Добро дошли!
Изложба фотографија Марка Ђурице Брижности и бриге: Кривељ, 2024. биће постављена на платоу испред Народне библиотеке Бор, односно Дома културе.
Изложбу отварају Марко Ђурица, аутор фотографија, и Драган Стојменовић, библиотекар Завичајног одељења, селектор.
Марко Ђурица, као визуелни новинар Ројтерса, каријеру започиње током рата на Косову 1999. године. Након тога је наставља у ратним и кризним ситуацијама у Авганистану, Турској, Израелу, Палестини, Украјини, Ираку, Бангладешу, Сирији, Хонгконгу, избегличким кризама на Балкану. Поред тога, истиче се и као фотограф важних спортских догађаја као што су летње Олимпијске игре у Лондону 2012, Рију 2016, Токију 2020, Паризу 2024, зимске Олимпијске игре у Сочију 2014, Пекингу 2022, као и низа светских првенстава и спортских купова. Добитник је више домаћих и међународних признања за свој фотографски рад: осмоструки је победник на конкурсу Press Photo Србија; двоструки је добитник награде за фотографију године магазина Статус; добитник је награде за фотографију године коју додељује новинска агенција Бета, као и специјалне награде за хуманитарна питања коју додељује Медијска организација југоисточне Европе (SEEMO).
О изложби
Током марта и априла 2024. године фото-репортер новинске агенције Ројетерс Марко Ђурица боравио је у Кривељу како би забележио блокаду пута и еколошки протест који су организовали мештани села у сарадњи са Саветом месне заједнице. Вишедеценијски проблеми и бриге мештана многоструко су се увећали, убрзали и нагомилали због екстензивне рударске и металуршке производње компаније која обавља своје делатности у атару њиховог села. У последњих пет година, угрожени су им безбедност, здравље, имовина, као и основни животни, хигијенски и комунални услови за опстанак заједнице на том подручју. Међутим, реткост и специфичност ове заједнице, разглог због којег мештани Кривеља привлаче пажњу, јесте њихова тежња да активно учествују у дуготрајним преговорима и административним процедурама како би се обезбедили равноправни и законити услови за пресељење читавог села. Наиме, због ширења производње и рудника, од краја седамдесетих година ХХ века, поједина домаћинства су се већ селила. Важно је напоменути – да би одржали своју сеоску заједницу живом, мештани су успели да организују и једно колективно пресељење у насеље Бањица, које је плански изграђено у атару села. У тренутку када Марко Ђурица долази у село, мештани су у јеку преговора око услова за колективно пресељење на локацију „Трујканов поток“. У сарадњи са Градском управом, ову локацију су мештани Кривеља сами одабрали, уз претходни договор да се на тим локацијама неће рударити. Ипак, у међувремену, компанија у нерегулисаним и нетранспарентним тржишним условима наставља процену и откуп појединачних имања мештана Кривеља, што најпре изазива подозрења, нарушава заједништво и подрива саму идеју колективног пресељења. Притом компанија несметано и свакодневно, све више продире у атар и пролази кроз сам центар села, загађујући целокупни животни простор мештана, угрожавајући њихову безбедност, животе, међусобну солидарност и опстанак на том месту.
Из Маркове обимне и свеобухватне серије фотографија снимљених у Кривељу и Бору, као кључне смо одабрали речите портрете жена, наизглед усамљених у својим домаћинствима, на радним местима и на барикадама, чији су погледи, преко фотографа, упућени нама и јавности. Вероватно су упућени и нашој, можда неискреној, заједничкој бризи о неизвесној будућности. Њихова брижност, нежност, снага, понекад и рањивост окружена је једнако речитим стањем у којем се село налази, о којем оне непрестано брину. Оваквим свеобухватним приступом визуелној анализи и вештим образложењем комплексне и вишеслојне проблематике, фотограф, најпре, као да даје својеврсни „неми гласʺ свима нама који смо на корак до њиховог стања али и на корак од њихових брига, са жељом да их упознамо и разумемо као заједницу, не само као личности. Приђимо слободно, обиђимо Кривељ и остала борска села са њима, тако ћемо најбоље запамтити како је њима сада.
Драган Стојменовић, Завичајно одељење Народне библиотеке Бор
На изложби ћете моћи да погледате како су будући графички дизајнери, реализујући задатке, замислили логотипе за различите делатности, ликове хероја и негативаца, позивнице за венчање, плакате за концерте, таблу за монопол, портрете сачињене од различитих предмета/хране, превозна средства налик живим бићима и друге занимљивости из практичне наставе.
Изложба се реализује у оквиру Дана књиге Народне библиотеке Бор.
Добр дошли!
О књигама ће говорити аутор и Весна Тешовић, директорка библиотеке а учествују и сликарка Весна Котоленко Гоч, чија ће дела, објављена и у Разгледницама Бора, бити изложена у сали библиотеке, песник Иван Илић и чланови драмско-рецитаторске секције Економско-трговинске школе у Бору, који ће говорити стихове из збирке Борска разгледница.
Књига РАЗГЛЕДНИЦА БОРА: ЧУВАРИ ВАТРЕ представља својеврсни омаж који су песник Бане Димитријевић и сликарка Весна Котоленко Гоч приредили своме граду кроз 120 песама и 42 пастела и акварела Бора. Књигу је уз подршку Града Бора објавио Графомед Бор. АКО МИСЛИШ ДА ЈЕ ОВО УОПШТЕ ЉУБАВ (13 љубавних прича и једна срећна, у издању Пресинга у Младеновцу) представља збирку прича у којима аутор Бане Димитријевић приказује и сагледава различите аспекте љубавних веза, мушко-женских односа од првих заљубљивања па до смрти.
