Архиве категорија: Бележница бр. 11

Импресум и садржај

Импресум

Тираж: 300 примеракаБележница 11

За издавача Божица Кочбашли, директор Народне библиотеке Бор
Гл. и одг. уредник Ана Јанковић
Редакција Јелица Живковић, Весна Тешовић, Драгица Радетић, Драган Стојменовић,
Горан Миленковић, Виолета Станковић, Весна Јовановић
Припрема и прелом Александар Живуловић
Лектура и коректура Виолета Станковић
Штампа n-design Бор

Садржај

Реч забележена


Историја Лепоте (Умберто Еко)

Шта се дешава

Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку као чувар културне баштине
Весна Тешовић
Теорија библиотекарства, економија смисла, досезање бездана Горан Миленковић
Библиотека – место сусрета и разговора – слављење маштовитости и преданог рада
Весна Тешовић
Ревизија књижног фонда Народне библиотеке БорЈелица Живковић
Бил и Мелинда Гејтс Фондација Милица Матијевић

Живот библиотеке
Конкурс за кратку причу: Одлука жирија
Орао Едита Евгенија Цоловић
Провинцијска љубавНенад Максимовић
Садржај Немања Савић
Разговор са Драгославом Михаиловићем
Претерана чврстина у карактеру – пут до трагичног заплета
Весна Тешовић

Књиге, књижевност

Сатиром против тескобеМилен Миливојевић

На нашој стази

„Заборављени Румуни“? Радомир Д. Ракић
Хронологија књижевног живота у Бору током 20. века Весна Тешовић
70 година од настанка мапе графика „Крваво злато“ Ђорђа Андрејевића Куна Ана Јанковић
Шест деценија од смрти Миклоша Раднотија Стеван Молнар
Милан Д. Милетић: 1923-2004Милорад Грбовић
In Memoriam: Јарослав КандићДушан Кабић

Прикази, читања, расветљења

Вила РавијојлаМилорад Грбовић
„Мали Немо“ на највећем светском сајму књигаМилан Орлић
Неуморна динамика духа Виолета Станковић
„Приђи ближе и погледај добро…“Саша Д. Ловић
Како писатиБранислав Бане Димитријевић
Библиографија БележницеДрагица Радетић
Летопис библиотеке (8. септембар 2004 – 14. децембар 2004)

Библиографија Бележнице

Драгица Радетић

(1999–2004)

УВОД
Међу првим издавачким подухватима Народне библиотеке Бор је издавање Бележнице, листа библиотеке. Први број Бележнице је изашао у пролеће 1999. године, на стотридесетогодишњицу оснивања прве читаонице на подручју борске општине.
Уреднишво је у складу са првобитним концептом листа установило следеће рубрике: Живот Библиотеке; Шта се дешава; Књиге, књижевност; На нашој стази; Прикази, читања, расветљења и Летопис Библиотеке.
Главни и одговорни уредник прва четири броја Бележнице, у периоду од 1999. до 2001. године је Јелица Живковић. Од петог до седмог броја уредник је Горан Миленковић, а од осмог броја (пролеће 2003) Бележницу уређује Ана Јанковић.
Лист излази два пута годишње. Први број штампан је у Штампарско-издавачком предузећу „Бакар”-Бор, бројеви од 2. до 7. одштампани су у борској штампарији „Графомед”, а последња три броја штампа „n-design” Бор.
Бележница од шестог броја има ISSN број 1451-2378. Штампана је ћирилицом, на А4 формату у тиражу од 300 примерака.
Библиографија обухвата 10 бројева (од 1999. до 2004) и обрађује 209 библиографских јединица. Библиографски опис је рађен „de visu”, према Међународном стандарду за библиографски опис прилога у публикацијама – ISBD(CP). Садржинска обрада библиографских јединица уређена је према систему Универзалне децималне класификације, по макро УДК индексима, а класификација унутар тих група, азбучно и хронолошки. Библиографија садржи предметни и именски регистар.
БЕЛЕЖНИЦА / Народна библиотека Бор / главни и одговорни уредник Ана Јанковић. – Год. 1, бр. 1 (пролеће 1999) – . – Бор : Народна библиотека Бор, 1999 – . – 29 цм
Броширан повез. – Полугодишње.
ISSN 1451-2378
02 БИБЛИОТЕКАРСТВО. БИБЛИОТЕКЕ
1. БаковиЋ, Милица
Завештање – светлост и судбина / Милица Баковић
У: Бележница. – Год. 5, бр. 9 (2003), стр. 12–14.
2. Бањац, Јелена
Катедра за библиотекарство и информатику на Филолошком факултету Универзитета у Београду / Јелена Бањац, Ана Јовановић // 5 : 9 (2003) 19.
3. Грбовић, Милорад
Могућност формирања медијатеке у Народној библиотеци Неготин / Милорад Грбовић // 4 : 6 (2002)
8–11.
*Са литературом
4. „БЕЧКА школа”, смер библиотекарство : Biicherein Wien / Милорад Грбовић // 5 : 9 (2003) 17–18.
5. Живановић, Душанка
Из историје борског библиотекарства / Душанка Живановић // 1 : 1 (1999) 4–6.
6. Живковић, Јелица
О лажима и другим демонима / Јелица Живковић // 3 : 4 (2001) 20–21.
7. БИБЛИОТЕКА плус / Јелица Живковић // 3 : 5 (2001) 12–14.
8. ИМА ли наде за школске библиотеке / Јелица Живковић // 4 : 7 (2002) 4–5.
9. БИБЛИОТЕКА у улози локалног информационог центра / Јелица Живковић// 5 : 8 (2003) 11–13.
10. ЈАНКОВИЋ, Ана
Савиндан – крсна слава и Дан Народне библиотеке Бор / Ана Јанковић // 3 : 4 (2001) 4–5.
11. ФОНД серијских публикација у Народној библиотеци Бор / Ана Јанковић // 3 : 5 (2001) 4–6.
12. БЕОГРАДСКИ сајам – празник књиге и читања / Ана Јанковић // 3 : 5 (2001) 19–20.
13. ОТКУП – за (због) кога / Ана Јанковић // 4 : 7 (2002) 7–8.
14. ОСАМНАЕСТИ сајам књига у Народној библиотеци Бор / Ана Јанковић // 5 : 8 (2003) 22–24.
15. БЕОГРАДСКИ сајам књига / Ана Јанковић // 5 : 9 (2003) 25–26.
16. ДА ли је књига ваша потреба? / Ана Јанковић // 6 : 10 (2004) 19–21.
17. ЈАНОШЕВИЋ, Бисерка
135 година библиотекарства у борском крају / Бисерка Јаношевић // 6 : 10 (2004) 15–16.
18. ЈОВАНОВИЋ, Весна
Наше дечије одељење / Весна Јовановић // 3 : 4 (2001) 6–7.
19. ДЕЦА уче / Весна Јовановић // 3 : 5 (2001) 18–19.
20. У БИБЛИОТЕЦИ о адолесценцији / Весна Јовановић // 4 :7 (2002) 18.
21. ЧИТАЊЕ – не само културна потреба, већ и навика / Весна Јовановић // 5 : 8 (2003) 17–18.
22. ТРИБИНА о „новој школи” / Весна Јовановић // 5 : 9 (2003) 28.
23. КАЛАПИШ, Марија
Издавачка делатност у библиотекама / Марија Калапиш // 5 : 8 (2003) 4–10.
24. КОЧБАШЛИ, Божица
Лична карта Народне библиотеке Бор / Божица Кочбашли / 1 : 1 (1999) 7–9.
25. ШКОЛСКЕ библиотеке / Божица Кочбашли // 1 : 2 (1999) 6–7.
26. СЕОСКЕ библиотеке / Божица Кочбашли // 2 : 3 (2000) 5–6.
27. МАЛЕШЕВИЋ, Наташа
Читалишта и Читаоница карановачка / Наташа Малешевић // 5 : 9 (2003) 15–16.
28. МАЛИЋ, Драгана
Играчкотеке, играонице и лекотеке / Драгана Малић // 3 : 4 (2001) 7–10.
*Са литературом
29. ИГРАЧКЕ – нова врста некњижне библиотечке грађе / Драгана Малић // 3 : 4 (2001) 10–14.
*Са литературом
30. ОБЛИЦИ допунских извора финансирања у јавним библиотекама и архивима Велике Британије / Драгана Малић // 6 : 10 (2004) 4–7.
*Са литературом
31. МАТИЈЕВИЋ, Милица
Интелектуалне слободе и библиотека / Милица Матијевић // 5 : 9 (2003) 4–6.
*Са литературом
32. МАТОВИЋ, Маријана
У почетку беше реч : изложба публикација на 96 језика света из фондова Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку / Маријана Матовић // 5 : 9 (2003) 9–11.
33. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Феномен читања у светлу промене носилаца информација / Горан Миленковић
// 4 : 6 (2002) 12–16.
*Са литературом
34. МЛАДЕНОВИЋ, Власта
153 година Неготинске библиотеке / Власта Младеновић // 1 : 2 (1999) 4–5.
35. НЕШИЋ, Тихомир
Човек без књиге – шта је то / Тихомир Нешић// 5 : 8 (2003) 25.
*Текст прочитан на отварању 18. Сајма књига у Народној библиотеци Бор
36. ОТАШЕВИЋ, Даница
Светлоносац културе / Даница Оташевић // 5 : 8 (2003) 19–20.
37. РАДЕТИЋ, Драгица
Ту мртви живе, а неми проговарају / Драгица Радетић // 4 : 7 (2002) 59–60.
38. СЛОБОДА интелекта или интелектуална слобода у библиотекарству / Драгица Радетић // 5 : 8 (2003) 14–16.
39. ПУТОКАЗ здравља у библиотеци / Драгица Радетић // 5 : 8 (2003) 34–35.
40. УМ у служби слободе / Драгица Радетић // 5 : 9 (2003) 7–8.
41. РАЈЗНЕР, Невена
Било је … / Невена Рајзнер // 1 : 1 (1999) 4.
42. РЕПАЦ, Бориславка
Изложба лековитог биља у библиотеци у Брестовцу / Бориславка Репац // 5 : 8 (2003) 36.
43. САВИЋ, Милисав
Читање (ни)је чин усамљености / Милисав Савић // 6 :10 (2004) 22.
44. СТОИЉКОВИЋ, Елица
Библиотека Музеја рударства и металургије у Бору / Елица Стоиљковић // 2 : 3 (2000) 4.
45. СТОЈАДИНОВИЋ Бас, Милан
Сесије против агресије и рата / Милан Стојадиновић Бас // 1 : 1 (1999) 17.
46. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган
Документарна вредност визуелних и аудио-визуелних извора у завичајним фондовима / Драган Стојменовић // 4 : 6 (2002) 4–7.
*Са литературом
47. ТЕШОВИЋ, Весна
Читалачко интересовање корисника дечијег одељења / Весна Тешовић // 3 : 5 (2001) 7–11.
*Са литературом
48. У ПОТРАЗИ за идентитетом града : трибине у Народној библиотеци Бор / Весна Тешовић // 6 :10 (2004) 28–29.
49. БИБЛИОТЕКА осликана чајем / Весна Тешовић // 6 : 10 (2004) 31.
050 ЧАСОПИСИ
50. ЂОРЂЕВИЋ-Максимовић, Јелена
Психологија данас / Јелена Ђорђевић-Максимовић // 3 : 5 (2001) 39–40.
*Приказ часописа
51. НЕДЕЉКОВИЋ, Живорад
Повеља, часопис за књижевност, уметност и културу / Живорад Недељковић // 5 : 9 (2003) 75–77.
*Приказ часописа
52. ОТАШЕВИЋ, Даница
Дисово пролеће / Даница Оташевић // 5 : 8 (2003) 21.
*Приказ часописа
53. ТРАИЛОВИЋ, Горан
Панчевачко читалиште / Горан Траиловић // 4 : 7 (2002) 9–10.
* Приказ часописа
069 МУЗЕЈИ. МУЗЕОЛОГИЈА
54. МИЈИЋ, Сузана
Етнолошка збирка Музеја рударства и металургије / Сузана Мијић // 5 : 9 (2003) 57–61.
*Са литературом
55. РИСТИЋ, Данијела
Стална поставка Музеја рударства и металургије у Бору / Данијела Ристић // 4 : 6 (2002) 42–45.
1 ФИЛОЗОФИЈА. ПСИХОЛОГИЈА
56. АРСЕНИЈЕВИЋ, Бобан
Протоскромност у протопостмодернизму / Бобан Арсенијевић // 1 : 2 (1999) 30–31.
*Приказ књиге Михаила Епштајна „Постмодернизам”
57. ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије
Антологија хумана: Бела Хамваш, Дерета, Београд, 2001 / Димитрије Ђорђевић // 4 : 6 (2002) 65–66.
*Приказ
58. РУСКА идеја Николаја Берђајева / Димитрије Ђорђевић // 5 : 8 (2003) 76–77.
*Приказ
59. ЂОРЂЕВИЋ-Максимовић, Јелена
Ескапизам и градско окружење / Јелена Ђорђевић-Максимовић // 4 : 6 (2002) 46–52.
*Са литературом
60. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган
Време у протоку књиге / Драган Стојменовић // 6 : 10 (2004) 8–14.
*Са литературом
61. ТЕШОВИЋ, Весна
Радоје Домановић вечно међу Србима / Весна Тешовић // 5 : 8 (2003) 61–64.
2 РЕЛИГИЈА. ТЕОЛОГИЈА
62. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Сто тридесет година кривељске цркве / Слободан Љ. Јовановић // 5 : 8 (2003) 58.
63. 170 година Тимочке епархије : кратак осврт на рађање духовног живота / Слободан Љ. Јовановић // 6 : 10 (2004) 49–51.
64. СИМИЋ, Зоран
Изложба Средњовековне цркве и манастири на Космају / Зоран Симић // 5 : 9 (2003) 27.
3 ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ
65. ЖИВКОВИЋ, Јелица
Радио Бор / Јелица Живковић // 4 : 6 (2002) 46–52.
66. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Соколско друштво у Бору 1930–1941 / Слободан Љ. Јовановић // 5 : 9 (2003) 46–50.
67. КРУГ, Адам
Како читати нас саме : Ервинг Гофман : Како се представљамо у свакодневном животу, Геопоетика, Београд, 2000 / Адам Круг // 4 : 6 (2002) 64–65.
*Са литературом
68. СУДБИНА воденог цвета / адам Круг // 4 : 7 (2002) 33–35.
*Приказ књиге Цветка Костића „Бор и околина”
69. ПРОЛЕГОМЕНА за сваку будућу прогностику : симболичко читање и симболички говор / Адам Круг // 5 : 8 (2003) 68–69.
*Поводом књиге „Креманско пророчанство : рукопис”, Интелекта, Ваљево, 2001/2002.
70. МАРКОВИЋ, Златја
Сто суседа у једном дому / Златја Марковић // 1 : 2 (1999) 8.
71. МИЈИЋ, Сузана
Етно-историјски процеси у источној Србији у 19. веку / Сузана Мијић // 5 : 9 (2003) 66–68.
72. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С.
Француско друштво Борских рудника (1904–1941) / Бранислав С. Миленковић // 5 : 8 (2003) 55–57.
73. ФРАНЦУСКО друштво Борских рудника : пословање и последице / Бранислав С. Миленковић // 5 : 9 (2003) 36–39.
74. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Ијаколон и ја / Горан Миленковић // 1 : 2 (1999) 11.
75. МИХАЈЛОВИЋ, Неда
Друштвени и културни развој Бора до Другог светског рата / Неда Михајловић // 5 : 9 (2003) 40–45.
*Са литературом
76. ПАНТИЋ, Ненад
Морална паника Кенета Томпсона / Ненад Пантић // 5 : 9 (2003) 71.
*Приказ књиге Кенета Топсона : „Морална паника”, Clio, Београд, 2003.
77. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган
Обреди, ритуали, празници и ритуализовани јавни скупови у Бору / Драган Стојменовић // 3 : 4 (2001) 35–40.
*Са литературом.
78. ИДЕНТИФИКАЦИЈА бактерија у стилу мишљења: Мери Даглас: Како институције мисле, Реч, Београд, 2001 / Драган Стојменовић // 3 : 5 (2001) 40–42.
79. ЧИТАЊЕ куће – читање града : Urbis morientis imago / Драган Стојменовић // 4 : 6 (2002) 53–61.
*Са литературом
80. СЕЛО Бор / Драган Стојменовић // 5 : 8 (2003) 41–48.
*Са литературом.
81. ЗАКОНИТОСТ кризе у политичкој употреби простора / Драган Стојменовић // 5 : 9 (2003) 51–56.
*Са литературом
82. КРСТИЋ, Дејан
Истина у традицији: Славољуб Гацовић: Путеви истине, Матична библиотека „Светозар Марковић”, Зајечар, 1999 / Дејан Костић // 3 : 4 (2001) 41–43.
83. МИЛЕТИЋ, Јелена
Слике тајни / Јелена Милетић, Небојша Миликић // 5 : 9 (2003) 29–31.
*Са литературом
5 ПРИРОДНЕ НАУКЕ
84. МАРЈАНОВИЋ, Топлица
Раденко Лазаревић : Крас Дубашнице, Горњана и Мајданпека, ШРИФ, Бор, 1999 / Топлица Марјановић // 1 : 2 (1999) 21–22.
6 Примењене науке. медицина. техника
85. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Стогодишњица борског рудника : кратка повест открића / Слободан Љ. Јовановић //5 : 8 (2003) 50–54.
86. МИЛЕНКОВИЂ, Бранислав С.
„Златно доба” Борског рудника 1930–1941 / Бранислав Миленковић // 6 : 10 (2004) 32–35.
87. ТЕШОВИЋ, Весна
Издавачка делатност у Бору / Весна Тешовић // 4 : 7 (2002) 25–28.
7 Уметност. архитектура. фотографија. музика. спорт
88. ВИДОВИЋ, Мирјана
Кнежев дворац у Брестовачкој бањи / Мирјана Видовић // 2 : 3 (2000) 23–24.
89. МАРЈАНОВИЋ, Драган
Филмска грађа „Бакар-филма” (Телевизија Бор) / Драган Марјановић // 6 : 10 (2004) 30.
81 Лингвистика. језици
90. Арсенијевић, Бобан
Српски језик и нови миленијум / Бобан Арсенијевић // 1 : 2 (1999) 14–15.
91. Миленковић, Горан
Речи које опет живе : Татомир Вукановић : Речник древнога рударства у замљама централног Балкана 12–18. века, Музеј рударства и металургије Бор, 1998 / Горан Миленковић // 1 : 1 (1999) 21.
*Приказ
92. ТУГА (и) напомена / Горан Миленковић // 1 : 2 (1999) 24–25.
93. ТЕКСТОЛОГИЈА Душана Иванића : Душан Иванић : Основи текстологије…, Народна књига, Београд, 2001 / Горан Миленковић // 3 : 5 (2001) 43–45.
*Приказ
94. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Библиотечки логос / Станиша Милосављевић // 1 : 2 (1999) 23.
95. МУКЕ с речницима / Станиша Милосављевић // 2 : 3 (2000) 27–28.
96. ОД идеје до облика / Станиша Милосављевић // 4: 7 (2002) 36.
97. ИЗ радионице / Станиша Милосављевић // 5 : 9 (2003) 72.
98. МОЛНАР, Стеван
Tradecteur interprete / Стеван Молнар // 4 : 6 (2002) 67–68.
99. НИКОЛИЋ, Ениса
О превођењу наслова књижевних дела / Ениса Николић // 5 : 8 (2003) 78–79.
82. Књижевност
100. МИЛЕТИЋ, Јелена
Зашто жене нису писале / Јелена Милетић // 5 : 8 (2003) 70–75.
*Поводом књиге Вирџиније Вилф : „Сопствена соба”, Плави јахач, Београд, 1995.
Са литературом
101. СЛАПШАК, Светлана

