Ана Јанковић

Уз 50. рођендан Београдског сајма књигату

У последњој недељи октобра ове године, одржан је 50. Београдски сајам књига, највећа и најугледнија манифестација културе код нас. У историји Београдског сајма књига забележена су многа имена наших познатих књижевних стваралаца, критичара, уметника, као и имена најзначајнијих издавачких кућа од којих многе више не постоје.
Први југословенски сајам књига одржан је далеке 1956. године на загребачком Велесајму, под покровитељством тадашњег председника Републике Јосипа Броза Тита. Сајам је трајао од 3. до 7. новембра, а на његовом отварању говорили су Иван Братко, познати словеначки издавач и Родољуб Чолаковић, потпредседник Савезног извршног већа. Забележено је да је тада било изложено око 12 000 књига свих југословенских издавача, али и издавача из Аустрије, Чехословачке, Холандије, Велике Британије, Француске, Италије, Кине, Мађарске, Источне и Западне Немачке, Пољске, Румуније, Сједињених Америчких Држава, Совјетског Савеза и Швајцарске. Овом великом догађају за ондашњу Југославију присуствовали су познати књижевници, попут Мирослава Крлеже и Иве Андрића. Увече истог дана, у Радничком дому у Загребу, одржано је књижевно вече на коме су учествовали Васко Попа, Драгутин Тадијановић, Стеван Раичковић, Милан Ђоковић, Ото Бихаљи-Мерин, Мирко Божић, Оскар Давичо, Вјекослав Калеб и Весна Парун. Тих дана је у Дому Југословенске народне армије одржана и свечаност на којој је Иви Андрићу уручена Повеља за животно дело, коју му је доделио Савез књижевника Југославије. О Андрићевом раду је говорио Ели Финци. На овој свечаности учествовали су и Оскар Давичо, Вјекослав Калеб, Јуре Каштелан и Гане Тодоровски. Иво Андрић је том приликом прочитао одломак из свог још необјављеног дела. Први сајам књига пратио је и каталог.
Већ идуће, 1957. године, сајам је, на предлог издавача, пресељен у Београд, где је завршено модерно здање Београдског сајма, здање којим се престоница поносила, а и читава земља. Те године књиге је изложило око 60 домаћих и 36 страних издавача. Трајао је 6 дана и такође је пропраћен каталогом. Сајам је одржан крајем октобра у Хали 3 Београдског сајма. Треба напоменути да је поводом сајамске манифестације покренута значајна ревија Књига и свет. Сајам је отворио Родољуб Чолаковић, тадашњи потпредседник Савезног извршног већа и, између осталог, рекао: За нашу земљу овај сајам је важан и због тога што ће он са своје стране допринети популарисању књиге, а тиме и нашем заједничком напору на културном уздизању народа… Још је за многе наше људе све оно што књига у себи садржи – а то ће рећи, све оно што су најплеменитији, најумнији људи рекли о људима и природи, о друштву и самом човеку – тајна са девет печата… Учествовали су издавачи из 16 држава Европе, Америке и Азије. На огромно задовољство посетилаца, тих дана своје књиге потписивали су Иво Андрић, Добрица Ћосић, Бранко Ћопић, Оскар Давичо, Десанка Максимовић и др.
Међународни сајам књига у Београду је током свог трајања окупљао све већи број издавача не само из ондашње Југославије, него из целог света. Поред сајмова у Франкфурту и Варшави постао је највеће стециште издавачких посленика. Сајам књига су, по обичају, отварали угледни представници јавног и политичког живота. Петнаести сајам 1970. године отворио је Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност. Од тада, сајмове књига отварали су угледни писци из свих република.
Јубиларни, 50. сајам књига одржан је на око 12 500 квадратних метара изложбеног простора Хале 1 и Хале 14, на коме је своју продукцију изложило преко 700 издавача (од тога око 200 из иностранства). Поред већ традиционалних гостију из Канаде, Италије, Грчке, САД-а, Русије, Јапана, Ирана, Израела, Босне и Херцеговине, Хрватске и других земаља, на сајму су се први пут представили обједињени издавачи из Португала, Бразила и Анголе. У сајамским халама одржано је преко 50 програма и исто толико представљања књижевника и књижевне продукције на сајамским штандовима. Поздравни говор одржао је књижевник и академик Љубомир Симовић.
На сајму су традиционално додељене награде за издавача године, издавачки подухват године, едицију, најлепшу књигу, дечју књигу, а уведена је и награда за најбољу сајамску презентацију (најбоље уређен штанд).
„Институција” почасног госта установљена је пре три године по угледу на сличне велике светске манифестације. Норвешка је прва била почасни гост и то на сајму 2002. године. Године 2003. то је била Канада, а 2004. Француска.
На 50. сајму, јубиларном, почасни гост била је Велика Британија, те је у име ове државе, њене културе и издаваштва, госте на отварању сајма поздравила књижевница Весна Голдсворти.
Занимљиво је да је ове године, поводом 50. годишњице одржавања Београдског сајма књига, установљена „Отворена књига”, коју ће представник Велике Британије предати представнику Сједињених Америчких Држава – почасном госту наредног сајма 2006. године.
Сајам књига у Београду је од самог почетка био место окупљања најбољих писаца и најбољих издавача из земље и света, највеће стециште љубитеља књиге код нас. Зато је он био и остао догађај који се никако не пропушта.
(напомена: за израду овог текста коришћени су подаци са сајта beogradskisajamknjiga.com)

