Драгана Јовановић

„Жарка вас води у свет маште“ – презентација рада Дечјег одељења Народне библиотеке Бор

У организацији библиотеке „Димитрије Туцовић“ у Лазаревцу одржан је 19. Фестивал хумора за децу, који је трајао од 18. до 20. септембра 2007. године. Мото овогодишњег фестивала био је „Нека смех буде краљ“ и „Схватити одрасле стварно није лако“.
Током првог дана Фестивала, поред сусрета библиотекара за округлим столом на тему „Право на читање“, сусрета деце и песника, део програма биле су бројне изложбе, маскенбал и кликеријада. Додељене су и награде: „Фестивалску лутку“ добио је Мирко С. Марковић, а „Гашино перо“, награду за писце за децу, добио је Предраг Обрадовић.
Другог дана Фестивала одржан је округли сто на тему „Право на читање“. Библиотекари из двадесетак библиотека из Србије, Републике Српске и Бугарске понудили су интересантне теме за излагање и разговор: Гордана Стокић „Америчка искуства“, Јасминка Петровић „Искуства из Шведске“, Весна Петровић „У сарадњи са школским библиотекама“, Росица Петров и Елизабета Георгиев „Бугарска искуства“, Александра Вићентијевић „Велики град, пуно изазова“, Стојанка Мијатовић и Душанка Новаковић „Колико деца у Републици Српској читају српске де- чје писце“ и Мирко Марковић „Сајт Дечја библиотека“.
Посебно интересантно излагање било је колегинице из Бугарске. Било је занимљиво сазнати како они раде, каква је њихова сарадња са осталим институцијама у градовима, како они подстичу децу да читају и друже се у библиотеци. Такође, интересантну тему имала је и колегиница Јасминка Петровић, аутор многих књига за децу, која је говорила о својим искуствима које је стекла у посети Шведској, земљи познатој по оштрим зимама, Нобеловој награди и великим библиотекама. Ипак, како је сама рекла, најбоље се провела у Вили Вилекули, где се и одрасли, јашући Пипиног коња, радују као деца. Њену причу пратиле су предивне фотографије које су настале приликом те посете.
Велики Црљени, насеље у општини Лазаревац, са око 4500 становника, има и своју библиотеку. Библиотека је огранак библиотеке „Димитрије Туцовић“. Поседује фонд од око 16000 књига за одрасле и око 3500 књига за децу, а број чланова је око 350. Трећег дана фестивала посетили смо ову библиотеку и том приликом су библиотекари Весна Јовановић и Драгана Јовановић представиле рад дечјег одељења Народне библиотеке Бор.
У ревијалном делу био је представљен и рад „Жарка вас води у свет маште“, презентација дечјег одељења Народне библиотеке Бор, којим је представљена сама библиотека, Жаркини водичи и Жаркини програми (жирафа Жарка је маскота Дечјег одељења Народне библиотеке Бор). Жаркини води- чи су четири позамашне и изузетно лепе књиге које се разликују по садржају. Жаркин водич кроз књижни фонд садржи информације о књижном фонду Дечјег одељења, занимљивости из живота аутора, посебна признања и награде, са пуно илустрација и разних апликација које водич чине посебним. Овај водич представља каталог књига дечјег одељења за оне који „нису расположени“ да лутају по фонду. Водич кроз забавно-образовни програм препоручује програме и дешавања на Дечјем одељењу. Илустрован је фотографијама насталим у оквиру програма. Обухваћена су сва дешавања, од оних свакодневних до оних специјалних. Споменар је књига у коју се наши чланови уписују и одговарају на поставље- на питања. Наравно, заступљена су, поред оних уобичајено споменарских, и питања о омиљеном писцу, делу, књижевним ликовима, итд. Како бисмо боље упамтили наша дружења на дечјем одељењу, имамо и нашу Жаркину књигу звездица. Жаркине звездице су наши дугогодишњи чланови који су својим ведрим духом, великом љубављу према књизи и лепим читалачким манирима, заслужили да добију посебно место на тзв. „Жаркином зиду звездица“, који се налази на самом улазу у простор Дечјег одељења Народне библиотеке Бор.
Све теме Фестивала биле су интересантне и пуне корисних информација, искустава о раду како наших малих, тако и оних великих библиотека у свету. Свакако, заједнички циљ свих библиотекара дечјих одељења је како привући децу у библиотеке и створити од њих читаоце, односно научити их да воле библиотеку и користе њене фондове и информације. Деца, такође, воле простор који је шаролик, пун светлих боја, пун илустрација, у којем проналазе добру вољу, место за рад, дружење и забаву. Деца воле да имају неког ко ће их упутити на лепу књигу и цене стрпљење библиотекара које им је јако потребно. Управо је то био и један од неформалних закључака разговора током Фестивала. Деци треба приступити са пуно поштовања, добром и примереном комуникацијом и објективним схватањем њиховог света.