821.112.2-4 НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ. ЕСЕЈИ
102. СТАНКОВИћ, Виолета
Кафкина поетика простора / Виолета Станковић // 5 : 9 (2003) 62–65.
*Са литературом
821.134.3.09 ПОРТУГАЛСКА КЊИЖЕВНОСТ. КРИТИКА
103. ЛОВИЋ, Саша Д.
Против свеобухватности краха: Жозе Сарамаго: Слепило, Београд, 2001 / Саша Д. Ловић // 3 : 5 (2001) 42–43.
821.161.1.09-31 РУСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ РОМАНА
104. ЦОЛОВИЋ, Едита
Мотиви демонског у роману „Злочин и казна” Ф. М. Достојевског / Едита Цоловић // 6 : 10 (2004) 57–60.
821.163.2.-1 БУГАРСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПОЕЗИЈА
105. БОТЕВ, Христо
Хаџи Дмитар / Христо Ботев; са бугарског превео Венко Христов Борејн // 1 : 1 (1999) 18.
*Песма
821.163.41.09 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. КРИТИКА
106. ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бане
О бардовима (борске) критике/ Бане Димитријевић // 5 : 8 (2003) 80–81.
107. (А САД мало) о писцима / Бане Димитријевић // 5 : 9 (2003) 73–74.
108. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Има нешто међу нама / Радиша Драгићевић // 2 : 3 (2000) 25–26.
109. СТАНКОВИЋ, Милан
Литература је слобода / Милан Станковић // 2 :3 (2000) 25–26.
110. СТЕВАНОВИЋ, Светислав
Пиши кад већ говориш – читај кад је већ написано / Светислав Стевановић // 1 : 2 (1999) 26–27.
821.163.41.09-1 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ ПОЕЗИЈЕ
111. БРАНКОВИЋ, Бранислав В.
Фрагменти о поезији Милена Миливојевића: Лажу вегетаријанци, Бор,1991; Нећу више да се играм, Зајечар, 1996 / Бранислав В. Бранковић // 1 : 2 (1999) 18–19.
112. ВУКСАНОВИЋ, Оливера
Зујање у прекидима: Јелена Радовановић : Повремени прекиди са зујањем, Градска библиотека, Чачак, 2000 / Оливера Вуксановић // 2 : 3 (2000) 30–31.
113. ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бане
Поезија : одбрана и последњи дани / Бане Димитријевић // 6 : 10 (2004) 63–64.
114. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Царске песме / Радиша Драгићевић // 5 : 8 (2003) 37–38.
*Приказ књиге Милена Миливојевића „Царске песме”, Инорог, Бор, 2003.
115. ЛОВИЋ, Саша Д.
О поезији Радише Драгићевића / Саша Д. Ловић // 1 : 1 (1999) 30.
*Приказ књиге ”Зашто река има две обале”
116. ОД Козарске до Француске 7: Јован С. Митровић : Отворени рудник, Нолит, Београд, 2001 / Саша Д. Ловић // 3 : 5 (2001) 31–32.
117. NOX mickocosmica (Сто година Марка Ристића) / Саша Д. Ловић // 4 : 6 (2002) 66–67.
118. ОЖИЉЦИ и црна знамења / Саша Д. Ловић // 4 : 7 (2002) 30.
*Приказ књиге Милана Мирића: „Трачки коњаник”, Инорог, Бор, 2001.
119. МАКСИМОВИЋ, Ненад
„Шта” и „како” савремене поезије у нас / Ненад Максимовић // 3 : 5 (2001) 48–50.
120. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Песме без хаљина / Милен Миливојевић // 2 : 3 (2000) 13–15.
*О поезији Милана Стојадиновића Баса
121. ЗВУЦИ шарбановачке лире: Живко Аврамовић : Песник два завичаја / Милен Миливојевић // 2 : 3 (2000) 19–20.
122. ПРОДАВАЦ свежег бола : Јелена Радовановић : Ситне изнутрице, Бранково коло, Сремски Карловци, 2002 / Милен Миливојевић // 4 : 6 (2002) 38–39.
123. СТЕВАНОВИЋ, Светислав
„Ситне изнутрице” : најбоља књига борског аутора за 2002. годину / Светислав Стевановић // 5 : 8 (2003) 26–27.
124. СТОЈАДИНОВИЋ Бас, Милан
„Најбоља књига године” за 1998 – Радиша Драгићевић: Поезија / Милан Стојадиновић Бас // 1 : 1 (1999) 19.
125. МАЛО речи, многе мисли: Милен Миливојевић : Други колосек, Зајечар 1999 / Милан Стојадиновић Бас // 1 : 2 (1999) 20.
126. ТЕШОВИЋ, Весна
Сажетошћу до пуноће израза : Љубиша Рајковић Кожељац : Посвете, Инорог, Бор, 2001 / Весна Тешовић // 3 : 5 (2001) 34–35.
127. БОРСКИ поетски круг Милана Мирића / Весна Тешовић // 4 : 7 (2002) 29.
128. ДАМАРАЊЕ детињства / Весна Тешовић // 4 : 7 (2002) 32.
*Приказ књиге Радише Драгићевића: „Колико дуго живи дрвеће”
129. ТРАИЛОВИЋ, Горан
Есхатолог Ивана Илића / Горан Траиловић // 3 : 5 (2001) 32–33.
821.163.41.09-31 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ РОМАНА
130. СТАНКОВИЋ, Милан
Прошлост као бол, сан и дим : Никола Милошевић : Нит Михољског лета, Стубови културе, Београд, 1999 / Милан Станковић // 1 : 2 (1999) 29.
131. ТЕШОВИЋ, Весна
О додели награде „Најбоља књига године” за 2001 : Радиша Драгићевић : Самотиња, Нолит, Београд, 2001 / Весна Тешовић // 4 : 6 (2002) 21–22.
132. ТЕШОВИЋ, Драган
Емотивни осврт / Драган Тешовић // 3 : 5 (2001) 31–32.
*Приказ романа Радише Драгићевића „Самотиња”
821.163.41.09-32 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ ПРИПОВЕДАКА
133. ЛОВИЋ, Саша Д.
Оивиченост сетом: Бранислав Бане Димитријевић: Прави дан за у рибе, Handsome Publishers, Ниш, 2002 / Саша Д. Ловић // 4 : 6 (2002) 37.
134. ЛУТАЈУЋЕ сенке, уздигнуте и привидне : Стеван Молнар : Шапат годова: триплон, Бор, 2001 / Саша Д. Ловић // 4 : 6 (2002) 40–41.
135. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Мирис балканске свакодневице / Милен Миливојевић // 3 : 5 (2001) 29–30.
*Приказ књиге Бојана Димитријевића „Мирис енглеског чаја”
821.163.41.09-36 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ КРАТКИХ ПРИЧА
136. БРАНКОВИЋ, Бранислав В.
У простору кратке приче / Бранислав В. Бранковић // 2 : 3 (2000) 12–13.
137. НОВЕ приче у папучама / Бранислав В. Бранковић // 4 : 6 (2002) 37–38.
138. ЖИВКОВИЋ, Јелица
Приче у папучама / Јелица Живковић, Весна Тешовић // 4 : 6 (2002) 26–27.
139. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Ни по бабу, ни по стричевима : Рајко Мицин : Ни по бабу, ни по стричевима, Инорог, Бор, 2002 / Станиша Милосављевић // 4 : 6 (2002) 39–40.
821.163.41.09-84 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ АФОРИЗАМА, МАКСИМА, ИЗРЕКА, СЕНТЕНЦИ
140. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Афористичко умеће / Милен Миливојевић // 5 : 8 (2003) 39–40.
*Приказ књиге Јована Г. Стојадиновића : „Како се сеје и гаји празна слама”, Штампарија „Бакар”, Бор, 2003.
141. ПОСТХУМНО објављена књига / Милен Миливојевић // 5 : 9 (2003) 32.
*Приказ књиге Драгомира Раденковића : „Далеко је боље”, Штампа, радио и филм, Бор, 2002.
142. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Дриблинг духа : Милен Миливојевић : Ово није Данска, ШРИФ, Бор, 2001 / Станиша Милосављевић // 3 : 4 (2001) 31–32.
143. ЗАКУКУЛЕЛЕЧАЊЕ: Љубиша Микуловић Љуца: И ја вама. 2, Бор, 2002 / Станиша Милосављевић // 3 : 5 (2001) 33–34.
821.163.41.09-9 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ РАЗЛИЧИТИХ ДРУГИХ ЖАНРОВА
144. КОСТАДИНОВИЋ, Александар
Уметност дијалога: Бранимир Ћосић: Десет писаца -десет разговора, Народна библиотека Бор, 2002. / Александар Костадиновић // 4 : 6 (2002) 32–34.
145. ЛОВИЋ, Саша Д.
Човек рата и човек уопште: Славиша Саша Трифуновић: Жетва живота, Оскар, Зајечар, 1999. / Саша Д. Ловић // 3 : 4 (2001) 31–32.
821.163.41-1 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПОЕЗИЈА
146. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Калемар / Драгиша Драгићевић // 1 : 1 (1999) 19.
*Песма
147. ЛОВИЋ, Саша Д.
Моја кућа / Саша Д. Ловић // 1 : 1 (1999) 18.
*Песма
148. МИРИЋ, Милан
Метохијске ријеке / Милан Мирић // 1 : 1 (1999) 17.
*Песма
149. ПЕСМЕ / Милан Мирић // 4 : 7 (2002) 30–31.
150. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
У библиотеци 1–5 / Милен Миливојевић // 1 : 2 (1999) 16–17.
*Песме
151. РАДОВАНОВИЋ, Јелена
Песме / Јелена Радовановић // 3 : 5 (2001) 26–27.
152. СИТНЕ изнутрице – избор / Јелена Радовановић // 5 : 8 (2003) 28–29.
153. СТОЈАДИНОВИЋ, Милан Бас
Песме / Милан Стојадиновић Бас // 2 : 3 (2000) 16–17.
821.163.41-31 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. РОМАНИ
154. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Самотиња / Радиша Драгићевић // 4 : 6 (2002) 23–25.
*Одломак из романа
155. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Џода / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 44–48.
* Одломак из необјављеног романа
821.163.41-36 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. КРАТКА ПРИЧА
156. ГАВРИЛОВИЋ, Драга
Поверење / Драга Гавриловић // 5 : 9 (2003) 23–24.
157. ИВАНОВИЋ, Снежана
Сандуче / Снежана Ивановић // 5 : 9 (2003) 20–22.
158. ИГЊАТОВИЋ, Миодраг
Бело, плаво, црвено / Миодраг Игњатовић // 2 : 3 (2000) 9–10.
159. НОЋ пред дуго путовање у вечно / Миодраг Игњатовић // 4 : 7 (2002) 12–13.
160. МАРКОВИЋ, Миле
Зачин / Миле Марковић // 3 : 5 (2001) 17–18.
161. ПРВУЛОВИЋ, Милена
Маче / Милена Првуловић // 5 : 9 (2003) 22–23.
162. СТОЈКОВИЋ, Раде
Овде у паклу / Раде Стојковић // 1 : 1 (1999) 14–15.
163. КЉУЧ од пријатеља / Раде Стојковић // 1 : 2 (1999) 12.
821.163.41-4 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ЕСЕЈИ
164. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
О украденом споменику / Слободан Љ. Јовановић // 3 : 5 (2001) 47.
165. КРУГ, Адам
Немушти језик обреда прелаза / Адам Круг // 4 :7 (2002) 54–56.
166. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Заборављене књиге / Горан Миленковић // 1 : 1 (1999) 27.
167. ТАМНА срж / Горан Миленковић // 5 : 9 (2003) 69–70.
168. МОЛНАР, Стеван
Збогом песниче / Стеван Молнар // 3 : 5 (2001) 46–47.
169. СТАНКОВИЋ, Виолета
Владислав Петковић Дис : „Можда спава” / Виолета Станковић // 5 : 8 (2003) 65–67.
821.163.41-5 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ГОВОРИ
170. ЖИВКОВИЋ, Јелица
Уводна реч уредника / Јелица Живковић // 1 : 1 (1999) 3.
171. ЈАНКОВИЋ, Ана
Уз десети број Бележнице / Ана Јанковић // 6 : 10 (2004) 2.
172. САВИЋ, Милисав
Реч на отварању 16. Сајма књига у Бору / Милисав Савић // 3 : 4 (2001) 17.
173. ТЕШИЋ, Милосав
Реч на отварању 17. Сајма књига у Бору / Милосав Тешић // 4 : 6 (2002) 20.
821.163.41-7 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. САТИРА. ХУМОРЕСКА. ПАРОДИЈА
174. МИЦИН, Рајко
Избор из књиге : Ни по бабу, ни по стричевима / Рајко Мицин // 3 : 4 (2001) 24–26.
175. ТЕШОВИЋ, Драган
Књига у тржишном свету чуда / Драган Тешовић // 3 : 4 (2001) 18–19.
821.163.1-9 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. РАЗЛИЧИТИ ДРУГИ ЖАНРОВИ
176. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
За и против награде / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 65–66.
821.163.41-94 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. МЕМОАРИ. УСПОМЕНЕ. ДНЕВНИЦИ
177. ВОРОНЦОВ, Александар Фјодорович
Бор – живот и сећања : сага о Воронцовима/ Александар Фјодорович Воронцов // 5 : 9 (2003) 33–35.
* Одломак
821.163.41-83 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. РАЗГОВОРИ. ДИЈАЛОЗИ. ИНТЕРВЈУИ
178. ВЕЛМАР-Јанковић, Светлана
Српска историја као Библија / Светлана Велмар-Јанковић; разговор водила Златја Марковић // 1 : 1 (1999) 15–16.
179. ГОЛУБОВИЋ, Горан
Савремени изазови адолесценције / Горан Голубовић ; разговор водила Весна Јовановић // 4 : 7 (2002) 19–22.
180. ДАМЈАНОВИЋ, Ратомир Рале
У верзији Ралета Дамјановића / Ратомир Рале Дамјановић; разговор водила Златја Марковић // 2 : 3 (2000) 10–11.
181. КАЛЕЗИЋ, Драгиша
Беседа о беседама / Драгиша Калезић; разговор водила Драгица Радетић // 3 : 5 (2001) 21–24.
182. КУИЋ, Гордана
Гостовање у Бору / Гордана Куић; разговор водила Златја Марковић // 2 : 3 (2000) 7–8.
183. МАРКОВИЋ, Мирко С.
Хумор : основа књижевности за децу / Мирко С. Марковић ; разговор водила Весна Јовановић // 5 : 8 (2003) 32–33.
184. ПЕТРОВИЋ, Горан
Горан Петровић у Бору / Горан Петровић; разговор водила Златја Марковић // 3 : 4 (2001) 26–28.
185. ПОПОВ, Раша
Човек није тица / Раша Попов; разговор водила Весна Јовановић // 4 : 7 (2002) 14–17.
186. ПРОДАНОВИЋ, Милета
Књижевност као одбрана и последњи дани / Милета Продановић; разговор водила Весна Тешовић // 5 : 8 (2003) 30–31.
187. СИМИЋ, Томислав М.
Војвода Миленко Стојковић : историја која живи / Томислав М. Симић; разговор водила Весна Тешовић // 6 : 10 (2004) 35–37.
188. СТОЈКОВИЋ, Градимир
Писати на дечији начин / Градимир Стојковић; разговор водила Весна Тешовић
// 4 : 6 (2002) 35–36.
189. ТРЕБЈЕШАНИН, Жарко
Трагедија без расплета / Жарко Требјешанин, Мирјана Булатовић; разговор водила Јелица Живковић // 4 : 7 (2002) 23–24.
190. ЋИРИЋ, Зоран
Урнебесно књижевно зезање / Зоран Ћирић; разговор водила Весна Тешови // 4 : 6 (2002) 27–30.
821.163.41.09-93 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ. КРИТИКА
191. ТЕШОВИЋ, Весна
Маче наопаче : Љубиша Симић : Маче наопаче, Инорог, Бор, 2002 / Весна Тешовић
// 4 : 6 (2002) 41.
821.163.41.09: 398 НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ
192. ТЕШОВИЋ, Весна
Марко Краљевић опет међу Србима, Инорог, Бор, 2001 / Весна Тешовић // 3 : 4 (2001) 28–31.
*Приказ књиге „Народне песме о Краљевићу Марку …”, прир. Славољуб Гацовић, Матична библиотека „Светозар Марковић” Зајечар, Књижевни клуб Инорог, Бор, 2001
821.511.141-1 МАЂАРСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПОЕЗИЈА
193. КАНТОР, Петер
Сиво свитање / Петер Кантор; са мађарског превео Стеван Молнар // 4 : 6 (2002) 69.
*Песма
194. РАДНОТИ, Миклош
Стасите девице, пастири и стада / Миклош Радноти; са мађарског превео Стеван Молнар // 4 : 6 (2002) 69.
*Песма
9 ГЕОГРАФИЈА. БИОГРАФИЈЕ. ИСТОРИЈА
195. ГРБОВИЋ, Милорад
Прилози за историју Крајине / Милорад Грбовић // 6 : 10 (2004) 61–62.
*Са литературом
196. ЈАНКОВИЋ, Ана
Нове књиге о Брестовачкој бањи / Ана Јанковић // 2 : 3 (2000) 18–19.
*Приказ књига:”Брестовачка бања” , зборник радова у издању Туристичке организације општине Бор и
„Брестовачка бања” од Драгана Г. Ничића у издању Стручне књиге, Београд.
197. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Борски јубилеји : наши потенцијали и пропуштене прилике / Слободан Љ. Јовановић // 6 : 10 (2004) 52–53.
198. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав
Бор – историјски путокази : Слободан Љ. Јовановић : Бор – историјски путокази, Бор, 2001 / Бранислав Миленковић // 3 : 5 (2001) 28–29.
199. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
200 година од Првог српског устанка у Тимочкој крајини / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 43–48.
929 БИОГРАФИЈЕ
200. КАБИЋ, Душан
In Memoriam : Братислав Петровић / Душан Кабић // 4 : 6 (2002) 61–63.
201. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Како избећи смрти : у спомен Милану Стојадиновићу Басу (1937-2001) / Милен Миливојевић // 2 : 4 (2001) 21–22.
*У тексту су две песме Милана Стојадиновића Баса: „Смрт” и „Прстен живота”

199. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
200 година од Првог српског устанка у Тимочкој крајини / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 43–48.
929 БИОГРАФИЈЕ
200. КАБИЋ, Душан
In Memoriam : Братислав Петровић / Душан Кабић // 4 : 6 (2002) 61–63.
201. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Како избећи смрти : у спомен Милану Стојадиновићу Басу (1937-2001) / Милен Миливојевић // 2 : 4 (2001) 21–22.
*У тексту су две песме Милана Стојадиновића Баса: „Смрт” и „Прстен живота”
202. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С.
Милош Милутиновић, наш суграђанин / Бранислав С. Миленковић // 5 : 8 (2003) 59–60.
203. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Les rivieres descendent dans les bateaux: Ване Живадиновић Бор / Горан Миленковић
// 1 : 1 (1999) 22–24.
204. HOMAGE to : Ване Бор 1993–2003 / Горан Миленковић // 4 : 7 (2002) 38–39.
205. МИЛОШЕВИЋ, Александра
Човек иза камере / Александра и Милан Милошевић // 1 : 2 (1999) 28.
206. ПРОДАНОВИЋ, Милета
Надреалистичка акустика : портрет надреалисте у старости / Милета Продановић // 4 :7 (2002) 40–43.
*Преузето из: New moment: магазин за визуелну културу, 1996. бр. 5
207. РАДЕТИЋ, Драгица
Златна нит Ђорђа Вајферта / Драгица Радетић // 4 : 6 (2002) 59–61.
208. ФРАЊА Шистек (1854–1907) / Драгица Радетић // 6 : 10 (2004) 36–42.
*Са литературом
209. СТЕВАНОВИЋ, Светислав
Молитве на ушћу дуге : у помен Александру Драгићу–Помежанском / Светислав Стевановић // 4 : 7 (2002) 52–53.
ИМЕНСКИ РЕГИСТАР
АРСЕНИЈЕВИЋ, Бобан 56, 90
БаковиЋ, Милица 1
Бањац, Јелена 2
БОТЕВ, Христо 105
БРАНКОВИЋ, Бранислав В. 111, 136, 137
БУЛАТОВИЋ, Мирјана 189
ВЕЛМАР–Јанковић, Светлана 178
ВИДОВИЋ, Мирјана 88
ВОРОНЦОВ, Александар Фјодорович 177
ВУКСАНОВИЋ, Оливера 112
ГАВРИЛОВИЋ, Драга 156
ГОЛУБОВИЋ, Горан 179
ГрбовиЋ, Милорад 3, 4, 195
ДАМЈАНОВИЋ, Ратомир Рале 180
ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бане 106, 107, 113
ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша 108, 114, 146, 154
ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије 57–58
ЂОРЂЕВИЋ–Максимовић, Јелена 50, 59
ЖивановиЋ, Душанка 5
ЖивковиЋ, Јелица 6–8 , 9, 65, 137, 170, особа која интервјуише 189
ИВАНОВИЋ, Снежана 157
ИГЊАТОВИЋ, Миодраг 158, 159
ЈАНКОВИЋ, Ана 10–16, 171, 196
ЈАНОШЕВИЋ, Бисерка 17
ЈОВАНОВИЋ, Весна 18–22, особа која интервјуише 179, 183, 185
ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ. 62, 63, 66, 85, 164, 197
КАБИЋ, Душан 200
КАЛАПИШ, Марија 23
КАЛЕЗИЋ, Драгиша 181
Кантор, Петер 193
КОСТАДИНОВИЋ, Александар 144
КОЧБАШЛИ, Божица 24–26
КРСТИЋ, Дејан 82
КРУГ, Адам 67–69, 165
КУИЋ, Гордана 182
ЛОВИЋ, Саша Д. 103, 115–118, 133, 134, 145, 147
МАЛЕШЕВИЋ, Наташа 27
МАЛИЋ, Драгана, 28–30
МАРЈАНОВИЋ, Драган 89
МАРЈАНОВИЋ, Топлица 84
МАРКОВИЋ, Златја 70, особа која интервјуише 178, 180, 182, 184
МАРКОВИЋ, Миле 160
МАРКОВИЋ, Мирко С. 183
МАКСИМОВИЋ, Ненад 119
МАТИЈЕВИЋ, Милица 31
МАТОВИЋ, Маријана 32
МИЈИЋ, Сузана 54, 71
МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С. 72, 73, 86, 198, 202
МИЛЕНКОВИЋ, Горан 33, 74, 91–93, 166–167, 203–204
МИЛЕТИЋ, Јелена 83, 100
МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен 120–122, 135, 140–141, 150, 201
МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша 94–97, 139, 142–143, 155, 176, 199
МИЛОШЕВИЋ, Александра 205
МИЛОШЕВИЋ, Милан 205
МИРИЋ, Милан 148, 149
МИХАЈЛОВИЋ, Неда 75
МИЦИН, Рајко 174
МЛАДЕНОВИЋ, Власта 34
МОЛНАР, Стеван 98, 168, прев. 193–194
НЕДЕЉКОВИЋ, Живорад 51
НЕШИЋ, Тихомир 35
НИКОЛИЋ, Ениса 99
ОТАШЕВИЋ, Даница 36
ПАНТИЋ, Ненад 76
ПЕТРОВИЋ, Горан 184
ПОПОВ, Раша 185
ПРВУЛОВИЋ, Милена 160
ПРОДАНОВИЋ, Милета 186, 206
РАДЕТИЋ, Драгица 37–40, 207, 208, особа која интервјуише 181
Радноти, Миклош 194
РАДОВАНОВИЋ, Јелена 151, 152
РАЈЗНЕР, Невена 41
РЕПАЦ, Бориславка 42
РИСТИЋ, Данијела 55
САВИЋ, Милисав 43, 172
СИМИЋ, Зоран 64
СИМИЋ, Томислав М. 187
СЛАПШАК, Светлана 101
СТЕВАНОВИЋ, Светислав 110, 123, 209
СТАНКОВИЋ, Виолета 102, 169
СТАНКОВИЋ, Милан 109, 130
СТОЈАДИНОВИЋ Бас, Милан 45, 124, 125, 153
СТОИЉКОВИЋ, Елица 44
СТОЈКОВИЋ, Градимир 188
СТОЈКОВИЋ, Раде 162, 163
СТОЈМЕНОВИЋ, Драган 46, 60, 76–81
ТЕШИЋ, Милосав 173
ТЕШОВИЋ, Весна 47–49, 61, 87, 126–128, 131, 138, 191, 192, особа која интервјуише 186–188, 190
ТЕШОВИЋ, Драган 132, 175
ТРАИЛОВИЋ, Горан 53, 129
ТРЕБЈЕШАНИН, Жарко 189
ЋИРИЋ, Зоран 190
ХРИСТОВ Борејн, Венко прев. 105
ЦОЛОВИЋ, Едита 104
ПРЕДМЕТНИ РЕГИСТАР
Аврамовић, Живко – „Изабране и нове песме” – приказ 121
Адолесценција 20
Архитектура -Кнежев двор Брестовачка бања 88
Берђајев, Николај – „Руска идеја” – приказ 58
Библиотекари
образовање 2, 7
Библиотеке
улога и задаци 9, 36, 37
изложбе
предавања, разговори, изложбе
Библиотеке, народне
у Бечу 4
у Бору 5, 24, 41
у Неготину 34
Библиотеке, сеоске 26
Библиотеке, специјалне
Музеј рударства и металургије 44
Библиотеке, школске 8, 25
Библиотеци
изложбе, у 42, 45
предавања, трибине, у 22, 39, 42, 45
Библиотечка администрација
– извештаји 6
– финансије 30
Библиотечка грађа
– некњижна 3, 28, 29, 46
Библиотечка набавка
– легат 1
– откуп 13
Библиотечки фондови
-Дечије одељење 19
серијске публикације 11
Библиотечко издаваштво 23
Бор – издаваштво 87
Бор – историја града 63, 66, 75, 80, 197
Борски рудник 85, 86
Брестовачка бања 196
Брестовачка бања – Кнежев двор – архитектура 88
Булатовић, Мирјана – интервју 189
Вајферт, Ђорђе – биографија 207
Велмар-Јанковић Светлана – интервју 178
Вукановић, Татомир – „Речник древнога рударства …” – приказ 91
Вулф, Вирџинија: „Сопствена соба”
мотив 99
Гацовић, Славољуб – „Путеви истине” – приказ 82
Геологија
геоморфологија 32
Голубовић Горан, интервју 179
Гофман, Ервинг – „Како се представљамо у свакодневном животу” – приказ 67
Даглас, Мери – „Како институције мисле” – приказ 78
Дамјановић, Ратомир Рале – интервју 180
Димитријевић, Бојан – „Мирис енглеског чаја” – приказ 135
Димитријевић, Бранислав Бане – „Прави дан за у рибе” – приказ 133
Домановић, Радоје
карактерологија ликова 61
Достојевски, Фјодор Михајлович „Злочин и казна”
мотив 104
Драгић Помежански, Александар 210
Драгићевић, Радиша
„Зашто река има две обале” – приказ 115
Поезија – приказ 124
„Самотиња” – приказ 131, 132
– „Колико дуго живи дрвеће” – приказ 128
Епархија, Тимочка 63
Епштајн, Михаил – „Постмодернизам” – приказ 56
Етнологија – Источна Србија 71
Живадиновић Бор, Стеван – биографија 203, 204, 206
Иванић, Душан –„Основи текстологије …” – приказ 93
Издаваштво – Бор 87
Илић, Иван – „Есхатолог” – приказ 129
Интелектуална слобода – слобода мисли 31, 38, 40
Информисање – Радио 65, 70
Источна Србија – Етнологија 71
Језик, српски 90–92, 94–96
Јовановић, Слободан Љ. – „Бор – Историјски путокази” – приказ 198
Калезић, Драгиша – интервју 181
Кафка, Франц
појам простора 102
Кнежев двор – Брестовачка бања – архитектура 88
Књига 16
изложба 32
сајам у Београду 12, 15
сајам у Бору 14, 172, 173
Књига кроз време
филозофски аспект 60
Књижевна критика 106–110, 113, 119
Књижевно превођење 98, 99
Књижевност, балканска 101
Костић Цветко : „Бор и околина” – приказ 68
Космај – Цркве, средњовековне 64
Краљевић Марко – Народне песме 192
Креманско пророчанство : рукопис – приказ 69
Кривељ – Црква 62
Куић, Гордана – интервју 182
Лазаревић, др Раденко – „Крас Дубашнице, Горњана и Мајданпека” – приказ 84
Лековито биље, изложба 42
Марковић, Мирко С. – интервју 183
Микуловић, Љубиша – „И ја вама”. 2 143
Миливојевић, Милен
„Лажу вегетаријанци” – приказ 111
„Нећу више да се играм” – приказ 111
„Други колосек” – приказ 125
„Ово није Данска” – приказ 142
„Царске песме” – приказ 114
Милутиновић, Милош 202
Милошевић, Никола – „Нит михољског лета” – приказ 130
Милошевић, Миодраг Мика – биографија 205
Мирић, Милан
поезија – приказ 127
„Трачки коњаник” – приказ 118
Митровић, Јован С. – „Отворени рудник” – приказ 116
Мицин, Рајко – „Ни по бабу, ни по стричевима” – приказ 139
Молнар, Стеван – „Шапат годова – триплон” – приказ 134
Музеј рударства и металургије
етнолошка збирка 54
сталне изложбе 55
Народна веровања 77
Народне песме – Краљевић Марко 192
Петковић, Владислав Дис – „Можда спава” 169
Петровић, Братислав – биографија 200
Петровић, Горан – интервју 184
Политика, утицај 81
Попов, Раша – интервју 185
Продановић, Милета – интервју 186
Први српски устанак – Тимочка крајина 199
Психологија
-боравишни утицај 59, 79
Раденковић, Драгомир – „Далеко је боље” – приказ 141
Радио – Информисање 65, 70
Радовановић, Јелена
„Повремени прекиди са зујањем” – приказ 112
„Ситне изнутрице” – приказ 122, 123
Рајковић, Љубиша Кожељац – „Посвете” – приказ 126
Ристић, Марко 117
Рударство
у Бору 85, 86
Сајам књига
у Београду 12, 15
у Бору 14, 172, 173
Сарамаго, Жозе – „Слепило” – приказ 103
Симић, Љубиша – „Маче наопаче” – приказ 191
Симић, Томислав М. – интервју 187
Слобода мисли – Интелектуална слобода 31, 38, 40
Социологија културе
изложба 83
културни садржај друштвеног живота
Српски језик 90–92, 94–96
Стојадиновић, Јован Г. – „Како се сеје и гаји празна слама” – приказ 140
Стојадиновић Бас, Милан
поезија – приказ 120
биографија 201
Стојковић, Градимир – итервју 188
Тимочка крајина – Први српски устанак 199
Томпсон, Кенет – „Морална паника” – приказ 76
Требјешанин, Жарко – интервју 189
Трифуновић, Славиша Саша – „Жетва живота” – приказ 145
Ћирић, Зоран – интервју 190
Ћосић, Бранимир – „Десет писаца – десет разговора” – приказ 144
Филм
грађа 89
Француско друштво борских рудника (1903–1939) 72, 73
Хамваш, Бела – „Антологија хумана…” – приказ 57
Црква – Кривељ 62
Цркве, средњовековне – Космај 64
Часописи, прикази
Бележница 171
Дисово пролеће 52
Панчевачко читалиште 53
Повеља 51
Психологија данас 50
Читалиште
карановачко 27
Читање 21, 33, 35, 43
Читалачко интересовање 47
Шистек, Фрања (1954–1907) – биографија 208

