Архиве ознака: бележница18

Ствари које су прошле… Момци из првог реда

Тешко је поверовати, али ипак стоји, да је неколико групица борских младића нашла у посетама позоришним представама себи својеврсни начин иживљавања. Морамо, дакле, да на вовом месту кажемо коју реч о тим момцима, мада бисмо много радије, ако би вић било тако, писали о масовном посети представама које у току ове сезоне зајечарско позориште даје за грађане Бора. И још нешто, могло би да се забележи. То су заиста успели наступи чланова ове зајечарске куће. Али, нека нам другови из Зајечара који су свој живот посветили овој својеврсној уметности не замере због тога. Надамо се да су сагласни са тим да овај пут мало простора „посветимо“ нечем другом. Елем, готово из представе у представу понавља се иста слика. По неколико младића смештени, као по неком правилу, у првом или задњем реду, итекако се поигравају са нашом решеношћу да вече проведемо пријатно гледајући позоришну представу. Уколико су у задњим редовима, обично су готово више него дарежљиви у добацивању и упадицама. А они у првим редовима такође имају свој начин „забављања“. Бацање папирића на позорницу, дошаптавање и све оно што је далеко од речи – пристојно понашање. То је нешто недостижно. Бар за њих. И сами смо неколико пута имали прилике да присуствујемо прекиду у извођењу представе који су глумци учинили да би се ова „публика“ умирила. Људи са дасака су за тренутак заћутали. Стајали су немо. Због чега, није тешко наслутити. Није такође тешко ни сазнати ко су ти младићи који су тако „весели“ током приказивања позоришних представа. То су исти они који своја сочна добацивања са корзоа покушавају да на један нешто другачији начин пренесу и у позоришну дворану. После представе се такође могу видети: у „Србији“ (у кафани хотела „Србија“, прим. уредн.). То је њихов трећи „наступ“. Шта са таквима? Заиста, шта? Они имају свој начин понашања. Покушај да им се „потури“ некако другачије не верујемо да би било прихватљиво. Можда би редари ту могли да помогну. Ако у ничем другом, онда бар да им у полумраку када су све очи упрте на сцену, покажу врата на којима пише – „излаз“.

Десимир Миленовић (Колектив: лист Рударско- топионичарског басена, петак 29. март 1968, бр. 12, стр. 9

Шта је даље било са Џеком?

Милица Матијевић, Библиотека „Димитрије Туцовић“, Лазаревац

Веома сам се обрадовала кад сам у прошлом броју Бележнице у тексту Александре Молнар „Блог генерација“ наишла на податак да је издавачка кућа „Викинг прес“, у част педесетогодишњице првог издања Керуаковог романа На путу (Jack Keoruac, On the Road, Viking Press, New York, 1957), одлучила да коначно објави интегралну верзију овог сад већ класичног романа америчке књижевности.
Некако у исто време једна наша колегиница ми је са пута у САД донела каталог са изложбе у Њујоршкој јавној библиотеци посвећен управо Џеку Керуаку и јубилеју пола века од објављивања култног романа бит генерације.
Изложба под називом „Beatific Soul: Jack Kerouack on the Road“ била је доступна посетиоцима од 9. новемра 2007. до 16. марта ове године. Изложба прати Керуаково бурно и трауматично путовање од његовог детињства у радничкој четврти у Ловелу (Масачусетс) до Њујорка где су Алан Гинзберг, Вилијам С. Бероуз и он постали очеви Бит покрета. Илустрована је са више од 125 репродукција дневничких забелешки, рукописа, фотографија Керуака и његових савременика, као и цртежа самог Керуака. Они су преузети из „Архива Џека Керука“, из „Колекције америчке и енглеске књижевности Хенрија В. и Алберта А. Берга“, допуњени су радовима из збирке Јавне библиотеке Њујорка и из збирке Колумбија универзитета. Наравно, највећи део изложбе чине репродукције из рукописа романа „На путу“, позајмљеног из колекције Џејмса Ирзија, у чијем се власништву данас налази.
Изложба је била пропраћена предавањима која је организовао кустос др Ајзак Гервицк. Предавања су била фокусирана на Керуаков живот и почетке његовог књижевног рада, као и на духовно путовање које га је повело од хришћанства, преко атеизма до будизма и коначно до јединствене форме – будизма под утицајем хришћанства. Посебан пажња посвећена је Керуаковим играма маште и књижевности насталој из тога. И наравно причи о Бит генерацији.
Керуаков роман „На путу“ је у америчкој књижевности означио преокрет, прецизирао је идеје и поетику Бит генерације, којој су поред Керуака припадали многи други амерички писци из друге половине 20. века, од којих су најпознатији Бероуз и Гинзберг. Године 1952. Џон Клелон Холм је у Њујорк Тајмсу представио термин „Бит генерација“ и дефинисао је „Бит“ као врсту једноставности ума и крајњих домета душе – осећање да сте враћени на темеље спознаје. И изложба и предавање значајно су осветлили круг писаца који су припадали Бит пок- рету и пружили доста новог материјала за поновно истраживање њиховог живота и рада.
Најинтересантнији део изложбе је свакако причао о томе како је настао роман На путу и шта је даље са њим било. Џек Керуак је 2. априла 1951. године у свом стану на њујоршкој 20. Западној улици, на основу дневничких и новинарских забелешки, отпочео писање, не престајући да ради током целе три недеље. Да не би губио време, куцао је на ролни папира дугачкој више од тридесет метара. Често је изостављао поједине речи, фразе или читаве редове које је накнадно додавао оловком. Кратко након комплетирања романа, Керуак је преписао текст романа на стандардни формат папира, прихватљив за издаваче. Непозната је судбина тог првог свитка овог романа, али се претпоставља да он више не постоји.
Крајем 1955. и почетком 1956. Керуак припрема, опет на свитку, нову верзију романа. Овог пута из оригиналног текста биће избачени делови који носе садржај и језик неприхватљив за друштвени морал тог времена. Тих страница није мало и на њима се налазе и имена Керуакових пријатеља, уметника, који су писцу били инспирација за овај роман. Бројне интервенције које на захтев издавача „Викинг преса“ роман доживљава, Керуак коначно завршава крајем 1956. године. Ипак, коначан облик тог првог издања роман добија, нажалост, тек после још једне интервенције од стране издавача, без знања аутора.
Одлука „Викинг преса“ да ове 2008. године објави, коначно, интегралну верзију овог романа видим као још једно путовање несмиреног духа његовог аутора.

Књижевност је мртва – прикључимо је на струју!

Бранислав Бане Димитријевић

Можда мало и претерујем, али они који на ex-Yu просторима живе за или од књижевности знају да овакав бомбастичан наслов ипак није ни предалеко од истине. Никад се више књига није штампало, и никада велики хитови нису имали толике тираже, па опет… највећи проценат књига штампа се у смешно малим тиражима, о трошку аутора или спонзора, затим поклања пријатељима и породици. Књижарска мрежа је (да ли неповратно?) нестала и свела се на тек неколико преосталих локација у великим градовима (најновија вест гласи да је и у Крагујевцу управо затворена последња!). У радњама на чијим фирмама пише КЊИЖАРА, продаје се канцеларијски материјал, школски прибор и ситна галеријска роба намењена за рођенданске поклоне. Код трговачких путника и уличних аквизитера могу се наћи углавном практичне књиге – кувари, речници, популарна психологија…
Проблема са издавањем својих дела немају само прави хит писци (што најчешће нема никакве везе са књижевношћу) или они који су се (заслужено или не) сместили на уредничка и друга руководећа места у дотираним издавачким кућама (било од стране државе, општине или неке донаторске организације) и другим институцијама културе. Они су решење нашли у томе да једни другима издају књиге, врше откупе, деле награде, пишу хвалоспеве у часописима које опет они сами и издају и читају…
Једно од решења за превазилажење такве, наизглед безизлазне, ситуације је КЊИЖЕВНОСТ НА СТРУЈУ – кованица која означава све чешћу појаву писања и објављивање сопствених, али и туђих, књижевних дела на интернету. Предности овога су заиста велике – од цене коштања таквог подухвата – која је тек симболична и за аутора и за читаоца, преко броја ових других – који и на најскромнијим са товима далеко превазилази стандардне штампане тираже, заобилажење књижевних кланова и интересних група, који врло често, штитећи своје позиције, потискују и одбацују стварни квалитет, па до широке доступности и приступачности које обезбеђује овај медиј…
Може се рећи да се књижевност на струју озбиљно упустила у трку са штампаном књижевношћу – у којој је неизвесно ко ће победити, али је сва прилика да ће наставити да живе једна уз другу, испреплетане на корист већине заинтересованих. А они који ће због тога бити на штети, свакако да су то и заслужили.
Па ипак, постоји област у којој је књижевност на струју већ однела убедљиву превагу, а то је област књижевних часописа. Улогу коју су штампани часописи деценијама имали – да објављују краћа дела мање или више афирмисаних аутора, теоријске есеје, приказе књига, конкурсе, награде, полемике или вести – готово у потпуности су преузели књижевни сајтови, блогови и портали. Њихова дневна актуелност, распострањеност на читаво говорно подручје – не само читалаца већ и аутора и сарадника, као и други садржаји – као што су дискусиони форуми, могућност питања и коментара, аудио и видео записи, а све то притом готово потпуно бесплатно, ствари су са којом штампани књижевни часописи не могу да се такмиче. Ограниченог тиража и лоше дистрибуције, мале актуелности, усмерености на издања једног или групе издавача – оних који стоје иза часописа, они све више постају реликт неког прошлог времена. Једини излаз који стоји пред штампаним књижевним часописима је у инсистирању и истрајавању на високом садржајном и визуелном квалитету. Они се не могу такмичити са интернет брзином, ажурношћу нити ценом, те неминовно морају постати својеврсни зборници или антологије озбиљног квалитета, чувари традиције, једном речју – лепе књиге које вреди чувати на полици уз Андрића и Хемингвеја, јер читалац осећа потребу да им се повремено враћа и поново их ишчитава.
Књижевних портала зато има све више, што је сјајно, јер већина њих међусобно сарађује, што опет доприноси побољшању појединачног квалитета код свих. Можда је и управо баш та мера сарадње, видљива кроз раширеност мреже сарадника, оно што одваја добре сајтове и портале од оних још бољих и најбољих, јер лоших готово и да нема. (И када се појаве такви, веома се брзо гасе услед недостатка посетилаца, не остављајући трага за собом.) Смештени само физички у Београду, Загребу, Мостару или Крушевцу – на пример, они на прави начин спајају читав овај културни и језички простор у једну заједницу добрих и креативних људи. Људи који воле и стварају књижевност, културу и лепоту.
Вратићу се за крај на почетак, на сам наслов, тек да кажем, да се исправим, да књижевност није умрла, и да вероватно никада и неће. Књижевност је жива и живеће док буде било мислећих људи. Књижевност на струју, међутим, чини да све то буде мало брже, поштеније, јефтиније, лепше, лакше и веселије. А то улива наду.