Милоје Радовић, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево

Нешто као почетак приче

Од свих библиотечких послова и задатака, ниједан као рад са најмлађим корисницима не заслужује да буде назван причом о нама, односно причом о сталним изазовима и сталној лепоти наше професије. Управо зато, ово излагање има за циљ да вам дочара нешто од те остварене лепоте.
Савремена библиотека подразумева да сваки библиотекар и сваки други човек, без обзира на којим и каквим је пословима у библиотеци, чак нека је само дошао по жељену књигу или да прочита новине, буде у служби најмлађих корисника. То је једно од мерила њене савремености. Нове технологије су библиотекарству донеле битне промене у начину рада са корисницима, дакле и са децом. Библиотекар је постао информатор, али за децу, он је и даље оно што је одувек и био, путовођа кроз чудесну кућу књиге, односно кроз непознати написани свет који чека да буде прочитан. И ево, долазимо до неизбежног питања. Зашто читамо? Сигуран сам да је одговора колико је и читалаца и сви су тачни. Али одговор Невене Вуксановић, полазнице Бајкотеке, креативне радионице за предшколце у краљевачкој Библиотеци заслужује да га поменемо на овако важном и стручном скупу. Она каже: читамо зато што је читање здраво. У људима који познају историју библиотекарства, одмах се јавља слика библиотеке у грчком граду Теби и натписа на њеном порталу: Медицина за душу.
Непознати библиотекар и мала Невена из Краљева, мада их дели двадесетак векова, мисле исто, да је у читању здравље. То исто, преведено на језик савремене библиотеч- ке стварности, а у слободном про- мишљању једног дечјег библиотекара, могло би да гласи и овако: Кажи ми шта читаш, и знаћу како си. И уз све то, сада изгледа очигледно, да се основна мисија библиотеке, њеног места у друштву и у појединачним животима, није битно променила. Библиотеке су организовано људско знање које чека да буде употребљено и проширено.

Лепота првог сусрета

Али, да се вратимо на наслов приче и да станемо испред детета које је први пут ушло у библиотеку. Да ли ћемо зачути онај његов узвик ИХ, о којем пише Горан Петровић или ћемо чути ћутање које је, да се изразимо Вуковим речима, то исто само мало другачије?! Било да је једно или друго, било да се догађа у великој или у малој библиотеци, на нама је да тај сусрет учинимо особеним и другачијим од свих других сусрета. Под особеним и другачијим подразумевамо: да дете, при првом доласку у
библиотеку, помисли како је дошло на још једно место где може лепо да се заигра, а да из библиотеке оде уверено да је открило место где станује знање. И притом, да све то постоји само због њега;
да сваки следећи долазак буде радостан догађај који треба да се понавља, увек на други начин, али тако да другачије буде исто;
да се у библиотеци сусретне са неким кога познаје лично или са телевизије, из књига. Његов васпитач, старији брат, омиљена особа или писац, спортиста, Милоје Радовић, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево Прича о нама или о раду са најмлађим корисницима уметник…. а који је, иначе, ту из истог разлога као и оно – због ра- дости знања.
Наравно да је ово само један од могућих начина организовања библиотеке у погледу првог сусрета са најмлађим корисницима њених услуга. Овај концепт претворен у практично искуство једног дечјег библиотекара подразумева да ће бити подељен са још неким, односно да ће неко ко ради исти посао пронаћи у њему нешто што му може користити у сопственом послу. Тек тада ће радост професије бити комлетна.

Прича у којој је свако најважнији

Прича која следи, у ствари је игра са великим бројем играча (будућих корисника библиотечких услуга) и као и свака друга игра подразумева самоиницијативу, сталну анимацију, индивидуалну креативност и одређена општа правила, мада се у овом случају правила постављају само да би се креативно мењала. Могла би да изгледају овако или некако другачије.
1. Библиотечка добродошлица (библиотекар се појављује у улози кућног домаћина. Дочекује децу на улазу у библиотеку, односно одељење, поздравља се са свима понаособ, свакоме жели пријатан боравак у кући књиге).
2. Учимо правила понашања у бибиотеци.
3. Дежурна бајка (читамо бајку по избору деце или васпитача).
4. Прича из крила или родитељска прича (причу казује један од родитеља присутне деце).
5. Бајколики гост ( у причу улази неко ко је учећи у овој библиотеци постигао запажене резултате у науци, уметности или спорту).
6. Бајколико путовање ( са гостом путујемо кроз написани свет у земљу из које је дошла бајка).
7. Бајколика животиња или биљка (учимо „личну карту“ животиње или биљке која се помиње у бајци).
8. Учимо у библиотеци – креативна игра − допричавамо, доцртавамо, допуњавамо, допевавамо, дописујемо … бајку коју смо чули.
9. Одлазак из библиотеке претварамо у ново путовање и том приликом откривамо где мама и тата могу да позајме књиге, где деда може на миру да прочита новине, где је учио бајколики гост и наравно где можемо да се пожалимо, ако нешто у библиотеци није у реду.
И ту се прича у којој је свако најважнији не завршава. Наставља се тамо одакле су деца дошла. У обдаништима, школама, кућама… Прича у којој је свако најважнији пред нашим се очима претвара у мноштво других прича у којима је опет свако најважнији.
Неке од тих прича, а њих је нај- више, имају само једног јунака који редовно сам долази, узима књиге, чита их, уредно их враћа. Он је за нас јако битан, али му нудимо да се удружи са још некима који воле те исте књиге или желе да нешто више сазнају о нечему што им нигде и нико до сада није понудио. На пример, желе да упознају далеке земље, њихове људе, обичаје или лековито биље, старе занате, интернет, компјутере…. Наравно, има и оних које занима књига, односно библиотека, лепо говорење, како да сачувају здравље, да нацртају стрип или на- праве филм….
Искуство у раду Дечјег одељења Народне библиотеке „Стефан Прво- венчани“ из Краљева показује да је све више управо оваквих малих корисника. Због тога је оформљен едукативно-креативни тим који је осмислио осамнаест оваквих облика рада. Сваки заслужује да буде посебно посматран, а овде само да истакнемо оно што им је свима заједничко − промовисање знања, односно креативног дечјег стваралаштва. У организационом смислу, то значи да се непрекидно шире круг пријатеља библиотеке, круг сарадника − волонтера који своје знање или таленат стављају у службу намлађих библиотечких корисника, стварних јунака ове приче о нама.
Сада би требало да се напише нешто за крај ове приче. Али, библиотекарство је прича која уместо краја има нови почетак.

