Pokušaji organizovanja monumentalnih, dugotrajućih, značajnih za javnost književnih programa u Boru, koji bi izvirali iz pretpostavljene društvene suštine grada i bili i na taj način autentični u susedstvu drugih kulturnih programa i manifestacija, prošli su i prolaze u poslednjih 30-ak godina kroz tri faze. Krajem osamdesetih godina XX veka nastali su na idejama deljenja iste humanističke kulture unutar jednog zajedničkog, višejezičkog i višekulturnog, geografijom i istorijom spojenog prostora, Balkana, kroz Balkanske susrete mladih književnika 1987. godine i njima sledujuće Borske susrete balkanskih književnika 1988–1990. Bor bi tako, kako je govoreno, trebalo da postane referencijalna tačka književnosti Balkana. Sredinom ratnih devedesetih godina temelj je silom prilika monokulturni i monojezički, prostor je poiman kao “jugoslovenski”, imenovan kao svesrpski, kroz Svesrpsku književnu koloniju u Zlotu 1994. i 1995. godine. Najnoviji pokušaj, program Narodne biblioteke Bor OK/no: pogled u regionalnu književnost, zasnovan je na svesti o zajedničkom jeziku, zajedničkoj istoriji, zajedničkom iskustvu življenja savremenosti u zapadnobalkanskim kapitalističkim državicama, dоnekle zajedničkom tržištu knjiga i svima dostupnim sredstvima komunikacije između književnosti, pisaca i publike (sajtovi izdavača, digitalni časopisi, potkasti, književni portali, klasični i virtuelni sajmovi knjiga, zajednički književni projekti, regionalni književni konkursi, gostovanja i iskustvo čitanja dela iz drugih nacionalnih književnosti u domaćim javnim bibliotekama, čitaonicama i u okviru književne kritike). Među državama postoje granice, ali više ne i rovovi, makar ne oni napravljeni u zemlji i blatu. Misao i reč lako putuju preko.

U osamdesetima se isticalo da je Bor višenacionalna, multikulturna i višejezička sredina, u koju je, zarad zaposlenja, visokih zarada koje je omogućavala rudarska kompanija i dobrog života, dolazio veliki broj Srba, Makedonaca, Bosanaca, Hrvata, Slovenaca, Goranaca, Albanaca, Cincara, Italijana, Bugara, Nemaca, Francuza, Čeha, Mađara, Afrikanaca. Svi oni su tu, u maloj, mladoj sredini, nastaloj u kratkom vremenu, postajali deo jedne radničko-građanske kulture. Bor je, navodno, simbolizovao univerzalnu mogućnost zajedničkog življenja, u radu i stvaranju, bez konflikata, sa prevazilaženjem različitosti. Stoga je bilo prirodno da se putem književnosti, koja je i jedna forma komunikacije, u Boru susreću izaslanici drugačijih, u prošlosti često sukobljenih kultura i ispituju izgledi da se kroz književnost takvi koncepti realizuju na nivoima društva i širih međunarodnih odnosa. Balkanski susreti bili su glomazna manifestacija velikih imena, velikih reči i velikih ideja, a dublje unutar značenja koja su ostala u tekstovima objavljenim u časopisima i biltenima vidi se, doduše uzdržana, ali jasna mera poverenja u moć književnosti i kulture, koji su u mnogim smislovima odeljeni, pa i suprotstavljeni politici i ekonomiji. Moć književnosti često je tih dana postavljana kao autonomija književnosti, sloboda uvida, moral upozorenja.  

Samo nekoliko godina nakon izliva humanističke patetike na tribinama Borskih susreta balkanskih književnika, upravo Balkan i Jugoslavija potonuće u rat, pun krvi i užasa ovoga puta prebojene, nacionalne patetike. Parole o borskom modelu suživota iskustveno su tako postale tek fraze i videlo se da je, makar u Jugoslaviji, nemoguće održati simbioze ukoliko se neko drugi bitno profiliše kao politički i identitetski činilac. U tome što se opšta priprema za ratne sukobe, u čemu je ogromnu ulogu odigrala sama književnost, i književno-intelektualne meditacije nad snagom literature i opštečovečanskih ideala dodiruju i preklapaju, vidi se paroksizam istorijske ironije. I retko gde je tako oštro i grubo moglo da se vidi koliko je književnost tek snevala snove o svojoj društvenoj veličini i ulozi, o statusu književnika kao savesti društva. Padom Istočnog bloka književnost u socijalističkim društvima gubi svoj decenijama stican ugled i moć, kao što katkad brzo, katkad lagano nestaje i gubi se zainteresovanost publike i čitalaca za nju kao za moćno sredstvo regulacije ideologija i političkih moći. U zemljama centralne i istočne Evrope, onima koje su pripadale ili sličile unekoliko modelu blokovske organizacije društva, kraj je jedne kulturne i političke epohe, književnost postaje trećerazredna pojava, tek jedan od predmeta na tržištu, osim kada biva korišćena za motivisanje političkih, kulturnih, ideoloških promena, iza čega po pravilu stoji klasna denivelacija i stvaranje novih moći.