Транзиција на папир (Кишобран: The Best of 2007, приредили Бранислав Бане Димитријевић, Милен Миливојевић, Ана Јанковић, Народна библиотека, Бор, 2008)

Саша Радојчић

Књижевни блогови нису више само занимљив феномен негде на ободу широког поља савремене књижевности, него све више – незаобилазна чињеница књижевног живота. Могло би да се каже да природа блога добро одговара захтевима књижевног стваралаштва: помислимо само на индивидуалност, слободу и комуникативност блогова. Свакако, где су обећања, леже и опасности, и њих примећујемо у свођењу на оно приватно, анархично и површно. Основни недостаци књижевних блогова леже готово у истим тачкама као и њихове врлине. Демократизацији књижевности, као једном од несумњивих учинака књижевности на струју као слика у огледалу супротставља се неселективност. Чињеница да данас свако може да, посредством интернета као медија, публикује лакше и више него икада раније, повлачи са собом захтев да се на овај медиј примењују исти вредносни захтеви као на штампану књижевност. После одушевљења новим могућностима комуникације (јер и блог је пре свега једна комуникативна форма), на дневни ред долази брига о квалитету те комуникације. Књижевних блогова има много чак и на језичком простору који је некада називан српскохрватским, али међу њима је само мали број оних који би могли да издрже иоле строже вредносне захтеве. „Кишобран“, којим управља Бранислав Бане Димитријевић, један је од најквалитетнијих књижевних блогова на том језичком простору. Ово оцену мо ле би да поткрепе изграђена читалачка заједница и истрајност „Кишобрана“, које га чине местом, нечим што је у сваком случају трајније од тачке привременог окупљања номадских енергија, местом на које се враћамо, књижевним местом. Пројекат „The Best of Кишобран 2007“, представља још једну потврду вредности овог блога, његов искорак у штампану форму. У питању је, дакле, једна ретро стратегија. Са струје на офсет плочу. Са екрана на хартију. Кишобран: The Best of 2007, збирка најбољих прича објављених на „Кишобрану“ током 2007. показује, прво, да је било могуће окупити завидан број аутора око једне online књижевне акције, и друго, да је та акција успела да изнедри сасвим задовољавајући квалитет. Израз „Најбоље од…“ подразумева одређену селекцију, подразумева да је Димитријевићева критичко-приређивачка оштрица морала да исече и одбаци понешто од бујних блогерско-књижевних плодова. Иако се међу четрдесет прозних радова налазе и неки који не прекорачују ниво пуке скице, неки који остају на равни провокације и неки који преписујући живот не уносе у тај препис одговарајућу меру естетског зачина – ова збирка доноси и неколико текстова који би могли да се нађу и међу корицама много амбициозније замишљених издања него што је то селекција једног блога. Ту мислимо пре свега на прозе Ирене Пушник, Драгана Стојанића, Зорана Илића, Синише Стојановића и Тање Милутиновић. Имамо ли у виду и податак да Стојанић и Стојановић до сада нису објављивали, ни у штампаном ни у електронском медију, откривалачка димензија „Кишобрана“ добија на уверљивости. Три стотине штампаних примерака збирке Кишобран: The Best of 2007 моћи ће, у поређењу са посетама матичном блогу, да дође у руке само много мањег броја читалаца; транзиција на папир у овом случају мање има задатак да прошири оквире могуће рецепције, а више да етаблира читав пројекат. Да проточност (и пролазност) електрона преобрази у нешто опипљиво и бар привидно трајније. Можда не пишемо за вечност, али са изгледом на њу. Збирка Кишобран: The Best of 2007. је сведочанство о примамљивости тог обећања.