Дечјем одељењу Народне библиотеке Бор – Прича за Жарку

Давно пре, жирафе су биле најбрбљивија створења на свету.
Тада су њихови вратови били мали, скоро као наши, а репови су им били огромни. Толико су били дугачки да се неким жирафама догађало да стигну на врх брда, a да им репови остану у подножју. Сироте жирафе. Морале су по цео дан једна другу да дозивају и да питају:
– Ехеееееј, рођакоооооо! Видиш ли мој реп?
– Видим гаааа! Ено га поред потокааааа! – Кажи му да пожуриииии! Муве ме целу поједошеееее…..!
Наравно да је то био велики проблем, али жирафе су се досетиле. Прво су почеле да издужују вратове и да свака са своје висине надгледа сопствени реп. Сада су се међусобно мање дозивале, што су похвалиле све друге животиње, али њихови репови су свима правили велике проблеме. Застајали су, упадали у блато, омотавали се око дрвећа, слонових кљова и лављих бркова, а муве није имао ко да тера. Жирафе су их дозивале, сачекивале их, а они су упорно терали своје, све док жирафама, због њих, нису порасли рогови. И мада су им лепо стајали, оне су се због тога толико постиделе, да су од стида просто занемеле. Начисто су престале да говоре.
А њихове репове више није имао ко да дозива и морали су сами нешто да предузму. Прво су почели да скакућу за жирафиним ногама, затим да се смањују и да се одвајају од земље, јер је требало да виде куд иду. И најзад, требало је да говоре, али како − кад немају уста и језик!? Ипак су се снашли. Погледајте, док жирафе иду или брсте, репови иза њих, по ваздуху непрекидно исписују слова и речи, читаве реченице.
А жирафе мудро ћуте, жваћу жвакаће лишће и о мувама уопште не размишљају.
Милоје Радовић

Горан Траиловић

Библиотека је тамо „где идемо на посао”, или библиотека је место „где идемо да узмемо неку књигу”. Ове две лаичке „дефиниције” свакако не осветљавају место и улогу библиотеке која je у развијеним срединама „виталан цивилизацијски и културни сервис”, „локалнa капијa знања” и генератор развоја друштва. При том се мисли на њено место у развоју информационе писмености, процес „доживотног учења”, слободан приступ информацијама и бројним сервисима које пружа грађанима. Њене основне услуге су бесплатне, а цене посебних услуга прихватљиве.
Развијене земље имају вишегодишњу стратегију развоја библиотекарства и издвајају знатна средства за изградњу, опремање библиотека, стручно усавршавање и обуку библиотекара и корисника библиотека. Њихове библиотеке успешно послују на „тржишту”, што доказују бројним статистичким показатељима, од којих је број посета и корисника најевидентнији (у неким земљама проценат обухватa становништва је чак 60 одсто).
У таквој средини посао библиотекара има смисла. Није бесмислен ни код нас, али је положај српских библиотекара много неповољнији. На губитку су, наравно, корисници библиотека, као и сви грађани који би радо користили библиотеке aко би оне могле да задовоље њихове потребе. Грађани Србије су на губитку и када је реч о запослењу, социјалној и здравственој заштити, образовању итд. То не чуди ако се има на уму да је у питању земља која је поражена у рату и део територије јој је окупиран, на коју је усмерена агресија „ниског интензитета” из више извора и с разних страна.
Ако томе додамо политичка трвења, криминал, корупцију, прикривене центре моћи и недовољно уређен и нереформисан друштвени и политички систем, можемо закључити да су библиотеке добре онолико колико су добри други сегменти друштва. У нашим условима пружају много више него што се од њих очекује. Први значајнији покушај подршке државе развоју библиотечке и укупне инфраструктуре у Србији, оличен у Националном инвестиционом плану, прате бројне афере.

Издавачка делатност

Када је у питању издавачка делатност јавних библиотека у Србији, неизбежно је мишљење колегинице Дубравке Симовић, чије истраживање последњих година користе сви који се баве овом темом. Она истиче: „Библиотеке се налазе у својој културној мисији просвећивања народа. Настоје да откривају „благо свога завичаја“. Њихова издавачка делатност има за циљ првенствено да прикаже фондове библиотека и да објављује пре свега она дела која афирмишу завичај и његове културне вредности. Народне библиотеке у Србији све већу пажњу поклањају својој издавачкој продукцији иако нису по закону обавезне да се тиме баве.”¹
Према њеном истраживању, које обухвата период од 2001. до 2005. године, од око 150 јавних библиотека у Србији, у 25 округа (без Косова и Метохије), стотинак библиотека је имало регистровану издавачку делатност. Објављено је око хиљаду издања (монографска, серијска и некњижна грађа), или у просеку двеста годишње. Највише издања припада белетристици, а мање теорији књижевности и језика, религији, медицини, филозофији итд. Само 45 наслова је из области библиотекарства.
Издавачка политика је условљена типом библиотеке и потребама локалне средине, али забрињава податак да су библиотеке само пет одсто своје продукције посветиле себи и стручном образовању особља. Овај податак је још алармантнији ако се има у виду да мало издавача, као што је београдски „Клио”, публикује стручну библиотекарску литературу.
Националне и централне библиотеке настоје да ублаже овај проблем, али то није довољно. Независно од броја публикација, брине недостатак самосвести о значају установа у којима радимо и струке којој припадамо. Или ми то само обитавамо неколико сати у библиотекарству, а у ствари смо домаћице, писци, политичари или трговци не- кретнинама?
Развијену издавачку делатност имају библиотеке у Новом Саду, Београду, Краљеву, Зрењанину, Чачку… О издавачкој делатности у краљевачкој библиотеци брине чак шесторо или седморо запослених, а зрењанинска библиотека има и сопствену штампарију. Ове библиотеке објављују вредна издања, која нису увек профитабилна и примамљива за издаваче који морају да брину о продаји књига и опстанку на невеликом и неуређеном тржишту Србије.
Библиотеке ће и убудуће имати важну улогу у објављивању вредних, а недовољно атрактивних наслова. Тај тренд ће јачати с растом тржишне економије, али ће с развојем библиотекарства и потребом за преиспитивањем основа и места наше професије у друштву неминовно доћи и до повећања броја стручних библиотекарских издања.