Ана Јанковић

О руднику бакра у Бору између два рата опширно је писано у претходним бројевимаБележнице. У то време, у „златно доба”, како су га називали борски рудник је био у власништву француског капитала. Све је било подређено производњи бакра, а Бор је постао један од највећих произвођача бакарне руде у свету. За само насеље то је много значило: захваљујући развоју рудника и расту производње, у Бор су се сливале реке људи у потрази за послом и зарадом. Од мале, забачене рударске колоније, настајао је модеран и индустријски град.
Све је то, међутим, имало и своју тамну страну. У то време, у свету је владала велика економска криза која није заобишла ни предратну Југославију. И у Бору је владала велика незапосленост, а радни (и животни) услови радника који су имали запослење били су готово неподношљиви. Са друге стране, производња бакра је расла, истовремено загађујући и уништавајући летину околних села.
У тим временима тешким за борске раднике и земљораднике из околних села, у Бор је у лето 1934. године дошао Ђорђе Андрејевић Кун, сликар и револуционар. Као сведочанство Куновог боравка у Бору настала је његова чувена мапа графика „Крваво злато”, прва од четири које су настале у његовој десетогодишњој графичкој активности.
„Крваво злато” је врста „романа у дуборезу”, урађеног по угледу на радове Франса Мазарела, белгијског графичара. То је серија гравира које у редоследу чине једну приповест, јединствену целину. На њима се могу видети напуштена имања, сељак који проклиње рудник који му је затровао земљу од које је живео; сељак је принуђен да ради у руднику -узима рударску лампу; потом следе призори из јаме и топионице, крај пламених пећи, потом у кругу породице уз сиромашан обед; слика експлозије топионичке пећи, сахрана погинулог радника; незадовољни и огорчени радници, окупљени у топионичком кругу; следе слике богаташких забава и пријема, кабаретских представа и свега онога у чему уживају малобројни богати; радници покрећу штрајк који се завршава стрељањем једног учесника.
Потпуно је јасан документарни карактер графика „Крваво злато”. Приказани су сви социјални и културолошки сегменти присутни у Бору 30. година прошлог века: староседеоци (сеоско становништво), који, због димом и прашином из рудника, уништених усева бивају принуђени да раде у руднику, радници рудари и топионичари, који као јефтина радна снага раде за страног капиталисту, рударска постројења, богати и сити страни експлоататори који, у истом том сивом и загађеном насељу, живе један сасвим други живот, потпуно одвојени од рударске колоније, склоњени иза зидова Француске касине.
Све то је видео Ђорђе Андрејевић Кун и његова мапа графика и није у то време имала други циљ до да буде средство пропаганде, најподеснији облик изражавања у борби за обесправљене.
Двадесет осам графика које чине мапу „Крваво злато” власништво су Ликовне збирке Музеја рударства и металургије у Бору од 1951. године. На основу ознаке 1-10, која стоји у левом доњем углу сваке графике, сматра се да су графике из мапе „Крваво злато”, којима разполаже музеј, први отисак из серије од 10 отисака које је радио сам Ђ. А. Кун у свом стану у Београду, на преси коју је лично израдио. Осим ових 10 (првих отисака), направио је још 250 примерака, али у штампарији Јована Лукса у Старом Бечеју, 1937. године.
У Бору је дело Ђ. А. Куна „Крваво злато” било излагано три пута: као прва поставка музеја у оснивању 1951. године (у просторијама бивше кафане „Весели рудар” Симе Јовановића), затим 1979. године у Музеју рударства и металургије (аутор изложбе је кустос музеја Душан Кабић) и ове, 2004. године (аутор изложбе је историчар уметности Јелена Милетић), поводом 100. годишњице рођења Ђорђа Андрејевића Куна и 70. годишњице од његовог боравка у Бору када су и настали цртежи на основу којих је он сачинио мапу графика „Крваво злато”.

Кратка биографија

Ђорђе Андрејевић Кун је рођен 31. марта 1904. године у Пољској. Основну школу је завршио у Берлину, штампарски занат у Београду, где се његова породица 1914. године преселила по избијању Првог светског рата. Упоредо са тим завршио је и четири разреда гимназије, а потом и уметничку школу у класи професора Љубомира Ивановића, Петра Добровића и Милана Миловановића. Дипломирао је 1926. године, након чега је боравио у Милану, Фиренци и Риму обилазећи сликарске школе и галерије. Годину дана провео је у Паризу. На конкурсу за грб града Београда 1933. године добио је прву награду. Учествоваоје у шпанском грађанском рату, а од 1941. године и у НОБ-у. У Јајце је стигао као илегални партијски радник 1943. године. На Другом заседању АВНОЈ-а, 29. 11. 1943. г. изабран је за члана Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, а затим за члана Привремене народне скупштине Демократске Федеративне Југославије и члана Законодавног одбора Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 1944. године.
Одлуком Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ, 1947. г. му је додељено звање мајстор-сликар. Године 1950. изабран је за дописног, а 1958. за редовног члана Српске академија наука и уметности. Од 1956. до 1960. године био је председник Савеза ликовнихуметника Југославије, а од 1960. до 1963. године ректор Уметничке академије у Београду.
Умро је 17. јануара 1964. године у Београду.

Ана Јанковић

19. Сајам књига у Народној библиотеци Бор: од 24. до 29. маја

Потреба је осећање нужности да се делује
како би се отклонио неки доживљени недостатак.
(Мото сајма)

Рекламни слоган за један од ранијих сајмова књига у Народној библиотеци Бор учинио нам се поново актуелан и потпуно прикладан да и убудуће скреће пажњу на ову највећу и најзначајнију манифестацију културе која се организује и одржава у борској општини. Да ли је књига Ваша (наша и уопште било чија) потреба, и да ли јесте (или није) потреба, свакако је питање које је заокупљало организаторе свих борских сајмова књига до сада, али и њихове учеснике (и посетиоце). Рекламирајући овогодишњи, 19. Сајам књига у Народној библиотеци Бор управо овим слоганом, понадали смо се да ће одговор на ово, можда и реторичко питање – које и не захтева одговор – ипак бити потврдан.
И, као што једном приликом рече наш пријатељ, сарадник и учесник борских сајмова књига г. Аца Видић, власник и главни уредник издавачке куће „Интелекта” из Ваљева, да је књига „духовна потреба, исто толико снажна као што је то потреба тела за храном” – то се показало тачним. Без намере да се делом реченице који следи било шта прејудицира, чињеница је да, док се председничка кампања на платоу испред Дома културе (у коме се налази и библиотека) захуктавала, дотле се, сасвим несметано, и слободно се може рећи достојанствено, у пријатељском жагору посетилаца, уз шуштање преврнутих листова књига и лагану музику, тихо одвијала наша светковина писане речи (свако поређење једног са другим, потпуно је случајно).
Кад год смо, након сваког завршеног сајма сводили рачуне, бројећи посетиоце и продате (купљене) књиге, били смо неминовно суочени са недостатком „репера”, тј. са неким опипљивим податком са којим бисмо могли да упоредимо наше резултате, као и наравно, са истином – да је све релативно. Где је место Мајског сајма књига у Бору међу осталим сличним манифестацијама (а има их преко 40 код нас), када се том приликом појави пар десетина издавача и прода (купи) пар хиљада књига? Где је место Народне библиотеке Бор међу сличним установама, када она, на манифестацији коју је сама организовала, купи неколико стотина књига? За некога је то мало, а опет, за некога, у овим тешким временима не само за културу, то је много – чак недостижно. Зато овога пута нисмо бројали посетиоце и нећемо овде написати колико је књига за библиотеку купљено (иако смо то избројали и прецизно утврдили). Све то и није важно, поготово онима који су, понеки и свакодневно, долазили на сајам и присуствовали књижевним вечерима. То није толико важно ни за саму библиотеку, иако смо, са нескривеним задовољством, приметили да је наша „кућа” била стално пуна људи, што нам и јесте, на крају крајева, циљ. Сајам књига на најлепши могући начин представља саму Народну библиотеку Бор и њене раднике код којих је разлика између њиховог професионализма и њиховог ентузијазма веома танана.
Протекли сајам, ипак, неће бити упамћен по великим издавачким подухватима, јер је на њему, приметили смо, ипак било изложено највише оних књига које би могле да заинтересују просечног читаоца, без великих прохтева (белетристика, трилери, мегахитови, популарна психологија – како из књиге научити да се опходите са људима, нервозним шефовима, да будете срећни и успешни, итд.). Међутим, остаће упамћен по томе што је одржан у помало необичним околностима. Због увођења принудне управе у општини Бор готово да је потпуно било доведено у питање одржавање сајма. Скупштина општине Бор је увек до сада, као што је то овога пута Привремено веће општине Бор, била покровитељ сајма. Неизвесност око тога да ли ће библиотека имати новца да купи књиге или не, да ли ће моћи да сноси трошкове организације или не, готово да нас је навела на размишљање да ли сајма уопште треба да буде, и на крају нас довела у ситуацију да сајам ипак организујемо – у последњем тренутку. Захваљујући разумевању наших дугогодишњих учесника (и понеких који су то веома кратко, неки први пут) и њиховој жељи да своја издања ипак представе свима онима који воле књигу и читање, без обзира на њихове сопствене (неизречене) сумње и уздржаност када се има у виду да и они имају трошкове, а да је зарада неизвесна… сајма је ипак било.
Мени лично је помало криво што први сајам књига у Бору није одржан годину дана раније него што је одржан. Тако бисмо, у овој години великих и значајних јубилеја у Бору имали и свој сопствени – 20 година одржавања сајма књига. Јер, када се узму у обзир све субјективне и објективне околности и потешкоће које су годинама пратиле овај сајам и када се сагледа како су, током година, у нашем граду многе иницијативе остајале кратког даха, многе добро замишљене идеје напуштене због недостатка добре воље, и тај се јубилеј чини итекако велик и значајан.