Стари Бор – сећања (одломак) Француска колонија

Драгољуб Ђуровић – Ћуша

У то време, тзв. Француска колонија је представљала најелитнији део старог Бора. Овај део Бора простирао се од поменуте „штале“, па до железничке „рампе“ где је пруга узаног колосека пресецала главну борску улицу, Нишку улицу. Овај део Бора је плански грађен, и изукрштан попречним улицама. И кроз овај део Бора пролазила је главна борска улица, али сада од завршетка „кривељског пута“, па до изласка из Бора, под именом Нишка улица (колико ме сећање служи). Ова улица пролази јужним делом Француске колоније. Са леве стране ове улице, почев од рудничке лампарије, налазе се рудничка постројења и разни објекти, и купатило за надзорно особље, све до једне благе кривине. Од ове кривине, такође са леве стране Нишке улице, налазе се три већа стамбена објекта. У првој кући живела је породица Уроша Белшана, пореклом Чеха. (У то време у Бору је живело више чешких породица.) Био је то руководилац електро одржавања рудничких постројења и електро радионице. Следећа зграда је била идентична згради у којој је становала породица Белшан. У овој згради становала је једна француска породица (мислим да се презивала Селис). У трећој згради у овом низу је нешто већи стамбени објекат са гаражом. (Мислим да је у њој становао инжењер Перус, управник Електромашинске радионице ФДБР-а – Француског друштва Борских рудника – сада Фабрика опреме и делова). Био је то један од угледнијих Француза који су тада живели у Бору. Ова три објекта и данас постоје, са својим помоћним зградама, али су доста руинирани. Идући даље, овом улицом, са леве стране, одваја се једна улица, такође лево која иде према „површинском копу“ и осталим објектима ФДБР-а (прелазећи преко једног надвожњака). Пре овог надвожњака, са десне стране пута, је тада позната „Симина кафана“ (и данас постоји, али у веома јадном стању). Изнад „Симине кафане“, преласком надвожњака, у кругу рудника, постоји више зграда за становање, званих „каменити квартири“ (овако су звани јер су изграђени од камена). Ако се вратимо „Симиној кафани“, видимо још две приземне куће за становање са помоћ- ним просторијама. У овим кућама станују породице Марић, Илић, једна словеначка и једна немачка породица. Након ових кућа, почињу индустријски објекти ФДБР-а (електромашинске радионице, сада ФОД). Вратимо се поново на главну улицу. Такође са леве стране ове улице је стандардно фудбалско игралиште (неограђено) и тениско игралиште, ограђено високом мрежастом оградом. После ових игралишта, поново лево, иде једна коса уличица (постоји и данас) и води према „Симиној кафани“. Од ових игралишта и косе уличице, идући левом страном, према железничкој „рампи“, налазе се објекти рудника. После „влашке буне“, овај део ФДБР-а, почев од стамбених објеката, код „Симине кафане“, па све до флотације, био је ограђен. Ограда је била од цигала, висине око 2 метра. На врху ограде, узидано је било стакло од поломљених флаша, а изнад овога на висини од једног метра, била је густо постављена бодљикава жица. Ова зидана ограда (подсећала је на чувени затвор „Алкатраз“), имала је на одређеним местима отворе са гвозденим капијама. Поред сваке капије, постојале су зидане стражарнице… Поново се вратимо на главну улицу. Од тениског игралишта, поменута је коса уличица, која је ишла према „Симиној кафани“. Такође је, из главне улице излазила још једна улица која је ишла према капији електромашинских радионица, и сада постоји (капија ФОД-а). Од ове улице, идући левом страном главне улице, па све до железничке „рампе“, поред описане зидане ограде, налазила се једна кућица, квадратног облика. У овој кућици су се ноћу налазили неки стражари. Ови стражари су били под командом неког полицијског чиновника Тимића. Од овог објекта, па све до железничке „рампе“ није било ниједног објекта са леве стране главне улице. Са десне стране, ове главне борске улице, почев од већ поменуте рудничке „лампарије“, налази се велико рударско купатило, са „белом и црном гардеробом“ рудара. Ово купатило је изграђено половином 30. година прошлог века. Купатило су могли да користе и остали становници Бора, али само у периоду ван смена рудара. Изнад овог купатила налазила се једна приземна кућа (некада магацин), у којој станују две рударске породице (једна од ових породица, мислим да се презивала Арсић). Преко пута ове куће, према југу, налазила су се три велика индустријска базена. У овим базенима, расхлађивала се вода која је хладила рудничке компресоре. У топлим базенима, деца су се купала и учила да пливају (без обзира што су били дубоки 3 метра, неки су се давили, а неки и удавили). Идући даље од ових базена, прелазећи једну попречну улицу, наилазимо на стамбене приземне куће, са верандама и помоћним просторијама. Ових кућа има више у низу. У њима станују рударске породице (Николић, Божин, Усеиновић). У наредној нешто већој кући са верандом, станује Риста Шаиновић са породицом (био је службеник у дирекцији ФДБР-а). На самом углу овог блока зграда је једна већа спратна зграда са помоћним просторијама и великим двориштем. Једно време у овој згради станује породица Француза Селиса (у Бору су радила двојица браће Селис). Касније, одласком Француза из Бора, у овој кући станује породица Радета Ђорђевића – „Рамоне“. У овој породици је било двоје деце, Коста и Славица. „Рамона“ је радио у борској јами, као рударски пословођа. Код ове куће је раскршће три улице. Једна стрма улица, долази са западне стране и уклапа се у раскрсницу из које настављају доња главна улица – Нишка и горња улица – Београдска. Са десне стране Нишке улице налази се киоск – трафика, затим празан простор, са багремовима и травњаком. Идући даље, овом улицом, наилазимо на једну повећу приземну кућу, са верандом, помоћним просторијама и великим двориштем. У овој кући станује управник флотације инжењер Хохњец (Словенац) са породицом. Пре њега, у овој кући је становала једна француска породица. Код ове куће, Нишка улица благо скреће у десно, правећи кривину. Даље, од ове кривине, са десне стране улице, наставља се, до Дирекције рудника, геометријски урађено насеље Француске колоније. То су приземне куће са верандама и помоћним просторијама са великим двориштима. У овим кућама станују француске породице и једна руска. То је породица Рига Де Кандије, у њој живе и деца Едуард, Теодор, Јулије, Олга и Ина (неки чланови ове породице и данас живе у Бору). До ове последње зграде у овом геометријском низу је једна попречна приземна зграда у којој живи послуга Француза Перуса, инжењера. Све ове куће раздвојене су попречним улицама које долазе са горње улице (Београдске). Свака од ових кућа била је одвојена оградом и поседовала је башту. Такође поседују помоћне просторије (шупе). Код последње попречне куће, у овом низу, а преко пута попречне улице, налази се Дирекција ФДБР-а (и данас постоји). Веома лепа, делимично камена зграда, са приземљем и спратом, као и подрумом, у којем је била архива ФДБР-а. Дирекција је била ограђена високом оградом према главној улици (Нишкој). То двориште Дирекције било је травнато и са доста дрвећа. Преко пута овог дворишта и главне улице је већ поменуто фудбалско и тениско игралиште. Идући даље, према железничкој „рампи“ наилазимо поново на више зграда у низу (мислим да их је било осам) у којима такође станују француске породице и понека српска и руска (Шаиновићи, Бркићи, Бркани, Тубељцов). Код последње куће у овом низу, пролази попречна Болничка улица која се спаја са главном борском улицом коју описујем. Такође, преко пута ове последње куће у низу је „француски магацин“ (продвница само за француске породице). У овом магацину продавала се различита прехрамбена роба. Преко пута „француског магацина“ је пруга узаног колосека која је раздвајала Француску колонију од Старе колоније и „вароши“. Поново се враћамо на раскрсницу, до куће у којој је касније живела породица Радета Ђорђевића – „Рамое“. Од ове куће, паралелно са главном Нишком улицом, иде Београдска улица. Ова улица је у то време најлепша у Бору. Од почетка ове улице, па до њеног завршетка (утапа се у попречну Болничку улицу), са леве и десне стране засађени су дивљи кестенови. (Тврди се да је дивљи кестен, поред багрема, најотпорнији на борски сумпорни дим.). Данас се ова улица зове Улица кестенова. Крећући овом улицом на самом почетку са леве стране, наилазимо на киоск (поменут нешто раније) у којем се продавала дневна штампа и дуван. Идући даље, пролазећи један парк, налазила се једна лепа једноспратна кућа са великим двориштем и помоћним зградама. Пре ове зграде, налазила се чесма са точком за извлачење воде. У овој улици било је више оваквих чесама. У већ описаној једноспратној кући живи једна француска породица. После ове зграде је низ од четири приземне куће са помоћним зградама и великим двориштима. У свакој од ових кућа станују по четири породице. Између ових кућа су попречне улице које се спајају са главном улицом. У почетку Београдске улице у описаној једноспратној кући, после ослобођења, било је смештено дечје обданиште, а касније ветеринарска станица. Ова кућа је касније, проширењем рудника, срушена. У низу од четири приземне куће, које иду до Дирекције ФДБР-а, у то време станују породице Крстовић, Алексе Македонца, Јанићијевићи, Нешићи, Марковићи и др. У овим породицама живе деца, Крстовићи Јованка и Љубинка, Алексина деца Љиља и син (не сећам се имена), Јанићијевићи (дечак, девојчица и још један дечак Јован), Нешићи, Божана и Мишко, други Нешићи, Биба и њена сестра, Марковићи, Јелена и Велимир и друга деца. Идући даље Београдском улицом, такође са леве стране, наилазимо на већ поменуту велику зграду, Дирекцију ФДБР-а. Улаз у зграду је урађен са великом капијом од кованог гвожђа. Око Дирекције је велико двориште. У јед ном делу овог дворишта налази се, у зиданој згради, рудничка телефонска централа (ради непрекидно и у време празника). Постоји у овом дворишту Дирекције још једна дугачка приземна зграда (после ослобођења, овде се налазила служба за запошљавање). Са обе стране Дирекције (северне и јужне) су попречне улице које су спајале Београдску и Нишку (главну улицу). После зграде Дирекције, такође са леве стране Београдске улице, поново је низ стамбених приземних зграда, са двориштима и помоћним зградама. Ових приземних кућа у низу је четири (или пет). И у овим кућама станују по четири породице (Ђуровићи, Николићи, Алексићи, француска породица Гизган, Станковићи и др.). Последња кућа у овом низу се налази на раскрсници Београдске и Болничке улице. Преко пута је приземна кућа у којој живе две породице, једна српска (Бркан) и једна руска. Поред ове куће пролази пруга узаног колосека. Поново смо на почетку Београдске улице (сада Улица кестенова). Идући од раскрснице, прва кућа са десне стране је приземна кућа са две веранде, помоћном зградом и великим двориштем. У овој кући станују две француске породице. У једној од ових породица живи девојка по имену Лисијен. Нешто даље у овој улици живи италијанска породица у којој живи момак по имену Бруно. Ово двоје младих се воле, како то и приличи младима. Међутим, родитељи и једне и друге породице не одобравају ову везу. Последица оваквог односа породица доводи до трагедије, сличне оној из италијанског града Вероне, која описује двоје младих и заљубљених, Ромеа и Јулију. И ова борска веза двоје младих и заљубљених се несрећно завршава. Бруно и Лисијен, под утиском тврдокорних одлука родитеља, одлучују да се убију. То чине у јесен 1938. године. Бор је осудио овакве одлуке родитеља. Лисијен и Бруно су сахрањени на старом борском гробљу. После овог случаја, ова француска, а и италијанска породица, напуштају Бор. Ово је само један од догађаја из прошлости старог Бора… Настављамо даље десном страном Београдске улице. Наилазимо на већу приземну кућу у којој живи поп Андреја Ђорђевић са породицом. И ова кућа има велико двориште, са помоћним зградама. Поп Андреја напушта Бор негде крајем 1939. године и одлази са породицом у Сокобању. Већ тада у Бор долази нови поп Милорад Стојановић, са породицом, родом из Андријевице у Црној Гори. Завршио је Богословски факултет у Призрену. Ванредно је студирао филозофију. Он са породицом станује у згради до нове цркве, која је изграђена за попове и њихове породице (о чему ћу писати нешто каније). Настављамо даље десном страном Београдске улице. Поново наилазимо на приземну зграду у којој станује једна француска породица и једна руска, грађевинског инђењера Ткаченко. У овом низу су још четири приземне куће са великим двориштима и помоћним зградама. У свакој од ових кућа станују по две породице, француске и италијанске (из једне од ових италијанских породица је и раније поменути Бруно). И овај низ кућа пресецају попречне улице које силазе до доње улице. Свака од ових кућа има по два дворишта, једно са уличне, а друго са задње стране, у којима се налазе помоћне зграде. У кућама француске колоније, нарочито где живе француске породице, уведена је водоводна и канализациона инсталација и тоалет. Остали се снабдевају водом из јавних чесама које су са точком и ланчаником. Ове чесме са ланчаником, налазе се на више места дуж Београдске улице. Преко пута попречне улице налази се, насупрот Дирекције, једна подужа приземна зграда. У једном делу ове зграде налази се дирекцијска копирница и фотолабораторија. У другом делу ове зграде налазе се службе „братинске благајне“, преко којих се обавља запошљавање у руднику. На челу „братинске благајне“ је Мундрић. У „копирници“ и фото лабораторији радио је, у то време, познати грађанин Бора, Богољуб Бошковић, начелник Соколског друштва у Бору (освајач 6. места на Свесоколском слету у Прагу 1936. године). Поменути руководилац „братинске благајне“, Мундрић, био је родом из села Слатине, говорио је француски језик и био виши официр српске војске… Одмах испод ове зграде, налазила се троспратна кула. У овој кули били су смештени трафо станица и радионица за одржавање рудничких телефона. Идући даље Београдском улицом, са десне стране, поново низ од четири куће, такође приземне. У свакој од ових кућа станују по две породице. Свака породица има своје двориште са помоћним зградама. У првој кући, у овом низу, је породица руског емигранта Шурина. У овој породици је двоје деце – Ваља и Аца. По ослобођењу, селе се у Београд. До ове породице је једна француска породица. У следећој кући је поново породица Француза, пословође у централној радионици рудника. Овај Француз, звао се Шамар. До њега је породица Јове Каприцовића, пословође столарске радионице рудника. У овој породици су деца Војин и Богољуб. У следећој кући у овом низу живе породице Беговић и Туртић. (Туртић Цветко је био познат по називу „апсанџија“. Био је чувар борског затвора.) Надаље је „борски затвор“ и жандармеријска станица (командир ових жандара био је наредник Никола, а жандари Јаћим, Марић, Никола Станковић и др. Никола Станковић је погинуо 1941. године, приликом уласка Немаца у Бор. У последњој кући у овом низу станују породице Јововић и Риго. Ту се завршава Београдска улица, коју пресеца Болничка улица. Изнад Београдске улице, је следећа улица, која почиње и завршава се у Француској колонији. Ова улица (касније названа Шистекова улица), почиње од „штале“ и индустријских базена за хлађење компресорске воде. Са леве стране су поменути базени, од којих иде попречна улица која се спаја у доњу најдужу улицу Бора. Надаље од базена, идући левом страном, наилазимо на две приземне куће, у којима живе две породице рударских пословођа. У једној је неки Горча, а у другој Миле, звани „Шљивовица“, иначе пасторак Горчинов. Од ових кућа, нешто ниже је већ поменута кућа са верандом, помоћним зградама и великим двориштем, у којој живи породица Ристе Шаиновића, чиновника у Дирекцији ФДБР-а.

