Образложење одлуке жирија

Конкурс за кратку причу Народне библиотеке Бор је замишљен као надметање аутора у категорији необјављене кратке приче, писане на српском, хрватском, црногорском или бошњачком језику.
У временском периоду од 7. јула до 15. септембра, колико је трајао конкурс, пристигао је укупно 361 рад. Од пристиглих радова, 258 прича у потпуности су одговарале условима конкурса и жири је приступио разматрању њихове вредности.
Према пропозицијама и након више кругова гласања, жири је свој избор сузио на једанаест прича које чине ужи избор и које ће бити објављене у првом наредном броју „Бележнице“, часописа Народне библиотеке Бор.
Ужи избор чине следеће приче, поређане без вредносног редоследа већ према томе којим су редом пристизале преко онлајн форме за пријаву:
1. „Сенка Атанасија Николића“, шифра „Атанасије11“ (Миливој Анђелковић, Београд)
2. „Чекаоница смрти“, шифра „Сутра14“ (Бојана Кнежевић, Нови Сад)
3. „Баба са сјекиром“, шифра „Пањ63“ (Зоран Крстић, Крапинске Топлице, Хрватска)
4. „Странци“, шифра „безверхи1616“ (Александар Траиловић, Боговина)
5. „Лопов меког срца“, шифра „Оги76“ (Огњен Шестић, Београд)
6. „Бука и бес једног капетана“, шифра „изговор42“ (Јасна Димитријевић, Нови Београд)
7. „Возови“, шифра „Чекање12“ (Бранка Селаковић Милошевић, Београд)
8. „Напомена“, шифра „Афродита27“ (Бошко Ломовић, Горњи Милановац)
9. „Самообмана“, шифра „психоза54“ (Вук Мајсторовић, Крагујевац)
10. „Црна овца“,шифра „Сатори72“ (Милан Миловановић, Нови Сад)
11. „Аларм“, шифра „Термидор10“ (Милош Симић, Крагујевац)

На седници жирија (Зоран Илић, председник, Весна Тешовић и Ана Јанковић, чланови), одржаној 16. октобра 2014. године, одлучено је да:
– прва награда буде додељена аутору Огњену Шестићу из Београда за причу „Лопов меког срца“,
– друга награда буде додељена ауторки Јасни Димитријевић из Новог Београда за причу „Бука и бес једног капетана“,
– трећа награда буде додељена аутору Милану Миловановићу из Новог Сада за причу „Црна овца“.

Већина аутора пристиглих радова, а чији репрезентативни сегмент представљају једанаест одабраних прича, нису могли а да не одреагују на актуелну свакодневицу која често попут неког „дежавија“ све нас подсећа на дане и године за које смо мислили да су заувек иза нас остале. Мањи број аутора је инспирацију потражио у догађајима и личностима из прошлости („Сенка Атанасија Николића“, „Возови“) или фиктивним догађајима („Пут у пакао“).
„Лопов меког срца“, која је освојила највећи број гласова, јесте сатирична прича о нашим наравима, нашем менталитету. Оно што јој даје шарм јесте трансформација главног јунака који од особе од које очекујемо да је зла и покварена постаје племенит, и која уместо да своје несуђене муштерије опљачка и ојади, добродушно им реновира запуштене станове. Ипак, остајући веран свом занату, он ће их обићи и следећег лета и, евентуално, наплатити своју овогодишњу инвестицију.
Другопласирана прича „Бука и бес једног капетана“ плени својом нарацијом и ауторкиним истанчаним осећајем за детаљ. Уз звуке севдалинке која допире из транзистора, пратимо тужно-горку причу о пензионисаном капетану речног бродарства и његовој жени, капетаници, који наизглед мирно проводе своје земаљске дане јер „живети се још мора“, док је живот, очигледно, негде другде. Можда управо тамо где је отишла њихова кћерка, напуштајући остареле родитеље и домовину која више не постоји.
Док су претходне две приче тематски уско везане како за ове географске координате, тако и за време које управо тече, трећепласирана прича „Црна овца“ искорачује из тог, свима нама, препознатљивог миљеа и покушава једним универзалним језиком да проговори о општим, свевременским темама. Уметнички поступак који аутор користи јесте алегорија. Прича би могла да се окарактерише и као нека врста савремене басне којој уобичајена морална поука на крају није ни потребна. И без ње прича испуњава своју сврху.