Стручна библиотекарска гласила

Организацијом књижевних манифестација и издавањем белетристике и часописа за књижевност, уметност и културу могу се бавити асоцијације издавача и писаца, али нико други неће уместо нас прикупљати, обрађивати, класификовати и давати на коришћење књиге, периодику и другу грађу. Стручна дела наших колега објављују различити издавачи, као самостална издања или издања библиотека у којима раде, али се стручном библиотекарском периодиком баве искључиво библиотеке. Лако је утврдити зашто је то тако: библиотекари имају највећу потребу за оваквим издањима и свест о њиховом значају, а осим тога, она су непрофитна и изискују значајна финансијска средства и друге ресурсе. Тешко да ико осим нас може имати интереса да објављује стручне листове и часописе, па овом питању треба посветити посебну пажњу.
Стручним усавршавањем библиотекара се, осим ретких изузетака, не бави нико други осим нас самих. Рекао бих недовољно ако се имају у виду укупне потребе, различити сегменти рада и велики број запослених у библиотекама, од којих је само мањи део мотивисан да добровољно учествује у неком облику стручног усавршавања, а на то да ни постојећи садржаји нису свима доступни утичу различити фактори.
Веома је важно да часописи прате савремене тенденције у развоју библиотекарства у свету и код нас и да промовишу добре примере, начине и моделе унапређивања струке. Они су отворена трибина, јачају професионалну самосвест и потребу окупљања око одређених циљева и ангажовања на пољима која не спадају у свакодневни опис послова и задатака, али су од заједничког интереса. Настоје да превладају жалосну чињеницу да би многе библиотеке као „заједничке вредности или циљеве који чланове организације држе на окупу (Shared valyes)”² могле да наведу само плату, радни стаж и социјално осигурање.
Стручна библиотекарска гласила се баве стратешким ресурсима, производима и циљевима: знањем, информацијама и персоналним усавршавањем. Да би библиотеке на прави начин одговориле захте- вима друштва и преузеле лидерску позицију у одређеној области, организационо се припремиле и структурално трансформисале за пословање у новим условима, морају велику пажњу да посвете едукацији сопственог особља, али и едукацији едукатора. Оно мора да буде веома стручно, компетентно, информисано и обучено за рад, мотивисано и спремно да учествује у живој комуникацији, да има приступ изворима информација, да буде добар комуникациони релеј и љубазан домаћин на „капији знања”.
Менаџери библиотека и менаџери информација добијају релевант- на сазнања о трендовима у развоју библиотекарства и добрим примерима из неких стручних часописа који су последњих година покренути, или су после година хибернације поново почели да излазе.
Наведена студија колегинице Симовић настоји да систематизује и пружи преглед стручних гласила. Њен регистар гласила, на крају текста, бележи педесет наслова који су од 1945. године објављивани код нас, а регистар текућих наслова има 17 јединица, од чега три више не излазе. Спискови се могу допунити са још неколико јединица, али данас у Србији (с Војводином, без Косова и Метохије) мање или више редовно (углавном једном годишње) излази петнаестак стручних библиотекарских часописа. И готово сви имају финансијске и друге проблеме.
То не чуди када се зна какав однос према њима имају Министарство културе и Покрајински секретаријат за образовање и културу Војводине. Чак и ако је однос добар, нису изграђени потребни механиз- ми за њихово суфинансирање. Ни чланство наших истакнутих колега у комисијама које одлучују о суфинансирању часописа није гаранција да ће однос према овој врсти пери- одике бити коректан.
Посматрајући развој стручне периодике, можемо поуздано да пратимо развој библиотекарства код нас и слажемо се с констатацијом Дубравке Симовић да „стручна библиотекарска Периодика и посебни фондови, коју су издавале и издају данас наше библиотеке и библиотекарске асоцијације, показује домете кроз време у раду наших библиотека као и њи- хову трансформацију у модерне библиотечко- информационе центре”.
Претплата или одсуство претплате на стручне библиотекарске часописе је прилично поуздан показатељ о укупном стању у одређеној библиотеци, односу менаџмента према установи која му је поверена, о заинтересованости за унапређивање квалитета, развијање нових сервиса и укупном развоју библиотеке. Подаци показују да 25 јавних библиотека у Србији издаје 36 серијских публикација, углавном часописа за „књижевност, културу и друштвена питања”. Од тога 14 наслова припада стручној библиотекарској периодици, мада се на прсте једне руке могу избројати гласила која су посвећена искључиво библиотекарству. Најзначајнија су: Јавне библиотеке (Уб), Панчевачко читалиште, Глас библиотеке (Чачак), Савремена библиотека (Крушевац), Бележница (Бор), Крагујевачко читалиште, Новине Београдског читалишта, Слово Ћирилово (Горњи Милановац), Годишњак библиотекара Срема, Библиотечки путоказ (Нови Сад) и зборник Сусрета библиографа у Инђији.
Јавне библиотеке су најмлађи од поменутих часописа. Највеће заслуге за његово покретање и висок рејтинг припадају главном уреднику професорки др Александри Вранеш, доскорашњем шефу Катедре за библиотекарство и информати- ку Филолошког факултета у Београду и председници Библиотекарског друштва Србије.
Насупрот Јавним библиотекама, „часопис за теорију и праксу библиотекарства”, Панчевачко читалиште је, пре свега, информативно гласило које прати савремена дешавања и трендове у домаћем и светском библиотекарству. Има широк круг сарадника, читалаца и претплатника у земљи и иностранству, професионалан однос уредништва, редовно излази у тиражу двоструко већем у односу на друге листове и часопи- се.
Глас библиотеке, Савремена библиотека, Бележница, Крагујевачко читалиште и Слово Ћирилово су важна и радо читана гласила која донекле плаћају цену потреба локалне заједнице и нису у стању да се потпуно посвете библиотекарству. Ипак, ови часописи доносе значајне прилоге који имају трајну вредност и корисни су за истраживаче и библиотекаре. Новине Београдског читалишта су превасходно књижевно гласило, али су незаобилазне с обзиром на квалитет, динамику излажења, значајне информације из области библиотекарства и преглед нових издања која нуде у сваком броју.
Библиотечки путоказ је специфично гласило намењено деци, али још више и свима који желе да прате издавачку продукцију књига за децу. Има изузетан дизајн, популарно је код библиотекара дечјих одељења и школских библиотекара, а доноси и разноврсне прилоге из области библиотекарства. Овај преглед не би био потпун без два сремска гласила. Годишњаку библиотекара Срема се може замерити на „извештајном” стилу, али доноси обиље информација и сумира активности библиотека у Срему. Зборник Сусрета библиографа инђијске библиотеке је јединствена публикација јер објављује радове с јединог скупа библиографа у Србији и окружењу који се већ деценијама одржава у Инђији.
Поменимо на крају и библиотечка издања која употпуњују и подржавају напоре јавних библиотека када је реч о издавању серијских публикација и унапређивању струке. Народна библиотека Србије објављује Гласник НБС и Аехеографске прилоге, Библиотека Матице српске Годишњак и Вести БМС, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” Београд и Заједница библиотека универзитета у Србији Инфотеку и Високошколске библиотеке, а Библиотекарско друштво Србије зборнике са годишњих међународних научних скупова и конференција, а у припреми је и нова серија нашег најстаријег стручног гласила – Библиотекара.
Овом приликом се нећемо посебно бавити електронским издаваштвом. Желимо само да укажемо на један веома захвалан, брз и демократичан медиј који библиотекама отвара велике издавачке и комуникационе могућности – сајтове. Они су водичи, монографије, информатори, билтени, каталози… Све то и још много више на једном месту које је свима доступно.
Већина библиотека има презентације на интернету. Не ажурирају се све редовно, могле би да буду садржајније, али читалац углавном може да пронађе мноштво података о одређеној установи. Њихов квалитет је из године у годину све бољи, редовније се ажурирају, а њихов садржај је све богатији. Најчешћа капија према овим сајтовима су портали Прве српске виртуелне мреже Интернет клуба из Љига (www.biblioteka.org.yu и www.biblioteka. org).
Велики број штампаних гласила има и електронску верзију, а присутан је тренд да поједина часописи гасе папирната издања и потпуно прелазе у виртуелни свет. Реч је, додуше, у већини случајева о изнуђеном решењу и недостатку новца за оба издања.
Веб адресе изузетно корисних сајтова су: Народна библиотека www.nbs.bg.ac.yu; Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” у Београду www.unilib.bg.ac.yu; Библиотекарско друштво Србије www. bds.org.yu.