Занимљивости са 19. Сајма књига и сајамска статистика

19. САЈАМ – 20 ИЗДАВАЧА (1 више него прошле године)
 Време одржавања: од 24. до 29. маја 2004. године
 Радно време: од 10 до 21 сат
 Промотер: „Просвета” из Београда
 Број књижевних вечери: 7
 Најпосећеније књижевно вече: представљање књиге Св. Нектарије Егински, земаљски анђео, небески човек („Атос” и „Образ светачки” из Београда) – среда, 26. мај у 19 сати
 Најпосећенији дани на сајму: четвртак (после подне) и петак (свечено затварање сајма)
 „Просвета” и „Српска књижевна задруга” из Београда су 19. пут учествовале на сајму књига у НБ Бор
 Први пут на сајму – „Беокњига” из Београда и „Пи–Прес” из Пирота
 Највише наслова изложили су: „Народна књига/Алфа”, „Просвета” (Београд) и „Mono & Mañana Press”
 Највећи сајамски попуст – 50% („Зограф”)
 Најскупља књига на сајму је била (као и прошле године) Енциклопедијски латинско-српски медицински речник („Просвета” – Београд): 7 500,00 динара (са попустом 6 000,00)
 Најскупља књига за децу на сајму – Оксфордска илустрована дечја енциклопедија („Mono & Mañana Press”): 4.200,00 динара (са попустом 2.940,00)
 Најпродаваније књиге: Св. Нектарије Егински, земаљски анђео, небески човек („Атос” и „Образ светачки” из Београда), Чујте, Срби Арчибалда Рајса („Интелекта” из Ваљева)
 Највише књига је продато на штандовима „Беокњиге”, „Народне књиге” и „Mono & Mañana Press”
 Најмање књига је продато на штандовима „Малог Нема” из Панчева и „Платонеума” из Новог Сада (књиге су биле без попуста)

Милан Орлић, књижевник и гл. уредник изд. куће „Мали Немо” из Панчева:

Ми живимо у времену компјутеризације. Компјутери су један леп изум, потребан, узима нам доста времена, а вероватно и део читалачке публике. Али, мислим да имамо много већег противника који је потпуно некооперативан, а то је сиромаштво. Постоји читалачка глад, то је моје и ауторско и издавачко искуство. Али, ту читалачку глад у многим деловима наше земље, чини ми се, да све мање људи може да задовољи. Са друге стране, постоје институције којима је основна делатност да задовољавају део те глади и срећом да тај систем како тако функционише. Зато сваки библиотекар мора да ради на стварању култа читања. Сиромаштво јесте проблем, али не треба бити сиромашан у читању, и мислим да тај основни порив, поред свих спољашњих демотивација, постоји у нашој читалачкој јавности. Не волим култове, али култ читања нема ту негативну ауру. „Мали Немо” је овде на сајму трећи пут и зато ми је драго да овај сајам постоји, да задржава своје старе добре особине, а видим да сада ствара и неке нове.

Наградна игра

 У наградној игри организованој током трајања 19. сајма попуњена су укупно 253 наградна листића (од тога 55 неважећих – непотпуни подаци о учеснику или без свих одговора)
 Највише листића је попуњено у петак, 28. маја
 Награђенима је поклоњено 40 књига и 5 бесплатних годишњих чланарина (НБ Бор).
 Награде у књигама дале су све издавачке куће (највише „Инорог” – 10 књига, „Беокњига” – 4, „Драганић” – 3) и НБ Бор (5 књига)
 На питање која им се издавачка кућа допада, највише анкетираних одговорили су: „Народна књига”, „Атос”, „Драганић”, „Беокњига” и „Креативни центар”
 Као „нај-књигу” сајма, највише анкетираних издвојило је књигу Еминем (!?) – „Mono & Mañana Press”

Ана Јанковић

У години великих и значајних јубилеја за борску општину, редакција Бележнице, листа Народне библиотеке Бор, обележава свој мали јубилеј: десети број. Да ли је то мало или много, у сплету свих несрећних околнисти у којима данас живимо, а које никако не иду на руку култури, а ни делатницима у култури, тешко је рећи. У времену када није нимало лако ни покренути, а камоли одржати часопис, ми смо успели да Бележница 10. пут буде пред својим верним читаоцима.
Сведоци смо да је последњих година дошло до праве афирмације библиотечке делатности, управо захваљујући часописима које су покренуле библиотеке, а које уређују библиотекари који су се потрудили да изађу ван зидова својих библиотека и представе јавности своје знање и рад.
Управо та „потреба за другачијом формом комуницирања са јавношћу”, како је у уводнику за први број написала гђа Јелица Живковић, први уредник, учинила је да Народна библиотека Бор 1999. године покрене свој лист на 130-огодишњицу оснивања прве читаонице на подручју борске општине.
Првобитном концепцијом листа, било је предвиђено да Бележница има три основна тематска подручја: делатност библиотеке, локално стваралаштво и завичајне теме. Прва Бележница је имала 28 страна. Већ је наредни број штампан са неколико страна више, а 9. број је имао 80 страна – знак да се круг тема и интересовања ширио. Временом, текстови су добијали на квалитету и значају. Број сарадника је растао из броја у број. Бележница је и даље „бележила” све што се дешавало у Народној библиотеци Бор (гостовања познатих књижевника, сајмови књига, филмске пројекције, изложбе, трибине…), али је на њеним странама штампано и више стручних радова из области библиотекарства. Све је веће интересовање за књижевне теме, и то не само локалне.
Бележница је за свога постојања имала три уредника: након Јелице Живковић, од 5. броја уредник је Горан Миленковић, а од 8. Ана Јанковић (библиотекари Народне библиотеке Бор). За то време, лист се концепцијски није битније мењао. Задржане су старе рубрике, а отворене су неке нове: „Прикази, читања, расветљења”, „Мала Бележница” (препорука текстова из домаће и стране периодике, изложбе књига и часописа на информативном одељењу).
Са већим бројем сарадника, некако су се наметнуле и нове теме које су помало одступале од првобитне замисли. Све више је, од стране сарадника, читалаца и поштовалаца, заступана идеја да Бележница треба да надрасте оквире библиотечког листа и библиотекарских тема и постане гласило града (којег, иначе, одавно нема). Све су заступљеније завичајне теме, а на руку су нам, свакако, ишла обележавања многобројних јубилеја везаних за борску општину, а која су се сва стекла у овој и претходној години – 100 година од открића руде на овим просторима, 100 година Француског друштва Борских рудника, 170 година од оснивања Тимочке епархије и исто толико година постојања Брестовачке бање, 135 година библиотекарства у борској општини и други. Била је то добра прилика да се и сами подсетимо многих заборављених догађаја и личности везаних за прошлост нашег града. На тим страницама, забележено је више изванредних текстова који стручно и критички расветљавају многе појединости о којима се мало (или нимало) знало и писало, а које су биле од кључне важности на стогодишњем путу који је Бор морао да пређе од малог, забаченог, заосталог села до једног од највећих индустријских центара у Европи.
Ипак, Бележница мора остати лист Народне библиотеке Бор (како јој и стоји у поднаслову). Њену редакцију чине и чиниће библиотекари, те ће свакако, она и надаље највећу пажњу посвећивати раду библиотеке и унапређивању библиотечке делатности уопште. Њене ће странице и даље бити отворене за све оне који желе и умеју да пишу, који имају шта да кажу. Уосталом, захваљујући и њима (не само редакцији и сарадницима библиотекарима), Бележница постоји и својим квалитетом (без лажне скромности), изазива интересовање далеко изван граница борске општине.

