Архиве ознака: бележница18

Рано је за касно (Јубилеј 50. годишњица сарадње борског афористичара Милена Миливојевића у Ошишаном јежу)

Радивоје Бојичић

Још нам је стари, добри Decimus Iunius Iuvenalis, којега ми са часова књижевности знамо под именом Јувенал, једном, а то једном било је пре више од два и кусур миленијума, по којима је и наш јубиларац Миливојевић, добио име, изјавио како је “difficile est satiram non scribere”, што би на језику да те цео свет разуме требало да значи, “тешко је данас не писати сатиру”.
Да Јувеналу и данас, после две хиљаде и нешто више од сто година можемо веровати на реч, помаже нам то што ова изјава није објављена у нашој штампи, и што Јувенал сигурно није био савремени српски политичар.
Осећајући потребу за сатиром на исти начин као и већина оних којима је тешко не писати сатиру, од Јувенала, дакле, па до њега самог, и Милен Миливојевић се пре тачно пола века латио оштрога пера.
И право за машину, јер у оно доба, ни ми који смо први почели да користимо нож и виљушку, још нисмо користили компјутер.
А, пре пола века, као што се на сваком интернету може наћи, догодило нам се:
Употреба хула хопа прерасла у светско лудило и многима се од тога још и данас врти у глави.
Први пут употребљене лего коцкице. Lego alea jahta est.
Основана НАСА и тако испуњени сви услови за одлазак у Небеску Србију.
Почела да дејствује Европска економска заједница, оно што се данас зове или ћемо да идемо у Европу, или има да останемо овде где јесмо.
Појавила се књига Трумана Кепотија, Доручак код Тифанија. Ваљда су се код Тифанија служила и Труманова јаја, јер се тиме сироти Кепоти није могао баш похвалити.
А Борис Пастернак добио Нобелову награду за књижевност, о чему се певало и у Лариној песми.
И као што смо рекли, Милен Миливојевић објавио у Јежу прву хумореску. Зато је та година у Миливојевићевом животу значајна колико и Борису Пастернаку, који је 1958. добио књижевну награду коју прижељкује сваки писац и поета.
И док је Пастернак одавно у књижевној историји, Милен Миливојевић је са нама. И што је и за Милена најважније, протеклих пола века нису на њему оставили трагове ерозије, а и ерозија је још присутна.
И књига Касно сам почео да пишем сведочи да за аутора који је већ пет деценија на књижевној, посебно сатирично-хумористичкој, а нарочито Јежевој сцени никад није касно.
У овом послу, није важно кад се почиње.
Важно је да осетиш кад је време да завршиш.
За Милена Миливојевића је рано за касно.
Крајње је време да Милен пресавије табак.
И настави да пише. Поготово сада када је са преко педесет година у хумору и сатири постао и већински власник својих афоризама.
А то је већ неко власништво.
И капитализам уопште.

Из збирке прича Павијан (Naja Marie Aidt, Bavian, Gyldendal, Copenhagen, 2006)

Наја Марије Ајд

ОНА НЕ ПЛАЧЕ
/Hun græder ikke/

Аника стоји на прашњавом перону с лутком у светлоплавој носиљци од тканине, проштепа- ном танком плавом пластиком. Једном руком чврсто се држи за очеве сиве фланелске панталоне. Другом руком замахује носиљком напред- назад. За то време зури у девојчи- цу која седи на бутини своје мајке на перону преко пута. Девојчица је руке ставила мајци око врата и притиска образ на њено лице. Аника и тата стоје већ поприлично, он чита новине и расејано одвовара сваки пут када га Аника нешто пита. „Да ли је то наш воз?“ Он клима. „Је л’ јесте?“ „Не…“ „Зашто читаш новине?“ „Ммм…“
Узели су такси до железничке станице, и Аника је седела сасвим мирно и гледала у возачев дебели, сиви врат. У аутомобилу је смрдело. Њен отац је говорио другачије него обично, и необично се смејао када би таксиста нешто рекао, што је очигледно било смешно. Она је много плакала када су кренули. Дојенче је подригнуло на мајчиним леђима. Аника је вриштала када ју је отац изнео. Ишли су да посете баку и деку. Мајка је превише уморна да пође и она. Аника не воли када мајка изгледа уморно. Млађа сестра све време спава. Отац склапа новине и смеши јој се: „Када дођемо на ферибот, знаш шта, појешћемо по сладолед.“
Висок, непознат човек смешећи прилази Аники и тати, и то је очигледно човек кога тата познаје, јер се срдачно и гласно поздрављају уз изразе изненађења и обојица спуштају кофере међу ноге и рукују се. „Ово је моја ћерка“, каже отац и ставља јој руку на главу, „то је Аника“. „Па то си ти“, каже човек, „последњи пут када сам је видео била је у дечјим колицима!“ „Три године“, каже отац, „сада има три и по, а пре тачно месец дана добили смо још једну ћеркицу.“ Непознати подиже поглед са Анике, гледа у оца и одушевљено га тапше по рамену. „Честитам, кућо стара, баш се радујем! А мајка и дете су добро?“ У том тренутку разговора Аника ставља носиљку међу ноге и руке спушта са стране. Сада стоји исто онако као и двојица поред ње. Гледа у лице непознатог, и не жели више да се врати мами у стан са жутим завесама и мачком која готово увек лежи на осунчаном поду у кухињи, полуотворених очију. Ископирала је двојицу мушкараца до најситнијег детаља што се тиче њиховог физичког става, и поново гледа у девојчицу која се и даље припија уз мајку опаљену сунцем. Глупа девојчица. Аника може да осети носиљку на својим нагим ногама. Прави велики мехур од пљувачке која се распукне, па тако постаје влажна око усана. Исплазила је језик девојчици прекопута. Осећа се висока и широка. И осећа се такође као и онда када је била у сали пливачког базена са мајком, вода је била хладна, она је цвилила, али било је лепо и сада се преместила на леву ногу, тачно онако како је и тата урадио, и нешто чаробно је прострујало кроз њу, нешто у исто време баршунасто меко и тамно, али ипак веома јако осветљено. Она: Човек. Готово да не може више да стоји, хтела би да скаче горе и доле, да потрчи све до канте за ђубре на другом крају перона, али уместо тога сада искоса гледа оца и непознатог, који нешто гово- ри дубоким, брујећим гласом, констатује да обојица стоје потпуно мирно, као да су закључани у великим, медведоликим телима, па Аника уместо тога наставља да стоји и трља се по бради палцем и кажипрстом, као што тата управо чини. Тада је непознати изненада погледа. Затим престаје да говори усред реченице, а затим му се лицем разлије широк осмех. Почне да фрфља и стави руку на уста. Отац зачуђено следи пријатељев поглед па и он прсне у безразложан смех када му поглед пређе преко Анике и заустави се тек код њених ногу које опкорачују носиљку па се затим врати до њеног озбиљног лица. Аника се сакрије из оца. Нешто је пече у глави и трбуху. Тата се сагиње и подиже је. Покушава да поврати контролу над гласом. „Не треба да ти буде криво.“ Гледа у пријатеља. Још више се смеју. „То је само зато што је тако смешно када стојиш исто као и ми. Зар не?“ Сада очев глас дрхти. „То је тако смешно!“ Двојица мушкараца се опуштају и гласно смеју. Не могу да пре- стану. Отац је огромном руком помилује по образу. Аника се заплаче као да јој се срце пара док гледа у девојчицу коју у истом тренутку мајка спушта на перон и она сместа отрчи и попне се на клупу. Аника плаче још гласније. Смех престаје. „Па шта је, душице, немаш зашто да плачеш“, каже тата. Онда велики, смеђи воз прође између двоје деце, испуштајући цврчеће, шиштеће звуке. Отац се брзо поздравља са пријатељем и пење се у воз, још увек држећи Анику у руци. Поседа је на седиште у купеу. Она смешећи се врти главом. Шмрчући се пење коленима на седиште и наслања чело на прозор. Посматра светлоплаву носиљку за лутку која је остала на перону. Не каже ни реч. Може да намирише очев дуван за лулу. Прозор има киселкаст укус. Мало, црно семе које се не може разликовати од зенице очевог ока, оног које је малчице разроко, када не зна шта да каже, сада је посађено у њу. Може да примети како јој тумара у стомаку, али не плаче. Воз полази. Поља и шуме пролећу, далеки и зелени. Она не плаче.