И ове куће раздваја једна попречна уличица која пролази од раскрснице, где се укрштају Шистекова улица (коју описујем) и једна попречна, дужа улица, која пресеца Београдску улицу и утапа се у доњу, најдужу улицу. Идући даље овом Шистековом („шталском“) улицом, такође левом страном, налазе се две приземне куће у којој станују две француске породице. Касније, у једној од ових кућа, станује др Шматков, руски емигрант са породицом. Ове куће имају велика дворишта са помоћним зградама. После ових кућа, поново једна попречна улица која се утапа у Београдску улицу. Поново наилазимо на две приземне куће са верандама, помоћним зградама и великим двориштима. У једној од ових кућа станује Никола Марковић, главни рударски пословођа у рудничкој јами. У овој породици је више деце: Ристо, Сава, Милица, Јоша и Душко. Сава Марковић станује са својом породицом у суседној згради. То је високи чиновник у Дирекцији ФДБР-а. Сви они високи чиновници у Дирекцији ФДБР-а, који нису Французи, морали су да говоре франуски језик. У овој породици живела је Савина ћерка Маргита. Поново попречна улица и следећи низ од две зграде, приземне куће са помоћним зградама и великим двориштима. У овим кућама станују по две породице. У првој су две француске породице, а у другој породице Фојан и Хеина. После ових кућа, наилазимо на једну већу стрму улицу која почиње од горње, највише улице (једно време Улица ЈНА), пресеца Београдску улицу и доњу улицу и иде према површинском копу. Наставимо даље Шистековом улицом. Ту, такође, наилазимо на четири приземне куће у којима станују поред француских породица и неколико српских породица. Марковићи, Телесковићи, Калесковићи, Јовановићи, Гурани, Томићи, Живићи, Стојишићи, Стеленовићи, Васиљевићи и др. Овај низ кућа протеже се до једне попречне улице која пролази поред борског затвора и утапа се и Београдску улицу. Идући даље левом страном Шистекове улице, одмах изнад затвора је велика зграда са неколико веранди, у којој се у једном делу налази полицијска испостава и породице полицијског повереника и полицијског писара у другом делу ове зграде. Идући даље је више приземних кућа у којима станују породице разних националности, Срби, Чеси, Не- мци, Аустријанци, Италијани, Руси. Ту станује високи чиновник Дирекције ФДБР-а Новаковић, затим су у у тим кућама Пешићи, Мунћани, Гурани, Балдовини, Јанићијевићи, Беловани, Драгашани, Валовићи, Тот, Пот, Шулц, Горелов и др. Након ових кућа је једна радијална улица која опкољава ове четири куће и утапа се у Болничку улицу, на месту где се са супротне стране улива Београдска улица. Ту је и завршетак Шистекове улице (на делу где се она утапа у Болничку улицу). У делу радијалног пута је једна позната чесма, а даље од ње је пешачки зидани мост испод којег пролази железничка пруга узаног колосека. Ту се и завршава овај део „француске колоније“. Поново се враћамо на почетак ове Шистекове улице. Сада посматрамо објекте са десне стране. Полазећи поново од „штале“, одмах са десне стране, налази се једна веома лепа спратна зграда са каменим темељима. Ова зграда има четири веранде, са великим двориштима са предње стране и мањим са задње стране. Такође је имала поред главних улаза са предње стране, где су веранде, и помоћне – споредне улазе са задње стране. Ово је прва зграда која није имала помоћне зграде јер су у сваком улазу била изграђена по два подрума. У сваком стану ове зграде била је уведена вода. Имали су изграђене „тоалете“ и купатила. Ова зграда је била завршена пред сам почетак Другог светског рата, и није била усељена. Први станари ове зграде били су немачки војници. У њу се уселио штаб окупаторске војске. Следећа кућа је једна велика, приземна кућа, потпуно усамљена. Поред ове куће пролазе попречне косе улице, тако да се она налази у некој врсти „тријангла“. У овој кући станује једна француска породица. (После одласка ове породице, једно време станује породица Бркан, а након њих породице браће Белшан, Карла и Петра.) Поред ове куће је једна омања попречна зграда у којој станује послуга француске породице. Идући даље, од ове куће, такође десном страном, поново је низ приземних кућа у којима станују француске, српске, италијанске, чешке, руске породице (Флори, Бошковићи, Раичковићи, Балдовини, Мах, Николићи, Стојаковићи). Овај низ приземних кућа са верандама, помоћним зградама и великим двориштима, састојао се од осам кућа. У свакој кући становале су по две породице. Поред сваке друге куће силазиле су попречне улице које су пресецале Београдску улицу и утапале се у доњу најдужу борску улицу. Последња у овом низу кућа, сучељава се са једном стрмом улицом (која је већ помињана), која је после Болничке – најдужа попречна, стрма улица. Ову улицу спајају са горњом улицом (касније Улица ЈНА) степенице. Пролази поред „Француске касине“ (данас Технички факултет), пресеца Шистекову и Београдску улицу, иде поред Дирекције ФДБР- а, затим пресеца доњу улицу и иде према површинском копу… Настављајући даље, десном страном Шистекове улице (од поменуте попречне, стрме улице), наилазимо на нови низ од осам кућа, приземних са верандама, помоћним зградама и великим двориштима. У овим кућама станују по две породице, различитих националности, али највише француских породица. Пре преласка најдуже, стрме Болничке улице, постоји доста различитих приземних кућа у којима станују претежно српске породице, али има и других националности. У тим кућама живе породице Михајловић, Раденковић, Кагадејев, Петковић, Јакшић, Радосављевић, Виденовић, Лехпамер, Манојловић, Воза, Ђорђевић, Станковић, Петров, Штрак и др. Преласком Болничке улице наилази се на неколико приземних кућа. Ту је и позната чесма. Ова чесма је била под једним брдашцем. До чесме се силазило преко неколико степеника (била је озидана). То је била веома питка вода која је непрекидно текла у великим млазевима из узидане цеви. Након ове чесме (сада се на том месту налазе гараже), долази се до већ поменутог зиданог моста (то је био узани мост, са оградом и служио је само за пешаке). Вратимо се поново негде на почетак Шистекове улице. Одмах до тријангла, где се налазила усамљена кућа, ишла је још једна мања улица, паралелно са Шистековом улицом. Ова уличица је интересантна, јер се у њој налазила француска школа и неколико једноспратних кућа. На почетку ове улице, у једној великој кући, живела је руска емигрантска породица познатог др Маљника. У овим кућама су становали искључиво Французи. То су били стручњаци на високим функцијама у Дирекцији ФДБР-а. У једној од ових кућа становао је (повремено) директор ФДБР-а Емил Пијала. Такође једна од ових кућа, служила је као „гостинска кућа“ за француске власнике Борског рудника и представнике банке „Мирабо“, који су повремено долазили у Бор. Такође у овој улици је и „Француска касина“ и католичка црква. У овом делу ове улице, са леве стране, станује више француских породица. Са друге стране, у нешто мањим кућама, станује више породица, рудничких мајстора, различите националности (једно време је ту била „мала пошта“). Изнад ових кућа је једна велика кућа у којој живи један француски стручњак са породицом. Та кућа је на једном пропланку (и сада постоји) са огромним двориштем и помоћним зградама за послугу. Ова кућа више припада горњој улици (касније Улица ЈНА). Када је поменута католичка црква, треба поменути и приземну кућу за католичког свештеника у једном делу и часне сестре у другом делу ове куће, у којој су живели и породица Мите Нелића, моделара. Нешто ниже, налази се такође неколико приземних кућа у којима станују породице Косте Живановића, затим Мите Вучковића, борских мајстора. Поред њих живи једна аустријска породица Меркле, позната по јединој тада „бабици“ у Бору. Такође, ту живи и породица борског мајстора Алфонса Харабуса. Преласком Болничке улице, у једном такође „тријанглу“, налази се неколико кућа у којима станују борски мајстори, различитих професија и националности. У овом делу Бора, налази се једна издвојена приземна кућа. У овој кући у првом делу је смештена прва зубарска ординација у Бору и стан зубара у другом делу. У то време у Бору је, у овој зубарској ординацији, радио дентиста Леополд Бренчић, квалификовани и професионални зубар. Иза ове ординације је велики јарак, преко којег преко озиданог моста (неограђеног), пролази железничка пруга узаног колосека (већ помињана). Сада, идемо на почетак једне улице која се налази на највишем делу Француске колоније. Ова улица је, у ствари, наставак улице која почиње од школе (данас ОШ „Вук Караџић“), про- лази поред поменутог „сењака“ и силази стрмом „сењачком“ улицом која иде према „штали“. На тридесетак метара ниже од „сењака“, одваја се десно, та горња улица (касније названа Улица ЈНА). Са леве стране, на почетку ове горње улице је пољана, испод које је млин и помоћне просторије већ поменутог Симе Јовановића. Даље, идући овом улицом, такође са леве стране, је празан простор засађен багремовим дрвећем (касније су на том простору подигнуте две приземне зграде за самце, назване „монтерске зграде“). Овај „багремар“ (тако назван) је изнад зграда „штале“ и новоизграђене и неусељене зграде, а завршава се код једне стрме улице (поменута раније). Ова стрма улица се рачва код „новоизграђене зграде“ и једним левим краком пролази поред рудничких базена, пресецајући „шталску“, односно Шистекову улицу и утапа се у доњу улицу.