НАГРАЂЕНЕ ПРИЧЕ

1. НАГРАДА

ЛОПОВ МЕКОГ СРЦА
Огњен Шестић

Елзет брава је попустила под специјалним клештима, као мајка пред кукњавом детета крај рафа са слаткишима. Опрезно је извукао цилиндар и одшкринуо врата. Ослушнуо је. Тајац. Добро је, ипак су на мору. Дојаве његовог партнера у 90% случајева биле су тачне. Али, понекад је бивало и незгодно. Једном су га пребили тако гадно да се једва одвезао до Ургентног центра.
Чим је крочио у стан Јагодића, стресао се. На страну то што су већ годинама биле демоде, тапете у предсобљу биле су искрзане. У дневној соби га је дочекало још горе стање. Смеђа угаона гарнитура са видним трагом зуба времена – и то целе вилице – не само што се није уклапала у простор, већ га је и смањивала својом несрећно изабраном бојом. Зидови су били боје кајсије. Слике на њима као да је бирао хрчак далтониста који је тог дана заборавио наочари у другом сакоу. Мноштво сведочанстава о томе да су његови домаћини били естетске аналфабете. На основу дугогодишњег искуства знао је где овакви људи крију новац. Омот VHS касете са натписом „Митинг на Газиместану“ открио му је свежањ новчаница. Целих 11.500 динара. Више се није ни могло очекивати од људи са овако намештеним и уређеним станом.
Већ неко време га је притискала бешика. Хоће то кад превалиш педесету. Јагодићима сигурно не би сметало да се послужи њиховим тоалетом. Призор који је тамо затекао надмашио је предсобље и дневну собу заједно. Шерпа-плаве плочице на неколико места биле су делимично одлепљене, а пажљива претрага открила му је и да су иза машине за веш две отпале. Ухватио се за главу.
Сео је на похабану гарнитуру да среди мисли. Није могао тек тако да оде. Савест га је мучила. Још једном је погледао новчанице и дубоко уздахнуо. То је било јаче од њега. Устао је и ужурбано напустио стан.
Вратио се сат касније са два пакета под мишком, а затим је још једном сишао до кола по трећи пакет и кутију са алатом. Раскрчио је купатило и почео да обија плочице. Четири сата касније, нове, елегантне, уске црно-беле плочице већ су сијале на зидовима. Добра страна познанстава са људима из света керамике је то што можеш да добијеш плочице са неприметном грешком за петину цене. Орибао је плочице још једном, а затим се бацио на санитарије. Када је завршио, обрисао је рукавом зној са чела и још једном задовољно осмотрио просторију. Сад је била употребљива.
Сутрадан је тапетар каснио два сата, али искупио се пресвлачењем гарнитуре упола цене. Међутим, ни он није губио време чекајући мајстора – састругао је све тапете са зидова у предсобљу и нанео први слој фарбе. Лимун-жута боја унела је живост која је толико недостајала овом, ионако скученом простору.
Пошто је испратио бравара, сео је да се прерачуна. Након што је купио плочице, фарбу и исплатио мајсторе, био је око петнаест хиљада у минусу, рачунајући и браву коју је одлучио да им замени о свом трошку. Била би штета да неко уђе у стан и направи неред или нешто украде. Извадио је књижицу из џепа и испод Ђукића уписао дуг Јагодића. Наплатиће им све идућег лета, ако опет оду на море.