Како писати

Бранислав Бане Димитријевић

У претходним чланцима писао сам о критичарима, писцима и општем стању у књижевности, са нагласком на издавачима. Анализа и критика којима сам покушао да их подвргнем (признајем – понекад сувише директно, понекад превише лично, а све време недовољно стручно), нису имале за циљ нити да увреде, нити да науче некога памети или одуче од писања, већ да подстакну на размишљање и преиспитивање, што би као последицу требало да има побољшање стваралачког рада, или барем свест о потреби за њиме.
У граду у коме постоји више десетина људи који себе сматрају писцима, и скоро исто толико (а можда и више?) професора и наставника српског језика и књижевности (да не спомињем све оне сродне делатнике, а има их много, којима књижевност није основна опсесија, али чије се професионално испуњење без ње не може у потпуности остварити), очекивао сам некакву, барем благу, ако не и грубу, полемичку или увређену реакцију, јер им је повод збиља и у пуној мери пружен на отвореној тацни. Ако је реакција и било (а знам да јесте), остале су у усменом облику, у међусобној одвојености истомишљеника разних врста и интереса.
Стога сам решио да овај мали „серијал” завршим (иако тема има још, и напретек), и то изношењема неких начела којих се држим приликом писања белетристике, свестан њихове недовољне стручности, и без намере да их икоме намећем као (не дај, Боже!) свете и непрекршиве законе. Намењена су, можда, највише почетницима у писању, као један од видова и могућности за проверу њиховог досадашњег и будућег рада. Такође представљају изазов искусним и афирмисаним ауторима да још једном преиспитају своје, али и моје ставове, и, уколико би у неком од наредних бројева резултате таквих промишљања јавно изнели, свакако би се степен мог задовољства овим градом и његовим књижевним животом значајно увећао.
Поштовање начела која следе, дакле, не гарантује квалитетно књижевно дело (пишући их, превасходно сам мислио на приче, али се, у мањој или већој мери, она односе и на друге врсте књижевности), нити може надоместити непостојање дара, али просто смањује шансе да коначан резултат писања буде потпуно лош. Исто тако, сматрам да је могуће написати добро дело и на сасвим другачији начин, само бих молио поштеног налазача да ме упути и на такве примере.
Да скратим, дакле, овај предугачак и мучан увод, прелазим, коначно, на тему.
Два су основна предуслова да би од писменог човека (уколико он то, наравно, жели) постао какав-такав писац. Први је да стално, много и аналитички чита. На тај начин, не само што шири општу културу, већ се и упознаје са начином писања, темама, стиловима и техникама других (бољих) писаца. Образложење многих, нарочито професора књижевности, да превелико познавање књижевности убија порив за писањем и смета слободи писања и оригиналности, напросто, не стоји. Пре ће бити да у таквим случајевима правог порива није ни било, а што се тиче овог другог, размислите о савету да градитељ мостова не треба да зна како су их градили други, његови претходници, из разлога оригиналности?!! Да ли је потребно коментарисати?
Други потребан предуслов је, ма колико то личило на плеоназам, да (писац мора да) стално пише, на разне начине и теме, нарочито на своме стваралачком почетку. На тај начин се „бруси перо” и проналази сопствени стил. Заступници тезе да треба писати мало, али добро, при чему се, обично, као пример потеже Милан Ракић, обично пишу мало и лоше. Просто, немогуће је радити било шта добро, па и писати, ако то радите два пута годишње. А Ракић је фасцинантан пример изузетно строгог критичара који је живео у великом писцу и човеку, и сâм Бог зна колики је број лоших, али сигурно и песама које би свако од нас поносно пригрлио као своја најдража чеда, а које су нестале у пламену његове тежње ка савршенству.
Крећући од ова два предуслова, написали смо причу (или слично), ставили је пред читаоца. Шта очекујемо од ње?
Пре свега да буде занимљива. Ово је прво и најважније правило, из простог разлога што нико не чита ништа што је досадно, осим ако је обавезно, или се тиче њега лично, па чак ни тад. Зато прича мора да има свој почетак, који ће на прави начин увести читаоца у радњу, средину, у којој ће му рећи све што овај треба да зна, и крај, где ће му саопштити поенту и извести га паметно из приче, дајући му да о њој још мало размишља. Шта и како треба писати у том почетку, средини и крају, може бити тема многих дебелих књига, и заиста је пуно различитих могућности, али ниједна од њих не садржи у себи досаду као постулат.
Замка коју у себи садржи ово начело је могућност да се писац одмакне даље од пуке занимљивости и због тога…
Прича мора у себи да носи поруку и лични став. Кроз испричани догађај, писац ставља на знање читаоцу нешто што се десило и (што неприметније, то боље) шта он о томе мисли, или га оставља да сам о томе донесе своје закључке, изјављујући (ваљда увек лажно), да је збуњен и у недоумици.
Често је (нарочито код добрих писаца) и постављање тешко решивих (обично моралних) дилема са подједнако лошим решењима, које читаоца дуго муче и терају га да се изнова враћа читању, где решење, ма колико дубоко скривено, ипак постоји.
Писац (поготово лош) шаље поруку читаоцу, чак иако то не жели, само што у том случају она може бити прилично поражавајућа за самог писца.
Замка овог начела је да порука буде преочигледна, тј. постаје дидактичка, што директно штети начелу занимљивости.
Писац, такође, мора да има и исказује лични емотивни однос према ликовима и догађајима из приче. Мора да их воли, мрзи, поштује, презире, било шта, само не сме бити равнодушан према њима. Уколико је прича успела, читалац се идентификује са неким од ликова (најчешће са главним), а према осталима почиње да гаји осећања слична пишчевим, чиме се на посредан начин остварује повратна емотивна спрега аутор–читалац, што чини додатни и, рекао бих, неопходни квалитет правог дела.
Ово начело, наравно, пренаглашено примењено, зна да одведе писца у тзв. „херц литературу”, илити кич, што такође има своју верну публику, али…
Прича, даље, мора да звучи аутентично и веродостојно, тј. читалац мора да поверује да се описани догађај стварно збио, или барем да се могао збити, баш тако како је и испричан. Постизање тога умногоме зависи од пишчевог дара и занатске вештине, али такође постоји начин да и мање даровити и вични аутори постигну сличан резултат. А то је, пре свега, коришћење модела из стварног живота. Дакле, упрошћено речено, ликове градите према стварним ликовима чије понашање у разним ситуацијама можете да предвидите, догађаје – према стварним догађајима, место догађања – према месту које добро познајете, па можете да га опишете.
Такав приступ носи опасност да вас повуче, па да просто препричавате стварне догађаје, онако како су се догодили, без икакве интервенције, чиме упадате у анегдотност или мемоарност, а ми овде причамо о fiction књижевности, измишљеној или бар обрађеној стварности која у рукама правог мајстора често изгледа реалније од (понекад стварно сулудог) живота.
При свему томе, потребно је користити језик разумљив просечном читаоцу белетристике (рецимо свршеном средњошколцу који је имао тројку из српског). Јасно је да чак и лош писац има знатно богатији речник од просечног конзумента књига, али је глупост парадирати тиме, из простог разлога што нико неће да чита оно што не може да разуме. Оставимо такве трикове политичарима.
Када сте, дакле, проверили своју причу по овим начелима, шта урадити са њом? Дајте је на читање пријатељу који се, канда, разуме у књижевност. Он ће вам најчешће рећи да је прича добра, што обично значи да вам је сувише добар пријатељ, да се не разуме у писање, или да му је била досадна, па је није довршио. Онда је дајте следећем пријатељу, који ће вам рећи да је лоша, што може да значи свашта, а обично не значи ништа. Дајте је затим наредном, који вам је дуго неће враћати под изговором да је још није прочитао, што значи да вас воли, али да му се прича уопште не допада. На крају је дајте ономе ко ће вам рећи шта му се допада, а шта не, па по његовим примедбама напишите нову верзију, и тако више пута.
Ово је врло делотворна метода, која са собом вуче само једну замку, а то је да врло брзо изгубите све своје пријатеље. А да бисте спречили да вам се то догоди, згужвајте овај папир, заборавите на писање, извалите се на кауч, пустите музику коју волите и прочитајте неку књигу. Верујте ми, биће вам много лепше. Ако мене питате, препоручио бих вам Цвајга.

„Приђи ближе и погледај добро…“

Саша Д. Ловић

(In Memoriam: Милан Младеновић, 1958–1994, „Екатарина Велика”)

Бићу искрен – нисам сигуран да чак имамо своју садашњост.
Извесно је да стихијски идем кроз живот, па где се зауставим.
Једно је сигурно – никад не знам у ком ћу смеру кренути.
(Милан Младеновић)

Више смелошћу духа но правим погоцима, Милан Младеновић је заталасао своје време. Остао је скривен у свом херметичном омотачу, са изузетним осећајем за музику стиха – као непресушни стваралац речи – бића; као иза тамничких решетака остао је скривен његов митски свет. Као да је одувек мислио да није у стању да уочи истински значај проблема, није чак ни стигао да се од њега уплаши, нити да похвата његове законистости; проблем га је престигао и смрвио…

…Прете ми ноћу у моју собу тихо уђу
нађу ме будног где слушам откуцаје сата
приђу ми тихо док имам камен уместо срца
лагано склопе прсте око мога врата.
(„Рано изјутра”)

Човек се диже у висине на крилима својих илузија, а најзад, поуку му даје сама наша судбина, сами наши удеси. На том искуству песник наставља стихове свога јада у својој поезији ставља у погон механизам неочекиваних и значајних веза међу стварима: пустио је да се слике и метафоре сударају, суочио речи у неочекиване сусрете, узвишено и банално спајао у нови квалитет.
Мислим да је доста патетично време у коме живимо… Ако имаш доста јаке одбрамбене механизме, онда то не може да те дотакне; међутим, ако мало шире отвориш очи, онда све јасно видиш. Врло је тешко да оно што видиш кажеш и пренесеш људима, а да не испаднеш баналан.
Уместо да разбија окове, поезија песника баца у окове. Поезија је, у ствари, замена за вечито прижељкивање неисказаности која песника гуши испод „лешева”, закона, традиције, испод прихваћених конвенција. А како препознати себе у мору конвенционалности? Каквог онда има смисла – упознати себе, када упознати себе значи извршити замену!?
Охрабрује ли чињеница, што нам дело Милана Младеновића доказује, да пролазећи кроз многе векове, људски идентитет остаје исти, и да је вечит? Идеја да је људска судбина увек потресна, трагична током читаве историје, у свакојаким преокретима, свакако застрашује.

…Магла чешља прамен на улици
хладан дах са запада
гар се црни свуда по снегу
плава блуза и кифла пред час
рођен сам у гету
тако нешто задаје страх
рођен сам у гету
тачно у час да видим…
(„Гето”)

Орфејева уста певају испод земље, окупљају комаде његовог тела и припајају их глави. Та уста ипак певају о љубави. Опет и ипак. А љубав буди мртве, обгрљује супротности. Милан је био дечак из воде, воде као средства обнављања, као извора живота. Он је гласом водио и усхићивао. Широки токови стихова које нам је подарио, преплављују тоном смирености, ма колико у њима врвело од струја у судару…
Борите се за своју личну слободу, не дозволите да вас лажни сребрњаци и криво оправдане норме угуше…
Борите се за свој живот..
Слобода се најчешће завршава у ропству. Ако нико не воли свога ближњег, ако је све неподношљиво, ако наука и религија не дају одговоре на питања која нас највише муче, онда ни поезија не може ништа битно поправити. Човек је остављен на ивици амбиса… чујемо данас са свих страна.
А уме ли још ико да слуша поезију? Њена порука није помодна. Њу не можемо сматрати просто „културном”. Тачније, дело Милана Младеновића не може тек тако да се једноставно упише у историју културе. Научимо поново да се дивимо. Он је познавао моћ чуђења и дивљења. Никада није заборавио питање крајњег исходишта.

… Добро знаш
сваку реч
сваки знак
како најлакше
најбрже
најслађе
рећи
одлазим…

Неуморна динамика духа – 700 година од рођења Франческа Петраркe

Виолета Станковић

Ништа није достојно дивљења сем душе
и ништа у поређењу са њом није велико
(Сенека)

Петраркина појава у књижевности означава обрт ка унутрашњем свету, почетак узмицања у интиму и постепеног отуђивања од сфере јавног и социјалног живота. До изражаја долази субјективан осећај који себи потчињава спољашњи свет, чинећи од њега сопствено средство и подређујући га сопственим ритмовима. Следећи неке од својих великих узора, Сенеку и св. Августина пре свих, он придаје одлучујући значај интроспекцији и медитирању, испитујући сваку и најмању промену у својим осећањима, мислима и ставовима. Средњи век је подразумевао групни живот, јавност приватног живота и заједничке ритуале, док се код Петрарке сада јавља свест о индивидуалности и непоновљивости свакога искуства, праћена потребом за усамљивањем и затварањем у себе. Средњи век је имао амбивалентан однос према осамљивању, а Петрарка га прихвата као средство саморефлексије и неговања, истанчавања сопствене осећајности и пријемчивости. Самоћа је постала нужна за интелектуални и емоционални развој, за духовно сазревање самосвесне и егоцентричне јединке.
У себи Петрарка открива неисцрпност и неуморну динамику духа, самодовољност унутрашњег живота. Сваки тренутак постаје битан, сваки утисак и свако осећање ма како пролазни и нејасни завређују да се човек на њих осврне и да их изрази. Богатство духа је толико да често неки његов елеменат и не успе да се до краја артикулише, да се издиференцира из масе других осећања, мисли, сањарија, сећања. Због тога је његова поезија више наговештај појединих психолошких стања, него њихово конкретно и пластично уобличење. Живот, дела и назори човека племенитог и осећајног постају достојни пажње. При том се тај живот открива као непредвидивост, неизвесност, противуречност, јер Петрарка више није спреман на прихватање унапред задатих форми живота; нема код њега сигурности и уверености у исправност одређених типова постојања, јасно ситуираних у теоцентричном космосу. Тај космос постепено постаје антропоцентричан. Чак и религиозни живот подлеже интериоризацији, тежњи ка непосреднијем, личнијем односу према Богу, без институционализованих посредника. Међутим, са ранијом сигурношћу нестаје и мир. Петрарка за смирењем и спокојем непрестано трага, али их никада не достиже, бар не трајно. Он је свестан чињенице да човек мора да се стално опредељује и да бира следећи сопствене импулсе, али и чињенице да су ти импулси најчешће вишеструки и међусобно супротстављени. Требало би много снаге и воље да се тај унутрашњи конфликт савлада или превазиђе, а снага воље је управо оно што му недостаје. Он је болећив и сентименталан, нежан и рањив, готово женски ћудљив, немоћан у својим сталним колебањима. Он тражи свој пут ка врлини, ван формулисаних догми и императива, али једино до чега долази је сазнање о етичкој амбивалентности човековог положаја у свету без правила, о нужности заблуда и грешака.
Колико је човек у стању да ствара себе и да собом управља, изложен непрекидној мени спољашњих утицаја и непредвидивих интимних реакција? „…сваки тренутак нас тера напред, вукући нас упркос нама самима са овога мора у ону луку, као чудне путнике који воле путовање али се и плаше његовог крајњег циља”.1 Путовање је један од Петраркиних основних топоса; слике пута срећу се у готово свакој песми Канцонијера. Он је и лично много путовао и био радознао да види и сазна, да обогати своје искуство. Нису сва његова путовања била стварна, јер је за њега и читање античких писаца било вид имагинарног путовања – просторно и временско удаљавање, носталгично уживљавање у културу Грка и Римљана, а самим тим и терапеутско средство за његово вечито незадовољство. Путовање је код Петрарке метафора живота схваћеног динамички, као препуштање тренутку, али и као потрага, тј. ходочашће.2 Није увек реч о путовању копном, већ и чешће, као у горе наведеном цитату, о путовању морем, па отуда и топос буре.
Пун заборава брод ми морем плива,
Измеђ Карибде и Сциле тумара
У бурној ноћи; мјесто кормилара
Држи господар, што ми душман бива.