Библиотечки едукациони центар

Ако се усредсредимо на ову регију, приметићемо да борска библиотека има добар стручни часопис Бележница, неготинска развија књижевно гласило Библиопис, а зајечарска библиотека би могла да буде препознатљива по својој издавачкој делатности. Библиотека у Бољевцу се недавно издвојила из Центра за културу (после више од десет година од доношења закона који је обавезивао општинске власти да јој то омогуће) и покренула Црноречку ризницу, часопис за културу и стваралаштво Црне Реке, који је добрим делом усмерен на афирмацију етнолошке грађе и истраживања. Кладовској библиотеци тек предстоји издвајање из Културног центра, а знам да је библиотека у Књажевцу добила прилична средства за модернизацију. Морам да признам да о раду библиотека у Сокобањи и Мајданпеку не знам превише, али свакако да, уз све проблеме, постоје предности које бањска библиотека и установа у граду који нема много институција културе могу да искористе.
Овај простор повезује изузетно духовно и материјално наслеђе, предивна природа и природна богаства сконцентрисана на невеликом простору. Размишљам о развоју неке врсте културног туризма где би библиотеке морале да нађу своје место, или да чак буду иницијатори и организатори и да у Тимочкој крајини потраже партнере за реализацију ове идеје.
Већ више година размишљам о формирању библиотечког едукационог центра негде у Србији (зашто не баш на овом простору). Могло би то да буде у Горњану, на Ртњу, Црном врху, да наведем само локације које су близу места одржавања овог скупа. Потребно је пронаћи одговарајући објекат који би локална самоуправа била вољна да уступи библиотекарима, а онда бисмо га уредили и осмислили програмске активности.
Реч је о „станици” која би могла да буде званична адреса Библиотекарског друштва и да обједини неке већ постојеће садржаје и активности, место окупљања током читаве године. Боравећи у различитим деловима Србије, видео сам више објеката који су годинама закључани и пропадају. У питању су напуштена бригадирска насеља, соколски домови, дечја одмаралишта, домови културе, незавршена апартманска насеља… Уступањем тих некретнина њихови власници не би ништа изгубили, а ми бисмо доби ли једну перспективну институцију која би могла битно да утиче на развој библиотекарства у Србији. Не би изостао ни позитиван утицај на средину која би је прихватила.