Ана Јанковић

Књижевност постоји зато
да би разбила
ледено море у нашим грудима.
(Франц Кафка)

Уз поздравне речи познатих писаца, Наима Катана (Канада) и Давида Албахарија, отворен је Београдски сајам књига, одавно традиционална седмодневна манифестација, на којој сада српски и црногорски издавачи представљају своја најновија издања. Оснивач и покровитељ овогодишњег сајма књига била је Скупштина града Београда, која је, сасвим исправно, пресекла препуцавања две заинтересоване стране – Удружења издавача и књижара Југославије и Пословне заједнице издавача и књижара Србије и Црне Горе (основано пре две године) – одлучивши да, попут БЕМУС-а и БИТЕФ-а, и Београдски сајам књига стави под своје окриље. Сама организација сајма препуштена је Београдском сајму, који, објективно, једини и има све техничке услове да све то обави како ваља.
И заиста, седам дана је у халама 1 и 14 врило као у кошници. Више од 450 издавача из Србије и Црне Горе, и 30-ак из иностранства (почасни гост је била Канада), овде су приказали право мноштво издавачких иницијатива, сјајну продукцију домаће савремене књижевности, одличне преводе, али и видно обнављање интересовања за класичну књижевност.
Обићи све штандове било је немогуће, чак и онима најупорнијима (библиотекари), уколико се на сајму не проведе бар два до три дана.
Ко је ове године био на сајму и видео, под светлима бројних рефлектора, сву ту гужву и занос и једних и других, и продаваца и купаца, морао је да поверује у то да је књига, у овом свету у коме, како рече Давид Албахари, „ништа није сигурно”, са само њој својственом сигурношћу однела победу над свим технолошким постигнућима, свим тржишним изазовима, и да њена судбина није, као што многи кажу, неизвесна.
Готово педесетогодишње опстајање највеће манифестације књиге на овим просторима, управо је одличан доказ за то.
Све ово је, свакако, требало рећи. Можда је и сувишно, јер се о томе нашироко писало и говорило у свим медијима. И поред мноштва посетилаца сајма, вредних пратилаца свих књижевно-културних дешавања (њих ћемо изузети), ипак се не може баш рећи да је књига наша насушна потреба, јер се нација, то морамо признати, не претрже баш од читања, да не говоримо о томе колико се, уопште, купују књиге и употпуњују личне библиотеке, а за многе је, вероватно и не њиховом кривицом, књига – луксуз. Ипак, општи је утисак да на протеклом Београдском сајму нико није био незадовољан. Судећи по гужви која се формирала око штандова, дубоко верујем да су излагачи задовољно трљали руке, а посетиоци… Било их је право и незаборавно задовољство посматрати, на пример са степеништа које води у арену, како руку пуних кеса, обично стојећи на једној нози, прелиставају књиге и каталоге, дубоко замишљени (како ко), непрестано се питајући, прерачунавајући. И заиста, нису то све биле празне приче: сајам књига је (за мене сваки, не само овај) био заиста фантастичан, прави празник, онако сав обасјан светлима са свих страна, намирисан новим књигама тек изашлим испод пресе.
Ипак, било је, да се еуфемистички изразим, и оних који су, помало незадовољни, оставили за собом Београдски сајам. Осећали су да су нешто велико и важно пропустили, да су остали за много тога ускраћени. Ту, пре свега, мислим на библиотекаре, тачније – на борске библиотекаре. А како и не би били такви када су (уз сво разумевање за сложену, тешко решиву, итд. финансијску и сваку другу ситуацију у граду) од свог оснивача добили онолико пара колико је једва довољно за неку (скромнију) набавку код 10-ак (мањих) издавача (А БИЛО ИХ ЈЕ БЛИЗУ 500)? Како објаснити нашим корисницима (који плаћају чланарину да би читали књиге) зашто на сајму нисмо учинили оно што се од нас очекивало, тј. купили нова, актуелна, тражена издања; зашто смо купили преко 100 књига мање него на прошлогодишњем сајму (књиге нису поскупеле), како објаснити да је књига библиотекарима основно средство за рад, да је Београдски сајам основни вид набавке, када улажемо сва своја средства и све своје напоре да за библиотеку обезбедимо оно што је најбоље, и за који се припремамо читаве године? Како објаснити да НЕМА ДОБРЕ БИБЛИОТЕКЕ БЕЗ ДОБРЕ НАБАВКЕ?!
Примера ради: ако узмемо у обзир да је просечна цена књиге око 300–350 динара, а да је важећим стандардом да библиотека као што је Народна библиотека Бор треба ГОДИШЊЕ да набави 4 500 (примерака) књига, није тешко израчунати да нам је за тај (утопијски) подухват потребно између 1 350 000 и 1 575 000 динара. То је новац који су неке библиотеке попут наше (по сопственом признању – пише у новинама) добиле само за Београдски сајам књига (колико ли су, побогу, онда добили годишње?!) Ми, наравно, нисмо толико тражили (и да јесмо…). Чак ни приближно. Тражили смо само 300 000 динара – за годину дана (од тога, 150 000 за Београдски сајам). Ни то нисмо добили.
Али, нека се нико не секира. Успели смо ми да, колико-толико, прибавимо на сајму, ослањајући се на сопствена средства, првенствено на чланарину (иако је она симболична). То практично значи да су наши чланови сами себи купили књиге. Уздамо се ми током године и у два откупа књига од Министарства културе, надамо се поклонима појединаца, издавача, установа… Тога ће увек бити. Тиме ћемо, некако, успети да своје фондове у току ове године приновимо за нешто мање од половине онога што нам је законом прописано.

