У поподневним и вечерњим сатима 6. априла 1941. године немачки авиони, њих нешто мање од пет стотина који су тог дана летели над Београдом, избацили су огромну количину запаљивих пројектила. Неки од њих погодили су здање српске националне библиотеке на Косанчићевом венцу, зграду коју је пројектовао архитекта Бранко Таназевић у духу академизма. Зграда је изгорела до темеља, а у њој фонд, каталози и инвентари: 300 000 књига и свезака часописа, 1300 ћирилских рукописа, од којих око 100 на пергаменту, око 200 инкунабула, старија и млађа преписка, неистражена турска документација о Србији и Београду, збирка писама, старих карата и мапа, збирка старих слика.

Пола века касније, 17. маја 1992. године, гранате испаљене са сарајевских брда и планина погађају Оријентални институт у Сарајеву. Изгорело је преко 5000 кодекса манускрипата на турском, персијском и арапском језику, то јест архивска грађа од 16. до 19. века, кадијски сиџили, огромна колекција тапија, велики фонд микрофилмова – укупно 300 000 архивских докумената и стручна библиотека која је бројала 50 000 наслова. То је била нека врста увода у ноћ између 25. и 26. августа исте године када је фосфорним гранатама запаљена зграда сарајевске Вијећнице и Национална и универзитетска библиотека Босне и Херцеговине. Тада су изгорели: око 2 000 000 књига, каталози и инвентари, негде око 90 процената укупне грађе ове библиотеке.

На страници Унеско-а ти који су слали бомбе са сарајевских брда означавају се, безлично, овако: „gunners occupying the hills surrounding the city“. Ребека Нут (Rebecca Knuth) у својим двема књигама (Libricide: The Regime-Sponsored Destruction of Books and Libraries in the Twentieth Century и Burning Books and Leveling Libraries: Extremist Violence and Cultural Destruction) је прецизнија, а Срби су се у њеним монографијама нашли у тужном друштву: нацистичка Немачка, Ирак, Камбоџа, Авганистан. Под утиском њених књига неки стручни библиотекарски речници (Dictionary for Library and Information Science ауторке Joan Reitz) баратају термином „libricide“ на следећи начин: „The systematic state-sponsored destruction of books and libraries. Twentieth-century examples include book burnings and attacks on libraries in Europe by the Nazis and the destruction of the National Library of Bosnia and Herzegovina in 1992 by the Serbs during the siege of Sarajevo „. Што се тиче простора бивше Југославије, у употреби је претежно термин-преведеница „књигоцид“, пре свега захваљујући књизи Анта Лешаје Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 1990-их о уништавању српских, ћириличних, југословенских, левичарских књига током деведесетих година, чији се број процењује на близу 3 000 000, што је чинило око 15 % укупног фонда хрватских библиотека.