Ана Јанковић
О руднику бакра у Бору између два рата опширно је писано у претходним бројевимаБележнице. У то време, у „златно доба”, како су га називали борски рудник је био у власништву француског капитала. Све је било подређено производњи бакра, а Бор је постао један од највећих произвођача бакарне руде у свету. За само насеље то је много значило: захваљујући развоју рудника и расту производње, у Бор су се сливале реке људи у потрази за послом и зарадом. Од мале, забачене рударске колоније, настајао је модеран и индустријски град.
Све је то, међутим, имало и своју тамну страну. У то време, у свету је владала велика економска криза која није заобишла ни предратну Југославију. И у Бору је владала велика незапосленост, а радни (и животни) услови радника који су имали запослење били су готово неподношљиви. Са друге стране, производња бакра је расла, истовремено загађујући и уништавајући летину околних села.
У тим временима тешким за борске раднике и земљораднике из околних села, у Бор је у лето 1934. године дошао Ђорђе Андрејевић Кун, сликар и револуционар. Као сведочанство Куновог боравка у Бору настала је његова чувена мапа графика „Крваво злато”, прва од четири које су настале у његовој десетогодишњој графичкој активности.
„Крваво злато” је врста „романа у дуборезу”, урађеног по угледу на радове Франса Мазарела, белгијског графичара. То је серија гравира које у редоследу чине једну приповест, јединствену целину. На њима се могу видети напуштена имања, сељак који проклиње рудник који му је затровао земљу од које је живео; сељак је принуђен да ради у руднику -узима рударску лампу; потом следе призори из јаме и топионице, крај пламених пећи, потом у кругу породице уз сиромашан обед; слика експлозије топионичке пећи, сахрана погинулог радника; незадовољни и огорчени радници, окупљени у топионичком кругу; следе слике богаташких забава и пријема, кабаретских представа и свега онога у чему уживају малобројни богати; радници покрећу штрајк који се завршава стрељањем једног учесника.
Потпуно је јасан документарни карактер графика „Крваво злато”. Приказани су сви социјални и културолошки сегменти присутни у Бору 30. година прошлог века: староседеоци (сеоско становништво), који, због димом и прашином из рудника, уништених усева бивају принуђени да раде у руднику, радници рудари и топионичари, који као јефтина радна снага раде за страног капиталисту, рударска постројења, богати и сити страни експлоататори који, у истом том сивом и загађеном насељу, живе један сасвим други живот, потпуно одвојени од рударске колоније, склоњени иза зидова Француске касине.
Све то је видео Ђорђе Андрејевић Кун и његова мапа графика и није у то време имала други циљ до да буде средство пропаганде, најподеснији облик изражавања у борби за обесправљене.
Двадесет осам графика које чине мапу „Крваво злато” власништво су Ликовне збирке Музеја рударства и металургије у Бору од 1951. године. На основу ознаке 1-10, која стоји у левом доњем углу сваке графике, сматра се да су графике из мапе „Крваво злато”, којима разполаже музеј, први отисак из серије од 10 отисака које је радио сам Ђ. А. Кун у свом стану у Београду, на преси коју је лично израдио. Осим ових 10 (првих отисака), направио је још 250 примерака, али у штампарији Јована Лукса у Старом Бечеју, 1937. године.
У Бору је дело Ђ. А. Куна „Крваво злато” било излагано три пута: као прва поставка музеја у оснивању 1951. године (у просторијама бивше кафане „Весели рудар” Симе Јовановића), затим 1979. године у Музеју рударства и металургије (аутор изложбе је кустос музеја Душан Кабић) и ове, 2004. године (аутор изложбе је историчар уметности Јелена Милетић), поводом 100. годишњице рођења Ђорђа Андрејевића Куна и 70. годишњице од његовог боравка у Бору када су и настали цртежи на основу којих је он сачинио мапу графика „Крваво злато”.
Кратка биографија
Ђорђе Андрејевић Кун је рођен 31. марта 1904. године у Пољској. Основну школу је завршио у Берлину, штампарски занат у Београду, где се његова породица 1914. године преселила по избијању Првог светског рата. Упоредо са тим завршио је и четири разреда гимназије, а потом и уметничку школу у класи професора Љубомира Ивановића, Петра Добровића и Милана Миловановића. Дипломирао је 1926. године, након чега је боравио у Милану, Фиренци и Риму обилазећи сликарске школе и галерије. Годину дана провео је у Паризу. На конкурсу за грб града Београда 1933. године добио је прву награду. Учествоваоје у шпанском грађанском рату, а од 1941. године и у НОБ-у. У Јајце је стигао као илегални партијски радник 1943. године. На Другом заседању АВНОЈ-а, 29. 11. 1943. г. изабран је за члана Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, а затим за члана Привремене народне скупштине Демократске Федеративне Југославије и члана Законодавног одбора Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије 1944. године.
Одлуком Комитета за културу и уметност Владе ФНРЈ, 1947. г. му је додељено звање мајстор-сликар. Године 1950. изабран је за дописног, а 1958. за редовног члана Српске академија наука и уметности. Од 1956. до 1960. године био је председник Савеза ликовнихуметника Југославије, а од 1960. до 1963. године ректор Уметничке академије у Београду.
Умро је 17. јануара 1964. године у Београду.
Штампај (пдф)