Ана Јанковић

Сајам књига, који се сваке године у последњој недељи маја одржава под кровом и у организацији Народне библиотеке Бор, а под покровитељством Скупштине општине Бор, у сваком погледу је постао традиционална манифестација, надрастајући притом, постојеће и културне и просторне оквире – не само зато што се одржава већ 18. пут, већ и зато што неки од великих издавача, попут „Просвете” из Београда, СКЗ-а, „Драганића”, итд. (без којих Сајам заиста не би био то што јесте), из године у годину излажу овде своје књиге, а и зато што је, да не звучи нескромно, постао заиста познат и на њега се озбиљно рачуна и ван граница наше општине.
Сајам је трајао шест дана, од 26. до 31. маја (закаснели посетиоци могли су да га посете и у суботу, до 13 сати). Овогодишњи промотер је била издавачка кућа „Просвета” из Ниша, која је по други пут била учесник на Сајму. У име промотера, посетиоцима се на отварању 18. Сајма обратио г. Тихомир Нешић, уредник „Просвете”, књижевник и новинар, а у име СО Бор говорио је г. Раде Михајловић, потпредседник ИО СО Бор. Све присутне, госте и излагаче, поздравила је и гђа Божица Кочбашли, директор Народне библиотеке Бор.
Запослени у Народној библиотеци Бор, организатори Сајма, имају све разлоге да буду задовољни: сви уложени напори су уродили плодом – на Сајму је књиге изложило 19 издавача из Београда, Ниша, Новог Сада, Панчева, Земуна и Бора; укупно је продато нешто мање књига него прошле године, али је зато библиотека купила више књига у односу на прошлогодишњи Сајам – 599 примерака, тј. 272 наслова, од тога 230 нових. Оно што посебно радује, и што у ствари и оправдава постојање Сајма књига у Бору је то што је Сајам посетило много више посетилаца него прошле године, углавном младих и ђака основних и средњих школа.
Мајски сајам је јединствена прилика да Борани, барем једном годишње, виде шта је то што је ново у издаваштву и да, под повољним условима, приуште себи неку нову књигу.
Показало се да су и књижевне вечери (било их је седам – нешто мање него прошле године) биле пун погодак. Доказ је неуобичајено добра посећеност, што никако не треба сметнути с ума, имајући у виду да, иначе, током године, за књижевне вечери, искрено говорећи, међу Боранима не влада неко претерано интересовање, па чак ни онда када је реч о веома угледним књижевницима. Овога пута заиста није било тако јер су, евидентно, велику пажњу привукла представљања књига Национализам и књижевност Драгана Жунића, Креманско пророчанство – рук пис приређивача Аце Видића и посмртно објављеног романа Малајско лудило Слободана Селенића, о коме је говорио приређивач, књижевник Милисав Савић, директор „Просвете” из Београда.
Што се изложених књига тиче, у смислу разноврсности избора, нарочито нових наслова, не може се рећи да је било много нових и атрактивних издања, те се, у том погледу, 18. Сајам не разликује од прошлогодишњег. То и не треба посебно да чуди, јер се борски Сајам књига одржава тачно пола године након претходног (или пола године пре наредног) београдског, тако да је сасвим извесно очекивати да листом сви издавачи, са својим “ударним” издањима, оним најатрактивнијим и највреднијим, ипак чекају октобар. Без обзира на то, не можемо се пожалити. Са великим бројем нових наслова (којих није било ни на Београдском сајму), појавила се „Народна књига – Алфа” из Београда, и на наше велико задовољство, први пут је на борском Сајму учествовала изда-вачка кућа „Лагуна” из Београда, за чије књиге, међу члановима наше библиотеке (и не само наше) влада велико интересовање, што се и показало на Сајму, нарочито ако се, поред атрактивности са-мих наслова (бестселери из ра-зних области), узму у обзир и њихове крајње приступачне цене (најскупља књига на „Лагунином” штанду је коштала 390,00 динара).
Ове године уведене су и новине које су имале заиста позитиван одјек – наградна игра за посетиоце и свечано затварање Сајма.
Сајам је био, 18. пут – ваља нам размишљати о наредном. Извесно време, с тим у вези, намеће се пи-тање шта нам је даље чинити. У пракси се показује да обим посло-ва и гломазна организација већ помало превазилазе могућности запослених у Народној библиотеци Бор, а и расположиви простор по-стаје неодговарајућ, јер последњих година учествује велики број издавача (условно речено). У не-ким успутним разговорима са изда-вачима и незваничним са неким од челника у нашој општини, на метнула се идеја да се Мајски са-јам, и то већ наредни, уздигне на неки виши ниво, да буде (значајан) део прославе Ђурђевдана, градске славе, што наравно, подразумева много веће ангажовање одговорних људи из СО Бор и изискује већа финансијска улагања. То би било корисно за све јер, иако не можемо баш рећи да ова, за наш град најзначајнија, културна манифеста-ција тавори, ипак се мора признати да би она, у једној свеобухватнијој организацији, са више издавача, у неком другом, већем, погоднијем (ексклузивнијем) простору, добила једну сасвим нову димензију. То је (готово) свима потпуно јасно и о томе се, већ сада, много више говори. Нека као илустрација послуже речи нашег дугогодишњег госта г. Синише Стојановића, пред-ставника издавачке куће „Mono & Маñаnа Press” из Београда: Са скромним средствима и у скромном простору, сајам је веома професионално организован. Запослени у Народној библиотеци Бор су веома љубазни. Веома су ми драги и посетиоци (годинама долазим на овај сајам, па неке и лично познајем), који су љубав према књизи највероватније стекли баш у овој библиотеци. И ако неки сајам траје 18 година, заслужио је да се градска влада више укључи у организацију овог, већ традиционалног, сајма како би он још дуго трајао у овом, нама драгом, граду.

Занимљивости са 18. Сајма књига

18. Сајам – 19 издавача
Од укупно 18 сајмова књига, колико их је Народна библиотека Бор организовала, београдска „Просвета” је учествовала – 18 пута
Највише наслова донела је „Народна књига–Алфа” из Београда
Највећи сајамски попуст – 50% (Sagittarius – Ниш)
Најскупља књига на Сајму – Енциклопедијски латинско-српски медицински речник („Просвета” – Београд): 7.500,00 динара
Најскупља књига за децу на Сајму – 1000 зашто, 1000 зато (на штанду „Евра” из Београда): 3.900,00 динара
Највише књига продато је на штанду „Народне књиге” – 233 примерка
Књига са најлуксузнијом опремом – Мирослав Антић: Плави чуперак у гаравом сокаку (на штанду „ЈРЈ”-а из Земуна)
Најмлађи посетилац је имао 36 дана (!)