Други крак ове стрме улице пролази поред усамљене куће у тријанглу, пресеца Шистекову улицу и силази пресецајући Београдску улицу, утапајући се такође у доњу улицу. Идући даље овом горњом улицом, после стрме улице, такође левом страном, наилазимо на две веома лепе куће са спратом и поткровљем. У саставу ових кућа су велике гараже. И ове куће се налазе у једном тријанглу. У једној кући од поменутих, живи једна породица Француза, а у другој кући живи руска емигрантска породица Демидов. У то време, причало се да је ова породица, у блиској родбинској вези са руском краљевском породицом Романов. Поред тога, ова породица остаје запамћена и по једном афричком дечаку кога су чували. Звали су га „Пупук“ (приликом повлачења окупаторске немачке војске из Бора 1944. године, октобра месеца, Немци су га одвели са собом). Идући даље, левом страном ове улице, прелазећи стрму улицу, наилазимо на једну спратну кућу са помоћним зградама (та кућа је одмах изнад француске школе). У овој кући живе француски учитељи и наставници са својим породицама. Следи даље празан простор, па више кућа које су описане у претходној Шистековој улици, све до Болничке улице. Поново смо на почетку ове улице (касније Улица ЈНА). Прве куће, са десне стране, су две велике једноспратне зграде са поткровљима. Изграђене су са каменим темељима и украсним фасадама, са по две зидане веранде. У приземљу ових зграда су велике гараже. Ове куће имају велика ограђена дворишта. Унутар ових дворишта су приземне куће за послугу. У првој кући станује француска породица Де Кор (домаћин ове породице је угледни француски стручњак). У другој кући станују такође француске породице, стручњака рударске и електро-машинске струке. Даље је поново једна већа приземна кућа са великим двориштем. Ова кућа има два улаза и две веранде. У овој кући станују стручњаци рудника Француз и Србин (инжењер Ђура Лешић – касније професор на рударском факултету у Београду). И ова кућа има помоћну зграду за послугу (ову послугу заједљиво су називали „тањираши“). Настављајући даље овом улицом, посматрано са десне стране, наилазимо на једну већу кућу, издигнуту изнад сутерена. Ова кућа је власништво Симе Јовановића. У овој кући живе са мајком, Милена и Олга, унуке Симе Јовановића. Цела кућа је била у зеленилу, са бршљеном који је опасавао. Звала се “Вила Равијојла“. Мало даље је приземна кућа у којој станују мајстори Борског рудника. Настављајући даље овом улицом, малим успоном, наилазимо на две веће куће, у којима живе француске породице. У трећој, доста великој кући са верандом и стаклеником, великим двориштем и заградом за послугу, живи француски стручњак, технички директор Борског рудника инжењер Форман (за ову личност се тада причало да је негде 1936. године, пролазећи аутомобилом, којих је тада било веома мало у Бору, кроз село Рготину, прегазио неко дете које је смртно страдало. Да не би имао проблема са судом, он је родитељима страдалог детета купио кућу и на томе се све завршило.). Идући даље овом улицом, следећа зграда је помоћна зграда „Француске касине“. У овој кући се спремала храна за повремене, угледне госте који би долазили из Француске (нарочито из чувене банке „Мирабо“) или Београда. Следећа зграда, после мало празног простора, је већа једноспратна кућа са каменим темељем и лепом фасадом, зиданим верандама и великом гаражом. И ту је једна помоћна приземна кућа за послугу. Имала је велико, ограђено двориште. Мислим да је, до Другог светског рата, ту била смештена нека институција ФДБР-а. За време рата њу је користио немачки Гестапо, а након ослобођења, ту је била смештена ОЗНА, односно УДБА. Десно од ове зграде је једна кратка улица која води према новој православној цркви. Ова црква (постоји и сада), са звоником и огромном портом, ограђена је дрвеном оградом (летвицама). Подигнута је негде 1936/1937. године. У црквеној порти налазило се неколико гробова са споменицима. Ту су сахрањени неки руски емигранти. Тај део називали су „руско гробље“. Између ограде претходно поменуте зграде и ограде црквене порте, према северу, постојао је велики улаз, за већи део борске канализације која се, пролазећи испод Бора, завршавала испод „Маринине кафане“, код „јаловишта“ флотације (о овој кафани више приликом описа „вароши“). Ипод црквене порте је једна већа приземна кућа, изграђена за попове који су службовали у цркви. На крају ове горње улице (данас Улица ЈНА), која се завршавала у Болничкој улици, наилазимо на већу приземну кућу у којој, поред претходно већ поменутих породица, живе и породице Јеленковић и Горелов (руски емигрант). Домаћини ове две породице су радили као финансијски стручњаци у ФДБР-у. Француској колонији припада и неколико кућа које се налазе са леве и десне стране Болничке улице. Са леве стране су четири приземне куће и једна једноспратница. Овде живе породице Стојановић, Илић, Младеновић, Николић и др. У породици Николић живи четворо деце: Коста, Милован, Жућа и Лале (касније стичу високо образовање и постају познати стручњаци у РТБ-у Бор). Испод ових кућа је једна кратка улица која полази од моста (надвожњака) и иде до болнице. У овој улици, поред неколико поменутих кућа, као и зубне амбуланте и стана за зубара, ту је и једна приватна кућа једног дела бројне породице Италијана Балдовинија. Даље је једна лепа кућа (приземна), у којој живе породице Нелић, Шиманов (руски емигрант), Лехпамер. Са десне стране, од горње улице према болници је такође више кућа у којима живе борски лекари, хирург др Педанов, руски емигрант, интерниста др Ивковић са породицом, Др Миловановић, специјалиста за грудне болести (убили су га Немци међу првима, 1941. године). Поред ових лекара у борској болници, стално ради руски емигрант др Маљник (поменут раније), специјалиста за плућне болести (скинут са воза Бор–Параћин и убијен 1942. године, вероватно у знак одмазде). У то време, у Бору повремено ради, долазећи из Зајечара и др Спалајковић, специјалиста за ухо, грло и нос. Једно вре- ме, 1935. и 1936. године, у борској болници ради и др Благоје Нешковић (након ослобођења, био је секретар Централног комитета КП Србије). Такође, у овом делу Француске колоније живе и болнички апотекари са породицама. Изнад болнице, налазила се једна приватна кућа у којој су живели Панићи, а мало даље су индустријски базени у којима су се деца преко лета купала, а и одрасли. Нешто даље од ових базена, у подножју брда, налазила се „хајдучка чесма“ (постоји и данас). Последња кућа, која се налазила у овом делу Бора, а није припадала, као ни кућа Панића, Француској колонији, је већа кућа, на брду, и припадала је породици Симоновић (Власи староседеоци). Потомак ове породице и данас живи у Бору, то је познати Веља Симоновић, електричар, који „намешта“ разна ишчашења и уганућа). Од „хајдучке чесме“ иде према „вароши“ велики поток, пролазећи испод болничког дворишта и зубне амбуланте, дела Старе колоније, и раздвајајући „варош“ и Стару колонију од Нове колоније. Изнад овог потока су два моста и један мостић. Један мост је железнички, преко којег иде железничка пруга узаног колосека, а преко другог моста одвија се колски саобраћај. Мостић је у најдубљем делу потока, који пресеца Скопљанску улицу и служи само пешацима. Мостови, како железнички, тако и колски, налазе се у „кривини“ ових саобраћајница. Тако би изгледала Француска колонија до почетка Другог светског рата. Вероватно је да сам неке објекте пропустио да наведем, а сигурно и породице, али толико досежу моја сећања. Можда ће бити прилике да то исправим, у неком даљем размишљању, али о томе ће одлучити природа живљења и виталности моје особености. (у следећем броју Бележнице – Стара колонија)

Едукативни програм упознавања са најзначајнијим завичајним личностима: Стеван Живадиновић Ване Бор

Драган Стојменовић

Водећи се планом рада и описом стручних послова, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор предложило је стратегију промовисања значајних завичајних стваралаца у два основна правца. Прво: промовисање завичајних стваралаца који нису адекватно представљени локалној заједници, у смислу значаја њихових дела у ширем културно историјском контексту светске или регионалне културне баштине. Други правац стратегије промовисања локалних стваралаца је усмерен ка промовисању савремених завичајних стваралаца широј заједници на републичком нивоу, у оквирима сарадње са осталим завичајним одељењима Заједнице матичних библиотека Србије и Библиотечког друштва Србије. На основу поменуте стратегије и поводом 100 г. од рођења Стевана Живадиновића Ванета Бора, припремљен је едукативни програм под покровитељством и уз помоћ Министарства културе републике Србије и у сарадњи са Музејом савремене уметности из Београда, који ће се реализовати од 2. до 31. октобра 2008. г. У оквиру програма на Информативном одељењу библиотеке биће изложене репродукције 59 радова из заоставштине Ванета Бора, у оквиру сегмената личне фотографије, фотографије и фотограми, колажи, цртежи, акварели. Договорена су предавања одабраних експерата из области ликовних уметности, књижевности и савремене уметности, који ће одржати предавања о свим значајнијим сегментима уметниковог живота и стваралаштва. О био-библиографији, сликарству и сусрету са уме ником говориће проф. Факултета ликовних уметности, књижевник Милета Прода- новић; о безформности, у батајевском сми лу, Борових ликовних елемената говориће главни кустос Музеја савремене уметности у Београду Дејан Сретеновић; о фотографским експериментима Ванета Бора говориће проф. Факултета примењених уметности Миланка Тодић; о књижевном стваралаштву говориће проф. Филозофског факултета у Новом Саду Гојко Тешић; о импликацијама надреализма у савременој уметности говориће проф. Факултета ликовних уметности Зоран Тодоровић. Предавања ће се одржавати у сали за програме Народне библиотеке Бор, једном недељно, током октобра месеца. Сваког радног дана током трајања изложбе и едукативног програма биће приказивани филмови најзначајнијих надреалиста. Након завршетка програма у новембру месецу планирано је објављивање зборника радова поменутих предавача.

О тамној критици

Власта Младеновић

Прочитавши текст у Бележници, под називом У тами, тамнописца Горана Миленковића, изненадио сам се количином евидентне мржње, сујете, књижевне неупућености. Мада изазван, прозван на некултуран начин, у први мах помислио сам да не одговарам на такве, безначајне ствари. Међутим, да не би се можда протумачило да се ја, недај Боже, можда слажем са тим гнусним инсинуацијама, одговирућу кратко и и јасно, ин медиас рес.
Прво, аутор поменутог срамног текста није добро ни прочитао садржину Градинарника песништва источне Србије, објављен у Градини, бр.15 а на који се он окомио донкихотовски, верујући да из рупе пацовске може да помлати звезде на истоку, тако да не може добро-намерно ни да пише. Он, очигледно нема ни слуха, што је основно за познавање и доживљај поезије источне Србије, па тиме ни знања, које овде до границе неукуса претенциозно самоистиче.
Друго, проблем је што он овде говори несувисло (то је ствар лексике за основну школу), извлачи речи из контекста (књишки, пацовски штосеви), желећи да створи код читалаца утисак који би њему одговарао.
Треће, оно што овај тамнописац импутира, приписује мени (па и свима), односи се на њега. То је замена тезе, која је одавно позната у психологији. Самим тиме што на почетку пише да му тачно годину дана “у рачунару као у нервозном полусну дрема један необјављиви критички текст”, у једној рогобатној, несувислој и лексички проблематичној реченици-пасусу, из авиона се види да је то више опседнутост, патолошка ствар и да није предмет књижевног разматрања.
Четврто, аутор овог тамног, мрачног текста, из дубине душманске, руга се свему, што је јако ружно, што, наравно, опет говори о њему самоме. Она чак саветује како песници треба да пишу, и то песници који су потврдјени у српској књижевности. Вероватно он сматра, његова самоувереност је крајње примитивна, да то што он каже је на боље, без грешке и безгрешно.
Пето, аутор је из потаје, из сенке, агресиван и недобронамеран, мрзитељ, шаљући отровне стреле. Но, то се зна, увек се враћа бумеранг натопљен отровом. Жао ми је због тога, али то су Божји, космички закони.
Шесто, извесне примедбе су на месту, мада нису дате добронамерно, али су добродошле. Није једино добро што он тудје јаје гледа да ли је округло, тако да од форме и формалности не види суштину. Типично воајерска, доколичарска мука (а то није наука, како би дотични аутор желео да прикаже).
Седмо, аутор овог памфлета овде говори недоречено о пропустима, али било би корисније да је он сам навео неке аргументе и, још боље, да је конкретно навео како он мисли да треба. Овако, он ствара привид да је за њега Градина затворена. Па нека му објаве други часописи, у крајњем случају може (могао је исто тако ,много делотворније) у Бележници, чији је он члан редакције.
Осмо, аутор се овде ћесто поставља као судија. Он би да суди. Говори о отворености, а понаша се као цензор, чак то захтева и од уредника Градине. Због мене његова заслепљеност је до бола, он би да угаси тај стари часопис, због мене и свих који су у њему. Противречно. Симптоматично.
Девето, аутор неке његове правде овде вредја, клевеће, кевће, лаје на звезде са истока. За њега не постоје никаве свете ствари. То је ствар сујете дубоке. Наравно, нити могу нити хоћу да се спустам на тај ниво.
Десето, узгред да кажем, да ја нисам у никаквом сукобу са некаквим центром, с обзиром да сам прихваћен и као стваралац и као човек и у центру и унутрашњости, а и да нисам, то што ја понешто критикујем (не критизирам), не значи да сам сукобу. Поготову не са собом, без обзира на неке мане које вероватно као и сви имам (осим дотичног нарциса, загледаног у таму, па се и не види).
Једанаесто, невероватно, чак иде толико далеко у свом “зњању” да говори и ономе што није ни видео, нити читао, критикујући Антологију српског песништва , преведена на арапски и објављена 2оо6. године у Каиру. Ако је желео и то да критикује, све што има везе са мном или српском поезијом, могао је да прочита текстове, рецимо, великог зналца арапског језика и књижевности, као и српске, проф. др. Радета Божовића. Вероватно он то боље зна и од њега. Чак и невидјено. Сувишан је коментар.
Дванаесто, Градина је угледан часопис и нема смисла да се на овакав, подмукао начин блати, као и њен веома успешан уредник, Зоран Пешић Сигма. “Зналац и критичар” чак не разликује уредника од приредјивача ( а тамо, у Градини лепо пише). Лично, жао ми је што тај текст није објављен у Градини.Овако, сујетни “критичар” хоће да прикаже како је часопис затворен, а при том би сам да цензорише, гаси.
Тринаесто, добро је што хвали Летопис Матице српске, који је наш најстарији часопис и један од најзначајнијих часописа, али не може се то понижавањем Градине. Част ми је да је Летопис објавио моје “песмице”, али да то зна кртица из таме, можда би угасио и Летопис.
Четрнаесто, “језикословац” и ловац из таме устремио се на неке граматичке грешке, од комарца прави магарца, ругајући се сјајним метаорама Миодрага Радовића, песника и критичара.
Петнаесто, слажем се да би овај избор могао да буде и шири, али овде, у Градинарнику, свакако су уврштени врсни песници, чије стваралаштво кореспондира са дубоком , пре свега лирском традицијом источне Србије, али за то је пре свега потребно имати слух и препознати их. У неком ширем контексту, разуме се да и други песници (а ја сам све то навео у Градинарнику) имају своје место, потврдјено и заслужено. Доказ за то су две моје претходне антологије поезије источне Србије, Књижевна крајина и На истоку Србије. На крају, не желим ни себе, ни читаоце да замарам непотребним ситницама, од дрвета да се не види шума-суштина. Боље би било, то је мој добронамеран и искрен предлог, да сам аутор ове тамне критике напише нешто о песништву источне Србије, да се бави критиком а не критизерством и малициозношћу.