Радионицу је водио примењени уметник и аутор награђиваних анимација Михајло Драгаш, а полазници и полазнице били су ученици и ученице борских основних и средњих школа. Како су технике и карактеристике манги применили на кратке приче савремених српских писаца или на јуначке народне песме, моћи ћете да погледате/прочитате на изложби у сали Народне библиотеке Бор.
У оквиру овог циклуса програма – „Манге на српском“, полазници радионице и други заинтересовани имали су прилике да испрате и предавање о историји и карактеристикама приказивања тела у јапанским мангама, које је одржала проф. др Ана Дошен.
Изложба и предавање су резултат пројекта Пази ломљиво, везаног за судбину зајечарске стакларе, највећег југословенског произвођача кристала. Настали су на основу истраживања и фотографисања напуштених и запуштених простора, као и одбачених архива и производа пропале фабрике.
Ово ‘археолошко’ истраживање доноси сусрет са светом сломљених објеката, траговима прекинутих живота и доказима ’поломљене’ историје.
У суботу 27. мај, од 13 часова, библиотека организује предавање „Нематеријално културно наслеђе источне Србије“ Сузане Антић, етнолошкиње и музејске саветнице (Народни музеј Зајечар), регионалне координаторке за нематеријално културно наслеђе источне Србије.
Одмах након предавања, отворићемо изложбу фотографија „Увек у друштву, увек заједно“, приређену на основу приватних и институционалних фото-колекција које се чувају и дигитализују на Завичајном одељењу библиотеке.
Посебан сегмент издавачке делатности Ремонта чине монографска издања које се баве аутохтоним и ангажованим индивидуалним уметничким праксама које су обележиле деведесете године 20. века у Србији. Кроз представљање карактеристичних појава, ова издања анализирају културне феномене и друштвене околности деведесетих и прве деценије 21. века у Србији. Ремонтове публикације о којима ће бити речи јесу: Saša Marković Mikrob: Zbogom andergraund (2013), Nenad Johny Racković (2017), Miomir Grujić – Fleka: Javni ilegalac (2021).
Саша Марковић Микроб (1959–2010)
од ране младости се бавио разноразним пословима и око себе окупљао велики број људи различитих генерација, професија и социјалног статуса. Интензивно је учествовао у јавном животу, ангажујући се у разним опозиционим политичким партијама, као графички уредник у листу Студент, члан пратеће групе Рамба Амадеуса, водитељ на Радију Б92 и оснивач „Лепог ритма срца“, чак и као један од кустоса Октобарског салона – у души уметник. Живећи своју уметност и презентујући је у различитим формама (перформанс, изложбе, уличне акције, радио-емисије, видео-радови, музички спотови, текстови, графички дизајн, омоти музичких компакт-дискова, предавања о историји и феноменима рокенрола, интензивне расправе и монолози у приватном окружењу), Марковић је на самосвојан начин активно коментарисао друштвену ситуацију у Србији последњих деценија 20. и прве деценије 21. века, визуелно и наративно бележећи време, догађаје и саучеснике.
Ненад Џони Рацковић (1967)
– визуелни уметник, перформер, писац, глумац, радијски водитељ, скејтер, клабер, само су неке од одредница за сагледавање више него атипичне каријере и видова друштвених присутности овог уметника. Од првих изложби у Студентском културном центру 80-их, преко филмова, позоришних представа и легендарних перформанса током 90-их, акција након 2000, до континуиране књижевне продукције, Рацковићева деловања у различитим медијским областима остају препозната по снажном ауторском изразу и исказу. Велики изазов у конципирању ове књиге сумира питање: на који начин представити, резимирати и дефинисати сву сложеност и јединственост Рацковићеве вишедеценијске уметничке праксе, дубоко прожете уметниковом одлуком да се живот радикално конзумира са свим ризицима које таква одлука може да носи? „Феномен Рацковић” јесте вероватно и једини могући одговор у представљању његове несвакидашње уметничке личности, без обзира на то да ли је реч о визуелним и извођачким уметностима, књижевности или свакодневним наступима у јавном простору.
Миомир Грујић Флека (1954–2003)
јесте феномен који је обележио урбану културу осамдесетих и деведесетих у Србији, померивши многе границе перцепције уметничког стваралаштва. Као сликар, новинар, медијски уметник, пропагатор, провокатор, деловао је као специфичан предводник и проводник урбане уметничке сцене стваране на рубовима друштва осамдесетих и деведесетих година 20. века. Покренуо је више иницајтива које су снажно утицале на развој урбане културе, од којих су најзначајније: клуб Академија, Радио „Шишмиш“ и пројекат Урбазона. У часописе и новине са којима је сарађивао или их уређивао уносио је провокативне, ангажоване текстуалне и графичке садржаје. Као визуелни уметник деловао је од средине до краја осамдесетих, уневши на тадашњу уметничку сцену другачији сензибилитет и однос према уметничком стваралаштву. Крајем осамдесетих, услед оштећења вида, започиње нову перформативну и друштвено ангажовану фазу, првенствено реализовану кроз аутентични аудио формат Радија „Шишмиш“ и покрета Урбазона.