(Канцонијер, CLXXXIX)

бура у луци, лађар посустаје,
јарбол и једра већ покидани

(Канцонијер, CCLXXII)
Јасно је, дакле, да иако се у великој мери осамосталио у односу на разне спољашње ауторитете, човек код Петрарке још увек није у потпуности независан и самосвојан. Колико год да је процес интериоризације света код њега изражен, он не може да учини занемарљивом појаву екстеиоризације сопствених осећања, која онда бивају третирана као самосталне силе на које човек не може да утиче.
Пејзаж је још једна битна новина Петраркиног света. Библијске слике природе и њихово симболично значење, Вергилијеве (а преко њега и Теокритове) Буколике и Георгике, као и, мање него касније, римске љубавне елегије имали су утицаја на књижевност и пре Петрарке,3 тако да је тешко одредити тачан однос дескриптивног, конвенционалног и алегоријског у његовом делу. Већ се код трубадура и трувера усталила пракса увођења описа природе као оквира за љубавну исповест, коју су наследили и италијански песници, па и Петрарка. Природа је обавезан мизансцен његове поезије, при чему он успоставља извесне везе између свог тренутног психолошког стања и стања у природи, било по аналогији (нпр. CCCXI) или по контрасту (нпр. CCCX). Природа као »отворен« простор контраст је затвореном друштвеном простору одређеном етичким и религиозним правилима и дужностима, па је зато и нужан амбијент за ослобађање и медитацију, за сећање, ламентирање, филозофирање. Уочљиво је да се код њега не јављају представе вртова и других облика култивисане природе, већ готово искључиво »дивља« природа. Међутим, тешко да то обиље описа у Петраркином делу заиста сведочи о дејству лепоте природе на осетљив и пријемчив дух, како то истиче Буркхарт.4 Много више него чисто дескриптивну ти описи имају метафоричку, метонимијску и алегоричну функцију. Петрарки је и сувише стало до сопственог света да би имао смисла за стварност спољашње природе. Он њену лепоту цени готово само онолико колико је она одраз његове душе, подстицај на плодоносну рефлексију или одраз Лауриног лика.
Кад мрзне се ватра
и пали се снег

Канцонијер је у Петраркином обимном и разноликом опусу најзначајније и најпознатије дело. Састоји се из 366 песама – две деценије љубави сажете у једну вечно поновљиву годину. Песме нису хронолошки повезане; Петрарка се препушта случају и ћудима свог немирног и нестабилног духа. Динамика његове љубави је непредвидива и неправилна, а његова осећања крећу се од од екстазе, страсти, чулне љубави, преко пријатељске наклоности, меланхоличне контемплације Лаурине лепоте и врлине, до анксиозности, тескобе, очајања, клонулости. Једна крајњост је доживљај Лауре као светице, „степеништа” до Бога, оваплоћења највиших и најчистијих духовних стремљења, а друга – доживљај љубави као греха и тежња за ослобађањем од ње, праћена свешћу о сопственој слабости и грешности. Петрарка би хтео да његово одушевљење Лауром буде, као у Платоновој концепцији Ероса из Гозбе, само почетни импулс, подстицај на трагање за духовном и интелектуалном лепотом, које ће га довести, као Дантеа, до самог Бога. За њу се везује платонистичка слика крилате душе, она чини да дух буде прекривен перјем љубави, она јеизвор савршенства, светачких тежњи, она трому душу буди, оплемењује. Племенитост духа је нужан услов да би љубав о којој Петрарка машта и коју покушава да досегне уопште била могућа. Амор и нежно срце увек бива једно.5 Међутим, чулна и платонска љубав се код њега често мешају до неразликовања, а његов идеал духовног уздизања остаје болна и незадовољива чежња. Лаура симболизује и ту никада оствариву наду, идеал који непрестано измиче. Као и Данте у Новом животу, и Петрарка сучељава божанску и земаљску љубав, али док су код Дантеа оне међусобно комплементарне, Петрарка више и чешће истиче њихову међусобну искључивост. Захтеви љубави и морала често се косе, а и једно и друго се души намећу са подједнаким интензитетом. Он би хтео да их посматра у коегзистенцији, али му то полази за руком само у једној дијалошкој канцони – песма CCCLX;6 иначе, он не уме да без јадиковки прихвати противуречности живота, нити да се навикне на живот као страсно иако узалудно стремљење. Код Дантеа нема Петраркиних колебања, његов став према Беатричи је јасан и постојан, временом се само његова љубав шири и богати значењима, али је он ни на тренутак не доводи у сумњу, нити због ње осећа сукоб између религиозно-етичке и емоционалне сфере. Код Петрарке је Амор час природна сила, свеприсутна и свемоћна, животодајна и смртоносна у исто време, али ипак природна, а час метафизички и трансцендентни принцип. Он, у ствари, покушава да спиритуализује сензуалну љубав, да обожавању и глорификацији жене да оно достојанство на чијем су изграђивању песници радили још од трубадура и трувера, али је код њега тај напор често праћен осећајем узалудности. „Теолошка антитеза између caritas и cupiditas, коју су ’слатки нови стил’ и Данте привремено укинули, поново се у виду извесне психолошке тензије појављује код Петрарке.”7 Тек после Лаурине смрти он постаје способан да из своје љубави одстрани све плотско и грешно, па се у другом делу Канцонијера њен лик приближава лику Беатриче по концепцији и по мотивима који се за њу везују (нпр. жена – светица која из Раја бдије над њим и стара се да он остане на путу тежње ка врлини, посредница Божје милости).
За разлику од самог Петрарке, Лаура никада није приказана у стању афекта, њу не потресају снажне емоције. Њена лепота је пуна склада, благости и смирености; њени покрети су суздржани; у њеном лику нема ничег драматичног. Она отеловљује идеал мере и хармоније на коме ће се одтада, током ренесансе, све више и више инсистирати. Иако је јасно да њену физичку лепоту треба схватити као исијавање духовне, такође је јасно да Петрарка не успева да њен лик индивидуализује у већој мери и да том њеном претпостављеном савршенству да дубину, него остаје на површини, трагајући кроз њу за собом. Сама Лаура постављена као стварност ван њега једва је скицирана, постоји само у њему, и то утолико живље после смрти, када је њен лик искључиво његова субјективна визија.8 Лаурина лепота остаје неартикулисана, лелујава, етерична, јер изузев конвенционалних физичких карактеристика – нпр. плаве косе – он не даје никакав конкретан опис њене појаве. У телесној лепоти постоји нешто видљиво али неопипљиво, што се иако телесно испољава као нешто ван тела, тако је етерично и пружа слику блиску души. Он описује њен поглед (очи су код средњовековних љубавних лиричара станиште Амора, па се љубав и буди и одржава погледом9), затим њен ход, осмех, лепршање њене хаљине или косе и сл. С тим у вези је и могућност етимолошког довођења у везу Лауре са лахором и дахом (l’aura). Бог је човеку удахнуо живот, тј. животодајну душу -Постање, 2,7, па се тако повремено Лаура може видети и као симбол те душе, тј. њене изворне чистоте. С друге стране Лаура је и космичка сила која попут Лукрецијеве Венере господари природом, бистри воду, расцветава поља, смирује ветар (CCCXXV).10

Петрарки је очигледно више стало до своје представе о Лаури; више је опчињен стваралачким и обликовалачким могућностима своје маште, као и идеалом који је у себи пронашао, него њом самом. Он више живи маштом, него вољом и акцијом.11 Код њега нема потребе за стварним делањем. Уз ту пасивност иде карактеристичан култ успомена, тежња да се артикулисањем и сталним обнављањем осећања, утисци и представе стално оживљавају, тако да постану непролазни и да никада не изгубе на интензитету. Фантазија, визија и сан постају главна садржина песама написаних после Лаурине смрти, мада код њега то препуштање машти увек бива праћено и сетним сазнањем о илузорности таквих доживљаја.
Међутим, приказ Лауре у светлости којом је модификује Петраркин дух чини да се она појављује не само као идеализовано биће, помало апстрактно, него јој и даје извесну тајанственост и шарм. Лаурин портрет је динамичан, не зато што се она током времена мења; она остаје до краја неодређена, недокучива, увек другачија иако суштински непроменљива, што је чини адекватним симболом Петраркиног идеала. Уз све то, она тј. слика коју је на основу ње себи створио, Петрарки је нарочито битна као неисцрпан извор инспирације.
Пратећи развој своје љубави, Петрарка у њен приказ уноси и алузије на мит о Аполону и Дафни, тј. митску парадигму или examplum, као што су то чинили грчки и неки римски песници (а уместо примера из Библије или из живота светаца, као што је то био случај у средњовековној књижевности). Овидијеве Метаморфозе су у Канцонијеру присутне на више начина, али нарочито кроз Петраркину реинтерпретацију овога мита. Петрарка обнавља Овидијев приказ љубавног агона, али одбацује његову иронију и безбрижност. Уместо Овидијевог поигравања код Петрарке проналазимо сентименталност и поистовећивање потраге за љубављу и вољеном женом са потрагом за духовном чистотом и откровењем. Антички писци, а нарочито сам Овидије, мотиву љубави су посветили велику пажњу, али платонистичка теорија љубави код њих готово да није ни имала утицаја, нарочито не онаквог какав ће имати у позном средњем веку и у Ренесанси. Колико год је сматрали узвишеном и моћном, они јој никада нису придавали метафизичкли значај, који је у Петраркиној визији очигледно присутан.
Овидија, иначе, нису одбацили ни хришћански средњовековни писци, али су његове приче подвргли строгој егзегези којом су га до крајњости алегоризовали. Ловор (lauro) у који се Дафне преобразила бежећи од Аполона у средњовековној иконографији представљао је симбол девичанства и победе спиритуалног над телесним, Caritas над Cupiditas. Ловор су у антици добијали победници на играма у част Аполонове пророчице Питије. Тада је он представљао јединство песничког и пророчког надахнућа, због профетског статуса који су песници имали. Опет је, дакле, реч о успостављању непосредне везе између човека – песника и божанске сфере, односно о Лаури као аналогној античкој Музи. Као у случају љубави, тј. Амора, тако се ни за Петраркину инспирацију не може јасно рећи да ли је она унутрашња или спољашња сила, јер се од зависности од ситуације доживљава и овако и онако. Уз све то, ловор је и симбол славе, због праксе додељивања ловоровог венца, који је и сам Петрарка добио, па се онда Лаура јавља и као оличење његовог славољубља и тежње за бесмртношћу на земљи – још једне преокупације због које се осећао грешним и недостојним.
Јер ја сам
Као трошна барка
И као похотан океан

(Унгарети)
Петраркин утицај у историји књижевности био је огроман и готово без преседана, тако да се врло брзо и често изрођавао у један беживотан петраркистички манир, и исто тако брзо и често изазивао јаке противне реакције. На први поглед изгледа да је постепено, а са Леопардијем и дефинитивно, његово име међу песницима добило статус мртве и неупотрбљиве величине. Ипак, ако је престао да буде ризница овешталих мотива, шаблонских стилских решења и плачевне сентименталности, Петрарка није изгубио на актуелности. Осећање да је један виши и значајнији свет истовремено и на дохват руке и недостижан, осећање изгубљености у бескрају, вечнога изгнанства, странствовања, опсесија одсутношћу12 и прошлошћу (личном и историјском), све те препознатљиве одреднице Петраркиног песништва јесу, наравно, универзалне појаве, али нарочито интензивно присутне у модерном сензибилитету. Изгубљен у овој неисходној сети, Унгарети, по типу осећајности и преокупацијама Петрарки јако близак, један је од песника који је Петраркино искуство усвојио и учинио својим на креативан и плодан начин, настављајући његову линију поезије и у XX веку.
НАПОМЕНЕ:
1 Цитирано према: Nicholas Mann, Petrarch on the Crossroads, http:/petrarch.petersadlon.com, стр.2.
2 Реч је о топосу peregrinus ubique (Роберт Ернест Курцијус, Европска књижевност и латински средњи век, СКЗ, Београд 1996, стр. 152), наслеђеном из Одисеје и Енеиде, двају дела која је Петрарка веома ценио и из којих је извукао поуку о значају путовања за стицање све нових и нових искустава.
3 Курцијус наводи неколико карактеристичних топоса, нпр. топос природе у панегирицима који сведочи о представи лепоте као о дару природе, locus amoenus – место љубави и ужевања, итд. (Курцијус, Нав. дело, стр. 323)
4 Јакоб Буркхарт, Култура ренесансе у Италији, Просвјета, Загреб, 1997, стр. 278.
5 Данте, Нови живот, Нови Сад 1992. Овај Дантеов стих је парафраза стиха Г. Гвиницелија из канцоне која је за Слатки нови стил имала готово програмски карактер; њоме се љубав поистовећује са племенитошћу и чистотом, а жена којој је та љубав упућена са анђелом. У историји средњовековне поезије може се пратити развојна линија која, и у тематском и у естетском смислу, води од француских трубадура и трувера, преко сицилијанске школе и Слатког новог стила до Дантеовог Новог живота, а затим и до Петраркиног Канцонијера. Петрарка је синтетизовао карактеристичне мотиве и слике ове врсте љубавне поезије и до савршенства довео деценијама изграђивану тенденцију ка формално–стилској виртуозности. С обзиром на дугу и разноврсну традицију ове поезије, није било лако превладати укорењене конвенције, што Петрарки и није увек полазило за руком. Оно што његовој поезији даје нов квалитет изражајности јесте пре свега његов специфичан и нов сензибилитет, његова наметљива субјективност која читав свет вишеструко преображава, тако да и онда када свој унутрашњи и спољашњи свет структуира по обрасцима и гради алегорије, он често успева да им да непосредност и интензитет.
6 Детаљнија анализа ове канцоне дата је у: Бенедето Кроче, Канцона „Quel’ antico mio dolce empio signore” у: Уметност тумачења поезије, прир. Драган Недељковић и Миодраг Радовић, Нолит, Београд, 1979, стр. 49–56.
7 Ервин Панофски, Уметност и значење: иконолошке студије, Нолит, Београд, 1975, стр. 91.
Caritas (amor Dei, amor spiritualis) – духовна љубав која повезује човека са Богом, али и са читавим светом, израз Божије милости. Cupiditas (amor mundi, amor carnalis) – плотска, сензуална љубав, пожуда.
8 Франческо де Сантктис, Критички есеји, Култура, Београд, 1960, стр. 130.
9 Уп. тзв. Cantilenae ocularum – LXXI, LXXII, LXXIII. Иначе, највећи број песама из Канцонијера посвећен је Лауриним очима.
10 Лаура се Петрарки јавља готово искључиво у облицима природе, и за живота и после смрти, нпр. XLI, XLII, XLIII, или CXCII. Један од ретких изузетака је канцона CCCXXV где је дата алегорична представа Лауриног тела као тамнице љубави.
11 Франческо Де Санктис, нав. дело, стр. 151.
12 „Лаура, то је одсутан свет, свет који ваља повратити”. Ђузепе Унгарети, Осећање времена, БИГЗ, стр. 235.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Михајло Пантић, Хуманизам и ренесанса, Обод, Цетиње, 1967.
2. Поетика хуманизма и ренесансе, 1, прир. Михајло Пантић, Просвета, Београд, 1963.
3. Франческо де Сантктис, Критички есеји, Култура, Београд, 1960.
4. Бенедето Кроче, Канцона „Quel’ antico mio dolce empio signore” у: Уметност тумачења поезије, прир. Драган Недељковић и Миодраг Радовић, Нолит, Београд, 1979.
5. Роберт Ернест Курцијус, Европска књижевност и латински средњи век, СКЗ, Београд, 1996.
6. Јакоб Буркхарт, Култура ренесансе у Италији, Просвјета, Загреб, 1997.
7. Еуген Гарен, Култура ренесансе, Нолит, Београд, 1982.
8. Франо Чале, „Петрарка и петраркизам”, у: Франческо Петрарка, Канцонијер, Накладни завод Матице хрватске, Либер, Загреб – Дубровник, 1974.
9. Богдан Суходолски, Модерна филозофија човека, Нолит, Београд, 1972.
10. Ервин Панофски, Уметност и значење: иконолошке студије, Нолит, Београд, 1975.
11. Историја приватног живота књ. 2, Од феудалне Европе до ренесансе, прир. Жорж Диби, Clio, Београд, 2001.