***

Повод за овај текст је предавање одржано у Народној библиотеци Бор 5. септембра 2007. Консултовани су и коришћени прилози наведени у литератури. Предавање је одржано на семинару „Савремена библиотека” Библиотекарског друштва Србије за библиотекаре школских и народних библиотека округа Тимочке крајине (Бор, Зајечар, Неготин, Бољевац, Кладово, Књажевац, Сокобања и Мајданпек). Предавање, припремљено у PowerPoint презентацији, уобличено је у овај текст на захтев редакције Бележнице.
(аутор текста је главни и одговорни уредник Панчевачког читалишта)

НАПОМЕНЕ: 1 Simović, Dubravka. 2006. Analiza izdavačke delatnosti narodnih biblioteka u Srbiji 2001-2005. godine; преузет <11. 08. 2006>; доступан преко http://www.nbs. bg.ac.yu/pages/article.php?id=1273 2 Стокић, Гордана. 2005. Стратегијски менаџмент у библиотекама. Гласник Народне библиотеке Србије, год. 7, бр.1: 50.
ЛИТЕРАТУРА: 1. Симовић, Дубравка. 2005. Грађа за истраживање стручне библиотекарске периодике у Србији 1940–2005. Гласник Народне библиотеке Србије год. 7, бр.1: 137–158. 2. Simović, Dubravka. 2006. Analiza izdavačke delatnosti narodnih biblioteka u Srbiji 2001–2005. godine; преузет <11. 08. 2006>; доступан преко http://www.nbs. bg.ac.yu/pages/article.php?id=1273 3. Стокић, Гордана. 2005. Стратегијски менаџмент у библиотекама. Гласник Народне библиотеке Србије год. 7, бр.1: 45–58. 4. Траиловић, Горан. 2007. „Стратешки менаџмент и бирократска бајка“. У Лидерство у библиотекама, прир. Вранеш, Александра, стр. 169-188. Београд: Филолошки факултет. 5. Trailović, Goran. 2005. Na kapijama digitalnih biblioteka. Мостови год. 36, бр.175-176: 65-72. 6. Траиловић, Горан. 2005. „Издавачка делатност – потреба и изазов“. У Економска улога библиотека у савременом друштву, прир. Вранеш, Александра, стр. 169-188. Београд: Филолошки факултет. 7. Вукотић, Бојана. Периодика и посебни фондовиу мрежи јавних библиотека Републике Србије; преузет <11. 08. 2006>; доступан преко http://www.nbs.bg.ac.yu/pages/article. php?id=1273 8. Vukotić, Bojana. 2005. Elektronski časopis u virtuelnom svetu interneta. Гласник Народне библиотеке Србије год. 7, бр.1: 251–269.