Сајамска статистика

Време одржавања: од 26. до 31. маја
Радно време: од 9 до 21 сат
Број издавача: 19
Промотер: Просвета – Ниш
Број присутних на отварању: 129
Број књижевних вечери: 7
Број присутних на књижевним вечерима: 303
Најпосећеније књижевно вече: уторак, 27. мај – представљање књиге Креманско пророчанство – рукопис, прир. Аца Видић, Интелекта, Ваљево 2003.
Укупан број посетилаца на Сајму: око 3500
Најпосећенији дан на Сајму: петак, 30. мај – преко 500
Број учесника у наградној игри: 112
Број посетилаца на свечаном затварању: 150
Укупан број продатих књига: преко 1500
Народна библиотека Бор је купила 230 нових наслова (599 примерака)
Најпродаванија књига на Сајму: Царске песме – Милен Миливојевић, Инорог, Бор 2003. (продато 109 примерака)
Сајамску статистику и занимљивости припремиле
Гордана Голубовић и Весна Јовановић

Ана Јанковић

Зашто се библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којим располажу и препусти избор?

Сваке године, у пролеће и јесен, Министарство културе и јавног информисања Републике Србије откупљује од издавача књиге за 172 народне/општинске библиотеке у Србији. Тако је у мају (од 936 понуђених) откупљено 283 наслова у тиражу од 40014 примерака, а у новембру (од 2354 понуђена) 308 наслова у тиражу од 36362 примерка. За све то Министарство је издавачима платило укупно 23.343.320,00 динара. Судећи по томе, свака би, од 172 народне/општинске библиотеке у Србији требало да до краја 2002. године добије 591 наслов најновије књижевне продукције. Тиме да ли је то заиста тако, данима се након откупа бавила штампа. То и јесте озбиљна тема за размишљање и за разговор, али на неком сасвим другом месту, на коме би се могла чути реч свих заинтересованих страна – и Министарства, и издавача, али и библиотекара.
Једва да се слегла прашина подигнута након пролећног откупа књига, када је у последње време наступила нова провала незадовољства изазвана јесењим откупом. Истини за вољу, најгласнији у протестима и највише цитирани у штампи били су издавачи, такмичећи се просто у доказивању ко је био највише оштећен, а ко привилегован. Ту и тамо била је забележена и понека изјава чланова Републичке комисије за откуп књига. Најмање се, међутим, чула реч управо оних којима је тај откуп и намењен – библиотекара. Циљ откупа (барем би тако морало да буде) је да 172 народне и 27 матичних библиотека у Србији добију оно што је најбоље и највредније објављено током године. Да ли је у пракси то заиста тако, требало би питати саме библиотекаре. Међутим, њих нико ништа не пита. Изгледа да није довољно то што у свакој комисији за откуп библиотеке имају своје представнике (директоре појединих библиотека), када добијају књиге које им нису потребне и које нису желеле.
Треба рећи и то да су све библиотеке пред последњи откуп добиле допис из Министарства културе у коме се тражи да библиотеке саме саставе спискове књига које су им најпотребније и које би желеле да имају. Међутим, по објављивању списка откупљених књига, сам поглед на списак је вероватно код већине изазвао не мало резочарење. Примера ради, и Народна библиотека Бор која прати издаваштво, и која је у протеклој години свој фонд приновила за око 2300 књига, од којих је више од три четвртине купила (што значи да су јој те књиге биле потребне и да је сматрала да ће их читаоци – корисници библиотеке прихватити), такође је послала свој предлог за откуп, уврстивши ту наслове које није могла сама да купи, који су у библиотеци тражени и за које је сматрала да су оно највредније у најновијој књижевној продукцији – све у свему, наслове који су јој ПОТРЕБНИ. Шта је, међутим, последњим откупом добила? Отприлике половину наслова које већ има у довољном броју примерака, и око четвртину наслова за које сумња да ће (с обзиром на тип библиотеке) бити заинтересованих читалаца. Разумљиво је да је Министарству, вероватно, било скупо да од Савремене администрације откупи Енциклопедију православља за све библиотеке (нису је откупили ни за матичне), али је просто запрепашћујуће да су наше кориснике лишили неких добрих Просветиних књига, затим издања Народне књиге, Гутенбергове галаксије, Завода за уxбенике, Зографа, Арс либрија, БИГЗ-а, Прометеја, Рада, итд, или књига издавачке куће Лагуна, које су, без обзира на то шта ко о њима мисли, тражене и радо читане у нашој библиотеци. То би, ваљда, морао да буде и један од основних критеријума за избор приликом набавке – да ли ће књига бити коришћена или не. Ниједној библиотеци није у интересу да набавља књиге које ће јој касније стајати у магацину (а таквих је у овогодишњем откупу било).
Најбоље би и најправедније било да се саме библиотеке опредељују за то које су им књиге потребне. Овако, испада да су библиотеке у другом плану. Потпуно је неозбиљно очекивати да неко боље од библиотекара зна шта библиотекама треба. Зашто се свим библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којима располажу и препусти избор? То би могло бити добро и праведно решење. Постоји и идеја директора Народне библиотеке Србије Сретена Угричића да се оснује конзорцијум библиотека, чиме би библиотеке биле у бољем положају и могле би да утичу на много тога, па и на квалитет књига, што би такође требало подржати.
Разлога за то што је откуп био овакав какав је сигурно има много, почев од тога да је новца било једва толико да се откупи у просеку једна и по књига по издавачу, што је, наравно, неодрживо, па до тога да комисија (која се формира пред сам откуп и коју, осим председника, чине увек други људи), није имала времена ни за читање понуђених књига, а камоли за њихово критичко процењивање. Показало се, између осталог, и то да не постоји чврст критеријум за откуп књига које су битне за библиотеке. Јер, ако се има мало пара, онда би морало да се купује само оно што је заиста најбоље. Овако, одлуком да се неки наслови не откупе, оштећене су много више управо библиотеке и њихови корисници, а много мање издавачи (ако се узме у обзир стварни смисао откупа).
Зато се опет враћамо на оно питање с почетка текста. Зашто библиотекари немају одлучујућу реч приликом одабира књига за откуп, када се те књиге и набављају (барем је тако декларисано) за потребе библиотека? Вероватно зато што би се библиотеке свакако одлучивале за књиге, а не за издаваче, што некоме, изгледа, не иде у прилог.