СЛАТКИШ /Slik/

Куповали смо све по реду са дугачког списка и на крају завршили код полица са слаткишима. Купили смо две кесе мешаних бомбона. Ти си их ставила у велику плетену корпу коју је твоја мајка купила на Балију. Узели смо и чоколадицу, одмах је отворили и поделили на пола. Готово да смо одмах прогутали слатку лепљиву масу. Затим смо отишли до касе и почели да истоварујемо робу на траку. Сетила си се да ставиш и омот од чоколадице. Девојка на каси ју је убацила у корпу за отпатке уместо нас. Ја сам платила. А онда те је зауставила ситна, мршава жена са наочарима и седом косом у праменовима. „Шта то имаш ту?”, упитала је и показала на плетену корпу. “Ох”, рекла си ти, “заборавила сам да је ставим.” Насмешила си се девојци за касом. “Опростите, молим вас.” “Није довољно извинити се”, рекла је жена, “шта имаш ту?” Људи су почели да гледају. “Како то мислите? То су аткиши.” “Да ли си то платила?” “Не, па то и кажем. Заборавили смо да ставимо корпу на пулт.” Црвене флеке су ти се шириле по врату и даље по грудима. “Дајте само да то платим”, рекао сам ја. “И кажеш, то су слаткиши?”, пита те жена, а мене не зарезује. “Да.” Њене усне се искренуше у непријатан осмех. “То је корпус деликти”, рекла је она, “и мени је потпуно свеједно шта сте вас двоје заборавили или нисте заборавили, има да пођеш за мном.” “Како то мислите”, ти си збуњено упитала. “То што сам рекла!”, рекла је жена и гурнула наочаре које су јој сликзнуле на носу. “Молим вас, опростите”, рекао сам ја, “ми остављамо хиљаде круна у овој бедној робној кући сваког боговетног дана целог лета.” Разљутио сам се. “А сада ћете да ми казните жену као да је неко дериште, зато што је заборавила две бедне кесице бомбона!” Протресао сам јој једну кесицу право испред лица. “Ево!”, повикао сам, “узмите новац!” Бацио сам прегршт металног новца на траку. Девојка на каси је изгледала несрећно. Новац се заглавио тамо где је трака зарањала у пулт. Немац, који је паковао робу у велику картонску кутију, покушао је да извуче новчиће. То се завршило тако што је девојка зауставила траку. Дугачак ред људи с пуним колицима је замољен да плати на другој каси. У међувремену жена с наочарима је рекла: “Није реч о томе да се плати сада, реч је о крађи, ми овде у робној кући имамо процедуру, и Ваша жена има да пође са мном.” Чврсто те је ухватила за руку. Била си на рубу плача. “Томасе”, прошапутала си. “Само мирно, идем с тобом”, рекао сам и скупио наше ствари. “Дајте да завршимо с тим!” повикао сам. “Одмах!” “Ваша жена ће бити саслушана сама. Таква су правила.” “Хоћу да говорим са пословођом!” повикао сам. Ти си гледала у под. Она те је и даље држала за руку и повукла те са собом. Ниси пружала отпор. Обратио сам се девојци за касом. “Пронађи ми пословођу у овој усраној продавници!”, повикао сам. Девојка је изгледала уплашено. Позвонила је звонцетом. Нисам могао да уочим ни тебе ни ону мршаву жену. Осећао сам као да је прошло бескрајно дуго времена док се пословођа није појавио. Дотле сам попиздео због тога што се жена потрудила да те понизи што год више може тиме што је теби тикала док је мени говорила Ви. Показало се да је пословођа човек средњих тридесетих, доброћудног изгледа. Гласно сам га упутио у проблем. Пословођа је погнуо главу. “Посао нашег детектива није у мојој надлежности. Код крађе се примењује исти приступ у свим нашим одељењима.” “Ово није крађа!” повикао сам и готово да сам шчепао јадника за врат. “Доведи ми бре моју жену ‘вамо!” “Нажалост”, рекао је пословођа и извињвајући се насмешио, “то не могу да учиним.” Онда сам бесно треснуо кесице са слаткишима о под и пробио се поред касе. Потрчао сам кроз део са поврћем и залупио метална врата поред месаре. Два човека у крвавим прегачама изненађено су ме погледала. Паковали су млевено месо на послужавнике. “Где је КАНЦЕЛАРИЈА?” Један месар ми је пришао. “Зависи на коју канцеларију мислиш.” Када сам објаснио на коју мислим, он је зевртео главом. “Жалим случај. Ту не могу да ти помогнем.” Лупио сам шаком о сто и стуштио се према вратима у дну локала. Али она су водила на паркиралиште. Онда се вратих у продавницу. Сасвим доле, иза полица са вином, нашао сам једна врата. Била су закључана, почео сам да лупам о њих. Дозивао сам те. Људи су преплашено гледали. Затим ми је брзим кораком пришао један из обезбеђења, док су кључеви звецкали за појасом. И пошто нисам добровољно хтео да пођем за њим, он ме је зграбио и одвукао кроз продавницу. Викао сам и вриштао. Био је снажан. Извукао ме је на улицу. “Довиђења и хвала”, рекао је, “да ли је јасно?” Шутнуо сам нека паркирана кола. “Нећете се са овим извући”, сиктао сам, “пријавићу вас, сунце вам ваше!” Он ме је погледао арогантно. “Нажалост пријавиће твоју жену. Довиђења и хвала.” Закорачио сам према њему, а он ме је одгурнуо, тако да сам се умало претурио преко ивичњака. Повукао је панталоне нагоре, кључеви су му зазвецкали а онда се вратио у супермаркет. Био сам задихан. Ознојио сам се. Мишићав младић ме је ћушнуо у раме. “Је ли, овај, јеси ли ми ти шутирао ауто? Мислим, брате, да треба да о’ладиш; ‘ајд’ циркулиши.” Још двојица се тада нагомилаше иза њега. Један висок, издужен тип и један тамнокоси, к’о шифоњер. “Шта кажете, дечки? Треба ли овакав неки да нам шутка мержду?” “Стани бре, ништа му није било”, рекао сам и окренуо се да пођем. Али шифоњерасти ми заврну руку на леђа. “То ће да те кошта пет стоја, баки.” И када су се и остала двојица стисла око мене и питала ме да ли ћу одмах да им платим или треба прво да ме млате, попустио сам. Слободном руком сам извукао неколико згужваних новчаница из џепа. И онај издужени високи задовољно се насмејао када ми их је узео и открио да ту има седам стотина. “Хвала ти, ћале, то би требало да буде то.” Шифоњерасти ме одгурну и тада сам се опружио колико сам дуг.
Добио сам велику, крваву подеротину на колену. Нека жена ме је упитала да ли ми треба помоћ. Сунце ме је заслепило. Открио сам да се мала група људи скупила око мене. Устао сам и одшепао. Једна девојка је промрљала, “Види га само, к’о летва”, када сам прошао поред ње. У супермаркету је стајао пословођа и чекао ме. “Морам да Вас замолим да сместа одете. Муштерије ће се узнемирити. Не можемо да сносимо одоворност за то.” Одговорност! Завртео сам главом и зашкргутао зубима. Демонстративно сам извукао телефон и назвао локалну полицију. “Полиција!”, фрктао сам, тако да човеку буде јасно кога зовем. Један бестидни полицајац је могао да ми каже само то да су већ разговарали са детективком из супермаркета, и она је пријавила крађу. Моја жена ће добити позив из полиције врло скоро. Не би требало да будем сигуран да ће се извући само са глобом – то лако може да јој се запише и у досије, како је рекао. Пословођа ме је благо ухватио за руку. “Смирите се, средиће се то.” Повукао сам руку с великом снагом. Он се затетура уназад и обори пирамиду од конзерви с пилетином и шпарглама. Ужасан тресак се зачуо уз пад лименки. Котрљале су се на све стране. У руци ми је севало од бола. Нека девојчица се саплела о конзерве и почела да цвили. Њен отац је трком дошао. “Шта то бре радиш будало једна?!” Стајао ми је сасвим близу, подигао је руку као да ће да ме удари у лице, али се призвао к себи када га је девојчица повукла за ногу. “’Бем те будалу, таквог”, сиктао је и с мржњом гледао у мене. Онда је подигао дете, показао ми средњи прст и отклепетао у својим пластичним сандалама. Људи су зурили у мене вртећи главама. Неки су почели да сакупљају конзерве. Пословођа ме је зграбио за раме. “Сада је доста”, рекао је одлучно, “сада треба да одеш.” Гурнуо ме је. “И немој ни да сањаш опет да дођеш.”
Одједном си ти стајала испред мене, са траговима сасушених суза, бледа. Можда си ту стајала превише дуго. У позадини сам могао да назрем строго и ликујуће лице мршаве жене. “Напоље сад!” Пословођа је повисио глас. Твоја рука је клизила по мојој. Мора да смо изгледали поражени. Онда смо полако почели да идемо и када смо изашли на паркиралише, почела си да ридаш. Ја сам те држао. Ваздух је титрао од топлоте. Заборавили смо да понесемо намирнице, па смо се вратили да их донесемо. Плави мерцедес је протутњао пред нас са сиреном до даске, довикнули су ми нешто смејући се кроз отворене прозоре. Погледао сам те и за тренутак као да нисам могао да те препознам. Твоје лице ме је подсећало на испумпану лопту, коју су шутнули и оставили на ободу великог, зеленог травњака. Поцепану, сиву и шупљу. Оставио сам те да стојиш и сео у аутомобил. Одједном нисам желео да те додирујем. Мало затим шмрчући си се ушуњала на задње седиште. Убрзао сам и чуо те како си више пута изгубила дах због пребрзе вожње док смо одлазили из града. Са данског превео Предраг Црнковић

Пожар због грашка (наслов из новина)

Предраг Црнковић

Ђуко Рашета се шета испред Градске библиотеке. Топло је, пролеће се већ годинама хвали летњим температурама одмах чим се отопи ускршњи снег – клима се шали – али он је у мантилу, и као да има неколико слојева одеће испод њега. Шетка се нервозно, као да се премишља да ли да уђе. Као да оклева, или се плаши. Или чека прави тренутак?
Ђуко Рашета је одувек мрзео штампарске грешке. Типфелере, како им је тепао. Ужасавао их се. Мислио је да књиге с погрешно одштампаним речима, па макар се радило и о најситнијим пропустима, не треба ни да постоје. Боље да нису ни биле тискане, кад су такве, фаличне, уносе забуну, одузимају од лепоте света уместо да доприносе уметничком складу. Осим тога, оне уносе и забуну у погледу поруке дела, мислио је Рашета. Та, књижевно дело је ионако тешко дешифровати, само још фале типфелери! Шта је писац хтео да каже? Да не уме да куца на писаћој машини? Или је хтео да поручи да издавачи заобилазе ту штампарију у широком луку? Или, по некима, можда је порука сасвим ненамерна, мада истинита: писац није однео гајбу пића ноћној смени у подруму тискаре. Тако је било некад. Постојали су писци с много типфелера у књигама, чак и у самим насловима и поднасловима, на пример „Збрка прича“, „Цревна хаљина госпође те и те“, „Отимачи светог грила“, и слично. А било је и писаца којима ни свећом нису могли да нађу никакав типфелер. Ама ниједан. Нове методе штампања укинуле су обавезу писаца да чашћавају графичаре и штампаре, али нису укинуле и типфелере. Људска рука је слагала слова у калупе, али та иста рука данас укуцава текстове. Ђуко Рашета још није чуо да се дактилографкињама или онима који раде на уносу текста, доносе картонске кутије пуне брендија или пива. Где ће припит чово или нацврцана девојка да куца текст како треба?! Штампари су нешто друго. Они знају да попију. А и треба им, алкохол помаже због свог оног олова, кажу стручњаци. „Унос текста!“ Звучи као ложач у парној локомотиви. С друге стране, „словослагач“ уопште нема тај метални, оловни призвук у речи. Делује некако растресито, лагано, у Ђуки та реч изазива асоцијацију на витког параглајдера, на летача који лети држећи се за змај од лаког дрвета док ветар дува у најотпорнији али и најлакши синтетички материјал.
И некако данас има и више тих типфелера него некада, када се све радило ручно. „Ручно?“ Ђуки је пало на памет да се каже да се текст уноси ручно и данас, када се само куца, и прави „прелом“ на рачунару. Није још видео неког ко типка ногама. Па да, сетио се Ђука, то је метафора. Она скривена, као када и дан данас на радију веле да „Сунце излази“ иако се зна да то Земља обиграва.
Али некад се знало, прво је песник пијан док пише, онда је уредник ушикан кад прихвати такав рукопис, па онда треба напојити штампаре да трукају написотину без грешака, а затим треба напити и критичаре да похвале збирку, јер трезни не би ни у лудилу, док ето у књи- жарама ни пијан то неће да купи.
Данас се тај алкохолно-књижевни ланац прекинуо, и то не ваља, мисли Ђука, та трезна карика у стоном издаваштву квари пос’о, ту се уноси отуђење и песник губи контакт с технологијом стварања књиге.
Шета се Ђука, изгледа као ормар у мантилу, а на плус двадесет пет степени, људи га погледују, они у мајицама с кратким рукавима, он као да је хладно јесење вече. Хоће неће хоће неће и…хоће! Улази Ђука у Градску библиотеку, као да то ради више да би коначно избегао љубопитљиве погледе пролазника него што се истински, у себи онако, одлучио да уђе јер има неког посла у „храму књига“. У библиотеци више није чудан, хвала Богу! Ту је сталан гост, климају му главом, знају да воли да уђе, поседи, прелиста, прочита, толико га често ту виђају да се и не сете да примете како је Ђука натронтан, а дан тако леп, топао, сунчан, више летњи него пролећни. Али тако је то, после снега за Ускрс, лето обично порани и угреје још крајем априла.
Ђука Рашета је и писац. Не много познат, не много плодан, али се може похвалити да у три до сада објављене књиге нема ниједан једини типфелер. Од те три књиге, две су збирке песама, а трећа је роман. У песмама је била реч о романописцу који жели да постане песник, а у роману о песнику који покушава да напише роман па одустаје када схвати да је истину једино могуће рећи у песми. Рашета се много намучио да му ама баш све до сада објављене књиге буду без грешке. Оне штампарске. Додуше, бар је знао што му је било чинити, јер у време када је он то објављивао, још су се књиге штампале у штампаријама. Па је имао коме ракију, вино и пиво однети. Ђука је издао прву збирку некако и »залио« од хонорара, али да напоји штампаре приликом тискања друге збирке песама, морао је да узме кредит. Био је то наменски кредит за набавку беле технике, како је слагао у редакцији листа гдје је био запослен. А за штампање романа, који су му објавили у време када је економска криза већ обезвредила уобичајене хонораре, морао је да прода „пеглицу“ и да стан замени за мањи. Али, типфелера у његовим делима није било.
А типфелери су у стању да уни- ште и најбољег списатеља. Не зна се шта је горе, када они, типфелери, задесе живог или мртвог писца. Ако је писац мртав, онда се може догодити да нико и не примети брљотину. Тако се, на пример, догодило да је име преводитељице Анице Савић-Ребац изостављено са корица једне књиге Томаса Мана. То се приметило тек после неколико година. Па су онда само доштампали цедуљицу коју су турили међу корице непродатих примерака. С друге стране, живог писца то много више боли; штавише, то може прерано да га отера у гроб. Ђуки се понекад чини да је типфелер живом писцу као операција без анестезије. А мртвом као погрешно уклесан епитаф.
Ђука се завукао дубље међу регале у позајмном одељењу, и загледао у полицу где је писало Књижевна критика. Гледао је наслов Облик и мисао, Светозара Петровића. Требало је да буде Облик и смисао. Ето шта типфелер може да уради од дела!
Ђука је дошао у Градску библио- теку с планом. У петпарачким причама се то обично пише „паклени план“. Или дијаболични план. Имао је Ђука и четврту књигу. Недавно је успео да сакупи, пробере и објави изабране приче које је до тада био штампао по новинама и часописима. Биле су то приче у којима се говорило о љубави, те приче је Ђука посветио својој правој, али несрећној љубави и насловио их Писма љубави. Јер, како је објаснио једном критичару, он је тим причама слао поруке вољеној, позивајући је, преклињући је да се врати, сваком причом јој изјављивао љубав. Али, та четврта књига није била тискана као претходне три. Није било словослагања, није било гаравих, пријатељских, насмејаних, познатих лица из подрума у улице у центру Коњиц града, није било његових првих читалаца, ноћних птица, којима би комбијем однео гајбе вина, и пива и неколико боца комовице. Ђука уопште није имао појма ни ко то „уноси текст“, ко то типка по тастатури, и није имао увида у процес штампања.
А када је видео наслов, пао је у несвест. Наслов је гласио Песма љубави. Тако да је у издавачком проспекту најављена у едицији поезије – експериментални гласови.
Ђука је цео свој књижевнички живот посветио савршеним текстовима, без иједне словне грешке, а о правопису да и не говоримо. Већ у годинама, није себи могао да дозволи – тако је мислио – да заврши књигом која има типфелер у наслову, који, уосталом, збуњује читаоце, смањује продају, али и његов приход, јер је добио хонорар као да је написао песме, књига му је имала и цену песничке књиге, а о њој је критику написао критичар поезије, чиме је само потврдио гласине да он заиста не чита књиге о којима пише приказе.
И то је била мисија Ђуке Рашете. Морао је да уништи откупљене примерке у Градској библиотеци. Тираж је био мали – као за песничке књиге! – а будући да је реч била о поезији, већина примерака није ни била у слободној продаји. Осим тога нико и не купује поезију. Те примерке је Ђука Рашета већ одавно био покуповао. Према томе, уништење библиотечких примерака његове завичајне библиотеке би завршило посао.
Једини проблем је био у томе што је једини начин да уништи библиотечке примерке био да запали целу зграду. Наиме, Ђука је прво мислио да појазмљује сопствену књигу и да онда пријављује губитак или оштећење исте док не уништи све примерке. Међутим, како да позајмљује сопствену књигу, када као аутор има сигурно више него један ауторски примерак?! Ђука није имао никога да замоли да уместо њега позајмљује књиге и уосталом, ко би се за њега жртвовао и пристао да каже библиотекаркама да је уништио збирку песама. Треба то и платити. Ето, погрешан наслов је толико слудео Ђуку да више и не препознаје властито чедо, отуд и мржња према том фаличном литеарарном дегенчету, и решеност да то све спали. Да га не би памтили по грешкама. И колико само ту има типфелера и у самом тексту. А име аутора?! Ђура! Назвали су га Ђуром. У тексту је било свега и свачега. Крупне очи су постале очи као купине, што има неког смисла у поезији, али то је била мисао књижевног лика који уопште није био песнички нада- рен. Као лик. И који је, као лик, био алергичан на купине.
И Ђука је урадио оно што је мислио да мора. Испод мантила је извадио боце са гасом. Радио је брзо, пре него што су се људи снашли. Док се један од посетилаца досетио да оде до шалтера и упозори да се нешто чудно догађа поред полица с књигама, Ђука је одврнуо вентиле, плин је почео да цури, писац је извадио и упаљач, и …
Није било живог сведока који би истрагу усмерио у правом смеру, па је врло брзо заживела теорија да је реч о терористичком акту, будући да је град у којем се налазила библиотека био у региону познатом по међунационалним сукобима и по шверцу људи, дроге и оружја.
Ђука се решио типфелера.
Али, ја нисам. Јер наслов је требало да гласи ПОЖАР ЗБОГ ГРЕШАКА; не грашка. Какав грашак?! Наиме, причу сам сазнао у Клубу књижевника, и објавио је у локалном листу. Изашла је под наведеним фаличним насловом. Из чисте оданости чињеницама, објављујем је под тим уклетим, погрешним насловом.