Из необјављене збирке Аматер

Бојан Костић

Цели дан сија
сунце,
човече.
Увече
ноћ,
човече,
тиха ноћ,
човече.
Мрак.
А опет сутра
дан,
човече.
Цели дан сија
сунце,
човече.
Па ко је измислио такву
лепоту
нежну?

Рат
Гносоковок,
Коловек,
Човков,
Голклов,
Головнок.
Гне,
гне,
гне,
гне,
гнев.
Клоносоловоновоноловнолов.
***
Корак по корак
Ход од два корака,
Ход од два корака,
Па ход од два корака
Четири корака дуг
Ход.
Четири корака дуг ход,
Па четири корака дуг ход,
Ход дуг осам корака
И тако даље.
Е ту је све готово.
И то је то.
Ништа своје ја не продајем
Да се разумемо
Ја радим за газду

Ја не продајем
Ништа своје
Нити радим за
Свој интерес
Ја не продајем
Ништа своје
Већ је мој газда бог.
Ја продајем његово
Ја сам само трговац
Који рачуна на
Малу плату небеску
И парче хлеба земаљског.
Или шта је по вољи газде.
Ја не продајем своју
Идеју, идеологију, философију,
Став, антистав, фразу, тезу
Ништа од тога.
Ништа своје ја не продајем.

Према сунцу
Бољке се додирују
Јер расту
Према сунцу
Па и људи који расту
Према сунцу
Додирују се.
Па јер расту сви
Према сунцу,
који уопште расту,
Они се сви додирују.

Зависност
Ја сам хтео па сам
истетовирао
жену.
Па ми је била мал
једна жена.
Него сам истетовирао
две жене.
Односно,
три жене укупно.
Па нисам био задовољан
него сам дао
да се
истетовира
још једна
жена.
А кад сам већ био код тетовирача,
ја му наручим још
две жене.
Погледам се у огледало
ја у женама.
Леп призор.
Лежем у кревет
са колико жена,
осам–девет,
седам–осам,
девет–десет.
А око срца ми топло,
а у срцу ми хладно.

Зид
Ја ни не знам
шта је то река
планина или дрво.
Ја знам шта је то зид,
фотеља и зид други.
То је све што сам ја
гледао
целог живота.
Зид.
Преко пута мене,
где обично седим,
зид.
Пре пута мене,
где живим
зид.
Фотеља, зид, други зид.

Саша Д. Ловић, једна књига (Саша Д. Ловић, Неизрецива радост пута у безумље: нове и изабране песме, Братство душа, Загреб, 2007)

