Љубиша Рајковић Кожељац

Ако је неко писац по вокацији, он остварује занимљиве и ваљане текстове и кад пише о најобичнијим стварима из живота. Будући да је ту увек у питању личност, и то личност стваралачка, такав писац снагом свога духа уздиже на пиједестал уметности све што његово перо речју уобличава, слика и гради, отрже забораву. Јер, у књижевности, као уметности речи, и ствара се да би нам памћење било дуже, да живот – са свим оним што га чини таквим какав јесте – не оде у привиђење. Онај, дакле, ко је писац по вокацији, пише искључиво по нагону, гоњен на муке стваралачке унутарњим императивом – он се за смисао писања готово никад и не пита: писање је његов начин живљења. Он пише као што гледа, слуша, дише… Укратко, рођен је за писца. У такве списатеље засигурно спада Бранислав Бане Димитријевић.
И у књизи Како сам певао са овцама Димитријевић је испољио приповедачко умеће. Он чину писања приступа без икакве „треме“, пише неусиљено, спонтано, ноншалантно чак, поигравајући се, што његовом тексту даје драж игре (оне безезлене, дечје) и чар понесености, местимично и екстазе. То су ти узлети духа тако потребни књижев- ном делу, као со хлебу, без којих и нема белетристичке вредности текста. То су ти пропламсаји који једно штиво и чине литерарним. Таквих узлета и пропламсаја препуне су приче из ове књиге, и управо су у њима и највиши уметнички домети текста.
Димитријевић ствара по мери свог уметничког дара, помало разапет између новинара и књижевника. Он воли свој завичај, воли родни град (Бор), људе у њему, то је читава галерија ликова… Било да прича о њима са симпатијама или антипатијама, било да приказује њихово лице или наличје, он ни у чему не изневерава стварност, не изобличује, не карикира; напротив, он даје верну слику Бора (какав је био и какав је сада), као и Борана, и оних бивших и ових садашњих. Проницљивог духа и јаке моћи запажања, овај писац остварује уметничку истину своје прозе на основу истине самих животних чињеница о којима је у тој прози реч, тако да му дело, у целини гледано, има и несумњиву документарну вредност – делује као уметничко сведочанство.
Уз све остало, у књизи је питорескно насликан и књижевни живот у Бору. Види се, рецимо, како је дошло до оснивања књижевног клуба „Инорог“, како се реаговало на одлуке жирија који су нечију књигу проглашавали за књигу године, итд. Веома су занимљиве појединости које се односе на неке борске књижевнике, као што су, на пример, Милен Миливојевић, Радиша Драгићевић, Драган Тешовић, Милоје Ђуришић и други.
Димитријевићев стил краси и отклон од дагеротипијског сликања, критички став према много чему негативном, као и чест иронично-хумористички приступ ономе што се третира. Мотиви његових прича су веома разноврсни, па је и стил приповедања прилагођен теми и мотиву, тако да је у приличној мери заступљена и стилска разноврсност (што оставља утисак не- уједначености), али је стилогено језгро у свим причама, мање-више, очувано у свој својој особености и препознатљивости, што књизи даје јединствену физиономију. Сижеи прича интересантни су сами по себи, а њихову литерарну обраду карактерише сажетост, живописност и колористичност, као и језичко-стилска изнијансираност, те је и стога начин обраде упечатљив, допадљив и памтљив.
Памтимо Бор као град којим су, не тако давно, заиста текли бакар и злато. Памтимо Бор када је он био замајац привредног развоја целе Србије, па и ондашње Југославије. Сада је овај град, нажалост, нешто сасвим друго: тежак болесник, чија агонија дуго траје. Но, има наде! „Град је и поред свега преживео и живеће и даље. Без обзира на лажне месије, политичаре који не знају падеже, бизнисмене који мљацкају и прде за столом, културњаке у гуменим опанцима и кожним манти- лима.“

Добро је што приче Димитријевићеве имају локална обележја: управо њима се оне, као легитимацијом својом, уклапају у мозаик универзалности. У праву је Димитријевић кад вели, поверавајући нам се: „Приче о Бору и из Бора бориле су се да испливају на површину. Да удахну загађени ваздух пуним плућима. Тражиле су да живе.“
И живеће – у срцима читалаца.
Елем, добро је што ова Банетова књига, питка и поетична, пуна лиризма, мирише на сумпор, арсен и угљен-диоксид: као таква, сија она у нашој души попут непресушног борског блистер бакра, попут какве златне полуге.

Штампај (пдф)