Драган Станковић–Шваца: 1956–1995

Душан Кабић

Драган Станковић–Шваца (Бор, 1956–1995), завршио је основну школу у Бору, средњу уметничку школу „Ђорђе Крстић“ (графички одсек) 1976. године у Нишу, а дипломирао је 1992. године на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, у класи проф. Миодрага Живковића. Свој радни век провео је као професор ликовне културе у основним школама „Петар Радовановић“ у Злоту и „Ђура Јакшић“ у Кривељу.
За свог, нажалост, веома кратког живота, учествовао је на више колективних изложби у Бору, а имао је и једну самосталну изложбу у борској Галерији „Бардак“ 1994. године. Данас су његове слике делом власништво Музеја рударства и металургије, и делом у приватном власништву.
Од 17. априла до 10. маја ове године, у Музеју рударства и металургије уприличена је ретроспективна изложба Драгана Станковића–Шваце. Нажалост, због преране смрти, иза њега је остало релативно мало радова. Међутим, ти радови се и те како уклапају у проницљиво мишљење нашег истакнутог сликара Пеђе Милосављевића: „Уметност живи захваљујући истинитости емоција и стваралачкој искрености“.
Драган Станковић–Шваца је имао „искрених емоција“ још у својој првој стваралачкој фази, када је цртежом решавао основне ликовне елементе, на свој особен начин: избегавајући чисту класику, наговештавајући модерно у себи (поставка композиције), о чему сведоче дела „Акт жене“, „Лежећи акт“ и „Полу-акт мушкарца“ (радови док је био на студијама). При крају студија, 1991. године, израдио је „Портрет жене“ где наговештава ликовну зрелост: сигуран цртеж, модерно обрађена композиција, доминантне топле хроматике суптилно распоређене. Ово дело га уводи у тзв. „другу фазу“ – одмах након дипломирања, где је, понесен богатим емоцијама, зналачки демонстрирао графичке вештине комбиноване са занимљивим хроматским акцентима. И овде му је предмет уметничке обраде људски лик: жена или човек. Дело је малог формата, али снажних, искрених, експресивних порука, и настало је 1992. године. Следеће, 1993. године, настаје „Портрет са дугом црном косом“, дело зреле ликовности, суптилно, до краја сублимираних, ликовних елемената.
Ово дело је увод у „трећу фазу“ којој је стваралачко извориште у ставовима Пола Сезана: „Оно што је велико у делу, то је спиритуално у њему: степен осећајности, сензибилитет љубави и уха, који су у својој органској природи“. То су дела његове најзрелије фазе, настала 1994. године, у којима користи комбиновану технику са прскањем на папиру, којом постиже суптилну контемплацију о универзалном у човеку, маестрално компонујући помоћу геометријских елемената свој свет, садржајно богатих асоцијација.

Разговор са Флавиом Ригонатом Из „хаоса“ у „лом“

Виолета Стојменовић

Флавио Ригонат, преводилац и власник издавачке куће „Лом“, био је 21. марта ове године гост Народне библиотеке Бор. Том приликом представио је своју издавач- ку кућу, поједине едиције и ауторе, и прокоментарисао на какву су рецепцију код наших читалаца наишли „Лом”-ови наслови. Разговор са гостом водила је Виолета Стојменовић, док су питања из публике увела у разговор и теме као што су конкретни, финансијски и други проблеми издавача у Србији, обезбеђивање ауторских права за превођење страних писаца, и сл. Овом књижевном вечери отворена је и продајна изложба издавачке куће „Лом“, која је изазвала велико интересовање корисника библиотеке и грађана, што је, имајући у виду огромну популарност бар двојице аутора – Буковског и Де Мела – сасвим разумљиво. Из занимљивог и веома живог разговора, издвојили смо неколико питања и одговора.
В. С: Када је и како настала издавачка кућа Лом?
Ф. Р: Издавачка кућа ЛОМ настала је из ХАОС-а, 1996. године. Значи, првобитно се звала ХАОС, а основана је 1989. године, на наговор Миодрага Скулића, човека који је знао извесног штампара Перишу. Периша ми је тада одштампао прву књигу, али није стигао да је повеже, јер му је штампарија изненада срушена, па сам се даље млатио са књиговесцима. Периша ми је тада предложио да оснујемо заједничку фирму и нађемо канцеларију. „А шта ћемо да радимо?” питао сам га. „Бићемо директори!” рекао је Периша. „Добро, али шта ћемо да радимо?” „Ставићемо кравате, имаћемо сваки свој сто и телефон! Трговина, бато!” рекао је Периша. „Него, имаш ли ти 5000 марака за почетак?” „Немам.” И тако никада нисам постао прави директор. Тај ХАОС је којекако функционисао неких 6–7 година, али се убрзо појавио кафић ХАОС, па бутик ХАОС, па чак и галерија ХАОС, што је довело до тога да променим назив куће у ЛОМ. Све је то, на крају крајева, исто. И некад и сад, кад питаш неког како се провео тамо где је био, ако је било добро, рећи ће ти „Хаос, брате!”, а временом је то прерасло у „Лом, брате, лом!” А и она срча када весељаци ломе чаше, флаше и тањире исто тако је лом и плаћа се по кафанском ценовнику.
В. С: Како бисте описали издавачку „политику“ своје куће и критеријуме на основу којих одлучујете које ћете ауторе и наслове објављивати и којом динамиком? Да ли је могуће направити равнотежу између издавања комерцијалних и популарних наслова и оних чије издавање не доноси велику материјалну корист али су, из других разлога, вредни објављивања?
Ф. Р: Издавачка политика куће је да објављујем оно што ми се допада ако у том тренутку има пара, и ако сам у стању да књигу преведем или нађем доброг преводиоца, итд. Све у свему, од почетка па све до 2004. радио сам сâм, а ту има проблема, јер треба укуцати текст, преломити га, дизајнирати књигу и одштампати је, а успут платити све те људе који ти увек праве проблеме јер нису навикли да раде друкчије од оног како се њима свиђа. Е, онда се књига нуди, разноси по књижарама, долазе разни ликови који тврде да ће они то успешно да продају, па их никад више не видиш, па још наплата од књижара… …Тако да сам после 15 година ипак замолио једног пријатеља да ми помогне. Био сам у ситуацији да објавим разноразне комерцијалне књиге, али то углавном нисам радио, али сам зато објавио разноразне од оних других, такозвано „камење“ које само пребацујеш, као Сизиф, с једног места на друго. Ипак, објавио сам и неке књиге које су ми платиле објављивање тог „камења“, али сам сигуран да неки други издавач ништа не би урадио од њих.
В. С: Не издајете само несумљиве и препознатљиве „хитове“ аутора као што су Буковски, Селинџер или Орвел, већ и њихова мање позната, занемарена, или рана дела. Да ли тиме скрећете пажњу читалачке јавности на ширину и разноликост дела ових аутора неоправдано поистовећених са једном или две књиге, или је само име аутора довољно интригантно и потенцијално комерцијално?
Ф. Р: Чињеница је да се само „хитови“ продају. То ме увек боли. Ловац у житу се увек продаје, али не и остале Селинџерове књиге. Итд, итд. То за Буковског не важи баш толико, а код Орвела ме повукло то што Нико и ништа у Паризу и Лондону није довољно позната књига код нас. Објавио сам Хамсунов Круг се затвара, јер је то његов најбољи роман, а овде нико није ни чуо за то. Или Смех у тами Владимира Набокова, јер никада није ни преведен на српски. Да резимирам, овде још има много, много простора за издаваштво, али бојим се да се број читалаца рапидно смањује…
В. С: Имате великог преводилачког искуства. Какав је Ваш став о превођењу – да ли језик и стил писаца који се преводи треба прилагодити језику читаоца или се пре треба трудити да се читалац приближи језику и стилу изворника?
Ф. Р: То је комплексно питање и захтева читав есеј, за који овде нема места. У сваком случају, треба поштовати тзв. изворник, колико год је то могуће. Значи: ако је реченица кратка, да буде кратка, ако је дугачка, дугачка. Ако има жаргона, не може буквално ни књишки, али треба имати меру, јер је жаргон често ефемеран. Битно је да читалац ужива у читању, а не да се мучи. Нажалост, мало је оних који уживају у том превођењу, а самим тим мало и оних који ће уживати у читању…
В. С: Шта тренутно преводите?
Ф. Р: Фантеово Вино младости.
В. С: Колико је напоран посао приређивача којег се Ви, такође, често подухватате?
Ф. Р: Вероватно мислите на књиге Дечак из воде (монографија Милана Младеновића – ЕКВ), Писмо оцу Франца Кафке, Мој живот Лава Толстоја, Ветар Лазе Лазаревића, Певци Боре Станковића, Песме и Тако мртви воле Чарлса Буковског, Записи пред сан Сеи Шонагон, Какав свет Роберта Крамба, Браћа Фрик Гилберта Шелтона. Црначки посао, али шта ћу кад то волим.
В. С: Откуд едиција Јапан у Лому-у и каква је њена даља судбина? Да ли је могуће популаризовати класичну јапанску и кинеску књижевност у Србији и колико се „Записи пред сан“ или „Дневник љубави и „Дневник путовања“ уопште код нас траже?
Ф. Р: Изузетно ценим јапанску књижевност, али знам да то нема неку прођу у Србији, поготово не стара јапанска књижевност. То што сам покренуо ту едицију, свакако је заслуга Катарине Поповић која је једно време радила у Лому. Нажалост, „камења“ никад доста. Јуче су ми рекли да треба да иселим магацин јер се та кућица руши, па сам „камење“ селио на спрат, одакле ћу га опет носити ко зна где… Али, то ме неће спречити да објавим још неколико чудесних јапанских књига и поносан сам на ту едицију.
В. С: Преводили сте и објавили и неколико стрип-албума. Да ли Вас стрипови лично интересују или сте за њихово објављивање имали неке друге разлоге?
Ф. Р: Одувек сам читао Политикин забавник и касније Кекец, да бих у својој седмој години открио читав рудник стрипова у Италији, где сам ишао преко распуста. Али само објављивање Мачка Фрица 1993. било је ненадано, јер сам тада већ ушао у тај посао издаваштва и било ме је срамота да 6 месеци ништа не објавим. Имао сам веома мало пара, па ми се тај стрип учинио као нешто идеално, јер је имао формат омањег јеловника. После тога је било логично да се мало озбиљније позабавим Крамбом који је геније своје уметности. Успут сам се мало позабавио и Шелтоном, јер су његова Браћа Фрик, мало ремек-дело андерграунд хумора. На крају сам први објавио Сашу Ракезића – Зографа (Океан изненађења).
В. С: Шта сматрате својим највећим преводилачким или издавачким успехом?
Ф. Р: Дечак из воде, Ловац у житу (мој превод), Песме Чарлса Буковског, Тибетанска књига живота и смрти, Хамсунов Круг се затвара, Фантеова трилогија (Чекај до пролећа, Бандини, Пут за Лос Анђелес, Упитај прах), Какав свет Роберта Крамба.