„Мали Немо“ на највећем светском сајму књига

Милан Орлић

Почев од 5. па до 10. октобра, адреса издавачке куће „Мали Немо” из Панчева била је хала 5 највећег и најзначајнијег светског сајма књига у Франкфурту на Мајни. Судећи по предсајамским on line информацијама, било је врло вероватно да ће једини издавач из Србије који ће у Франкфурту имати самосталан штанд, бити управо „Мали Немо”. И то се обистинило.
Мото наступа „Малог Нема” био је: Имате ли пет минута свог живота за нас? Тиме је остварен својеврстан дијалог са званичним мотоом Сајма: Пет дана у Франкфурту чини разлику. Немачки превод ове српске реченице гласи: Haben Sie die entsheidenden 5 minuten Ihres Lebens für uns? Педантни и добри организатори, Немци су, наравно, на прво место истакли енглески еквивалент мотоа: 5 minutes in Frankfurt is all we need to make a difference. Тиме су, несумљиво, уважили чињеницу доминације енглеског језика у пословној комуникацији, а да, при томе, нису изгубили поштовање за сопствени језик.
„Мали Немо” је заступао кон цепт издаваштва панонског Подунавља, у оквиру којег је сваки дан имао посебан програмски садржај. Један од садржаја био је и „Дан градова”, што је омогућило значајан простор за промоцију српског издаваштва, културе и традиције. Тако су, на пример, концептуално изабране, биле изложене и књиге других српских издавача. Овом приликом, издвојио бих издања Института за књижевност и уметност, Музеја Војводине, Историјског архива Панчево, „Прометеја” из Новог Сада, Српског народног позоришта из Новог Сада, издања неколико библиотека из Србије, међу којима је посебно место, због богатства немачког фонда књига, имала вршачка библиотека. Окосницу овог програмског садржаја чиниле су литераризоване монографије градова, објављене у едицији „Варошарије”. Том приликом и тим поводом, разговарали смо са господином Клаусом Вагенбахом, првим човеком једне од водећих издавачких кућа у Немачкој. Ова издавачка кућа има једну сличну едицију, чији је назив „Salto” и у којој се, на начин другачији него што је то случај у нашој едицији „Варошарије”, представљају светски градови.
Други тематски дан био је посвећен начинима исхране у различитим, али међусобно укрштеним културама и традицијама. Средишње место у том смислу имала је етно-културолошка студија из области културне историје Златоја Мартинова, Немачки утицај на исхрану Срба у Банату, објављена у едицији „Код златне руже”. На коктелу уприличеном тим поводом, на нашем штанду окупили су се угледни гости из великог броја европских земаља. Разуме се, понајвише писаца и издавача, међу којима је било и гостију из свих бивших југословенских република. Својим присуством, посебно задовољство свакако нам је учинила Евгенија Превер, унука славног Жака Превера. А кад већ помињемо госте, ваља рећи да су наш штанд посетили и актуелни министар за културу Драган Којадиновић, директор Завода за уџбенике и наставна средства Радош Љушић, директорка представништва Привредне коморе у Франкфурту Миланка Вучић, в.д. генералног конзула Србије и Црне Горе Биљана Станковић-Иванић, извршна директорка Франкфуртског сајма Дорис Милер-Вите и многи други.
Вишеструко препознавање био је мото трећег тематског дана. Вођени Гетеовом идејом светске књижевности, одабрали смо цитат на немачком језику из једног Гетеовог текста и изложили га на почасном месту на штанду. Значај међусобног препознавања великих писаца из различитих култура и епоха, повезаних подунавским комплексом, схваћеним у ширем смислу речи, показали смо на примеру Гетеа, Кафке и Црњанског.
И септембарски број часописа Свеске прилагодили смо концепцији наступа на франкфуртском сајму, сликом и речју. Централно место у броју заузео је темат „Памтимо као Дунав”. Текстови аутора потеклих из разноврсних култура и традиција, различтитих националности, представили су подунавски регион као област мира и сарадње.
Стицајем околности, бројним књижевним и приватним путовањима по иностранству, као и руковођењем Одбором за међународну сарадњу Удружења књижевника Србије, стекао сам драгоцена уредничка и пословна искуства. Без тих искустава, било би неупоредиво теже организовати квалитетан наступ на једној овако значајној светској манифестацији каква је Сајам књига у Франкфурту.

Вила Равијојла

Милорад Грбовић

Пре 115 година одштампана је прва књига у Неготину

У години која је на измаку обележено је више годишњица значајних догађаја наше историје. На националном нивоу обележено је 200 година од Првог српског устанка. Значајне су и годишњице везане за источну Србију: 170 година од оснивања Тимочке епархије и 60 година од ослобођења источне Србије у Другом светском рату.
Ове године навршило се и 115 година од почетка штампарске и издавачке делатности у Неготину, али је та годишњица, на жалост, остала необележена. За то постоје два разлога. Први је лоша финансијска ситуација и неуспела приватизација Неготинске штампарије. Други разлог јесу непотпуни подаци о првој штампаној књизи у Неготину. Историју неготинског штампарства и штампе обрађивали су до сада највише др Тихомир Станојевић1 и Никола Плавшић,2 стављајући акценат на историју штампе, тј. листова који у Неготину излазе од 1890. године. У одељку о штампарији и листовима Станојевић наводи: Неготин је имао своју прву штампарију 1889. године. По предању ова штампарија је купљена у Каиру, а први власник је био Мита С. Николајевић. Већ прве године после набавке штампарије штампана је прва књига у Неготину („Двоструко убиство”), вероватно превод са немачког.3 Нажалост, аутор не наводи изворе ових података, а претрага по датом наслову није дала резултате. По Станојевићу, издавачка делатност Неготинске штампарије почиње 1890, када је штампана наведна књига и почело издавање листова Крајина и Неготинац. Међутим, недавно сам у библиотеци САНУ пронашао књигу под насловом Вила Равијојла, штампану у Неготину 1889. године. Аутор књиге, потписан као Александар Лазичић, у поднаслову посвећује књигу првом велеидеалном Србину, академијском књижевнику, песнику и доктору, господину Јовану Јовановићу Змају.
Осећао сам право страхопоштовање док сам прелиставао пожутеле и крте листове првенца неготинског издаваштва. Ради се о књизи поезије, малог обима, свега 16 страница, формата „дванаестице”.
У првој песми, „Поглед на петстогодишњи монумент”, аутор позива да се од султана затражи дозвола и на 500. годишњицу Косовског боја на Косову подигне споменик. Испод песме је забелешка: на Ђурђевдан 1889. Друга песма је: „Прославни помен” на удес 15. јуна 1389. године. Песник, после описа петовековног ропства под Турцима, захваљује Милану Обреновићу, називајући га првим витезом после Ђорђа, Вељка и Милоша, на ослобођењу крајева у около ближе што су били, (мислећи на округе које је Србија добила после ратова 1876–1878), али и жали јер су још увек неослобођени Косово, Босна, Херцеговина, Банат, Бачка и Срем. Са оптимизмом позива на оружје:4
На оружје браћо, ништ нам не остаје!
И Косово тужно да с’ покаје
Тражит право, морају нам дати,
Ил с’Европом, морамо се клати!
Из крви ће наше изнић мирис цвеће,
Свим слобода, ито до пролеће
Врште тако паметно и тачно,
Да нам име наше остане вечно.
Испод песме је забелешка: 4. априла 1889. год, Неготина.5 У следећој песми која носи наслов „Огледало Европе” песник позива европске владаре да помогну и осталим хришћанима. Према датуму (9. новембар 1885), ово је и најстарија песма у збирци. Четврта и последња песма је „Ода сјени Петра I Петровића Његоша”. Испод наслова је и мото:
Оличио си Србина
титана груд
изразив идеју ума,
не жалив труд
Поредећи Његоша са соколом, песник му одаје признање што је, док се одмарао од бритког мача и крста у руци, испевао „Горски вијенац”, јер, сваки Србин:
Кад га чита, мора скочит
Руком стегнут Јатагана
Песника гласом Мирочке виле зове пепео кума од старине Хајдук Вељка, да издалека дадне израз душе и Његошевој ледној сјени ода миље. При крају песник окрива неостварену жељу:
Остаће ми, жељ до смрти
Сјену твоју видет диве,
Да бар сузам, као при спеву
Твој оросим, камени кип,
Да ми жеља, срцу прође
У скуп виђет, Соколове
Оних дичних, – Југовића
Побједноносних Лавах Зете тип
Испод песме је белешка: На Задушницама, 10. новембра 1885. год.
Из ових неколико цитираних стихова могуће је закључити да се ради о песнику „наивцу” са заиста скромним песничким даром. Детаљнију анализу и оцену даће, надам се, књижевни критичари. Потребно је открити и мотив песника да збирку посвети Јовану Јовановићу Змају. Да ли је ове стихове испевао под утицајем Змајевих патриотских песама које су биле популарне у то време, а данас су у сенци Змајевих песама за децу? И у техничком погледу књига је скромна. У књизи има доста штампарских грешака, а наслов последње песме је преломљен тако да се 4 реда налазе на дну 11. странице, а последњи ред на следећој, 12. Но, то не умањује значај ове песмарице као прве штампане књиге у Неготину. На жалост, у самој књизи нема података о тиражу.
Ко је личност која је испевала ове стихове? С којим правом овај „ђида” себе назива „најстаријим оџаковићем Хајдук-Вељкове Неготине”. Потрага за овим, и данас ретким презименом, по, мени доступним, лексиконима, библиографијама, регистрима имена, интернету, није дала резултате. Лазичића нема у пописима становништва вароши неготинске. Претпоставка о неком просветном раднику или државном чиновнику који је службовао у Неготину, такође је отпала. Сви текстови који се баве историјом штампе у источној Србији за почетак продукције неготинске штампарије узимају 1890. годину. Неки библиофили и продавци антикварних књига које сам консултовао нису могли да ми помогну. Кључ за решење ове загонетке био је на другој страни: „Лазичић” је патроним! Брат обор-кнеза Јакова Лазаревића звао се Лазар, али је био познатији под надимком Лазица. Мајка Јакова и Лазице – Велика – сестра је познатог Станка Карапанџе, из породице чувених крајинских обор-кнезова Карапанџића. Лазица је рођен вероватно 1806. године. Са женом Жоицом изродио је три кћерке и три сина: Александра, Михајла и Ђорђа. У попису становништва6 из 1863. године под редним бројем 59. наведен је Лазар Лазаревић, а под бројем 60. Александар Л. Лазаревић, практикант Начелства окружног, стар 26 година.7 Лазаревићи су били утицајна и имућна породица у Неготину. Лазара и његове синове Михајла и Алексу (Александра – прим. М.Г.) помиње и Феликс Каниц,8 наводећи да је Лазар био „обор-кнез крајински” 1842, Михајло председник општине неготинске, а да је познати цртеж „Баба-Финке” добио управо од Алексе и да је цртеж само поправио у погледу перспективе.9
Поред Александра, склоност ка књижевности имао је и најмлађи брат Ђорђе. Његовим белешкама из Првог балканског рата (1912), ратни дописник париског Joyrnal-а Анри Барби посвећује цело једно поглавље у својој књизи Српске победе (Les victories Serbes) посвећеној Првом балканском рату.10 Иначе, Ђорђе Лазаревић, познат и као неготински индустријалац (тачније – пивар), отац је познатог књижевног критичара и дипломате Бранка Лазаревића. Бранко је рођен у Видину 1884. године. Само годину дана касније, његов стриц Александар записаће прве стихове „Огледала Европе”. На жалост, немамо података да ли је Бранко имао прилику да чита и оцени Александрове стихове.
НАПОМЕНЕ:
1 Тихомир Станојевић, Неготин и крајина : од 1859. до 1949. године, Неготин, 1980.
2 Никола Плавшић, Штампарство и штампа у Неготинској крајини : 1889–1999, Неготин, 1999.
3 Тихомир Станојевић, нав. дело, стр. 151.
4 Сви стихови из књиге дати су курзивом, у оригиналу, без икаквих исправки.
5 Некада је у употреби био и овај облик назива – „Неготина од Крајина”.
6 Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863. године, Неготин, 2001, стр. 33.
7 Подаци из пописа и матичне књиге рођених се не слажу ни по годинама ни по именима деце; попис је рађен 1862. и 1863. године, а сумирање је завршено тек 1864; власник домаћинства је давао податке о члановима домаћинства, тако да подаци о годинама старости у попису често нису веродостојни, а ту су подаци из матичних књига примаран извор; деци је често при упису у матичну књигу рођених уписивано једно име, а касније би била позната под другим именом; у Матичној књизи рођених Српске православне цркве, у периоду 1837–1844. године, уписана су следећа деца Лазара и Жоице: Настасја (рођена 1837, умрла 1904; не помиње се у попису као члан домаћинства, вероватно удата у то време), Анђел (1838), Тома (1841), Георгије (1848); ако се упореди са пописом: Анђел = Александар, Тома = Михајло, Георгије = Ђорђе.
8 Феликс Каниц, Србија : земља и становништво. Књ. 2, Београд, 1985, стр. 435, 437.
9 „Баба–Финка” је порушена 1833. године; штета што не знамо ко је аутор изворног цртежа.
10 Крунослав Спасић, „Анри Барби : један Неготинац о борбама за Битољ 1912. године”, Развитак, Зајечар, 1983, бр. 1, стр. 68–73.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Матична књига рођених Српске православне цркве у Неготину : 1837–1844, Историјски архив, Неготин
2. Феликс Каниц, Србија, земља и становништво : од римског доба до краја 19. века. Књ. 2, СКЗ, Рад, Београд, 1985.
3. Димитрије Кирицојевић, Сто знаменитих личности у Неготинској крајини : 19–20. век, Неготинска штампарија, Неготин, 2002.
4. Никола Плавшић, Штампарство и штампа у Неготинској крајини : 1889–1999, Неготинска штампарија, Музеј Крајине, Неготин, 1999.
5. Попис становништва и имовине вароши Неготин из 1863. године, Историјски архив, Неготин, 2001.
6. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина : од 1859. до 1940. године, Историјски архив Крајине, Кључа и Пореча, Неготин, 1980.
7. Бештиник : годишњак Историјског архива у Неготину.
8. Развитак, Зајечар, 1983, бр. 1.

In Memoriam: Јарослав Кандић

Душан Кабић

(Лазаревац 1931 – Београд 2004. г.)

Доласком Јарослава Кандића за професора ликовне уметности у Гимназију „Бора Станковић” у Бору, почиње један темељнији период у ширењу ликовне културе у Бору. Кандић је у Бор дошао да живи и ради 1961. године.
Рођен је у Лазаревцу 1931. године. Академију ликовних уметности завршио је у Београду 1959. године у класи професора Недељка Гвозденовића. Постдипломске студије завршио је 1961. године у класи професора Зоре Петровић. Члан је УЛУС – а од 1960. године. Изл а гао је на Октобарском салону 1960. и 1961. године. Док је живео и радио у Бору, организовао је више самосталних изложби: 1961, 1962, 1963, 1966, 1969. и 1972. године. Самосталну изложбу у Бору имао је и 1999. године када је већ био у пензији и живео у Београду. Јарослав Кандић је први добио Октобарску награду Бора за ликовну делатност.
Кандић је у Бору живео и радио близу дванаест година. За то време, ангажованост Јарослава Кандића креће се и изван граница његових најинтимнијих уметничких преокупација. Као грађанин, човек и педагог, Кандић никада није престао да буде близак средини у којој живи. Никада уметничко дело у Бору није толико значило као у овом, „Кандићевом” периоду. Никада у Бору није било толико радника – ликовних аматера, никада Бор није био спремнији да буде покровитељ и заштитник ове уметности и уметника, уопште. Нико за стварање овакве атмосфере није више учинио од Кандића, првог сликара који је мотивски и поетски своје ликовно дело везао за Бор и овај крај..