Драган Стојменовић

Пројекат дигитализације некњижне грађе Завичајног одељења и културне и јавне делатности Народне библиотеке Бор проистиче из основних потреба и обавеза које су сама суштина библиотечке делатности која обухвата послове чувања, набавке и давања на коришћење библиотечке грађе. У том смислу се и сматра неопходним и кључним у даљем раду Завичајног одељења. Поред грађе која се чува на Завичајном одељењу и која има несумњиву вредност, која је директно укључена у општи фонд националне културне баштине, посебну вредност чини сама културна и јавна делатност Народне библиотеке Бор која се до сада бележила фотоапаратом или видео камером (уз наплату трећим лицима јер библиотека нема техничких услова за такво праћење и бележење) и текстуалним садржајима у оквиру библиотечког листа Бележница. Културна и јавна делатност има посебну функцију одржавања континуитета и непосредног контакта са грађанством и корисницима преко различитих програма сајмова, представљања књига, трибина, изложби, пројекција, радионица, акција, ревија итд. и као таква вредна је бележења савременим медијима који дају најпогодније формате за чување и презентовање.
Рад ће се бавити планирањем дигитализације некњижне грађе, прецизније дигитализацијом визуелне грађе у оквиру које су за почетак најпогодније фотографија и фотодокументација. Једним својим делом рад ће се односити и на плано- ве који су у области културне и јавне делатности, а тичу се знатног побољшања и олакшавања услова презентације фондова и рада библиотеке. Планирање, у контексту који разматрамо, има темеље у смерницама PULMAN пројекта који наводи да је неопходно „прво рашчистити зашто се сматра да је дигитализација потребна, дефинисати прецизне критеријуме селекције и циљну публику“. „Наглашава се да, иако ниједно од ових питања није стриктно техничко, сва су од суштинске важности за успех пројекта. Она воде до одлуке о томе шта ће се дигитализовати.“ Критеријуми селекције на Завичајном одељењу морају се одредити према приоритетима који ће пре свега обезбедити чување докумената који су од посебне важности било због степена оштећења, старости, културно историјске, уметничке или документарне вредности, у електронском облику и учинити их доступним корисницима. У том смислу се мора и прецизно испланирати и проценити да ли институција која планира дигитализацију бира приоритет дигитализовања своје грађе ради чувања и заштите оригиналних документарних јединица, уступања истог документа у другом формату, коришћења фонда који до тада није био доступан, лакши и безбеднији контакт са корисницима, или ће одабрати као приоритет презентацију репрезентативне грађе из одређене збирке са претходно одређеним циљевима и концептима презентације. Ова два приоритета једнако су важна. Код институција које су већ започеле са дигитализацијом могу се уочити примене и једног и другог критеријума, тако да се у њиховим концептима и принципима може увидети разлика, проценити функционалност, доступност, ефикасност и одредити позиција и стратегија институције која планира исти посао. Примера ради, фотодокументација радничког листа Колектив која се чува на Завичајном одељењу не мора бити репрезентативног карактера у смислу уклапања у веб презентацију институције, али су разгледнице свакако репрезентативног и атрактивног карактера; кроз њих се може видети шири контекст којем библиотека припада и који представља, тако да се због тога најчешће бира грађа таквог визуелног садржаја. Критеријум селекције је по досадашњим примерима и искуствима најчешће одређиван овим приоритетима. Други критеријум селекције свакако су врста и формат грађе, као и специјалне колекције, за које су потребни посебни технички услови за дигитализацију. Може се рећи да је управо ово тренутак када се јављају озбиљнији проблеми и изазови, а да само планирање дигитализације мора да превазиђе и избегне коли- ко је год могуће селекцију коју на- мећу недостаци у смислу техничких услова и актуелних трендова репрезентације. Некњижна грађа на Завичајним одељењима је разноврсна и обухвата широк спектар различитих визуелних и звучних медија и формата.
Најчешћа класификација некњижне грађе по методским упутствима за сакупљање грађе обухвата грамофонске плоче, касете, филмове, дијафилмове, слајдове, видеокасете, фотографије, разгледнице, плакате. Ова врста грађе која се чува по прописаним условима захтева прописане услове коришћења и техничке услове репродукције и приказивања. Дигитализација у том смислу решава проблем безбеднијег и лакшег коришћења, уштеде простора, техничке услове репродуковања, приказивања, размене, а самим тим она производи нови електронски медиј који захтева посебну збирку, обраду, каталогизацију. Поред општих техничких питања, детаљног праћења смерница и предлога класификације електронских извора, каталошких описа и интерних проблема који се односе на само упознавање са проблемима дигитализације, приликом планирања дигитализације и израде пројеката који би омогућили основна информатичка и техничка средства за праћење смерница за дигитализацију потребно је да се на основу садржаја фондова и зибирки одабере одговарајућа информатичка опрема. Селекција и одабир грађе која ће се дигитализовати зависи од различитих концепата који ће се испланирати и применити, у том смислу, примера ради, већа количина микрофилмова, дијапозитива и негатива нетипичних формата плаката и панорамских фотографија захтевају посебне скенере и софтвере за дигитализацију. У сваком случају, селекција библиотечке грађе не сме зависити од техничких услова, већ од процене и валоризације грађе.
Валоризација је други и важнији критеријум у одабиру грађе за дигитализацију којим ћу се бавити у овом раду. Она је неизбежан део посла који је вредан колико и сама дигитализација. Вредновање грађе је свакако и примарно у процесу планирања и у односу на примењену дигитализацију јер се средства, опрема и програми за дигитализацију не могу тражити без детаљног пла- на и вредновања грађе. Мерење вредности у библиотекама подразумева низ двосмислености и контрадикторности, а процењивање вредности се мора вршити према специфичним хипотезама. По речима Џенифер Крам: „библиотеке немају инхерентну објективну вредност. Вредност се (субјективно) одређује и односи се на перцепцију актуелне или потенцијалне користи. Библиотеке стварају вредност кроз неопипљива добра на тај начин што додају вредност и стварају добит. Оне не управљају добрима. Оне управљају процесима и активностима и доносе одлуке које би могле довести до стварања вредности за кориснике и матичне организације.“¹ (Џ. Крам: стр. 272) Вредност је у овом смислу психолошка конструција; било да је номинална или суштинска, она је увек субјективна: „према томе, вредност зависи од тачке посматрања и корисника“. (Џ. Крам: стр. 273) Све у свему, без адекватног вредновања грађе која се планира дигитализовати, не могу се тражити инвестиције за ту делатност, не може се стратешки планирати рад. Легитимно потраживање средстава подразумева веродостојно приказивање везе између својих резул- тата и дугорочног учинка. Оно што има потенцијалну вредност не мора само по себи имати и утицаја уколико се не обрати пажња на стварне, оперативне и политичке вредности. За сада ће, надам се, бити довољно да се задржим на стварним и оперативним вредностима, а политичку вредност можемо у зависности од наших средина, оставити локалним проценама ситуација у којима се налазимо и које, као што сви знамо, имају реципрочан удео у одлучивању и инвестирању.
Хипотеза вредновања грађе која ће бити адекватна за ову расправу је валоризација визуелне грађе на основу њене научне вредности и са позиције научног извора,² односно њене документарне вредности. Статус визуелне грађе или визуелних извора може бити прилично неодређен и уколико се не прихвати један концепт систематизације врста и њених употреба, не може се ни правилно вредновати извор. Дакле, таква систематизација у једном ширем контексту може обухватити: све физичке појаве које спадају у домен видљивог, све врсте визуелних записа физичке стварности, само визуелне записе настале коришћењем регистрацијских технологија. Уколико се тежи ка објективнијој процени процеса визуелизације, односно ка процесима који се могу условно сматрати најмање субјективним, ослобођеним од личних, перцептивних и концептуалних категорија аутора у регистровању стварности, технике бележења могу бити: регистрацијске у које спадају фотографска, филмска, телевизијска техника и нерегистрацијске – цртеж, графика, сликарске технике. (види: С. Наумовић) Процес снимања је крајње селективан и може се обављати у научне сврхе, документационе или евиденционе, али и приватне или јавне. У зависности од медија, сврхе снимања и репродукције остварује се комуникација која се може различито употребљавати и тумачити. Визуелна грађа подразумева двоструку визуелну комуникацију између аутора и појаве која се бележи као и између документа и истраживача приликом коришћења документа као извора. Она се може користити у два основна правца као равноправан извор података упоредо са осталим изворима уз критички приступ и као извор сазнања о теоријско методолошком приступу истраживача који ту грађу ствара, прикупља или користи. Регистрацијске технике бележе тачну, објективну репродукцију реалности, али бележе и околности под којим су снимане тако да се из таквог материјала може прочитати један остварени идејни³ ниво и модел односа регистратора према себи и свету који га занима. (види: Љ. Гавриловић) У том смислу се и продукт снимања може разврстати у неколико категорија у зависности од тачке посматрања на поглед изнутра⁴ – приватне аматерске фотографије и аматерски филм, и поглед споља – фотографије које служе као допуна научноистраживачком раду, документарне фотографије, уметничке фотографије, филмски запис радње или предмета без интервенција у континуитету, документарни филм, уметничке транспозиције забележене појаве. Приликом валоризације визуелне грађе најважније би било да се она посматра са становишта културне баштине која поседује прописане вредности културно-историјског, научног документа или старине. У том смислу би се документациони и културно-историјски аспекти који су базирани на заинтересованости поједнинаца и заједнице за одређени садржај минулих епоха или из актуелних догађаја, којима се примера ради бави област антропологије свакодневице или друге сродне дисциплине, добили статус вредан чувања и презентовања. Постали би карактеристични документи свога времена који су битни за разумевање прошлости и садашњости. ило да су од општег јавног културног, научног, уметничког или чак приватног садржаја, значаја или интереса они јесу део локалне културне баштине. Што се тиче критеријума старине, раритета и оригиналности, свака научна дисциплина у зависности од врсте грађе и области које проучава мора дати свој специфичан суд и критичку оцену која је утврђена законским одредбама и у надлежности је специјализанованих институција и научних дисциплина: музеологије, архивистике и библиотекарства. На крају бих дао један сликовит пример који би се надовезао на контрадикторности и двосмислености о којима је било речи у тексту, на почетку сегмента који се тиче валоризације и мерења вредности, ако бих могао рећи, у установама културе, а притом мислим на непроцењиву традицију, неизбрисив континуитет, немерљиво интелектуално залагање генерација колега у истоме послу набавке, стварања колекција и збирки, вођења документација, рада са корисницима, итд. Примера ради, у теорији музејске документације и селекцији носиоца музеалности, фотографски и аудио-визуелни материјал, може представљати облик документовања у смислу опште картице, фотографије, архивског снимка, али може имати документарну вредност као оригинални извор оних информација које потврђују његову вредност. У библиотекарству би, аналогно наведеном примеру, била израда каталошког листића, исцрпног библиографског описа, па све до снимака култур- них и јавних дешавања, који имају јединствено и непорециво својство документа.