Разговор са књижевником Драганом Великићем Човек своју слободу мора освајати сваког дана

Виолета Стојменовић

У Вашим романима чести су ликови писаца, односно ликови који током романа постају писци. То повлачи и тематизацију писања и читања, експликацију или приказ одређених поетика, мање или више блиских имплицитној поетици самога романа чији су ти ликови део. Чиме је у Вашем случају мотивисана та, код многих писаца присутна потреба да се писањем промишља сам чин писања?
Д. В: Лепо питање. Имати за главног јунака писца наиглед је захвално, то има својих предности, али и опасности да останете аутистичан у изразу, да се угушите у монофонији. Владимир Набоков је често посезао за професијом списатеља којом је снабдевао своје јунаке. Ипак, није гушио, и успевао је да те ликове снабде дилемама и опсесијама које има већина људи, да не кажем обичних људи. Мада, само наизглед, људи су обични. Чим се заребе по кожи, сучавамо се са необичношћу. За мене се не би могло рећи да прибегавам јунацима који су писци. Напротив, за мене је изазов да погледам свет кроз окулар неких других професија. Па тако, моји јунаци су психијатри, возачи трамваја, клавирштимери, градитељи лука, зубари, келнери, рецепционери … Тачно је да за јунаке имам и неке историјске личности, али они су сем Џојса – који се у мом роману Северни зид изборио за једну од главних улога – углавном референце, некакве есејистичке притоке. У Руском прозору мој јунак Руди Ступар пролази путању лика из тзв. „билдунгс романа” тј. романа у којем главни јунак одраста и сазрева, и свој дар успева да оствари у писању, заправо, ми га остављамо у тренутку када се пронашао у том послу, али не знамо да ли ће и успети као писац. Дакле, поновићу оно што сам већ неколико пута рекао: најважније мерило вредности неког дела је у томе да ли се читалац у том литерарном свету препознаје или не, да ли има нас у неком роману или не.
В. С: „И пропуштено јесте биографија.“ Ако је писац, између осталог, онај ко разоткрива и оно што је само потенцијално, пропуштене прилике, невидљиве колоплете површно међусобно не- условљених судбина, ствари и дожовљаја, бесконачност призора у свакој тачки времена и простора, да ли онда текст може бити завршен и шта у случају таквог текста одређује његов формални почетак и крај?
Д. В: Постоји онолико верзија неког романа колико је и страсних читалаца тог дела. А није мистификација ако кажем да аутентично књижевно дело наставља свој живот и када се склопе корице књиге, заправо тек тада и почиње. У супротном, утолили смо читатељску глад „fast food” прозводом са киоска. Тиме се не храним, па самим тим такве ствари и не производим.
В. С: И опет: “И пропуштено јесте биографија“. Али, биографије пишу други. Да ли то значи да се само споља могу уочити и артикулисати све оне мреже у које је човек свесно или несвесно уплетен, да човек сам не може да себе сагледа и схвати у контексту? И да ли је с тим у вези и то што не пишете романе у првом лицу?
Д. В: Немам ја баш много романа у првом лицу. А сем тога прво лице Вам не гарантује непосредност. Верујте, тешко ми је, и донекле бесмислено, да анализирам властите књижевне поступке. Или јеси или ниси. Како за пиво, тако и за роман. Не постоји рецепт. Никада не прилазим споља, форма се у правој литератури остварује у самом процесу настајања. Не верујем у литературу која настаје по некаквом унапред скованом плану. То су досадне творевине које данас увелико пишу залудни семинаристи по универзитетским кампусима, књиге без доживљаја. То није моја шоља чаја!
В. С: Незавршеност човека нашла је у Вашим романима свој симболички израз у сликама тргова, станица, возова, средњоевропских градова познатих као раскршћа култура, и сл., у коришћењу бахтиновски речено полифоније. Да ли су отвореност и излажење из себе морални или егзистенцијални императив?
Д. В: Постојимо тек у поређењу са другим. Пишемо из властитог искуства, искуство се не може измишљати. Данас је тренд јалове литературе, и код нас и у свету, у којој се доживљај прво измисли, па се онда описује. Нисте европски писац зато што Вам се јунак зове Едуард и живи у Паризу. На невидљивом канапу вучете за собом властито одрастање, све оне особе које су вас правиле, сва искуства, читаву љуштуру која чини ваш нуклеус. А тај нуклеус уз компоненту дара и рада на себи ствара књижевни свет.
В. С: Да ли је у том случају писање отварање према свету, да парафразирам навод из Дантеовог трга, пуштање ствари у сопствени дух или, напротив, утискивање духа у ствари?
Д. В: И једно и друго. Ту рецепт не постоји.
В. С: На неколико места говорите о претварању историје у географију. Да ли емиграција – у буквалном или симболичком смилсиу – има предност утолико уколико дистанцу, да не кажем романтичарску иронију, претпоставља уплетености? Да ли и на индивидуалном и на ширем, рецимо националном плану, излажење из себе пред– ставља суочавање са собом, а не бекство?
Д. В: Прави писац од свега прави предност. Негде нисам био пожељан због географије, а негде због историје, али све је то неважно. Једино има смисла радити на себи, брусити властити дар, не смарати се наклапањима шта би било да је било. Ко то рано схвати има могућности да се оствари. У супротном увек има довољно разлога да властити неуспех припишемно околностима, околини, таквом времену итд. Досадно много, заиста!
В. С: Пре свог првог романа, Виа Пула, објавили сте две збирке прича. Да ли још увек пишете краће приповедне форме, или сте их напустили зарад романа као форме која Вам омогућава да те приче испреплетете и надовежете једну на другу?
Д. В: Моје приче су заправо биле синопсиси романа. С времена на време, у размацима од по неколико година објавим причу. У овом часу то је такав ритам, што никако не значи да у неком тренутку нећу поново писати интензивније при-че и можда објавити књигу прича. Али, то препуштам времену. Да нисам писао есеје, писао бих приче, јер ја у већини новинских текстова потрошим рам могуће приче.
В. С: На чијим маргинама Ви пишете фрагменте својих дела?
Д. В: На властитим маргинама. Чини ми се да је данас много мистификације коју индукују критичари. Наравно, критичарима је увек лакше да се одушевљавају просечним делима, јер их лакше уклапају као какве илустрације у властите „системе”. Критичарима је тешко да се суоче са персоном, њима је много лакше да пребројавају буве у делима писаца једне сезоне. Да би тумачили величину и сами морате бити величина.

23. Борски сајам књига у Народној библиотеци Бор – у речи и слици

Весна Јовановић (и фотографије), Виолета Стојменовић, Ана Јанковић, Весна Тешовић

Сâм почетак сајма обележио је један ванредно непријатан догађај који умало није довео у питање организацију читаве манифестације. Наиме, након вишенедељних преговора и договора око учешћа “Арс Либријевог” каравана књига на 23. Борском сајму књига који је требало да почне 02. јуна, Ненад Арсић, власник издавачке куће “Арс Либри” из Београда, отказао је свој долазак у петак 30. маја у 12 сати, правдајући своју одлуку да се “прерачунао и да му се не исплати да дође у Бор”.
Са жаљењем се мора констато- вати да овакав поступак нисмо очекивали од издавача којег смо сматрали “озбиљним”. Ненад Арсић је ипак морао да зна “да ли ће му се долазак у Бор исплатити” бар у време док су трајали преговори, а не да директора НБ Бор, све запослене, а онда и све оне грађане Бора који су са нестрпљењем очекивали овај догађај, који је био и најављен у свим медијима и добро испланиран, доведе у један крајње незавидан и надасве понижавајући положај.
Дакле, због отказивања главног организатора у последњи час, сајма текорећи није ни било. Захваљујући дугогодишњем пријатељу Славољубу Милојковићу из Ниша, који је у помоћ прискочио у последњи час, на платоу испред Дома културе нашла су се четири штанда, те су Борани могли да рачунају барем на продајну изложбу књига, ако не на сајам на какав су навикли.

ddd

У понедељак 2. јуна у 14 сати, у присуству амбасадора Мађарске Шандора Папа, председника Општине Бор и многобројних гостију, у Народној библиотеци Бор је отворен 23. Борски сајам књига. На отварању су говорили Бранислав Ранкић, председник Општине Бор, Весна Тешовић, директор Народне библиотеке Бор, а присутнима се веома надахнутим говором обратила и Мирјана Мариншек Николић, књижевница и публициста из Београда.

ddd

Мирјана Мариншек Николић је истог дана, у 18 сати, публици у Народној библиотеци Бор представила свој мултимедијални пројекат „Фрида у кући Милене“, посвећен 100. годишњици од рођења велике мексичке сликарке Фриде Кало, а инспирисан посетом Мексику и Фридиној кући, Кази Азул, као и честим посетама галерији Баили у Пожаревцу. Инспирисана радом двеју сликарки, Фриде Кало и Милене Павловић Барили, Мирјана Мариншек Николић је истражила паралелизме у радовима ових двеју уметница, те је тако и настао овај веома занимљиви пројекат изговорен и приказан кроз наративе о животу, судбинској и уметничкој повезаности ових двеју надарених и славних жена. Анализом њихових живота и дела, Мирјана Мариншек Николић закључује да су њихове судбине биле повезане: спојио их је Париз 1939. године, Њујорк 1940. и две несреће, саобраћајне у којој обе доживљавају повреду кичме и емотивне – обе су биле несрећно и болно заљубљене.