Горан Миленковић

Живим узалуд, трљам бок о свињац,
Капље лептир с крова, лептир старог кова…

Човек који живи животом који је више књижевност него биографија – али није нити једно, нити друго до краја – саставио је књигу песама која је, опет не целином, више биографија него поезија.
Негде између онога што по себи јесте, и онога што би као песник могао бити, увек једном руком изнад а коленом крвавим на дну, „колена чврсто закуцаних за под“, врло недоследан, гуран и од сила које нису људске, жељан и ствари потпуно људских и баналних, и шибан ваљда од јутра до мрака за обичне смртне људе ретким осећањем страхотног присуства демона, авети, бескраног ништавила, и замилован једном, са оне друге јако удаљене стране, срнастом лиричношћу, Саша Д. Ловић је написао, боље рећи саставио другу и то лошу књигу. А и прва је била то исто. Човек са огромном управо наглашеном амплитудом пише лоше књиге, стога што у њима нуди и чкаљ и цвет, како би вероватно он рекао да случајем није то што јесте. Стога оне нису добре, иако су много боље него што се иначе о њима мисли, тамо где се мисли, понекад. У ту напола пронађену неравнотежу, јер поезија не трпи ништа осим себе, а камоли један полусан који је гуши, Саша Д. Ловић је узидан као у своју приватну гробницу и у њој га једно теле смрти зове другом и смеје му се. А смрт је мир у времену, почетак и трајање краја мучног и понижавајуће несигурног акта стварања, производње било чега смисленог. Смрт је свакодневна и поновљива. Стога ваљда његове књиге стално лебде између граница естетског, с једне стране, и земље бизарног, са друге, где ово друго ужива веће поверење него било шта друго у универзуму. Непогрешиво сваки замах бива испитиван и коначно доведен до апсурда, мучнине и ништавила, било у самом себи, било својим положајем или местом међу другим актима бића.
Претпостављам, пошто судим да одмах на почетку овом осврту треба утиснути смислен и јасан означитељ и тиме лишити уморног читаоца преостале садржине овога пријатељског писма, да је време да поставим неколико јасних питања и да на њих дам одговор.
Дакле: да ли се једна оваква књига заиста чита као што се чита књига драга, вредна и савршена? Не. И песник Саша Д. Ловић, који је толико различит од гомиле стихотвораца, па и у родном му граду Бору, има исту, њихову судбину. Они као да нису писали ништа, када нису постали савршени. Да ли се овој књизи враћамо као драгом пријатељу? Не. Било и прошло. Библиографска белешка, можда тек нешто више од тога. Да ли се овом књигом песник са успехом обратио својим читаоцима? Није. Збунио их је, и изнова потврдио свој хаотични људски лик. И додатно замаглио онај пес- нички. Но, да ли ову књигу уопште треба читати? Свакако, зато што су њен аутор и она сама необичности високе класе које поседују у себи битне и занимљиве вредности.
Шта се, заправо, ту десило?
Пошто нам је већ, у прошлом веку, дао једну довољно инфантилну слику самога себе, „веома збуње- ног у души“, толико незгодну насловом да одбија, у својој другој књизи песник нам појашњава да је, заправо, у међувремену полудео, и да је срећан због тога. Чим Саша Ловић крене да нам објашњава себе, да се самотумачи, његова поезија страда. Чим он и његов живот постану скупљи од поезије, чим он сам постане најкрупније питање њено, чим све остало бива заборављено, сви ти стихови и речи у њима бледе. Ниједан израз као што је на пример онај његов „крик запрепашћености“ („Ја такорећи човек“) не може да надомести праву унутрашњу исину, праву егзистенцијалну хистерију његовог бића. Ова истина може тек да се самооткрије. Један психопатолошки лик, људски, лако је препознатљив, премда не тако лако разумљив, а из угла зависника oд поезије можда је и непотребан. Рационализација и аналитичка супрематија живота над поезијом у случају Ловић уништавају ово друго.
Одувек сам ту видео једну одурну ствар – ето једне несвакидашње музике, она стиже равно са блатњаве стране ужареног неба, ето једне самосвојне милочујне мелодије подземног ритма, и ето у исто време једне крајње ништавне и заправо погрешне жудње да се буде овдашњи, део административног света метално пуфнасте књижевне рударске провинције и редован члан међу људима који је чине (као да судбина песника није да се мери и одмерава са плодовима језика којим говори и на којем пише, него да бије битку за прашњави отисак на малој локалној књижевној одредници…) Шта је песник Ловић у том својем годинама неодбаченом антикафкијанском лепету ка стању неурозно неутралисаног и ментално кастрираног чиновника поезије и примерно укљученог градског песника могао да учини а да се отцепи од својег enfer-материнства, своје географије за мучење и наслађивање? Није могао ништа, само је порукама које му је слао његов истинитобивајући унутрашњи суфлер, додајући им одело стиха, одузео чистоту. Саша Ловић није чиновник поезије, и никада неће то бити. Уштиркане сабласти које иду по колонијама у лову за хонораром филмоване су у неком другом свету, не и у водоводном блату Ловићевог детињства где се његово еудемонистичко грађанско биће истопило у наручју нагорелих блудних ћелавих жена. Он може до врха планине само ако је песник у оном можда нестварном, књишком смислу, и ако остави за собом благодети друштвених кочија. Овако, напола, Саша Д. Ловић није стигао никуд. Нигде се за ову поезију није чуло, овај крик, јачи и бешњи од многих других, остао је да се разлистава у ништавило јутрима, после грозоморног пијанства, и дању, под фалусима димњака у незбринутом граду, и ноћима, које никада не престају, у делиријуму који без прекида траје и траје. Тек, постоји једно биће које чине самоуништавајуће лудило и велико гађење над светом.
Онога који није од овога света, а и онога који јесте, онај ситни јадни мехур на површинском копу духа види исто. Убацити ову књигу у руке и под око људи, и добиће се управо оно што сада добијамо. Тј. тишина с поштовањем непрочитаног. Не зна тај шта је Рене Шар, шта је Паунд, шта је Настасијевић, тај само трепће, ако је поводљив, и ако му се каже – он је песник – тај ће балавити и ставити јарам границе, одељеност и задатост место јасне, живе слике. Зато, и још из неких разлога, док седи онако ловићевски смрзнут на задимљеној припеци кафанској, погледа ни у шта упереног, песник с нарамком речи на грудима тоне ни у шта, и нико га од површника да разуме не може, јер они унапред све разумеју. Ловић је, откако га ја знам, хтео звање, налепницу, рекламу, од потпуно погрешних људи. У међувремену је испустио још нешто – и тај заостали романтичарски дух песника истопио се у савременој прагматичној пародији живота, и само је неупућеност, о којој сам већ рекао да је априорна, и необразованост, и неинтелигентност паланачких умова могла да га још одржава на тихој ватри постојања, да би он користио у утакмици живота посутој обичном људском сујетом. Чак и да ова поезија уме да дише, чак и да ова поезија не шкрипи, то је један језик данас стран, ако ово није страшно рећи, свему људском. А тек потом се међу онима који нешто слуте, међу ретким читаоцима, још ређим мислиоцима и критичарима поезије, рађа нелагода и страх. Нелагода од онога што виде и чују а страх од онога што ће доћи. Шта је ова поезија, до врага? Ко је овај човек? Или боље, на почетку, ко није овај човек или шта није овај песник?
Саша Д. Ловић свакако није песник руралних пејзажа, како је то тврдио Живко Аврамовић читајући вероватно Милорада Петровића Сељанчицу или Брану Филиповића или Добрицу Ерића, а пишући о „веома збуњеном“. Шта још није Саша Д. Ловић? Саша Д. Ловић није песник идеје, односно он је песник без нове идеје. Тј. од његове наводне, више пута у различитим временима, различитим поводима и начинима наглашаване „неосвести“, нема изграђеног и уверљивог трага – нема овде ничега толико новог. Овде, односно у објављеним књигама. Можда у траговима. Ако је нешто, ако је заиста песник, Ловић је у својим књигама песник интензитета и ритма. Оно друго, што се у књигама не види, они ликови са по- дочњацима, оне страшне и комичне небулозе, онај неговани апсурд, оно одвајање од садашњости, оно заиста ново, то је већ нешто. Али, изгледа да се тога овај човек гнуша. Овај човек, хтео он то да призна или не, жељан је успеха. У ниском високом свету поетске хијерархије, подбули проћелави меланхолици у копачкама и исцелитељи чудних имена немају прођу. Компромис који том приликом прави гњечи га својом оштром штиклом. Овај није борски песник патетике, љубави према стварности и људима, и хроничар угодних згода Бане Димтријевић, па да га сви читају и сви разумеју, и то на далеко. Жељан јесте, али је и луд, коначно и бесконачно и опет недоследно луд, видовит, болестан, од тог лудила и неке узнеговане страсти (та страст старија је од свих људи). У том судару нешто мора да страда. Оно ново и непатворено тако остаје на блоговима, у скицама, блоковима, самиздатним часописима, бележницама, заједничком усменом памћењу (којим се, радећи заједно, спасило од луди- ла и смрти читаво једно мало племе младих отрованих остарелих људи). А ово староово клизи у књигу, уполовљено као живот. Живот – ето праве речи – када се сувом меланхоличном кифлом пише по папиру, тада се напрслост као под командом до најситније тачке пресликава у текст. Таква искреност није од оне обичне. Она је чиста, страшна и неуспешна.
Но, враћам се на интензитет и ритам. Враћам се нечему чега нема, као што га у истој мери има. Чује се та музика негде испод, чује се стално. Она долази у крхотинама, гдегде се наизглед прекида, понавља се, понекад дâ себи душу и трајање, затим понорно умине, као кратка звучна халуцинација. Те музике прво има у оним болним лирским апострофама, где се Ловић чврстином указује као дете живе речи, болесник позоришта, разговарања и самообраћања, који је додирнуо бекетовске, јонескуовске и брехтовске јаме, вртаче и провалије, те се накнадно вадио из таме танким певљивим призивима. У односу те музике и оног најцрњег црнила, односу тонова који стварају зависност и таме која је једина истина после свега што смо доживели при првим корацима својим, у излазној линији која спаја, односно може да споји оно унутрашње поезије и оно субверзивно смеха, оно танушно од речи и оно громадно од бесмисла – у том односу изникла је још давно у мени мисао, нада, да ће Ловић Саша бити, постати нешто песнички највредније у ономе што је мој град од поезије људи могао мени дати, ако је уопште ту битан мој град, а битан и јесте и није. Нигде толике силе као иза овога човека, и после свега што је дао та сила још увек се тамо негде спрема да буде избачена у небо са пепелом и посмртним остацима многих јадних грађана, стихоклепаца, бриколажиста и магараца, задржана у пенастом мехуру грађанских баналности које морају, изгледа, да умру, као што све мора да нестане да би се поезија извукла из дубоког окна у којем пребива. Поезију Саша Ловић мора да загрли, много више него што грли своје мало биће које станује, храни се и троши силан алкохол и отрове, а које би такође хтело да буде лепо, јако, успешно и вољено. Тек кад се пробуди из тог сна, из никада срамног загрљаја с вилом од речи, онда може, у неком досадном часу, наш песник да ослушне жели ли неко да му дошапне неки хонорар срца, неку овоземљаску плату. Песник никада није безуман према поезији, он може да буде то тамо, за неку институцију, за неки интерсубјективни тор, за неку наводну идеју о нужности. Ако то јесте према поезији, не треба да буде радостан, нипошто неизрециво, како нам се нуди да помислимо.
Изнад тога је, напротив, један свет речи који би нешто требало да значи. То је већ нешто страшно. Гледајте, на другој страници књиге Саша Д. Ловић има стих „птице су све тише рикале“ („Смрт Истинуса Конфусуса“). Какав безобразан нонсенс! Какав ужасан знак! Зар се не сећате, ако сте уопште упознати, оне хипертрагичне књиге Јована С. Митровића у којој се у истом маниру може да прочита стих „заводим змије и ржем као пас на све што / шушне“ (Русаље, 21)? Капља може да говори, секира може да плаче, змија може да буде упрегнута, па и птица може да риче, а пас може да рже, дрвеће може да вришти, али мува не може да зуји, грло да се грчи, а свет да се равномерно окреће као да се ништа не дешава. (Свакако, ове непоновљиве метаморфозе птица – крава, јелен, и пас – коњ, траже засебан есеј.)
Потом, одједном, једно „ми“, изникло ко зна откуд:

Запни запели те бесови
Запни незапео мајци
Запни док си жив
Кад цркнеш
Запећемо ми
(„Запни“)

Као да видим одиозног Матију Бећковића како седи у „Балканчету“, како се њише, виче, кркља и маше рукама као заставама, носи актенташну са ракијом стомаклијом коју кришом пије, а испред њега, на столу, округла мрља од вињака и недогорела цигарета, тамо брунда бркати конобар… ма то је сасвим глупо. Оно колено закуцано за под се одиже, и стаје на моћни басамак признања од стране људи, мозгова, постаје нешто у структури, ухлебљено, задојено, мада тек грађанским лошим печењем и лошом страном ловићевске џибре. То „ми“ онтолошки не постоји код Саше Ловића, и његово јављање у мору самоће, његов колективни глас у боји плусквамперфекта, уме да доведе читаоца до последњих одаја снаге и стрпљења.
Онда тамо где је „пуста ватра“ неко „прокламује орјентацију“, а неко „на теменима пројектује милосрђе“, па неко окупиран трага за „животним средствима“, а неко испија „квинтесенцију негативног менталног става“, „пропагира се“ неосвест, „санкционише“ случајност и већ „при деловању симбола“ камењем се дошаптава киши пут, па метал стење „под серијом тешких удараца“. Ту су и „мрачне куке средњег века“ и однекуд „виза“, и све то иде уз сав пелин, чемер, чворове, росе, успаванке, па и уз поган, џибру, ловоре, ненаклечање, изаткане облаке, васпразност, шарке, катран, житно семе, чађаве стазе, утуљено светло, чкаље, ватрену руку, анђела темног, чемер чемера чемерног, искилављене казаљке, горштаке, клемпу клемпавог, три жетве и јаланџију. Један плитак млаз језика живота који се бућка у паузама између реклама, једна битка која не мора да се води а не сме да се губи, један језик који побеђује поезију тако што прави мрље на њеном телу, ето то је то. Морам да признам да ми је поптуно несхватљиво како неко може да начини стих „грозничави гргот погледа ка унутра“, а да потом користи тековине очајног језикозборства политичких емисија, економских академија и спортских прегледа, препун фраза, прашине и свакаквог силеџијства. Птица безочна се смеје, а она је иначе „унеређена незајажљиво“, а дрекавац је „млаћен неузмлаћен“, ма шта то значило. Јад је „васколика“ и бес је „заборављена“ (и у руском је ова именица мушког рода), али је поглед „сузан“, а грч је „посусао“, а не „посустала“, односно „суз- на“. А у „Сенци“, иначе занимљивој песми због својег почетног упричавања које обећава, имамо један овакав израз: „лице боје пауса“. Као да нас песник баца у машину у којој се праве стихови, и нама у уљу и међу зупчаницима поезије бива лоше, и због искуства које је празно и недоследно, и због тога што је пронађена реч заправо непронађена, па поред овога:

При нејасној светлости жуте
Воштане свеће
Која даје сабласан облик
Свакој познатој ствари у овој соби
Где обитавам већ век и по
Нејасан самом себи
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

имамо још и шуштање, бледило, и једно страшно сећање, једног дечака, ветар, лажни осмејак, и онда изненада тај паус, извађен из ко зна којег до зла бога аутоматизованог бунара без дна, као да није било неког природнијег и прирођенијег решења за слику. Ето, то је проблем са овом поезијом. Иду речи, а онда се песник присети да то што је дао није он, то није сва истина његова, он ту није довољно нов, довољно непоновљив, није довољно показао колико му је тешко од свег света и свег постојања, и онда мора да врисне, да провуче кроз стих задах највеће мучнине. И то ће онда бити он. Што јесте истина, јер он то осећа. Али, шта с тим? А од свега они који нису он добију празне игре речи, и оцрњену празнину. Добију ту онтолошку мучнину, над којом је рађено, а која није добила ништа утешно преко својег дупликата. Све због страха да неће бити препознат, да ће остати сам.
Овде се још стихови завршавају и настављају без икаквог разлога. Може се овако: „Заборавио сам те / срце / у њеној / препуној соби… али се може и овако: „О камену суви кад у теби / почне ово раздање да куца…“, а ритам се губи као да је последња ствар на свету:

муве су наоколо зујале дрвеће почело
да
вришти
сузе церове квасиле хумус
и како је плакала секира наишавши на
камен
ватрене сузе прштале су наоколо, итд.