Ана Јанковић

17. Мајски сајам књига у Народној библиотеци Бор од 27. до 31. маја 2002. године

Овогодишњи 17. Мајски сајам књига у Народној библиотеци Бор ни по чему није изневерио очекивања ни самог организатора, ни излагача (16 издавачких кућа), ни посетилаца, у смислу да није био ни бољи ни гори од прошлогодишњег. Од прошлогодишњег се ипак разликовао по већем броју издавача, већем броју књижевних вечери, али и бољом посетом (Сајам је видело око 3000 људи). Међутим, када су овакве манифестације у питању, у центру интересовања је ипак – књига. Већ после првог разгледања штандова, наметнуо се закључак да 17. Сајам неће бити упамћен по новим и вредним издањима, свежим, тек изашлим испод пресе, јер, не треба заборавити, Мајски сајам у Бору одржава се на средини између два сајма књига у Београду. Разумљиво је да је тежња сваког издавача да управо на Београдском сајму представи што више нових издања. Управо зато се и не може очекивати да издавачи дођу на борски сајам са књигама које ће се на београдском сајму тек појавити. То се могло видети и на књижевним вечерима (којих је, ипак, било десет за четири дана, – погледати “Летопис библиотеке” у овом броју) када су издавачи били у обавези да представе неку своју књигу или издавачку кућу. Иако то нису били неки значајнији издавачки подухвати, изузимајући издање Народне библиотеке Бор, књигу Десет писаца, десет разговора, те књижевне вечери су, ипак, биле успешне и, што је веома важно, на задовољство и учесника и организатора, веома добро посећене. И ове године организатор се суочио са уобичајеним проблемима током припрема за сајам. Издавачи најаве свој долазак, а затим га у последњем тренутку откажу; готово до последњег дана се не зна ко ће од гостију доћи (тако је био најављен долазак Исидоре Бјелице, а затим отказан). Међутим, све су то проблеми са којима се мора од самог почетка рачунати. Важно је напоменути то да су запослени у Народној библиотеци, кад је организовање сајма у питању, постали један веома добро уигран тим, и да је бар са те стране, све ишло много лакше него претходних година.
Пет дана је Народна библиотека, а самим тим и град Бор, била домаћин издавачима из Београда, Ниша, Панчева, Новог Сада, Бора и Црне Горе (“Светигора”, Цетиње), а самим тим и стециште свих оних који воле књигу, било да су дошли да разгледају и купе књигу, било да су и сами ствараоци. Тако су гости бројних књижевних вечери (било их је по три дневно) били књижевни ствараоци, критичари, уредници, рецензенти.
Време у коме живимо довело је у питање одржавање многих културних манифестација, што, на срећу, није био случај и са Сајмом књига у Бору. Овај сајам, с правом, годинама носи епитет најзначајнијег културног догађаја у Борској општини, а можда и шире. Зато и није претерано убудуће очекивати максималну ангажованост свих оних од којих судбина сајма зависи. То се првенствено односи на СО Бор, који и иначе финансијским средствима омогућава да се овај сајам одржава, али он заслужује и много више, тј. да одржавање ове манифестације уђе у годишњи календар градских збивања, и да се Народна библиотека Бор знатно више помогне у самој организацији, јер то није нимало једноставан задатак, без обзира на то са колико се ентузијазма он обавља.
Дакле, нека не звучи претенциозно напред речено о значају сајма који је, руку на срце, више пута непотребно стављан на маргине културног живота нашег града, а на рачун наших других културних манифестација, које то не заслужују у толикој мери.
Чињеница је да ни са овог сајма нико није отишао незадовољан. Заслуге су и на страни организатора, који се потрудио да максимално изађе у сусрет издавачима и посетиоцима, али и на страни самих издавача, који су омогућили значајне сајамске попусте и разне друге погодности приликом плаћања, не би ли омогућили свима (или готово свима) да купе понеку књигу.
Куповина на Мајском сајму за Народну библиотеку Бор представља значајан вид набавке. Библиотека је на овом сајму купила више књига него на претходном, и то претежно нових наслова. Купљено је око 500 књига (укупно 230 наслова – 180 нових). Притом се водило рачуна да се фондови обогате, најпре новим насловима, али и да се обнове већ постојећи, али оштећени или изгубљени наслови. У оквирима могућности, мислило се и на потребе и жеље чланова, корисника библиотеке.
Седамнаести Мајски сајам недавно је завршен. Остаје читава година да се испланира наредни. Можда уз мало другачију организацију, можда у неком другом, већем простору, са више излагача и већим бројем нових и добрих књига. И – надајмо се – са мање финансијских проблема, јер организатор једне овакве манифестације, у граду какав је наш Бор, не би смео да брине о новцу, већ о неким мало суптилнијим стварима.

Ана Јанковић

Крај октобра је време када се организује једна од већих европских манифестација писане речи – Сајам књига у Београду. И поред познатих несугласица и недоумица око организације, Сајам је протекао у необично живој и, рекло би се, гламурозној атмосфери. Хале 1 и 14 Београдског сајма, у којима се традиционално одржава Сајам књига, личиле су на прави мали “град књиге” (обележје овог Сајма су биле “улице” назване именима наших познатих књижевника), што не само да је било новина у организацији, већ је и олакшавало сналажење посетилаца, а самом Сајму давало сасвим нов изглед који ће се памтити.
И не само то – штандови су другачије изгледали, био је прегледнији распоред излагача, а и величина излагачког простора је била примерена значају издавачке куће (до сада то није било тако), што, на неки начин, указује на реалније сагледавање стања у савременом издаваштву код нас.
Било је доста нових књига, и то добрих књига; излагало је око 480 издавача, међу којима су највећи српски и црногорски издавачи и 86 страних издавача.
И радници Народне библиотеке Бор су један свој радни дан провели на Сајму књига у Београду. За библиотечке раднике, Сајам је одлична прилика не само за куповину књига, већ и за сусрете са писцима, али и за договоре са издавачима о будућој сарадњи.
Свега тога било је и на овом Сајму.
Куповина књига на Сајму у Београду је један од основних (ако не и најважнији) видова набавке у Народној библиотеци Бор, јер се управо тамо (одједном) купи највећи број нових и вредних наслова.
Број приновљених књига у Народној библиотеци Бор у 2001. години не прелази бројку од 1500 књига, иако је наша обавеза, као народне библиотеке, да годишње набавиммо 4500 књига (притом се мисли и на обнављање наслова дотрајалих књига, а и на куповину нових наслова). На последњем Сајму у Београду, у октобру ове године, купљено је 330 примерака књига (од тога 223 наслова). Углавном су то нови наслови које одељења за одрасле и за стручну литературу нису поседовала. И Дечје одељење је приновило свој фонд, доста скромно, за 57 књига.
Последњих дана увелико пристижу и књиге које је за библиотеке у Србији од издавача откупило Министарство културе (такође један од важнијих видова набавке). То је још 250 нових књига.
За све нас који радимо у библиотеци, а сигурно и за наше кориснике, највећа би срећа била када бисмо могли да купимо све оно што се ново објави између два сајма књига. Пошто то, из финансијских разлога, једноставно није могуће, трудимо се да ипак набавимо оно што је највредније (не само у материјалном смислу, већ и у културолошком и научном) и најактуелније, помно пратећи књижевну продукцију, али и када је то могуће, жеље и потребе наших корисника.
То је постало веома тешко (само Народна књига из Београда је на последњем Сајму изложила 200 нових наслова) – у обиљу нових и вредних књига начинити такву селекцију, тј. одабрати што је могуће више добрих књига, а остати у оквирима нашег и више него скромног буxета (иако је књига наше основно средство за рад).
За књиге данас треба издвојити доста новца (према процени Народне библиотеке Србије, просечна цена књиге је 350 динара). Иако смо током године набавили неупоредиво мањи број књига него што је то наша обавеза (мада бројка од 4500 књига годишње за наше услове звучи помало претерано), и иако смо на Сајму купили (само) 330 књига, морамо истаћи да је Народна библиотека Бор била једна од ретких библиотека која је том приликом у оволикој мери увећала свој фонд.

