Због вишесатног прекида у снабдевању струјом и интернетом, програм је померен
Уторак 16. 3. 2021, 17:30
Онлајн програм поводом 200 година од рођења француског песника Шарла Бодлера. Разговарамо о текстовима „Руља“ и „Било куда изван овог света“ из постхумно објављене збирке песама у прози Париски сплин или Мале песме у прози.
ANYWHERE OUT OF THE WORLD / N’IMPORTE OÙ HORS DU MONDE.
LES FOULES
За учешће у програму није потребно да имате налог на Скајпу, а ако нам се придружите уз помоћ рачунара, а не телефона, не морате да скидате ни апликацију Скајп, довољно је да на линку изаберете опцију Join as guest и унесете своје (било које) име.
Боем, ексцентрик, декадентни денди или, можда, „емос“ (у данашњем омладинском жаргону), Шарл Бодлер (1821–1867) био је песник несавладивих тескоба, неподношљивости и чаролија пролазности и свакодневице, очајничке жеље за немогућим идеалом спокојне уравнотежености, песник чамотиње, усамљености, осећаја кривице, беспредметне носталгије, мучитељске љубави, пролазних сензација, моде и модерности, духовних и душевних растрзаности и контрадикција, хиперосетљивости и пренадражености, ужитака, укључујући и оне морбидне, али и сажаљења и сапатње, „сликар“ гротескних изобличења живота, света, тела, перцепције и емоција, „вештачких рајева“ које творе уметности, занати, заноси, опијати или алкохол, опседнут лепотом (Лепотом) – бизарном, мелахноличном, увек измичућом и не-природном; песник Париза као парадигматске – паклене – метрополе у којој се сјај и беда, преобиље и оскудица, узвишено и ужасно, величанствено и одвратно мешају до неразлучивости… и још много тога.
Иновативан и одважан ликовни критичар, „прекарни“ радник и фриленсер, распикућа, осуђен због увреде јавног морала поезијом (збирком песама Цвеће зла, 1857), накратко „опијен“ револуцијом 1848, али без политичких убеђења (хм!) јер је, по сопственом суду, без амбиције (сем да буде песник над песницима), Бодлер је презирао реалисте, натуралисте, позитивисте, социјалисте, јавно мњење, масовне покрете – све тадашње концепције прогреса, усавршавања и демократизације друштва, све оптимистичне визије родне и класне равноправности, искупљења човека и човечанства, збацивања духовних и моралних окова првобитног греха и урођеног зла (Зла) којима су црква и религија објашњавале људску патњу.
Живот му је, као и његова представа о животу, помешао ужас и екстазу („Још као мали, у срцу осетих два супротстављена осећаја: ужас живота и екстазу живота“, записао је у постхумно објављеном интимном дневнику Моје огољено срце тј. Моје срце на длану) – неуморно градско базало, трагалац за савршеном речју и савршеним ритмом, пред крај свог кратког и бурног, ексцентричног живота био је готово потпуно парализован, услед можданог удара, не само онемео већ и афазичан.
Једно са другим мрак и плавет...
