив омогућио му је да упозна многе, од Москве врло удаљене и тада јако заостале крајеве Русије, али му је донео и много патњи.