ddd

У уторак 3. јуна, у 17 сати, на најбољи начин следећи завет великог песника Драгана Лукића, „смеха, смеха деци“, младим Боранима представила се екипа Ошишаног јежа. Чаробњак добре атмосфере био је Мирко Марковић, некадашњи уредник Ошишаног јежа, а сада директор библиотеке „Ђорђе Јовановић“ из Београда, који је представио своју Нову смешну књигу. Садашњи уредник овог најстаријег, а сада јединог хумористичко- сатиричког листа Радивоје Бојичић, читајући одабране стране из своје Откачене читанке, бранио је „декларацију о праву човека на смех“. Јасмина Буква је борским основцима представила лист Мали јеж, а посленици „Нове школе“ су ово књижевно уживање зачинили припремивши пригодне поклоне. Кроз пријатно и занимљиво дружење, борски школарци уживали су у стиховима, афоризмима и причама наших гостију. Такмичили су се у најслађем смејању и најбоље испричаном вицу које им је оргaнизовао Мирко С. Марковић. Наши гости поклонили су часописе и књиге малишанима, али и Дечјем одељењу НБ Бор, у којима ће наши чланови да уживају овог лета.

ddd

Истог дана, у 19 сати, борски књижевник Милен Миливојевић прославио је 50 година свог хумористичко- сатиричког стваралаштва, окупивши око себе уредништво Ошишаног јежа и „јежевце“ из Бора, Зајечара и Мајданпека. Представљена је нова Миленова књига Касно сам почео да пишем, а јубилеј су зачинили и гости читајући своје афоризме и сатиричне приче. Окупљени Борани су уживали у сатиричним „жаокама“ Радивоја Бојичића и Јасмине Букве из Београда, Живојина Денчића и Радивоја Јевтића Јенкија из Зајечара, Есада Пека Лаличића из Мајданпека и Рајка Мициног, Јована Г. Стојадиновића и Љубише Тодоровића из Бора.

ddd

У среду 4. јуна представљен је 6. зборник Прича у папучама. Књига садржи 23 приче које су изабране од готово 300 прича, колико их је стигло на Конкурс за необјавље- ну кратку причу 2006. и 2007. године. Аутори из Београда, Новог Сада, Зрењанина, Бора… различитог узраста, афирмисани или тек почетници, amateurs кратке приче, сваки са сопственом поетиком и особеним приступом задатој наративној форми, дају зборнику разноли кост, шаренило, и панорамску ширину у приказу тенденција и токова савремене кратке прозе.
Од локалних аутора заступљени су Саша Д. Ловић, са причом “И сад – шта ја да радим”, која је победила на конкурсу 2006. и Бранислав Бане Димитријевић, са причом “Гаће”, коју је прочитао публици присутној на представљању зборника.

ddd

У четвртак 5. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су књижевници из Сремске Митровице. На овом својеврсном сусрету Истока и Запада Боранима су се представили познати песник и уредник издавачке куће „Српска књига” из Руме Недељко Терзић својом књигом Збор и збег и млади афористи- чар Срђан Динчић. О Динчићевој књизи Кактус, маказе и ситне наказе надахнуто је говорио борски књижевник Милен Миливојевић. Ако је судити по задовољству окупљених Борана, који су бирајући између спасовданског славља и књижевне вечери изабрали ово друго, Срђана очекује успешна каријера писца хумористичко-сатиричке оријентације.

ddd

У петак 6. јуна, гости Народне библиотеке Бор били су Драган Великић – писац и амбасадор Србије у Аустрији и Иван Радосављевић – уредник у издавачкој кући “Стубови културе”. Непосредан повод за њихов долазак било је представљање романа Руски прозор Д. Великића, овогодишњег добитника НИН-ове и награде „Меша Селимовић“. Представљање романа и читање краћих одломака употпунио је разговор с публиком, на чију радост се г. Великић показао као интересантан и речит саговорник, комуникативан и отворен.
Поред представљања, повод за долазак “Стубова културе” била је и значајна акција ове издавачке куће, која поводом 15 година свог постојања школским библиотекама поклања на десетине својих наслова, актуелних и популарних, како би употпунила скромне фондове наших школских библиотека и приближила своје најзначајније и најчитаније ауторе и публици адолесцентског узраста. На препоруку матичне службе Народне библиотеке Бор, школа чији је библиотечки фонд обогаћен за преко сто нових књига, јесте Гимназија “Бора Станковић”.

Борац међу световима (Рeч урeдникa нa представљању рoмaнa Књигa o нaмa Рaдишe Дрaгићeвићa)

Владимир Јагличић

Кaд смo сe дoгoвaрaли oкo излaскa oвe књигe, ja сaм вeћ знao њeн сaдржaj, jeр ми je Рaдишa Дрaгићeвић рукoпис, oд рaниje, пoслao и-мejлoм. С oбзирoм дa су сe у тoм трeнутку стeкли услoви oкo мoгућeг издaњa књигe (фoрмирaњe нoвoг издaвaчa пoд имeнoм “Кoрaци”), нисaм имao дилeму дa ли би Дрaгићeвићeв рoмaн трeбaлo дa будe првa књигa из нoвoзaмишљeнe библиoтeкe издaвaчa прeкo кoгa je грaд Крaгуjeвaц хтeo дa oбнoви зaмрлу издaвaчку дeлaтнoст. Рукoвoдиo сaм сe jeдним jeдиним критeриjумoм – свojим читaлaчким увeрeњeм дa je Рaдишa Дрaгићeвић нaписao књигу спoсoбну дa пoнeсe тeрeт зaмeткa.
Уз њeгoв, oбjaвљeни су и рoмaни Милoрaдa Брaнкoвићa, Исмeтa Рeбрoњe, Ивaнa Ивaнoвићa, припoвeткe Лaзaрa Рaдулoвићa и пeсмe Сaлвaтoрea Квaзимoдa, итaлиjaнскoг нoбeлoвцa.
Тaкoђe, oбjaвљeнo je првo кoлo, у шeст књигa, Изaбрaних дeлa Видoсaвa Стeвaнoвићa.
Тo су oнa издaњa кoje je финaнсирaлa крaгуjeвaчкa скупштинa. Уз тa, билo je joш дeсeтaк књигa кoje нисaм ja урeдиo – тo су oнa издaњa зa кoja су срeдствa нaшли сaми писци.