2. НАГРАДА

БУКА И БЕС ЈЕДНОГ КАПЕТАНА
Јасна Димитријевић

Из транзистора тече севдалинка. Човек седи под јелком у старој фотељи, хлади ноге у лавору и не верује у вечност. За њега је свет проста једначина. Прво рат за ослобођење и боље друштво, па посребрени сат с Лењиновим ликом и цењен посао, лета на Брачу, жена, дете, викендица на Дунаву, лоза пре и дремка после ручка и – коначно – вечери у кафани „Код лопова“. Једини могући живот.
А онда се једног дана успаваш. Не чујеш сат. Пропустиш „Караван“ и кафу и слатко. Па добро, доста је било.
Ово није тај дан. Живети се још мора.
Капетанова биографија није се развила како је планирао, али на то исклизнуће није могао да утиче. Зато је одлучио да га игнорише.
Пасуљ се подгрева у шерпи на плинској боци. Капетаница уредно струже остатке соли са дна металне кутије. Масни прсти и време избрисали су златну калиграфију са плаве подлоге и сада тамо пише: „… здрави из Бола“. На столу два тањира, две кашике и корпица са кришкама хлеба. Сланик и офуцани албум Команданта Марка лево од тањира у чело стола.
На креденцу разгледница из Ванкувера. Једина која је стигла, ако не рачунамо оно писмо које је капетан поцепао и бацио.
Кад скупља мрвице са стола, капетаница увек подмеће исту стару новогодишњу честитку за срећну 1981. годину. Деда Мраз, џак са поклонима, јелка, и црвеном воштаном бојицом исписана нестабилна слова: МАЈА.
Мрвице хлеба кришом истреса на симс врапцима. Укључује ТВ. Почињу вести и дугметара са шпице закуцава се у Химзу Половину из дворишта.
– Хајде, стари. Ручак. Дижи дупе.
Пензионисани капетан речног бродарства невољно се одваја од фотеље која је, након дугог века пред екраном, свој други живот нашла у бодљикавом хладу старог стабла. Од свих спортских првенстава, квизова и домаћих серија остали су само масни кругови на зеленом плишу, један на наслону и други на седалу. Од старог телевизора само шупљи оклоп прекривен мушемом.
Као да чека да хармоникаш развуче ребрасти мех последњи пут, зауставио се надомак улазних врата. Прешао је погледом преко баште где је капетаница последњих година уместо цвећа и зеленила гајила шаргарепу, кромпир и лук. Брука. ТО је брука! А она безумница и побегуља још се усуђује да ЊЕМУ пише о стиду, насиљу и правди. Капетан је писмо поцепао и бацио, нормално, није њега брига за бестидницу што другима соли памет и пита за савест. Није га брига за ту њену патетичну метафору о тумору. Али ипак памти: „Оно што сам ја видела, осећала и знала о теби, никад се није поклапало са оним што су о теби причали други људи. Тешко је било живети са том тајном, као са тумором на души. И не знам коме је теже – ономе ко са тим тумором улази у живот или ономе ко са њим из живота излази.“ Зна капетан шта је бедница хтела да каже, зна он. Хтела је да каже да је у његовом случају тумор неоперативан.
– Искључи док једемо – довикнуо је, али топ је још једном гласно опалио пре него што је капетаница стигла да притисне дугме. Капетан је концентрисано пребацио чачкалицу између тројке и четворке доле десно, ставио руке у џепове и пустио голуба низ леву ногавицу.

3. НАГРАДА

ЦРНА ОВЦА
Милан Миловановић

– Верујеш ли ти у Бога?
– Не знам… Зашто ме испитујеш о тим глупостима? – лењо подигне главу и прекорно погледа своју млађу сестру.
– Размишљам о томе да је неко морао да нас створи, зар не?
– Није нас нико створио, већ нас је родила мајка. Наши преци су нас створили, а не некакав Бог.
– Ма, знам да нас је мајка родила, али ко је створио наше претке? Нису могли сами од себе да се створе, зар не?
– Ти превише размишљаш. Више ме ни не чуди то што те сви сматрају црном овцом.
– Радије ћу мислити својом главом и бити црна, него што ћу дозволити себи да будем обична глупа овца… Волела бих да могу да питам Шепарда зна ли он да ли Бог постоји.
– Шепарда? Тог глупака?!
– Зашто мислиш да је глупак?
– Па он ни не разуме наш говор! Наравно да је глупак!
– Ни ми не разумемо његов језик.
– Не разумемо, па шта?!
– Ти стварно мислиш да смо ми најинтелигентнија бића?
– Наравно да јесмо!
– А јеси ли се упитала некад, да ли је Шепард наш слуга или наш господар?
– Какво ти је то питање?! Слуга, наравно! Видиш да чисти за нама, обезбеђује нам простор за живот, обезбеђује нам храну, брине о нашем здрављу, брине о нашим младунцима…
– Понекад ми падне на памет да нам он не мисли добро… Мислим да је он одговоран за нестанак наших сестара.
– О чему говориш?
– Мислим да их је он убио – рече једва чујно.
– Па, зашто би нас тако лепо дворио ако има намеру да нас убије?! Ти си начисто полудела!
– А шта је са Шепардовим псом?
– Шта са тим ружним псетом?!… Па видиш и сама да нас он чува!
– Чува нас да нас неко не нападне, или нас чува да негде не побегнемо?
– Јеси ли ти сасвим полудела? Шта се то теби у глави пореметило?… А где би ти то побегла? Ниси у затвору па да бежиш. Ко би нормалан побегао из овог раја?… Ех, ти и те твоје теорије завере… Ћути, паси и уживај.