И саме песме се завршавају када се прсти уморе од писања, рецимо „Низ лелек“. Итд.
Тако на свим нивоима ова поезија јесте недоследна: недоследно логична, нестабилно разумљива, непостојано подељена стихом и у стиху, условно и хаотично грађена речима, на прескок структурисана као целина, насилно подата поемизацијама, одором збуњујућа. Она је недоследна и у тој својој недоследности, и у томе је њена врхунска недоследност. Када у маниру „птице су све тише рикале“ овај збуњујући свет падне на мелодију који гргори испод речи и ствари, онда се добије ова књига, моћно јалова. Људи који имају ову „неизрециву радост“ у свом читалачком искуству бивају збуњени, немоћни пред њеним значењем. Онда они ћуте, и од тога нема ничег горег. Они виде да је то црно, врискаво, хаотично, али они то не виде у детаљима, већ разливено, и они то не могу да памте, нити да разликују од нечега другог.
Но, када се песник уморио од несмиреног двојства самога себе, доспео је пред крај књиге. Ту је дао неколико пристојних минијатура, насупрот почетном конфузусу, па чудну „Етерну“, у поптуности ловићевску „Тугу 1992“, кристал „Звери са зубима од жада“, опет чисто ловићевску „Замисли“ и „Зашто си се вратила“. То су Ловићеве, костићевски речено, славујанке. _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

А хтео би росом горком многа јутра
Пелином слатке сокове твоје
(„Клемпо“)

О камену суви кад у теби
Почне ово раздање да куца
Погледај и види где ми се поглед гаси
Жељан
Мирис осмеха погледа искреног
Њеног
(„Камен“)

Итд.
Када се нађу на истом плодном пољу нежност и ужас, и када се претворе, заједно или одвојено, у сливени и јасни чин песничког језика, онда Саша Ловић иде, или пузи, добрим путем. Уосталом, све ово мало што сам имао лошег да кажем о Ловићевој лирици, као и све оно што сам о њој прећутао, све те мале или велике несавршености, не могу да прекрију оно најкрупније што је смешта под увеличавајуће стакло моје пажње.
Оваква или онаква, она је, испред свега, не само искрена, већ језовито искрена – лишена механизма који би истину стварности и субјективности могао да доера према норми времена и људи (плитким, исконструисаним, неслободним нормама) а да то буде невидљиво. И то је јако важно. Потом она је црна и болна, толико црна и толико у болу да је немогуће не осетити је као такву. Стога она никада неће имати читаоце, никада неће имати хиљаде и милионе, али ће вероватно они ретки бити и они прави. На крају, рафинирана у осећању и схватању и себе и онога што је око ње. Саша Д. Ловић је интелигентан песник који уме да мисли.
Она има своје духовне очи којима види свет управо онако како је мени драго да га неке очи виде – као једно језовито место, такво баш тамо где га до крајности и без остатка чине људи. Не могу никада да кажем да ми смета анакреонтика, али историја мојега „ја“ није вино и песма. Свет је шарен, али мој је црн, сив, модар, крвав, избоден, расточен, лажан, апсурдан, пун дима, лицемерја и страха. Живот је свакакав, али овде је „читање дугог спис- ка казни“. Ту су авети, заблуде, преваре, разочарања, изгубљено поверење у свет, и болна и мучна нужност да се крене испочетка, или да се на почетак вечито враћа.
И опет, ова поезија је несвакидашње нежна, посвећена и тиха, када се дотле дође. И тај контраст некако постоји и није на ругло свету. Даље, ова поезија не верује у друштво, нити у било какво организовање ван власти субјекта. А од субјекта јој је мука. Ова поезија не верује, недоследно, ни у поезију, као што свака права поезија не верује у постојећу поезију, него је поново ствара, као да претходне нема.
Она, дакле, није по себи неутешно погрешна, она је у раскораку са оним што јој у корену буја, распрскава се, одиже је. Овом поезијом јавља се прави лирик у наговештају. Али, тек у наговештају. Али и такав случај је редак, без обзира на бројке и мњења.
Сада, док ово пишем (ово упутство о писању поезије, састављено у размишљањима онога који иначе о таквом упућивању мисли све најгоре), у неком унутрашњем кратком филму видим како, у бледожутом карираном сакоу и са шареном уредном краватом око врата, једина преостала присна пародија Џорџа Брамела, первертирана и надахнута, ступа клатећи се улицом, са фрулом у руци и флашом у џепу. Ако је Бодлер морао за ону праву културноисторијску фигуру да тврди да је крајње нејасна, шта бих онда могао ја да тврдим за њен недовољно артикулисани персифлаж? Остаје ми само да се надам да ће се песник коначно пробудити из површног живота и прорећи истине дахом праве поезије. Ако то значи да читалац треба да угледа светлуцаво тамне одбљеске пакленских провалија, онда наш песник мора тамо да стигне и да их ослика тако да иза тога може да стане његово име, баш његово, сјајно, чисто, без двоумице, поред имена свих оних који су већ тамо стизали или покушавали да стигну. Ту мора да се види његова фигура како стоји на две ноге, али не и обогаљена, безножна, са половином у другом свету. Целина, прозирност, граница, јачина, негација.
Саша Д. Ловић остаје, и поред свега, једна необична појава, и као човек, и као дух који ствара, и свему томе неколико пута поменута недосленост не може пресудно да одузме величину, али не може ни да га разбистри, осведочи и заокружи. Човек који је „потпуно стран самом себи“ („Ја такорећи човек“) мораће да постане близак својој поезији, и тамо негде у миру једног стабилног црног света назреће већ ту силуету коју упорно тражи.

Традиционална реалистичка проза са елементима постмодерне (Бранислав Бане Димитријевић, Како сам певао са овцама, Imprime, Ниш, 2008)

Љубиша Рајковић Кожељац

Ако је неко писац по вокацији, он остварује занимљиве и ваљане текстове и кад пише о најобичнијим стварима из живота. Будући да је ту увек у питању личност, и то личност стваралачка, такав писац снагом свога духа уздиже на пиједестал уметности све што његово перо речју уобличава, слика и гради, отрже забораву. Јер, у књижевности, као уметности речи, и ствара се да би нам памћење било дуже, да живот – са свим оним што га чини таквим какав јесте – не оде у привиђење. Онај, дакле, ко је писац по вокацији, пише искључиво по нагону, гоњен на муке стваралачке унутарњим императивом – он се за смисао писања готово никад и не пита: писање је његов начин живљења. Он пише као што гледа, слуша, дише… Укратко, рођен је за писца. У такве списатеље засигурно спада Бранислав Бане Димитријевић.
И у књизи Како сам певао са овцама Димитријевић је испољио приповедачко умеће. Он чину писања приступа без икакве „треме“, пише неусиљено, спонтано, ноншалантно чак, поигравајући се, што његовом тексту даје драж игре (оне безезлене, дечје) и чар понесености, местимично и екстазе. То су ти узлети духа тако потребни књижев- ном делу, као со хлебу, без којих и нема белетристичке вредности текста. То су ти пропламсаји који једно штиво и чине литерарним. Таквих узлета и пропламсаја препуне су приче из ове књиге, и управо су у њима и највиши уметнички домети текста.
Димитријевић ствара по мери свог уметничког дара, помало разапет између новинара и књижевника. Он воли свој завичај, воли родни град (Бор), људе у њему, то је читава галерија ликова… Било да прича о њима са симпатијама или антипатијама, било да приказује њихово лице или наличје, он ни у чему не изневерава стварност, не изобличује, не карикира; напротив, он даје верну слику Бора (какав је био и какав је сада), као и Борана, и оних бивших и ових садашњих. Проницљивог духа и јаке моћи запажања, овај писац остварује уметничку истину своје прозе на основу истине самих животних чињеница о којима је у тој прози реч, тако да му дело, у целини гледано, има и несумњиву документарну вредност – делује као уметничко сведочанство.
Уз све остало, у књизи је питорескно насликан и књижевни живот у Бору. Види се, рецимо, како је дошло до оснивања књижевног клуба „Инорог“, како се реаговало на одлуке жирија који су нечију књигу проглашавали за књигу године, итд. Веома су занимљиве појединости које се односе на неке борске књижевнике, као што су, на пример, Милен Миливојевић, Радиша Драгићевић, Драган Тешовић, Милоје Ђуришић и други.
Димитријевићев стил краси и отклон од дагеротипијског сликања, критички став према много чему негативном, као и чест иронично-хумористички приступ ономе што се третира. Мотиви његових прича су веома разноврсни, па је и стил приповедања прилагођен теми и мотиву, тако да је у приличној мери заступљена и стилска разноврсност (што оставља утисак не- уједначености), али је стилогено језгро у свим причама, мање-више, очувано у свој својој особености и препознатљивости, што књизи даје јединствену физиономију. Сижеи прича интересантни су сами по себи, а њихову литерарну обраду карактерише сажетост, живописност и колористичност, као и језичко-стилска изнијансираност, те је и стога начин обраде упечатљив, допадљив и памтљив.
Памтимо Бор као град којим су, не тако давно, заиста текли бакар и злато. Памтимо Бор када је он био замајац привредног развоја целе Србије, па и ондашње Југославије. Сада је овај град, нажалост, нешто сасвим друго: тежак болесник, чија агонија дуго траје. Но, има наде! „Град је и поред свега преживео и живеће и даље. Без обзира на лажне месије, политичаре који не знају падеже, бизнисмене који мљацкају и прде за столом, културњаке у гуменим опанцима и кожним манти- лима.“

Добро је што приче Димитријевићеве имају локална обележја: управо њима се оне, као легитимацијом својом, уклапају у мозаик универзалности. У праву је Димитријевић кад вели, поверавајући нам се: „Приче о Бору и из Бора бориле су се да испливају на површину. Да удахну загађени ваздух пуним плућима. Тражиле су да живе.“
И живеће – у срцима читалаца.
Елем, добро је што ова Банетова књига, питка и поетична, пуна лиризма, мирише на сумпор, арсен и угљен-диоксид: као таква, сија она у нашој души попут непресушног борског блистер бакра, попут какве златне полуге.