•••

Штa je зa мeнe квaлитeт нoвoг Дрaгићeвићeвoг дeлa?
Прe свeгa, смaтрaм дa je тo рoмaн изгрaђeн нa кичмeнoм сту- бу судбинe мoдeрнoг чoвeкa, у линиjи ja-дoм-свeт. Свeт су, зaпрaвo, свeтoви. Свeтoви дaти у виду кoнцeнтричних кругoвa. Први свeт je чoвeк: њeгoвo ja. Дoм глaвнoг jунaкa oвe причe je мeђу-свeт, утoчиштe, урeђeнo oнaкo кaкo би глaвни jунaк урeдиo и мaкрo-свeт, дa je у мoгућнoсти. Нaпoљу сe нaлaзи свeт плoтскe врвeжи у кojoj сe вoди нeвидљив рaт. Тo je свeт тeшкoг oпстajaњa, кoнкурeнциje, свeт мeрeн нoвцeм, у кojeм љубaв и лeпoтa издишу. Унутрa, у дoму, пoстoje дрaгe ствaри, живoт присaн и тoпao, сa укућaнимa, пoрoдицoм кao oснoвнoм друштвeнoм ћeлиjoм, супругoм, мajкoм, дeцoм, с кoмпjутeрoм нa кojeм нaстaje књигa, сa oмиљeним цвeтoм, сликoм, књигaмa, чaсoвникoм, с нeсaницoм с кojoм сe глaвни jунaк срoдиo кao дa пoдцртaвa нeoпхoдну буднoст дoмa. Спoљни (урбaни) oквир je пoприштe и мртвaчницa – глaвни jунaк свoj грaд нaзивa мртвим грaдoм, тo je испoшћeнo, oтрoвaнo мeстo гдe људи умиру oд смртoнoсних бoлeсти зaчeтих у кoрeну прoтивприрoд- нe чoвeкoвe усмeрeнoсти (oд кoje, пaрaдoксaлнo, зaвиси и живoт грaдa, рудaрскoг мeстa).
Ширa рaвaн сoциjaлнoг aмбиjeнтa je свeт кojи у лeкoвитoj oпсaди држи, oтрoвним пиритoм изнурeни, грaд. Тo je свeт прирoдe, из дeтињствa; врaтити сe, пoврeмeнo, у тaj свeт, питaњe je прoбиjaњa из oбручa. Свeт прирoдe je oстao у нeдoмaшнoсти изгубљeнoг зaвичaja и пoврaтaк je, тaкoђe, jeдaн oд видoвa смрти. Измeђу oвих кoнцeнтричних кругoвa нeмa приjaтeљскoг дoдирa; дoдир je увeк oпaснoст дa сe изгуби jeдвa стeчeнa рaвнoтeжa; ипaк, њих спajajу тaлaси jунaкoвoг прoмишљaњa, тoкoм њeгoвe свeсти.
Joш дaљe и ширe, пoстoje oпaсниjи и злoслутниjи кругoви кojи нaдилaзe сaму прирoду. Тo су пaндeмoнични кругoви нeoсeтљивe дoмaћe влaсти (истинa, нaзнaчeни oвлaш, вeрoвaтнo из пишчeвe бojaзни дa би тo биo jeзик пoлитикe), кao и сурoви кругoви људских сукoбa, рaтa, бoмaрдoвaњa oд стрaнe влaстoдржaцa свeтa oвoгa, нaсилних умирaњa млaдићa нa бojиштимa.
Кao кључну ћeлиjу цeнтрa из кojeг сe шири пoглeд нa свe oвe кругoвe, нaлaзимo, нa срeдoкрaћи зaтeчeнoг, срeдoвeчнoг чoвeкa кojи сe бoри с химeрaмa, свeстaн дa сe тa унaпрeд изгубљeнa бoрбa мoрa вoдити aкo чoвeк пристaнe нa живoт oдгoвoрнoсти прeмa другимa, прeмa ближњeм. Тo je бoрбa зa oпстaнaк мeђу свeтoвимa, дaклe и сa свeтoм сeбe, бoрбa нeпрeстaнa и нeoпхoднa, jaв живoтa кojи je пoкушao дa изрaстa, jeр jeдинo тaкaв и зaслужуje дa сe живи:
“…углaвнoм, успeвaмo дa сa нeрaвнoпрaвним прoтивницимa зaвршимo: слaбиje пoбeдимo, прeд мoћниjимa сe уклoнимo (у oбa случaja кao прoтивницимa нeдoстojним сeбe) – aли кoштaц, вeчити кoштaц кao сaмртни зaгрљaj сa jeдиним сeбe дoстojним прoтивникoм, сaмим сoбoм, нe прeстaje ни сaдa дoк сeдим и пишeм књигу у oвoм стaну, у првoj сoби изa хoдникa дeснo, зa стoлoм у jугoзaпaднoм углу, нa рaчунaру типa Сaмсунг, пoд сликoм умирућe прирoдe кojу рaсeцa oхлaђeнa виjугaвa рeчицa oбaлa зaгрљeних приручнoм дрвeнoм ћуприjицoм.”
Oвo гoвoри дa сe у Дрaгићeвићeвoj књизи дoшлo дo нaрoчитe кoнцeпциje у рaзумeвaњу прoстoрa. Прoстoр je пo чoвeкa oпaсaн, скoрo кao у хoрoр илму. Сaврeмeни чoвeк кao дa вишe ниje усaмљeни хeрoj кojи oсвaja нeпoзнaтo. Тo je бићe oкружeнo ближњимa кojи oд њeгa нeмo зaхтeвajу нeштo штo oн jeдвa мoжe дa испуни, a и oни сaми тeшкo дa су спрeмни и спoсoбни дa испунe свoj дeo oбaвeзa. Oни, мeђутим, пoстoje, тo je oд њих дoвoљнo. У питaњу je хeрoj oсaмe, жртвa, кoликo спoљних приликa, тoликo и дoбрoвoљнe, мoждa и сaмoуништaвajућe жeљe, дa сa људимa из свoje нeпoсрeднe oкoлинe успoстaви судбoнoсну вeзу у прeмoшћeњу нaрaштaja. Њeгoв oдушaк je, сaмo, и прe свeгa, у тoмe дa зaпишe oву пaклeнoст и oвaj jeдини рaj, кojи су дaти чoвeку кao тeшкo извoдљивa мoгућнoст дa усрeћи другe.
Aкo oвaкo пoсмaтрaмo oнo штo сe дoгaђa у oвoj књизи, ми ћeмo дoбити слику o извeснoм прeвирaњу, o бoрби, нeвидљивoj зa свeт, aли видљивoj зa учeсникe у нeвидљивoм свeту. Дa je прeпoзнa и искaжe, мoжe сaмo умeтник. Ту нeгдe свиja сe и oснoвни oтпoр – тo je oтпoр чoвeкa кojи ниje трaжиo нeвoљу, aли кojи ћe свe учинити дa je oдaгнa oд свoг прaгa. У питaњу je гoлa бoрбa зa oпстaнaк. Физички и духoвни. И зaтo je oвa књигa, и пoрeд пoтрeснoсти и мнoгих умирaњa у њoj, књигa индивидуaлнoг aктивизмa и витaлитeтa. Тaмo гдe oтпoчињe “ja”, прeстaje пaсивнoст. Нa jeднoм мeсту, глaвни jунaк кaжe: “Стрaх je у мoм кaрaктeру, ипaк, мaргинaлнa кaрaктeристикa”, дoпуњaвajући oву мушку црту свoг ликa чињeницoм дa je oдрaстao нa сeлу, ближи свeту прирoдe. Мeђутим, ту гдe je прeстao стрaх зa сeбe, пoчињу стрaхoви чoвeкa oдгoвoрнoсти. Oни гa и нaгoнe нa aктивитeт. Тo су стрaхoви нe зa сeбe, вeћ зa другoг. Зa oнe кoje вoлиш вишe oд сoпствeнoг живoтa. Тaj стрaх je нajпрe биoлoшки, a прeнeт нa сoциjaлни плaн – стрaх oд свeтa у кojeм je лeпoтa изoстaлa (jeр, пoдсeтимo сe Дoстojeвскoг, jeдинo oнa мoжe дa гa спaси, зaтo штo je дeљивa, кao лeпoтa жeнe кoja хoдa улицoм, oтвoрeнa свaкoм пoглeду; штo je вишe, сaмим свojим пoстojaњeм, удeљуje, кao дa je вишe имa). Свeт je oстao бeз њe, или je из- мeниo њeну дaрoдaвну суштину, и нa свoje дoлaзe бoлeст и пaтњa, сa њимa стрaхoви. Нajвaжниjи мeђу њимa je стрaх зa будућнoст дeцe, физичку и сoциjaлну. Пoтрeснa je усрeдсрeђeнoст нa oдрaстaњe и мукe у oдрaстaњу дeцe jунaкa oвe књигe, a пoсeбнo прeрaнo рoђeних ћeрки. Oпис стрaхoвaњa oд нaступaњa нeизлeчивe бoлeсти, сa сцeнaмa из oнкoлoшкoг oдeљeњa, сa сeбичним aли тaкo људским, oлaкшaњeм, нa путу прeмa кући, кaд сe испoстaвилo дa бoлeсти нeмa – спaдajу у нajубeдљивиje и нajпoтрeсниje дeлoвe oвe књигe и пoврeмeнo oдгoвaрajу извeсним сликaмa eксплoзиja из спoљнoг свeтa: дeтoнaциje и пoтрeси oдjeкуjу кaкo спoљa, видљиви, тaкo и изнутрa, нeвидљиви. Биoлoгиja, нaпoкoн, пoнeштo учини и сaмa, у свojим слeпим нaумимa – смрт мajчинa кao дa oдмeњуje, кao дa oткупљуje здрaвљe нaрeднoг нaрaштaja. Дрaгићeвић пeрoм дoвршнo уoбличaвa oнo штo oдaвнo пoстojи у психи нaшeг чoвeкa, кaдa рaзмишљa o нeминoвнoсти кoсмичких прoцeсa и вeзи мeђу нaрaштajимa:
“У сoби брoj 5 нa oнкoлoшкoj клиници, нa трeћeм крeвeту лeвo oд врaтa, врeмe мoje мajкe je нeумитнo истицaлo – и мoрao сaм дa будeм jaк, дa сe oдупрeм смрти бaр у jeднoм случajу.”
Сви oви кругoви сaглeдaни су из oсмoтриштa jунaкoвoг “ja”. Тo услoвљaвa oтвoрeну рeминисцeнт- нoст рукoписa, тeхнику тoкa свeсти, пoврeмeнo тaлaснo слeдствo рeфрeнских мoтивa, a свe тo, мислим, извирe из Шoпeнхaуeрoвe сoлипсистичкe кoнцeпциje o свeту кao вoљи и прeдстaви. Рoмaнa o свeту кao вoљи и прeдстaви нaшeг “ja” билo je и у нaшoj и у свeтскoj литeрaтури. Кaд гoд пишe у првoм лицу, писaц сe нaлaзи нa прaгу oвaквe тeхникe. Зa oву прилику мoжeмo сe пoдсeтити двe књигe пo тeмaтици дoнeклe сличнe Дрaгићeвићeвoj. Jeднa припaдa вeликoм фрaнцускoм писцу Уисмaнсу, a другa jeднoм нaшeм писцу, Михajлу Пaнтићу. Мислим нa њихoвe књигe A rebours (Нaсупрoт) и Хрoникa сoбe. Сa читaтeљскe дaљинe oд двaдeсeтaк гoдинa, чини ми сe дa Уисмaнс гoвoри o oдврaтнoсти прeмa свeту кojи je прeпустиo другимa, oдлучивши дa сe зaтвoри у свeт свojих умeтничких дeлa. Тo je oдбиjaњe прљaвштинe, у имe сaсвим нeизвeснe чистoтe. Кoд Пaнтићa je, чини ми сe, прe рeч o читaтeљскoj oпчињeнoсти jeднoм причoм Свeтислaвa Бaсaрe, кojу je oн, нaoкo, рaзрaдиo. Jунaк Бaсaринoг тeкстa сeди и нe пoмeрa сe из тoг пoлoжaja. Тo je свe штo рaди. Пaнтићeв jунaк, уз тo, oписуje oну Дeзeсeнтoву сoбу. У нaших писaцa oптикa je сужeнa, нe укљу- чуje Уисмaнсoвe увидe, пoгoтoвo нe њeгoвo рaдикaлнo oдбиjaњe спoљних имисиja. Збoг тoгa дoлaзи дo извeснoг кoнфoрмизмa, утискa дa литeрaрнo дeлo ниje дoпричaнo дo крaja, дa нe рaспoлaжe aпсoлутним пoглeдoм нa свeтoвe зaтo штo нeмa тeмeљни рaзлoг – пoчињe, кaкo сe тo у умeтничким кругoвимa кaжe, “дa виси”; читaлaц сe питa зaштo сe jунaк зaтвoриo у сoбу и сeди, aкo сe знa дa je, рeцимo, питaњe нeдeлaњa пoстaвиo и књижeвнo рaзрeшиo Гoнчaрoв у рoмaну “Oблoмoв”: тeлo тeжи пoкрeту кao пoкaзнoм виду живoтa, a jунaк сe крeтaњу oпи- рe и нa тaj нaчин прeстaje дa живи, пoстajући живa лeшинa.
Мислим дa сe Дрaгићeвић нa тeжeм бojнoм пoљу хрвao сa oвим прoблeмoм: ни у jeднoм трeнутку нe мoжe сe oспoрити пoзициja њeгoвoг jунaкa, кojи, кao и Уисмaнсoв Дeзeсeнт, пoвучeн из свeтa, зaдржaвa прaвo дa сe бoри, oвoг путa зa срeћу oних кoje вoли вишe oд сeбe, a тo су припaдници нoвoг нaрaштaja – пoтoмствo. Пoрoдични људи дaли су нajбoљe тaoцe судбини, писao je Бejкoн.
Aли, нoвo дoбa ниje сaмo пo сeби oнeмoгућилo чoвeкa дa сe oствaри. Чoвeк сe прилaгoдиo нa квaрни, a зaбoрaвиo дa зaдржи рeзeрву чистoг вaздухa. Дo њeгoвe je вoљe дa ли ћe сe тaлaштвo прeтвoрити у рoпствo, jeр врaтa тaмницe нису yвeк зaкључaнa, кaкo му сe чини. Тaчниje, jeсу: aли нajчeшћe их зaкључaвa oн сaм. Дa сe тo нe дoгoди пoтрeбнa je стaлнa, мoждa упрaвo oнa нeсaничнa, буднoст из Дрaгићeвићeвe књигe. Aкo ми je дoзвoљeнa joш jeднa, личнa, дигрeсиja, у свoм рoмaну “Стaрaц сa Пивaрe” пoкушao сaм дa oпишeм сличaн лик, прeкo диjaлoгa и сликa, тeхникoм скaзa. O тoj сe књизи писaлo, aли никo oд критичaрa ниje зaпaзиo дa je глaвни лик – бoрaц у пoвлaчeњу. И дa je тo извeснa мoгућa сликa нaшeг чoвeкa. Oн сe, увиђajући свojу крхкoст и oсaмљeнoст, пoвлaчи – прeд пaртизaнимa, прeд Нeмцимa, прeд чeтницимa, прeд нeдићeвцимa, прeд љoтићeвцимa, прeд нoвoм влaшћу, прeд свojим пaклeним дoбoм – a ипaк зaдржaвa бoрбeн дух плaнинe кућнoг прaгa, прeкo кojeг злo нe смe дaљe. Дрaгићeвићeв jунaк je из нaрeднe, млaђe, гeнeрaциje. Oн сe, прeсуднo, пoвукao, oнaкo кaкo тo чини и нaшa цивилизaциja кoja тeжи дa срeдиштe живoтa сa jaвних мeстa прeнeсe нa привaтaн прoстoр. Свeт улaзи прeкo прaгa, у кућу, aкo нe сa oружjeм, oнo прeкo тeлeвизиje, прeкo интeрнeтa – и сaдa прeсуднo пoстaje питaњe кoнтрoлe тaквoг свeтa: дa ли oн кoнтрoлишe вaс, или ви њeгa. Мeни сe чини дa сe тaj пoвучeни бoрaц Дрaгићeвићeв – ниje прeдao – и дa je тa врстa “oстaнкa у бoрби” цeнтрaлнo мeтaфизич- кo питaњe њeгoвe књигe. У свaкoм случajу, пoстojи прeсуднa свeст o тoмe (“Рaт je зaвршeн. Aкo сe икaдa и мoжe рeћи дa je рaт зaвршeн. Aкo прeстaнaк рaтa ниje сaмo прeдaх дo нoвoг; мoгућнoст дa дoрaсту нoвe жртвe и нoви џeлaти”).
Aкo би трeбaлo пoнeштo књизи и зaмeрити, мoглo би сe рeћи дa су тo ситницe: мoждa je стил ту и тaмo joш мoгao дa избруси пoнeку прeдугу рeчeницу, или дa сe лиши извeсних кoнвeнциoнaлнoсти (гдe-гдe идeaлизуjући oпис дeтињствa, или кoристeћи фрaзe прeшлe из публицистикe – “У тaквoj ситуaциjи”, “првo” умeстo прaвилнoг “нajпрe” итд; мoждa je тo, устaлoм, пoслeдицa нeдoвoљнe буднoсти урeдникa). Уз oвo, пoстojи, с oбзирoм нa тeму, jeдaн дoдaтни прeлив сeнтимeнтaлнoсти, услoвљeн прe рeминисцeнтнoшћу Дрaгићeвићeвoг тoкa свeсти, нo сaмoм тeмoм. Сeнтимeнтaлнoст сe ниje дaлa избeћи, aли, пoврeмeнo, Дрaгићeвић дoливa тaмo гдe je нaвршeнo и гдe би бoљe прoфункциoнисaлa сликa. Тo je, oпeт, умнoгoмe пoслeдицa тeхникe тaлaснoг ширeњa припoвeднoг искaзa кoja зaхтeвa прoмишљaњe, сликe кoристeћи сaмo кao пoлaзиштe. Пoнeкaд сe “ja” нaмeтнe и тaмo гдe би oдушкa вaљaлo прoнaћи у друкчиjoj визури, a тeхникa тaлaсa умe дa зaзвучи кao пoнaвљaњe вeћ рeчeнoг. Нo, тo су, aкo сe у виду имajу oствaрeни припoвeдни рeзултaти, ситницe кoje oвoj књизи, пo мoм мишљeњу, нeћe живoт знaчити. Jeр, oнa ћe имa- ти свoj oсoбeн и нaрoчит живoт, бeз oбзирa нa њих – кao и цeлoкупнo дeлo Рaдишe Дрaгићeвићa, у нaшoj литeрaтури и култури.