Ана Јанковић

Фонд серијских публикација је, уопштено, извор за многа истраживања и, нарочито, за правовремено текуће информисање. У свакој библиотеци овај фонд би морао бити незаменљив и непресушан извор информација, па би, сходно томе, и садржај фонда морао бити свеобухватан и комплетан, без тематских ограничења, чиме би биле обухваћене многе гране знања.
Богатство овог фонда веома подиже вредност сваке библиотеке која га поседује, и представља тачку привлачења за све оне, који ће, користећи ову врсту грађе, бити свакодневно везани за ову установу.
Због свега тога, фонд серијских публикација (периодике) мора бити један од основних фондова сваке библиотеке.
Имајући све ово у виду, у Народној библиотеци Бор се, од почетка 2001. године, приступило сређивању постојеће грађе фонда периодике, који се дотада, несређен, нередовно евидентиран и необрађен, налазио на местима у библиотеци, која нису била предвиђена за смештај ове врсте библиотечке грађе.
Народна библиотека Бор је од 1962. године (од када је почело евидентирање серијских публикација) до 1995. године прикупила велики број наслова. Увидом у књигу инвентара серијских публикација вођену за овај период, може се утврдити да је уписано укупно 1430 инвентарских јединица (годишта) серијских публикација. Од 1995. године није вођена евиденција приспелих публикација у књизи инвентара, па је пронађено много публикација штампаних од 1995. до 2001. године које су мање-више редовно пристизале у библиотеку, а које нигде нису евидентиране. Показало се да је Народна библиотека Бор у периоду од 1962. до 1995. године располагала са више од 150 различитих наслова новина, часописа, зборника, итд, од којих је највећи, број, наравно прилично нередовно пристизао. Биле су ретке оне публикације које су библиотеку редовно пристизале.
Велики део овог фонда представљале су публикације комунистичко-марксистичко-социјалистичко- самоуправљачке оријентације. То довољно говори и о начину и о критеријуму по коме су се набављале серијске публикације, као и то да велики број наслова не подразумева истовремено и квалитет, нити редовитост пристизања у библиотеку.
Ипак – олакшавајућа околност – види се да је Народна библиотека у овом периоду и то путем претплате набављала и такве часописе као што су Багдала, Библиотекар, Лингвист, Бранково коло, Књижевност (и данас у претплати набавља овај часопис), Филмска култура, Развитак итд.
У претплати је, ако је веровати књизи инвентара, набављана и Библиографија Југославије (од 1950. до 1978. године), али приликом ревизије 2001. године ове публикације нису пронађене. Разлози за то нису познати.

Структура фонда серијских публикација – данас

До данас су у Народној библиотеци Бор инвентарисане укупно 1732 инвентарске јединице серијских публикација. С обзиром на то да је у фонду периодике свака инвентарска јединица у ствари једно годиште, а да свако годиште има више свезака, добија се утисак обимности грађе. Међутим, то је ипак привид, ако се узме у обзир шта је и како набављано, и шта је, након последње ревизије (и отписа) 2001. године остало.
Остала је укупно 681 инвентарска јединица.
Што се саме структуре фонда тиче, нови контролни картони (написани након ревизије према стварном стању фонда) показују да Библиотека поседује:

– 9 наслова из области библиотекарства
– 12 наслова из области филмске, позоришне, ликовне и уметности уопште
– 40 наслова из области књижевности, уметности и културе
– 7 наслова публикација које обрађују друштвено-историјске теме
– 24 наслова осталих серијских публикација

Библиотека поседује и 5 наслова часописа на страним језицима (енглески, француски и немачки).
То је укупно 90 наслова различитих серијских публикација. Притом, свакако треба нагласити да нису сви они редовно пристизали у Народну библиотеку Бор, те да има и оних наслова од којих Библиотека поседује само по једно, па и то непотпуно годиште.
Најредовније и најдуже су у Библиотеку пристизали управо они часописи на које је Библиотека била претплаћена. То су:

– Багдала (1970-2000)
– Библиотекар (1953-1997)
– Градац (1978-1998)
– Градина (1972-1998)
– Књижевност (1963-2001)
– Развитак (1961-1998), итд,

У 2001. години Библиотека путем претпате добија часописе: Психологија данас, Књижевни гласник, Свеске, Књижевност, Добро јутро, Златна греда.
Претплаћена је и на дневну и недељну штампу (Политика, Вечерње новости, Данас, Борба, НИН, Илустрована политика) и на дечју штампу (Велико двориште, Витез, Политикин забавник).
На информативном одељењу Народне библиотеке Бор се налази и својеврстан изложбени простор где су изложене фотокопије насловних страна часописа, што треба да упути кориснике у то чиме све Библиотека располаже на одељењу серијских публикација.
Бројке показују да највећи део фонда периодике чине наслови из области књижевности, културе и уметности, што је добро, али је уочљив недостатак часописа из области науке и технике, што би се у наступајућем периоду морало превазићи.

Смештај и коришћење фонда серијских публикација

Велики проблем који ће се неминовно наметнути јесте проблем простора. Када набавна политика достигне један нормалан ритам, проблем ће се нагло актуелизовати.
Одељење периодике, наиме, нема одговарајући простор. Налази се у приземном делу библиотеке у једној малој одвојеној просторији (10м) и део је информативног одељења. Одељење периодике ће користити исту читаоницу на информативном одељењу коју користе чланови библиотеке који читају дневну и недељну штампу.
Када у потпуности буде завршена обрада фонда периодике и када он буде унет у аутоматску базу података (као и фонд монографских публикација), и ова библиотечка грађа биће дата члановима Народне библиотеке Бор на коришћење. Серијске публикације са одељења периодике моћи ће да користе сви они који имају чланску карту одељења за одрасле и одељења стручне литературе Народне библиотеке Бор за текућу годину.
Нашим корисницима је већ познато да се дневна и недељна штампа не износи из библиотеке. Остале публикације (часописи) ће се, под одређеним условима (задужење, реверс) моћи изнети из библиотеке или користити у читаоници информативног одељења. На одељењу периодике неће бити дозвољен слободан приступ публикацијама. Коришћење ће бити могуће само уз помоћ и посредовање библиотекара и помоћу електронског каталога. Према савету из Народне библиотеке Србије, планирано је да се у Народној библиотеци Бор инсталира компјутерски програм ЦОБИСС, чиме ће се знатно олакшати рад на обради публикација, али и само коришћење публикација, не само серијских, већ и монографских, јер овај програм пружа огромне могућности за детаљнија претраживања по разним основама, тако да ће само постојање, а и коришћење лисних каталога постати излишни.

Савремена библиотека, у време наглог и непрекидног раста информација на најразличитије теме, постаће стециште знања, извор података о достигнућима у свим областима људског стваралаштва. Свака библиотека данас, колико год је то могуће, мора прерасти од “места на коме се чувају књиге и са кога се позајмљују књиге” у такав информациони центар који у сваком тренутку може да одговори на најразноврснија питања својих корисника. И Народна библиотека Бор, у складу са својим могућностима, мора прерасти у такав центар. У томе, између осталог, и видимо улогу нашег одељења серијских публикација.