Uporedo i istovremeno rečima koje su izgovarali književnici iz Jugoslavije, Albanije, Grčke, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Turske, dešava se par stotina metara dalje od sale u borskom Domu kulture, u pogonima i jamama rudnika, u stanovima tih istih industrijskih radnika, u novinama koje kupuju svakoga jutra, likvidacija radničkih ideala i pretapanje socijalnih vrednosti i ideala u vrednosti etnosa. Kroz agresivni nacionalizam u narednoj će deceniji biti pod upravljačem političkih elita razmontiran i otuđen radnički i građanski kapital i civilizacijske vrednosti socijalističkog društva. Ostaci staroga duha ipak još žive u lampama književnosti. Kolonija u Zlotu smešana je od nove nacionalne stvarnosti i recidiva – ona postoji zahvaljujući preživelim obožavanjima moći književnosti i jezika; ona je humanistička i balkanska, ali ton više nije u boji apoteoza i briga, nije u silini plana i morala, nego u cvilu jeremijada; ona je sputana i svedena geopolitičkim odnosima i ratnom stvarnošću na racionalnu samodovoljnost unutar izolovanosti i stanja čemera nacionalnog poraza; u njeno ime utkani su njen komunikacijski položaj i potencijal, lokalan i efemeran, radioničarski, a u pauzama između jagnjetine i igranja kola stvaraju se parerge. Za razliku od Balkanskih susreta, čije je altruističko usmerenje groteskno ukinuto ratom, Zlotska kolonija zaustavljena je, paradoksalno, unutar dominacije nacionalizma. Nacionalizam je, međutim, i danas jako potreban lokalnim pozorištima kapitala.

Program OK/no predstavlja povratak konceptu s kraja osamdesetih. On sliči Balkanskim susretima svojim regionalizmom i prekoračenjima nacionalnih, jezičkih i kulturnih granica. Najbitnija činjenica koje se drži ideja o borskom regionalnom festivalu književnosti je činjenica postojanja zajedničkog, policentričnog jezika. Tim jezikom pisana je današnja književnost, čitljiva u različitim regionalnim mikrokulturama, čime je uspostavljen minimum čitalačke komunikacije. Ta čitljivost omogućila je objavljivanje istih književnih dela u različitim sredinama, bez potrebe za prevođenjem. Naravno, čitljiv je u tim sredinama i Bob Dilan, tako što je preveden, ali festival nije koncipiran kao anglosaksonsko-balkanski. Osim jezika, naime, region ima zajednička iskustva prošlosti i zajedničku savremenost. Kulture i kulturni modeli u kojima su građena ta iskustva zajednički su. Tako je moguće da su ratne traume ili statusi isključenosti iz društva ili sredine u bilo kom smislu ili sudbine i položaji žena jednako shvatljivi, prepoznatljivi i čitljivi za čitaoce iz susednih država. Restauracija kojom se bavi OK/no, zasnovana na iskustvenim paralelizmima, komunikacijska je, a ne ideološka i politička – stvarnost stvarnosti i stvarnost književnosti oslobođena je ideja, osim što koncept priziva izvesnu estetičko-kritičku priznatost i čitalačku zainteresovanost, koju je moguće pratiti jer je majka festivala javna biblioteka.

Konačno, OK/no kao regionalni festival književnosti danas može da ima dva protivnika. Jedan je nacionalistička i populistička kultura, kojoj je festival potpuno stran: anacionalan, elitistički, tiho i nenamerno jugoslovenski, ličan i slobodan, daleko iznad linija lošeg ukusa i bljuvotina kojima su danas na svim nivoima u javnosti širom otvorena vrata. Ako se i zainteresuje za nešto ovaj populistički demon, to sigurno neće biti poezija ili feminizam. Drugi je znatna nezainteresovanost za kulturu, uopšte, i za književnost, i za biblioteku, i za regionalnu književnost u biblioteci. Ukoliko kultura dotiče, to je niskoesteetsko, popularno, bezbedno i komforno. Takođe, festival može imati dva saveznika. Jedan je iskustvo biblioteke, vezano za zainteresovanost čitalaca za knjige koje pripadaju regionalnoj književnosti. Drugi je u istoriji kulture grada potvrđena tradicionalna okrenutost onome što je zajedničko susednim kulturama, jer je grad od svih tih kultura i sastavljen (iako je danas najveća zastava u gradu, kakve nikada nije bilo u starom Boru, nacionalna, a ne rudarska).  

Goran Milenković