Књига о нама (одломак)

Радиша Драгићевић

Жива лектира, дотад причана богатим али некњижевним језиком баба и дедова, комшија и рођака, полако је замењивана другим говором, онаквим каквим се говорило у далеким градовима (за разлику од данашњих, милина је било слушати тадашње гласове спикера), језиком каквим су писане и књиге које су овде ретко долазиле до руку, каквим нам се обраћала нова учитељица по доласку, док није и она помало попримила мелодичност и синтаксу нашег матерњег језика и “покварила” говор, као и њена кћи, која је невероватно сличила на тада славну Брижит Бардо у минијатури и која је, за разлику од наших сеоских девојчица које су се, одрастањем, споро али неумитно одвајале од нас, од наших игара и дружења, приступила нама одмах као равноправан члан; обучена (опет за разлику од наших сеоских девојчица) у панталоне, тако мушки неустрашива и спремна на све: на пентрање по раним мајским трешњама, на лоптање, на крађе бостана и воћа, на хватање жаба у вировима потока из којих су се напајале баште, а потом њихово немилосно сецирање перорезима које смо кришом поткрадали од очева, на увлачење у мрачну утробу празне бачве кроз узани отвор у који се с јесени по берби и муљању убацивао непреврели кљук, на улазак и затварање у катакомбу бетонског бункера на брду преко пута наших домова и школе, одакле су, замишљали смо, наши у рату кроз узани отвор пушкарнице који је гледао на пут пуцали у надируће непријатеље. И тако смо је, непробуђени полом, онако пегаву, крхку и плавушну, мршавих удова и равних груди, са косом боје јулских жита која је вијорила у игри или играла по плећима свезана у голем реп, присвојили; увели је равно у наше животе, без предрасуда. Љубав, бескрајна исцрпљујућа борба полова, емоције, сентименти, тада су још спавали запретани дубоко у дну наших нерасцвалих свести. Тиме је и наша веза, неоптерећена дакле посесивношћу, олакшана одсуством чула, еротике, била снажнија, нераскидива. Она нам је била недостајућа сестра, ми њој нерођена браћа. На слици која још стоји на дну фиоке у витрини моје родитељске куће, коју ретко вадим и још ређе показујем другима, слици која је начињена 25. јуна 1968. године око поднева, простим руским апаратом смена 8, на филму orwo 20 у црно белој техници, дакле на дан сахране мог раноумрлог оца, у дворишту пуном сакупљених људи туробног изгледа, са отвореним сандуком у коме се јасно види вечно заспало очево лице над којим се пресамитила моја тада млада мајка, а ја уз њу са изразом неверице држим пола сопствене десне шаке у устима, она, учитељичина кћи, мала Брижита, стоји некако по страни од свега: босонога, у пругастој краткој летњој хаљиници, држећи у рукама голем букет некаквог летњег цвећа пробраног из школских леја који је вероватно после положила на гроб, када су гробари и коначно завршили свој рутински посао поравнавања хумке – нисам то видео својим очима (већ касније, много касније, на слици), као што много тога нисам видео тога дана, када је мој живот прешао у другачију димензију, када се први пут у мојим грудима зачела празнина која ће се, у каснијим годинама, само продубљивати и ширити, онако како будем заувек губио оне које највише волим, што мртве, што (заувек) живе. Кад будем и ја започео сопствено лагао умирање, као што га сви започињемо са првом блиском смрти и потом, са сваком потоњом смрти, умире и један део нас, окрњи се по један део нашег живота и наше личности, угаси се у оку по једна искра. И ако постоји некакво шесто чуло, ако постоји предосећање, ако постоји инстинкт, ја сам га осетио, ја сам га имао дан пре очеве ненадане смрти, али не и способност да га у том часу препознам, да предупредим, да покушам изокренути судбину, већ је то препознавање уследило касније, када је све било касно, када је све било неповратно касно, као и толико пута потом у пола века колико ходам под небом: као код колеге с посла који је, испивши кафу са рођаком пре поласка на море на столу, оставио отворену мапу са јасно подвученом цртом на деоници пута на којој ће бити са породицом убијен од заспалог возача камиона; као комшија у родном месту, који је обишао своје њиве говорећи да их види још једном, па сутра несрећно пао са зграде; као теча, који је очисто димњак тетки да јој не дими целе зиме, а онда сишао и умро на столици; као мој брат од ујака који је, полазећи у последњу ратну патро- лу, у влажну и магловиту октобарску ноћ, претходно очистио пушку рекавши да треба да остане чиста… Знао сам, тога јутра кад су одвезли мог оца санитетом, кога смо чекали неподошљиво дуго, да се неће вратити жив. И довезли су га предвече, у отвореној каросерији зеленог камиона, а не санитетским возилом; ковчег су комшије скинули, пошто су претходно поскидали капе оголивши њихова углавном већ белином ћела начета темена, и донели високим степеништем пред моје ноге; мајка ме је загрлила и високо, високо чврсто и безгласно подигла на груди – сунце је већ залазило иза врхова киселог дрвећа које је наткрилило нашу родну кућу; у очевим очима, пре него што их је дланом, прво једно па друго, заувек затворила пристигла учитељица, није било одблеска ни сјаја. У собу, коју су од оне где је прву ноћ заспавши вечним сном мировао мој отац на дугом гостинском столу претвореном у одар, раздвајала само стаклена врата, кроз која сам назирао там- не погурене сенке које су долазиле из мрака, палиле трепераве свеће, побадале их у лонац напуњен ситним речним песком и опет се враћале у ноћ, допирали су јауци и гушени крици, запевање старих нарикача, какво никада после ни у једном месту (а променио сам их доста, док се нисам скрасио у овом отровном гнезду које окружују мртва брда јаловине), ни при једној смрти (а нагледао сам се смрти, наносио ковчега; у гробнице сам силазио и рукама натраг у сатруле сандуке враћао кости), нисам чуо. Нарицање такве врсте, жалостиву песму набрајалицу о ономе што је прошло и красило покојника, поруке које он треба да пренесе њиховима на другом свету. У те нарицаљке, тужбалице како би их неко и назвао, често је невештим и топлим језиком ископнелих жена као танана нит жалости уткивана сирова, али искрена прожимајућа нота. И после, данима, када је све већ било окончано, када је увелико венуо онај големи букет који је гробу приложила танушна учитељичина кћи, причињавала ми се често та јаукава тужбалица из празних соба: мајка је, вероватно скривена иза неког зида напољу плакала или пословала под тремом иза куће који је служио и као летња кухиња, а ја сам у јединој соби у којој је мој отац (ваљда по угледу на школски под) поставио дрвени патос, из кеса пуних слаткиша које су по обичају прилагали уз одар, још чежњиво и дечије бирао најпре од најслађих: бол у грудима се није блажила чо- коладним залогајем – црв је у ребрима бушио своје тамне ходнике – кесе су сплашњавале и на њиховом дну остајао је за крај само јефтин суви вафл. Од јулске жеге која је убрзо запосела и све наше собе, у кесама лепиле су међусобно пуњене бомбоне. Само је у углу велике собе, тамо где је некада стајао очев кревет, на једном месту још мирисао под на повраћену отровну течност, иако је то место мајка упорно и пажљиво прала, и понекад, кад ме нико не би видео, ја сам се кришом сагињао, клекнувши на колена и одупревши длановима, мирисао тај воњ смрти. Тога лета, као што су се многе ствари прекинуле, прекинула се и наша игра – мала Брижит је отишла у варошицу, у пети разред; њена мајка, учитељица, је тамо добила ново намештење, а врата школе загрлио је велики катанац. Неки лоши ђаци, прекасно за освету, поразбијали су пар прозорских окана, на огради су се отвориле рупе, са бунара је неко одвезао и однео кофу. Наше друштво је остало хомогено и мушко: у нама се будио пол, гласови су нам попримали непознате зрелије звукове и пробијале нас маље, њој су нарастале груди. Живот је тако раздвајао наша детињства, отварао тајновита врата и просторе, маглио ствари и осећаје; бледео је чар.

Књижевни конкурси Народне библиотеке Бор

Виолета Стојменовић

Књижевност и уметност постају конкретан историјски процес тек захваљујући посредујућем искуству оних који њихова дела прихватају, који о њима суде, те их на тај начин признају или одбацују.
(Х. Р. Јаус, Естетика рецепције)
Колико се култура у којој живимо одвија у облику игре? [која] „представља“ борбу за нешто, или пак натјецање у којем долази до изражаја колико нетко може нешто најбоље.
(J. Huizinga, Homo ludens)

Увод

Говорити о културној делатности, уопштено, или у вези са неком установом, претпоставља да је култура јасан појам, а у ствари је реч о термину чије је значење флуидно и условљено контекстом у који се расправа о култури и културној делатности смешта. Одсуство консензуса по питању шта култура јесте, а самим тим, и шта је прихватљиво/ допуштено/препоручљиво као вид делатности у области културе, с једне стране је либерализујуће, јер даје могућност за плурализам и хетерогеност програма и њихову оријентисаност на разнолике форме и садржаје, односно усмереност на различите аудиторијуме, док с друге стране намеће обавезу сталног оправдавања и процењивања сопственог рада и изложеност критици утемељеној на другачијем схватању појмова „култура“ и „културна делатност“. Представљајући овим поводом један сегменат културне политике и делатности Народне биб- лиотеке Бор, конкурсе „Kњига године борског аутора“ и „Конкурс за кратку причу“, имам на уму неколико претпоставки које илуструју значај који придајем овим програмима, а који би се са неке друге позиције лако могао довести у питање:
– Народна, тј. јавна библиотека је популистичка установа, такорећи, по дефиницији против елитизма и елитистичких концепција културе, против свођења културе на тзв. високу уметност и стваралаштво од пресудног и глобалног значаја. У свом приступу култури, библиотека полази од најшире дефиниције којом се у окриље културе смешта више различитих култура, разнолики, диспарантни елементи – артефакти, обичаји и праксе – који чине идентитет, диференцирају на- чин тј. стил живота уже, локалне, и ширих заједница у оквиру којих она делује. При том, све гласније истицање очувања локалних специфичности и неговања локалног стваралаштва, како би се створила противтежа глобалистичким тенденцијама у култури и свакодневном животу, јесте нешто што је довело до тежњи ка изграђивању што чвршће везе између институција културе и окружења у коме се налазе и делују.
– Параметри и критеријуми којима се јавна библиотека руководи при избору и организацији својих културних програма, значај који придаје одређеним праксама и делима, релативни су и специфични, специфични како за јавну библиотеку као тип библиотеке чија је делатност делимично регулисана законом и за сваку појединачну библиотеку, која законску регулативу примењује и прилагођава потребама своје заједнице и средине.
– Јавна библиотека као установа која се са складиштења и чувања преоријентисала на активно учешће у животу заједнице, на комуникацију са појединачним и групним, стварним или потенцијалним корисницима, усмерена је двоструко: с једне стране на подстицање рецепције или потрошње публикација и информација које набавља и поседује, а са друге на подстицање про- дуктивности и креативности. Креативност, независна од априорних аксиологија, као право човека да задовољи своју потребу за стваралаштвом, која се на лествицама свих теоретичара потреба котира као највиша и највреднија, односно, као комуникативно самоизражавање и самоприказивање, у библиотечкој делатности је нашла свог заступника и пропагатора – радионице, конкурси, и програми сличне оријентације заступљени су у свим јавним библиотекама.
– Одзив, заинтересованост, посећеност – дакле, мерљиве величине – у јавној библиотеци јесу битан критеријум у процени значаја и одрживости програма, нарочито када он укључује и јавне финансије. С друге стране, култура, ма колико широко била схваћена, или баш због те ширине која онемогућава јавни консензус о томе шта културу чини и колико је она вредна и значајна, није самоопрaвдавајућа вредност, нарочито не у друштву које има много конкурентније захтеве за јавним средствима, те је стална верификација и аргументација неопходна. Библиотека иницира три- бине и друге врсте јавног полемичог и критичког изјашњавања о оправданости њених конкурса, односно њених критеријума и стандарда.