У периоду када је радио и живео у Бору, Кандић је остварио велики број сликарских дела која су остала у друштвеном и приватном власништву. Овом приликом нећемо се бавити подробније естетском анализом, али треба истаћи да је иза сваког дела остала Кандићева сензуалност, самостална визура, особена ликовна поетика, зналачко познавање ликовних елемената. На то јасно указују и сликарска дела која ће овде бити поменута, а која су власништво Музеја рударства и металургије у Бору.
Најстарија датирана слика: Градски кварт, 1960. године, 1м x 70 cm, уље на платну, сигнатура Ј. Кандић 60, у духу неореализма. На слици је представљен један део непознатог града, слика је обрађена у чврстој геометријској форми, пригушених и складних тонова, инв. бр. 65.
Панорама Бора, 1962, 67 x 52,5 cm, уље на платну, Ј. Кандић 62, инв. бр. 52, у духу експресионизма. На слици је први план празан по средини, док се, такође у првом плану, у левом и десном углу налазе стамбене зграде, а у левом углу некакве рушевине. У другом плану (леви угао) налазе се индустријска постројења. Слика је рађена кратким потезом кичице и широко, са мало дебљим намазом. Композиција је добра, боје лепо компоноване.
Одмор, 1960, 68 x 53 cm, уље на платну, Ј. Кандић 60, инв. бр. 61, у духу реализма. Насликан је део парка, у првом плану се налазе три људске фигуре: једна сама, две заједно. Усамљена фигура је у левом доњем углу. У другом плану два потпуно оголела стабла. У трећем плану по средини слике налази се велика кућа, доминира зелена и мрка гама, композиција добра.
Изградња, 1962, 100 x 64 cm, уље на платну, Ј. Кандић 62, инв. бр. 21, у духу фигурације са примесом надреалног. На слици је приказан детаљ улице, главне, која дели град на два дела, види се окука на самом улазу у центар Бора. Са десне стране се налазе, у првом плану један ред кућерака, а одмах иза њих велика стамбена зграда у изградњи. По распореду маса слика тежи ка некој врсти орнаментике, понегде кубистичке, а негде надреалне.
Пејзаж из околине Бора, 1968, 100 x 70 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 20, у духу експресионизма. Са пропланка обавијеног модрозеленкастим стаблима види се у позадини Бор. Слика је рађена у наранџастим, окер и тамним тоновима и даје рефлекс чудне светлости која као да долази из топионице. Обрађена је у снажном експресионистичком маниру.
Рудари на одмору, 1968, 80 x 66 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 22, у духу експресионизма. У сиво-наранџастим тоновима представљена је група рудара која се у пуној опреми, са рударским шлемовима на глави, одмара на једном брегу отпадног материјала. Слика је по графицистичком поступку рађена маниром Ђорђа Андрејевића Куна. Атмосфера је обавијена лаком измаглицом, што даје слици верни амбијент рударског радног места.
Борска визија, 1968, 80 x 70 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 23, у духу апстрактне фигурације. Над малим хоризонтом у првом плану који представља детаљ са површинског копа, надвија се на небу чудесна визија. Појаву на небу карактеришу геометријске форме међу којима распознајемо и један лик. Читава визија је више апстрактни модел са чисто симболичким значењем, док је доњи део слике рађен слободним експресионистичким маниром. Слика је рађена у окер и тамној гами.
Композиција I, 1968, 80 x 68 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 54, у духу апстактног сликарства. На слици постоје два плана подељена по хоризонтали. Читава композиција је урађена разним геометријским облицима, од троугла, коцке, лопте, па до квадрата у горњем левом и десном углу. На доњем делу слике, па до половине, доминира црвена, жута и зелена гама, а у сасвим горњем левом и десном углу жуто-зелена гама.
Експлозија на дневном копу, 1972, 140 x 120 cm, уље на платну, Ј. Кандић 72, инв. бр. 24, у духу апстрактне фигурације. Изнад огромног улаза на површински коп, посматраног из птичје перспективе, диже се усковитлана маса у виду облака. То је симболички смисао експлозије која је представљена у виду огромне смесе гасова. На слици је та смеса састављена од неке врсте испуњених кугли, чију је констукцију аутор приказао на највећој лопти при самом врху слике. Заправо, те кугле могу да представљају и атоме, можда скривену енергију, заправо снагу која је све то створила. Тонови су окер, цинобер, цитрон и умбра.
Композиција, 1968, 120 x 100 cm, уље на платну, Ј. Кандић 68, инв. бр. 26, у духу апстрактног сликарства. Доминирају геометријски облици чврсте конструктивне композиције, са једва уочљивим људским ликом, одлика Лотове сликарске школе. Преовлађују окер тонови.
Панорама Бора, 69 x 54 cm, уље на платну, Ј. Кандић, инв. бр. 25, у духу импресионизма шездесетих година. Класичан пејзаж у коме преовлађује богатство тонова. На слици је приказан поглед на Бор, слика је рађена доста слободно.
Пејзаж, 1961, 68 x 53 cm, уље на платну, Ј. Кандић 61, инв. бр. 207, у духу експресионизма. Слика представља пејзаж једног малог места. У првом плану су три куће, у другом плану су планински венци, нејасне контуре дрвећа око кућа.
Предах, 1963, 80 x 69 cm, уље на платну, Ј. Кандић 63, инв. бр. 9, у духу експресионизма. У првом плану слике налазе се две људске фигуре, вероватно радници у предаху рада. Фигуре су у седећем ставу. У позадини се налази део града са извесним градилиштем. Људске фигуре су обрађене експресивно, кратким и широким потезима, композиција добра.

Милан Д. Милетић: 1923-2004

Милорад Грбовић

1923–2003.

Пре годину дана у мојим рукама се нашла збирка песама Кавез, песника Милана Д. Милетића. У штурој биографији на крају књиге пише да је аутор рођен у Неготину, 1923. године. Пошто радим у завичајном фонду, тај податак беше довољан да почнем да трагам за подацима о Милану. Имао сам на располaгању опширнију биографију објављену у Лексикону писаца Југославије. Но, четврта књига Лексикона изашла је из штампе још 1997. године. Хтео сам да биографију допуним и проширим. Убрзо сазнајем да Милан више није међу живима. Живео је као пензионер у Београду, а ћерка Весна је негде у иностранству. Неискусан у истраживачком послу, као да сам се нашао пред великим зидом који не могу да прескочим. Остало је само да са „Кобиса” „скинем” библиографију, и готово. Нисам се мирио са тим. Нешто ме је вукло да наставим да трагам. И исплатило се. Као слагалица пред мојим очима откривао се живот једног дивног човека. Сазнао сам много, не само о Милану и Милетићима. Научио сам понешто и о Правди, Љубави, Истини, завирио мало у непозанте слике Неготина из прве половине прошлог века. На крају, научио сам нешто и о себи. Задовољство ми је да на страницама Бележнице пренесем део тих сазнања.
Порекло Милетића може да се прати још од времена књаза Милоша Обреновића. Њихов предак се звао Милета Милошевић, и био је Милошев ортак. Због некакве свађе са Обреновићима, 1821. г. одузето му је велико имање у Пожаревачком округу, а мало касније, за време Ђакове буне нестали су и Милета и Милошевићи. Преживео је само малолетни син Ђока. Он је пребегао из Србије, а када је одрастао и вратио се, покушавао је судским путем да поврати одузета имања. Због страха од Обреновића, променио је презиме и постао Милетић по оцу Милети. Имао је троје деце, ћерку Јелену и двојицу синова, Косту и Милана. Коста је умро као млад официр. Милан је рођен око 1848. године. Име Милана Милетића, судског практиканта у Пожаревцу, налазимо у списку претплатника на први часопис социјалистичког смера Преодница, објављеном у првом броју 1873. године. Четири године касније, 1877, у Горњем Милановцу, Милан ће се оженити Стаком Поњавић, ћерком Мијаила Поњавића, „бив. среског старешине”. И за Милана је опасно да помиње своје претке у време Обреновића и нерешених имовинских парница, па ће на изводу из Књиге венчаних, рубрике о његовим родитељима и години рођења остати празне. Венчани кум био је Радомир Путник, мајор.
Милан и Стака су живели у срећном браку и изродили деветоро деце, шест ћерки и тројицу синова. Подаци о годинама и месту рођења деце нису поуздани. Претпостављени редослед је овакав: Љубица, Радомир (1882), Драгомир (Крушевац, 1883), Драгиња–Гина (Крушевац, 1884), Вукосава–Вука (Крушевац), Наталија (Крушевац, 1887), Лепосава (Неготин, 1888), Милица–Мица (Неготин, 1890), Сава (Неготин, 1892). Милан је радио у Горњем Милановцу као судски писар, потом као судија у Крушевцу, а 1887. прелази у Неготин. У Неготину је провео пуних 13 година. Радио је као председник Првостепеног (окружног) суда у периоду 1889–1900. Потом је прешао у Београд. Умро је напрасно, у 57. години живота, 1905. године. Сломила га је смрт најстаријег сина Радомира 1903. године.
Током боравка у Неготину Милан је активно учествовао у политичком животу града. Припадао је Напредњачкој странци. Жар политичке борбе напредњака против либерала и радикала жестоко се распламсао крајем деветнаестог века у Крајини. И у буквалном значењу. Остало је забележено да су тих година у Крајини горели сењаци, штале и куће. Када су напредњаци освојили власт у Неготину, Милан је дошао на место председника суда. На следећим изборима су изгубили. У лето 1894. године, више од седамдесет грађана Неготина било је ухапшено и кажњено. Међу њима је био и Милан Милетић, председник Првостепеног суда, кажњен новчано са 150 динара и осуђен на 15 дана затвора. (Честе промене власти у Неготину последњих година показале су колико смо много напредовали за ових 11 деценија. Престали смо са паљевинама.)
Сва деца Милана и Стаке су школована, учили су музику и језике. Старије ћерке су се добро удале: Љубица за пуковника Илију Миладиновића (командант Марибора после 1. св. рата), Вука за Аћима Стевовића (један од оснивача и првих професора Политехичког факултета у Београду), Наталија је била учитељица, Мица је учила Уметничку школу у Београду, син Сава Трговачку академију. Изузетак је био син Драгомир. Био је брз и темпераментан, несташан, „црна овца” породице. По наредби оца судије, био је смештен у затвор, у самицу. Успео је да побегне. Једном приликом се, из обести, придружио радикалским демонстрацијама (а радикали су били жестоки политички противници очевим напредњацима) и био најгласнији у извикивању парола. Тако је добио надимак „Радикалац”, мада се политиком никад није бавио. После насртаја на професора, био је избачен из школе са забраном уписа у било коју школу у Србији. Да би му обезбедио било какву сигурност, отац га је дао на воскарско-лицидарски занат, а потом довео у Неготин, на периферију државе, где су већ живели и где је, радећи као судија, имао добра познанства.
Драгомир–Драги „Радикалац” се добро снашао у Неготину. Отворио је радњу и био способан трговац. И по томе се разликовао од породице. За кратко време купио је кућу и виноград у Бадњеву. Оженио се Неготинком Персидом–Пеком, рођеном Манојловић. Била је ћерка Анђела Манојловића, имућног трговца. Када је Анђел умро, породица је нагло осиромашила. Не желећи да живи од помоћи рођака, Пека је отишла код кума Милана Тодоровића Бечлије, обућара, и молила да је запосли. Није био обичај да девојке из добре куће раде, а она је седела у излогу обућарске радње, правила ципеле и била прва јавно запослена жена у Неготину. У том излогу ју је запазио и Драгомир. По мајчиној линији, Пека је била сестра од тетке Драгише Стојадиновића, комите, утемељивача војне кинематографије у нас и предратног посланика. Милетићи су живели у кући на углу, на почетку Дунавске улице (сада улица Стојанке Радосављевић). У тој улици, између два рата, становали су углавном чиновници, занатлије и богати трговци. Изродили су осморо деце. Деца су умирала као мала, преживела је само ћерка Десанка–Деса, рођена 1910. и најмлађи син Милан.
Милан Д. Милетић је рођен 26. 5. 1923. године. Основну школу и гимназију је завршио у Неготину. Много година касније, забележиће о себи: Ја сам син из градске породице, у мени је букнула вера када сам имао седам година, чак сам био једино дете које је у то време само ишло у цркву, па и кад је била празна, и чак сам за певницом читао и певао потребне делове…Када ме је у мојој четрнаестој повукла струја комуниста, постао сам скојевац, борац, сањар о једнакости и донекле и безверник све до моје осамнаесте године када је започео рат и када смо мало потом образовали борбени партизански одред… Комустичке идеје крајем тридесетих година међу средњошколском омладином у Неготину ширили су Тодор Бећирић и Миланова рођака Ксенија–Цица Стевовић, још као београдски студенти. Идеје о бескласном друштву и једнакости наишле су на плодно тле међу омладином увек спремном на бунт. Милан посећује родбину у Београду, посредством Цице упознаје се са комунистима и преузима пропагандни материјал (заставице са натписом „Бранићемо земљу” и часопис Младост), који касније растура међу неготинским средњошколцима. По завршетку студија, око 1939. Бећирићи прелазе у Неготин. Тодор је завршио медицину и у Неготину отворио приватну ординацију, а Цица је завршила филозофију, и по директиви бесплатно држала часове у Женској радничкој домаћичкој школи. У Неготин долази и Љуба Нешић, члан КПЈ, кога је Милан већ познавао преко Цице. Милан–Миле „Радикалац” постаје све активнији у ширењу и пропагирању комунистичких идеја. Одлази у Зајечар и растура летке приликом обележавања годишњице Тимочке буне на Краљевици. Када су 1938. године ухапшени ђаци после штра јка у пољопривредној школи у Буко ву, и затворени у затвору Среског начелства, а осталим ђацима из интерната забрањен излазак у град, Милан добија задатак да пренесе поруку Владимиру Шарановићу, организатору штрајка. Приметио га је жандар и ухватио га, али га је полицијски писар пустио. Одличан ђак, начитан и речит, Милан постаје једна од кључних фигура међу средњошколском омладином. Ипак, остаће забележено да је на крају седмог разреда школске 1939/40, полагао поправни испит из немачког језика. Од 1940. године води посебни скојевски актив Неготинске гимназије. Своје литерарне радове чита на заједничким седницама литерарних дружина средњих шко ла у Неготину. Управу заједничке литерарне дружине скојевци преузимају у своје руке у јесен 1940. У оквиру ње формирана је књижевна комисија, а Милан је њен председник. По директиви Љубе Нешића организовани су састанци и са радницима, обично у кукурузу или шипражју на периферији града, а Милан растура и загребачку напредну радничку штампу (орган УРС-а Тједник). Марта 1941. године полиција претреса кућу Милетића, али не налази ништа од компромитујућег материјала. Милан учествује у демонстрацијама 27. марта у Неготину. Заједно са школским другом Миланом Беширом, 15. августа 1941. напушта Неготин и одлази ка брду Алија где је сутрадан, 16. августа формиран Крајински партизански одред.
Као свршени матурант, искусан активиста и добар говорник, Милан је у одреду задужен за политички рад. Но, пракса и ставови које је по партијским директивама морао да заступа све више одступају од идеала које је имао. Испоставило се да су они који су пре рата били скаути већином пришли партизанима, а припадници соколског покрета отишли су у четнике. Школски другови су постали непријатељи. Договор о ненападању још је некако поштован, али се ужас грађанског рата могао наслутити.
После разбијања Крајинског партизанског одреда на Стеванским ливадама 29. септембра 1941, Милана и његовог имењака Михајловића је заробила немачка казнена експедиција. Сећање на непроспавану ноћ, док су чекали да буду стрељани, Милан ће, четрдесет година касније, записати. После неколико дана скривања у кући, Милана хапсе жандарми и са још 53 заробљеника одводе на железничку станицу. Пролазе близу куће и мајка Пека га види везаног, у ланцима. Но, на списку је 4 имена више и Милан остаје у Неготину, а транспорт са 50 заробљеника, уместо у Београд, бива упућен у Бор, где су сви обешени или стрељани. Хапшен је укупно седам пута. После четвртог хапшења, са групом од 40 заробљеника одведен је у Зајечар у Окружни затвор, а потом, фебруара 1942. у логор. У зајечарском логору су га саслушавали Немци, са добро припремљеном документацијом. Имали су чак и његову фотографију. И он, као и сви заробљени, добро се држао на саслушању. Мало је теже реконструисати његово кретање после логора у Зајечару, али се зна да је илегалисао и бивао хапшен и у Београду. Крај рата је дочекао у логору Најрупин на северу Немачке.
У Београд је стигао тек у лето 1945. године. Мајка Пека је умрла 1944, а отац Драги, предратни трговац, имућан, био је већ ухапшен, а виноград у Бадњеву одузет. Осуђен је на две године затвора и принудног рада. Од Милана, предратног скојевца, првоборца и логораша тражено је да се јавно одрекне оца. Није пристао. Уследила је, убрзо, Резолуција Информбироа и ново искушење. Бројни другови су већ били на Голом отоку. После вишесатног чекања, примио га је Крцун, лично. Но, Милан више није волео Стаљина. Није више волео ни Тита. Волео је само још Мају Семенич, студенткињу медицине, Словенку. Венчали су се 1949. године, а две године касније добили су ћерку Весну.
Милан је у Београду завршио Правни факултет (1945–1951). Променио је више радних места, али је највише радио као адвокат. Адвокатуру је волео и до смрти се представљао као „адвокат у пензији”. Био је одличан кривичар, али свој рад није умео да уновчи. Добро је познавао људску душу и успешно бранио своје клијенте. Једном приликом је своје једино одело поклонио оптуженом да би овај изгледао пристојно пред судијама. Крунослав Спасић, докторант са Сорбоне и Миланов пријатељ још из гимназијских дана (Крунослављев отац Јован био је директор Учитељске школе у Неготину), испричао ми је и следећу анегдоту:
Миле „Радикалац”, диван човек и добар говорник, убедљив у јавном наступу, имао је необичан стил одбране. Једном је, у жару одбране оптуженог за убиство таште, упитао судију: Па, друже судија, зар је грех убити ташту?
Увек је живео скромно, па тако сâм наводи да је, неко време, живео у монтажној кућици, а кад му се материјално стање мало поправило, купио је најјефтинији ауто на свету – фићу. Још током долазака у Београд пре рата, и касније, током скривања и илегалисања, стекао је бројна познанства. Много пута гледајући смрти у очи, научио је да цени живот и видео је само лепоту у свему и у свакоме. Био је дружељубив, шармантан, добар говорник и имао велики круг пријатеља. Позната је четворка пријатеља који су заједно стасавали и дружили се: Милан Милетић, Владета Јеротић, Мија Павловић и Љуба Рајчевић. Дружио се са књижевницима Слободаном–Бодом Марковићем, Васком Попом, Миодрагом Булатовићем, Весном Парун, Михизом, Драгишом Витошевићем, Зораном Глушчевићем, са уметницима Пеђом Милосављевићем, Ољом Иваницки, Павлом Вујисићем, са владикама Иринејом Буловићем, Атанасијем, Амфилохијем и Артемијем. Са Добрицом Ћосићем се познавао још из средње школе (Добрица је био ученик Пољопривредне школе у Букову). Најближи пријатељ током каснијег, зрелог периода био му је композитор Енрико Јосиф.
Средином педесетих година прошлог века, Владета Јеротић одводи своја три пријатеља у манастир Ћелије код Оца Јустина Поповића. Беше то време када није било препоручљиво одлазити у цркву и када су богослужења обављана у присуству само два-три човека. Тај мали круг људи Милан назива „последњом одбраном Београда”, а престоницу Србије приказује у једној реченици: Малопре сам бацио поглед на две трећине Београда, и видим само једну грађевину која се нова диже, а то је Централни затвор. Од тада, Милан редовно посећује Јустина у Ћелијама. Све чешће са собом води и своје бројне пријатеље које упознаје са Јустином. Јустин посећује Милана када долази у Београд на заседање Светог Синода. То су иначе била једина путовања која су му власти дозвољавале, јер овај монах беше у некој врсти притвора. Као што су Милана волели пријатељи и радо се код њега окупљали, волели су га и свештеници и монаси. Вреди напоменути да се 31. јануара 1973. године, на дан св. Атанисија Великог, крсној слави Милетића, поред пароха, без Милановог аранжирања, што самостално, што са Оцем Јустином нашло код мене седам црномантијаша. Поред сусрета и разговора, значајна је и преписка коју је водио са Јустином. Милан је био у Ћелијама и на дан Благовести, 1979. године, када се, после тачно 80 година, на дан када се и родио, упокојио Ава Јустин. Своје утиске о разговорима са Јустином, а утисци су једино што остаје и после сазнања, Милан је написао у књизи Заљубљен у Христа, коју су објавили Задужбина Аве Јустина „Свети Јован Златоуст” и Манастир Ћелије 2002. године. Када су људи почели да добијају пасоше и путују у иностранство са групом академика и јавних радника, Милан путује на Свету гору и први пут посећује српски манастир Хиландар. У Хиландар је одлазио и касније и био повлашћени гост.
Литерарни рад, започет у гимназији, Милан је наставио до краја живота. Писао је много, а објавио мало. Сваког дана би написао по сонет, ту строгу песничку форму. Поред великог броја рукописа, много радова је оставио и у компјутеру. Први објављени рад је приповетка „Мрак није потпун”, објављена у часопису Млада култура 1956. године. Поред тога, песме и приповетке објављивао је у Књижевним новинама, НИН-у, Југословенској адвокатури, Дуги, Политици. Доста текстова је објавио у Православљу. Текстове је објављивао и под псеудонимом М. Веснић. Прву збирку песама Кавез објавио је 1967. године. Аутор је и првог савременог романа о Светом Сави – Извори. Није био члан Удружења књижевника Србије.
Милан је у Неготин долазио ретко. Отац Драги је умро 1961. године, кућа у Дунавској је продата. Родбине више није имао, материјално стање је увек, како каже, било критично, а Неготин далеко. Ипак, волео је да прича о граду у коме је одрастао и да одавде узима карактере за своје романе. По посвети на поклоњеној књизи види се да је, вероватно последњи пут, у Неготину био у мају 2001. г, када је даривао Храм Свете Тројице. У објављеној грађи о предратним скојевцима и Крајинском партизанском одреду помиње се мало, увек некако узгред.
После 13 година брака, развео се са првом супругом Мајом. Остали су добри пријатељи, а 1963. године оженио се Загорком. Венчао их је Отац Јустин. Олга–Олика Радовић, академска сликарка, урадила је портрете Милана и његове породице. Када је Олга умрла, сахрањена је у манастиру Ћелије, а Милан је био извршитељ њеног тестамента. Супруга Загорка је умрла 2000. године, Милан 25. октобра 2003. и сахрањен је у манастиру Ћелије. Монахиње манастира су у знак сећања на овог дивног и дубоко верујућег човека и искреног пријатеља уредиле спомен-собу у којој чувају његову заоставштину. Милан је, за живота, написао и свој уметнички тестамент који, на страницама Бележнице, први пут дајем читаоцима на увид.
Ћерка Весна живи у Словенији и захвалан сам јој што ми је, дајући ми на увид породичну документацију, и препричавајући успомене на оца, несебично помогла да довршим овај текст.
Библиографија објављених књига Милана Д. Милетића:
1. Кавез, Београд 1967.
2. Велики концерт, Велика Плана, 1975.
3. Бројанице Светог Саве, Крњево, 1980.
4. Бројанице Светог Саве : повест о љубави, Нови Сад, 1997. (2. исправљено изд.)
5. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Београд, 2000.
6. Извори : роман о Немањи и Светом Сави, Сланци, 2002. (2. допуњено изд.)
7. Заљубљен у Христа, Београд; Ваљево, 2002.
Заступљен је и у следећим књигама:
1. Отац Јустин у песми, (б.м.;б.и.), 1979. (Јустин Поповић / Милан Д. Милетић)
2. Хелен Келер, Моја религија, Београд, 1988. ( аутор додатног текста)
3. Лепа Ђорђевић, Лирске заповести, Београд, 1995. ( аутор поговора)
4. Хелен Келер, Моја религија = My Religion, Београд, 2001. (аутор предговора, редактор)
Литература:
1. Божидар Благојевић, Неготин и Крајина : 1941–1944, Неготин, 1988.
2. Ђорђе Божиновић, Неготински сокаци, Неготин, 1987.
3. Станоје Динкић, Неготин, његове улице и тргови, Неготин, 2002.
4. Лексикон писаца Југославије. Књ. 4, М-Њ, Нови Сад, 1997.
5. Извештај за школску 1939/40. годину, Неготинска гимназија, Неготин, 1940.
6. Неготинска гимназија : 1839–1989, Неготин, 1989.
7. Милан Перић, Неготин и Крајина : раднички покрет од 1871. до 1941. године, Неготин, 1973.
8. Андрија Раденић, Социјалистички листови и часописи у Србији : 1871–1918, Београд, 1977.
9. Тихомир Станојевић, Неготин и Крајина : од 1859. до 1940. године, Неготин, 1980.
10. Развитак, бр. 6, Зајечар, 1963.
Необјављена грађа:
1. Стенографске белешке са састанака Историјске групе за писање историјата НОБ Крајинског среза, одржаних 22, 23, 24. новембра 1954. у Неготину.
2. Стенографске белешке – подаци о покрету у Неготинској Крајини дати на састанцима у Историјском архиву од 9 до 15. јула 1956.
3. Приватна документација породице Милетић.