Конкурси

Конкурс је једна од најпопуларнијих активности у раду великог броја институција, како због своје отворености, тзв. демократичности и транспарентности, тако и због свог лудичког и агон(ија)лног карактера, напетости и неизвесности које стварају тензија између унапред познатих и јасних правила и пропозиција, с једне стране, и неизбежног субјективног вредносног момента шта га са собом уноси сваки члан жирија или комисије. Конкурс провоцира и интензивира стваралачке потенцијале јер награђује, а награда, чак и кад је само симболична, у свести сваког човека, аматера или професионалца у одређеној области, има мотивишуће семантичке и емоционалне конотације. Конкурс има маркетиншке последице, позитивне или негативне у зависности од тога како заинтересовани оцене начин његовог спровођења и његове резултате, на оног ко га расписује, ко преузима улогу мецене победника. Међутим, његова се усмереност не ограничава само на ствараоце и дела, већ и на ширу заједницу, односно на посредовање између дела и средине: конкурсом се од стране номинално компетентних лица вреднује и хијерархизује у име заједнице. Као анимациона активност, конкурс подразумева информисање, али може укључити и сензибилизацију и едукацију, дакле не само указивања, него и оспособљавање за разумевање и коришћење.

Књига године борског аутора

Награда „Књига године борског аутора“ је конкурс који се бави белетристичким стваралаштвом, без обзира на обим или жанр, уз услов да је аутор грађанин Бора, дакле, не завичајни стваралац по библиотечким критеријумима, већ особа која, и иначе, учествује у животу локалне заједнице и самим тим је репрезентује потпуније и стварније. Основана 1996. године, ова награда, с обзиром на то да подразумева добровољно учешће аутора, који су онда дужни да за потребе библиотеке обезбеде примерке својих дела, ипак представља врсту конкурса. Као таква, она, и са становишта библиотеке и библиотечке делатности, и са становишта градске културе и заједнице, врши неколико значајних функција:
1. Посредује између стваралаца и средине у којој живе и раде, упознајући заједницу са локалним књижевним стваралаштвом, информишући о постојању дела ефектније од књижевних вечери и промоција којима људи нису склони, јер унапред рачунају на хвалоспеве, а не на критички осврт. Поред тога, конкурсом се даје на увид целокупна годишња књижевна продукција, обједињују се форме, жанрови, стилови, мотиви, теме и идеје, а не појединачна дела. Институционално посредовање књижевности је неопходно јер је не- посредан контакт са ауторем и делом могућ у занемарљивом броју случајева и зато што хиперпродукција онемогућава увид у све токо-ве стварања, потискујући и маргинализујући локално и аматерско, те је дужност библиотеке, нарочито матичне, да делује посреднички у свом окружењу, и да скреће пажњу јавности, да популаризује локално. Она тиме омогућава присутност и дејственост тих дела, не само као феномена са књижевно-умет- ничким претензијама, већ и као феномена који, макар делимично, чак и када нису садржајем везани за сам град, репрезентују или теже да изграде идентитет града, његове оријентације, интересовања, ставове, да комуницирају вредности и погледе на свет.
Како утицати на значај и значење одређеног феномена у култури једне средине? Овим питањем истичем социо-културни контекст читалачке мотивације и рецепције, тј. чињеницу да поред индивидуалних ставова, интересовања и знања, постоје и чиниоци које обликује ужа или шира социјална пракса. Канали којима се прослеђује информација о постојању и квалитету дела имају утицаја на рецепцију тог дела, подстичу интересовање и жељу за сопственим превредновањем, или за верификацијом од стране посредника, у овом случају жирија за доделу награде, истакнутих вредности и значења, односно проказаних мањкавости: пораст броја коришћења награђеног наслова – а то је евидентно сваке године – статистички је показатељ мотивационе функције овог конкурса (док се о њеној подстицајности на локално стваралштво, што јој је оснивачким актом додељен смисао, може дискутовати). Дакле, библиотека постаје инструмент књижевне комуникације, укључује се и успоставља интеракцију и комуникацију, учвршћујући, при том, и сама свој однос и сарадњу са ло- калним ствараоцима. Начин на који библиотека презентује и дистрибуира овај сегмент локалног културног капитала има значаја за даљу судбину дела. Поред тога што награђеном обезбеђује посебну промоцију уз учешће гостију које сам аутор изабере, у својим просторијама, али и у библиотекама других градова, Народна библиотека Бор улаже велики напор да то дело промовише и путем медија – локалних ТВ и радио станица, дневне штампе, библиотечког листа Бележница у коме се штампају образложења жирија и делови награђене књиге, реакције публике, интервјуи, прикази књижевних вечери победника и сл. и путем сајтова и блогова.
2. Овај конкурс, такође, омогућава библиотеци да се на озбиљан, научни начин, са књижевно-теоријског и књижевно-историјског, али и са социолошког и културолошког аспекта, бави локалним књижевним миљеом, да га систематски прати, анализира и валоризује. Док сама дела показују нивое стваралачких домета локалних аутора, динамику продукције1, кретање популар- ности појединих жанрова, врста, тема, књижевних поступака, дотле сам процес спровођења конкурса и анализа документације о раду жирија, о акцијама везаним за промовисање награде и награђеног наслова и о реакцијама и коментарима из различитих извора, даје увид у квалитет и стратегију рада саме библиотеке, у степен стручности и професионалности који је у раду остварила. Састав жирија, естетски и ванестетски критеријуми којима су се чланови руководили при селекцији и евалуацији (не)исказани кроз њихова појединачна и заједничко образложење, реакција на њихову одлуку од стране аутора и публике значајни су подаци за разумевање књижевног живота града. На основу тога може се пратити и (не)постојање промена у укусима, као и у статусу саме књижевности – колико грађани прате и како оцењују постојање овог конкурса, да ли сматрају смисаоним и оправданим ула- гање у локалну књижевност и подстицање локалног стваралаштва, без обзира на неизвестан и често низак квалитет остварења, да ли је награда подстакла веће интересовање за стваралаштво борских писаца, само су нека од питања на која се може одговорити праћењем и анализом овог конкурса који је после 13 година свакако релевантан извор информација и путоказ за даље планове. Једна од најзначајнијих последица свих дешавања у вези са овим конкурсом јесте отварање јавне расправе, коју ће Народна библиотека Бор покренути у наредном периоду. Та трибина бавиће се управо скицираним питањима, дакле, дискусијом о одрживости овог конкурса, у којој ће поред самих аутора, представника библиотеке и општине као оснивача и финансијера награде, моћи да учествују и сви заинтересовани грађани.

Конкурс за необјављену кратку причу

Овај конкурс је део традиционалног програма који се под називом „Месец књиге“ одвија у Народној библиотеци Бор сваке године у периоду од 15. октобра до 15. новембра.
Жири Народне библиотеке Бор уверио се, пратећи годинама радове који стижу на књижевни конкурс поводом „Месеца књиге“, да су најбољи резултати добијени управо онда, када је конкурс расписан за кратку причу. Зато је 1996. године донета одлука да се убудуће овај конкурс ограничи на жанр кратке приче – образложење приређивача првог зборника прича са конкурса.
Овај конкурс намењен је пре свега аматерима, неафирмисаним ствараоцима, мада је, нарочито 2007. године и неколико сасвим афирмисаних аутора одлучило да конкурише за ову награду. У случају овог конкурса, на који могу да конкуришу сви који пишу на српском језику (мада би пракса, с обзиром на то да смо примали и узимали у разматрање и приче пристигле из Загреба, Сарајева и других градова бивших југословенских република, овој захтев проширила на српско-хрватски, хрватски, бошњачки, …) још је очигледнија утицајност ефикасног коришћења медија, не само на конкурс, већ и на саму установу, при чему овај програм постаје нека врста заштитног знака институције у очима оних који немају непосредног контакта са њом. У почетку је тек занемарљив број прича стизао од аутора који не живе у самом граду или у околини. Прослеђивање текста конкурса другим библиотекама, затим његово постављање и редовно ажурирање на сајту „Библиотеке нашег окружења“, па на касније покренутом сајту саме борске библиотеке, а последње године и на низу блогова и форума, одакле се дистрибуирао путевима које је тешко пратити и анализирати, доводи до константног повећања одзива аутора, и до укључивања и афирмисаних књижевника у надметање, односно до тога да локални ствараоци на овом конкурсу учествују са незнатна 2–3 процента од укупно пристиглих. Популаризовању конкурса допринела је и, из године у годину све интензивнија, промоција конкурса путем локалних телевизија, које су у последњих неколико година, управо због пораста ширег значаја самог конкурса, заинтересованије да гостовањима чланова жирија и прилозима о проглашењу резултата конкурса пропрате ову акцију библиотеке. Бележница, лист Народне библиотеке Бор, у којем се сваке године штампају образложење жирија и награђене приче, такође је имала утицаја на привлачење пажње потенцијалних аутора, и других, које конкурс интересује као репрезент књижевних токова и тенденција у савременој краткој причи. Сваке друге године Народне библиотека Бор објављује и зборник изабраних прича са овог конкурса, који је са излажењем друге књиге добио назив Приче у папучама. Не треба занемарити ни чињеницу да је експанзија електронских комуникација, Интернета и мобилне телефоније, као и општа тенденција ка фрагментаризацији и атомизацији на социјалном и психолошком нивоу, култура економије и економичности, брзине, хиперпродуктивности, потребе за новином и брзином, учинила да кратке, минималистичке форме, не само у књижевности, већ и у другим уметностима, постану све популарније и све заступљеније у општој продукцији, нарочито аматерској и лаичкој. Недавна појаа тзв. „блог књижевности“ додатно је условила превласт кратких књижевних облика. Конкурс је, дакле, анимирао не само ствараоце који су и пре тога били наклоњенији краткој форми, већ и оне који су хтели да ухвате корак са модом. За разлику од „Књиге године“ која делује промотивно на ауторе и појединачна дела, овај конкурс промовише више саму форму него појединце.
Специфичност овог конкурса јесте, дакле, жанровско одређење, које се убрзо по оснивању показало недовољним, те је употпуњено и квантитативним – приче којима се конкурише треба да буду до 3 куцане стране. Сам статус кратке приче у свести како стваралаца, тако и компетентних читалаца, непрецизан упркос неколиким покушајима водећих светских теоретичара књижевности да овај појам дефинишу и колико-толико омеђе, представља известан стални проблем у његовом спровођењу, намећући члановима жирија дубље залажење у проблематику жанрова и врста, праћење кратке приче на глобалном нивоу како би се, уз свест о историчности форми, благовремено уочавала сва померања и модификације којима ова наративна врста подлеже у делима значајних писаца и иноватора. На конкурс често стижу текстови који су више есеји него приче, односно приповетке и новеле, али и текстови који спадају у готово још нову област мини-приче. Из тога произилази неопходност самеравања формалних и естетских критеријума, да би се одредиле три приче које јесу кратке и које поседују висок степен књижевно-уметничке вредности. То је, даље, условило да овај конкурс и акције са њим у вези, стекне и известан едукативан карактер, да покреће на разматрање дистинктивних обележја кратке приче и уочавање репрезентативних модела.
Анимирати потенцијалне ствараоце и реципијенте да размисле о томе шта кратка прича јесте и шта би могла бити, циљ је темата из 17. броја Бележнице, који се овом проблематиком бави како из угла науке о књижевности, тако и из угла самих писаца, од којих су неки и сами с времена на време учествовали на конкурсу о коме је реч. Други едукативни моменат у покушају сензибилизације за проблематику кратке приче био је овогодишњи сајам књига, током кога су посетиоци могли предлагати или гласати за већ предложене кратке приче, а на основу чега ће, после ревидирања списка од стране компетентних библиотекара и израде библиографских и текстуалних коментара везаних за изабране приче, бити сачињена једна електронска публикација, антологија кратке приче. Она ће, постављена на сајт и везана за текст конкурса, бити и нека врста необавезног и необавезујућег репрезентативног корпуса текстова како за угледање, тако, пре, за модификовање и превазилажење, онима који би да се баве уметношћу кратке приче.