Шест деценија од смрти Миклоша Раднотија

Стеван Молнар

Према опсежним истраживањима професора Габора Толнаија, великог мађарског песника, заточеника борских радних логора из времена Другог светског рата, Миклоша Раднотија су убили припадници мађарских фашистичких формација, 9. новембра 1944. године, у близини села Абда, на крајњем северозападу Мађарске. Дакле, пре равно шездесет година, одмах након Раднотијевог мучног повратка из борског радног логора.
Великана мађарске поетске речи у борске логоре довело је његово порекло. Рођен у Будимпешти, у породици мађарских Јевреја, непосредно након рођења је остао без породице: на порођају су му умрли мајка и брат близанац, а убрзо је остао и без оца. Бригу о њему преузео је ујак, фабрикант, наменивши му судбину канцеларијског службеника. Он се томе отео, завршио је студије књижевности и већ се у раној младости почео бавити поезијом.
У својој докторској дисертацији Песник и смрт, пок. академик Имре Бори помно трага и прати Раднотијев песнички развојни пут. Сазнајемо да је већ 1930. године млади Радноти, у својој 21. години објавио прву збирку песама Пагански поздрав. Песме ове збирке су идиличне, пуне радосног доживљавања младости и лепоте природе, мада се јављају и песме тамнијих тонова – сећања на трагичну судбину његове породице.
Наредна збирка Песме нових пастира доводи га у сукоб са властима, те је забрањена.
Након тога настаје период Раднотијевог песничког сазревања и трагања за новим формама изражавања, али и богатог свестраног ангажовања у широкој лепези културних догађања.
Већ 1933. године у збирци Млад месец објављује песме које указују на зрелост његовог поетског духа. Он предосећа долазак фашизма и то јасно каже у стиховима песме „Као бик”:
Живим сад као бик
али бик који устукне
на сред зрикавчеве ливаде
и високо оњуши ваздух.
Осећа да се у шумама
планинским зауставила
кошута, ћули уши одскаче
с ветром који шиштећи
доноси мирисе
вучјих
крда

Иако свестан да долази време реалне опасности, Миклош Радноти за то не хаје. Он наставља своју ангажованост и на плану преводилаштва. Читаву плејаду знаменитих песника преводи са француског, енглеског, немачког и латинског.
У збирци Само ходај на смрт осуђени већ се назире његова потпуна свест о томе да управо наступа период у коме ће за њега доћи време тешких искушења, патњи, па и опасности по сам живот.
Објављивањем збирке Стрмом стазом почиње време његовог континуираног успона до највиших песничких висина. Овом збирком он је дефинитивно стао уз раме са великанима међуратних мађарских песника. То му ни тада нико није оспоравао, али га ни чињеница да је признат песник није спасила од зле судбине. Још се мора поменути и један његов лирски прозни текст „Месец близанац”, који је производ његових унутрашњих дилема, у којем је себи приписао кривицу за смрт својих најближих.
У Мађарској су у то време већ увелико на делу прогони Јевреја који бивају одвођени на принудни рад. И Миклош Радноти је у два маха био упућиван на принудни рад где је обављао најтеже физичке послове.
У мају 1944. године, непосредно пре но што је депортован у Бор, написао је своју последњу песму као слободан човек. То је позната његова песма под називом „Одломак”, а која почиње стиховима:
У такво сам време живео на земљи
кад човек беше тако ниско пао
да је својевољно, страсно без наредбе клао…
Песму је потписао 19. маја, а пет дана касније одведен је у сабирни центар у Вацу, одакле је, у запечаћеном фургону, шест дана касније, стигао у Бор, у централни логор „Берлин”. Уз још 401 свог сапатника који су, попут њега, осуђени на принудни рад, ускоро бива пребачен у удаљен логор „Haedenau”, у планинама изнад Жагубице. Ту је, у најтежим и понижавајућим условима, створио своје ремек-дело, последње што је написао у свом кратком животу.
Нема поузданих података како је доспео до једног нотеса са ћириличним написом „Авала 5” у коме је на првом листу исписао истоветну поруку на пет језика: мађарском, српском, немачком, француском и енглеском. Она гласи:
Овај нотес садржи песме мађарског песника Радноти Миклоша.
Он моли налазника, да истог пошаље на адресу свеучилишног
професора Ortutay Gyula Budapest Horánski u. l. i.
Већ у јулу месецу, у бележницу уписује своју прву песму „Седма еклога”. Поред потписа још стоји: Lager Heidenau у планинама изнад Жагубице. Убрзо настају још четири песме: „Писмо жени”, „Корен”, „A la recherche…” и „Осма еклога” која је потписана 23. августа 1944. године.
У то време, деловање домаћих партизана је постало исувише опасно по Немце и мађарске чуваре, па су удаљени логори из околине Жагубице евакуисани у Бор. Током тог повлачења, 30. августа 1944. године, Радноти је написао своју прву „Разгледницу”.
У логору у Бору Миклош Радноти је написао засигурно једну од најлепших својих песама – „Усиљени марш”. Песма је потписана 15. сепетмбра 1944. године.
Након тога, ова група логораша, међу њима и Радноти, пешице је спроведена у немачке логоре смрти. У том паклу, у таквим немогућим околностима, песник је смогао снаге да напише још три песме: „Разгледницу” (2), „Разгледницу” (3) и „Разгледницу” (4). Последња, „Разгледница” (4), написана је у месту Сенткираљсабадја (Szentkirályszabadja), 31. октобра 1944. године. Девет дана касније, Миклош Радноти је убијен метком у потиљак.
Након ексхумације и проналаска нотеса са песмама, 1971. године је у издању Magyar helikon-a, на мађарском језику, објављена збирка од 10 песама Миклоша Раднотија, под називом Борска бележница (наслов оригинала: Radnóti Miklós: Bori notesz). То издање ускоро достиже највиши степен интересовања књижевне јавности, како у Мађарској, тако и у многим земљама Европе. Песме су превођене на румунски, италијански, португалски, бугарски, хебрејски.
На српски језик Борску бележницу је превео Данило Киш и она је, као двојезично (мађарско–српско) издање, објављена у Бору 1979. године. Издавачи су били Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор и Самоуправна интересна заједница културе Бор.
Упоредо са представљањем овог издања, на годишњицу рођења аутора Борске бележнице, на обали Борског језера је 5. маја 1979. године откривен бронзани споменик Миклошу Раднотију, рад веома цењеног вајара Имреа Варге. Споменик је био поклон владе Мађарске. Убрзо се показало да су сви ови догађаји везани за Борску бележницу утицали да борска културна средина, а и сам град у целини, прихвате песника као свог. Било је веома значајно то да се Бор из „културне провинције” преселио на место веома значајних књижевних дешавања. Довољно је само се сетити „Борских сусрета балканских књижевника”. Место на коме се споменик налазио незванично је добило име „Рт песника”.
На „Рту песника” споменик је стајао пуне двадесет две године. Међутим, у ноћи између 30. сепетмбра и 1. октобра 2001. године, дивно дело великог скулптора је нестало да никада не буде пронађено.
На књижевној вечери посвећеној том неславном догађају, г. Драги Тасић је прочитао свој дирљив есеј необичног наслова: „Тарталом – садржај душе вандала”. То није био класични вандализам. Било је то нешто много горе – скулптура је украдена (и вероватно истопљена у некој од илегалних ливница – прим. ур.).
Оформљен је иницијативни одбор са задатком да се испита могућност поновног изливања споменика и постављања на неко безбедније место.
Данас смо сведоци да су напори уродили плодом. Не 9, већ 8. новембра 2004. године, на платоу Дома здравља, уз мало конфузну организацију, откривен је новоизливени споменик са тек једва приметним разликама у нијансама и неким детаљима у односу на претходни, украдени.
На крају, цитираћемо део изузетно надахнутог текста са позивнице за овај значајни догађај: Живећи дуго у уверењу да ствари које нестану, нестану заувек, постајемо сведоци чуда каква само људска племенитост и доброта могу да изнедре. Ствари и обележја неупоредивог значаја за нас, поново се враћају и освањују у нашој средини у још чудеснијем симболичном смислу и значају.
То је суштина и наших схватања.