Оперативна вредност дигитализације некњижне грађе у стратешком планирању огледа се једним својим делом у теми рада – селекцији и валоризацији. Селкција приликом планирања дигитализације, дакле, не сме зависити од постојећих техничких услова, већ се мора планирати у зависности од вредности грађе. На основу процењене вредности свакако мора се отпочети посао потражње адекватних и потребних инвестиција за куповину потребне информатичке опреме. То јесте оперативни део посла колико и приказивање планираних резултата и циљева у самом пројекту. На самом крају назначио бих један од најупечатљивијих и најчешћих циљева дигитализације који је, поред доступности, очувања оригинала, слободног протока информација једнако вредан, а то је презентација дигитализоване грађе. Погодности презентовања дигитализоване грађе су у односу на досадашње технолошке могућности заиста несагледиве, недовољно искоришћене, а креативност у презентовању још увек отворена. Публиковање, промоције и различити облици презентације које омогућавају интернет и мултимедијалне изложбе, некако постају инертни циљеви дигитализације. Из скромног искуства и планова Народне библиотеке Бор и њеног Завичајног одељења, као пример можемо понудити један динамичан концепт презентације грађе у дигиталном облику који остварује директан контакт са корисницима, а уједно долази и до грађе која се налази у приватним колекцијама тако што је добијамо на поклон или коришћење у диги- талном облику. Ову врсту културне и јавне делатности у библиотеци остварујемо преко трибина са пројекцијама фотографија из приватних колекција и пројекцијама аматерских филмова који су дигитализовани са супер осмице. Примера ради дигитализован је аматерски приватни снимак Одлазак воза Ћире са супер осмице, који је снимио г. Мома Јовановић 1965. г. Филм је приказан и презентован уз трибину и позив за сарадњу у сличним акцијама. Завичајно одељење Народне библиотеке Бор је покренуло и локални Фестивал аматерског филма на којем приказује филмове локалних ентузијаста и аматера тако да је у последње две године значајан прилив те врсте филмова. Притом је направљена и колекција свих играних и документарних филмова снимљених у Бору и чија је радња везана за подручје завичајности које покрива. О пилот пројекту дигитализације фотодокументације радничког листа Колектив можете прочитати посебан текст „Индустријски блуз“ у овом броју Бележнице.
У целокупном контексту планирања дигитализације, културна и јавна делатност библиотеке има посебну важност у оквиру очекиваних циљева и резултата. Значајно би се побољшао квалитет презентације, уједно учинио и ефикаснијим у смислу компатибилности са свим врстама презентација, издаваштвом и културном продукцијом. Коначни циљ овога пројекта јесте активно учешће у културној делатности библиотеке, града и шире јавности у смислу што опсежнијег и квалитетнијег презентовања делатности библиотеке. НАПОМЕНЕ: 1 Немогуће је, на пример, измерити њен интелектуални учинак или вредност коју корисници дају библиотечком фонду, појединим публикацијама или информацијама. 2 У вредносној класификацији извора постоји неколико подела: извори првог и другог реда; техничким средствима очувана природна слика, остаци, споменици и акта, архивска грађа, сведочанства непосредних сведока, „традиција“; писани и неписани (остаци историјске стварности), посредни (сведочанства о историјским чињеницама), адресирани, неадресирани…; материјални писани, усмени и ликовни. 3 Монтирани амбијент, идеални модел понашања и деловања. 4 Примера ради, аматерска фотографија или филм нису оптерећени фотографским или филмским образовањем, бележе појаве које су битне том профилу личности, заједници или личности које имају посебан статус унутар те заједнице. Ова врста материјала може бити вреднована са становишта утврђивања степена вредновања поједниних сегмента радње од стране аутора, као и за увиђање идеалног пожељног разумевања који постоји у свести чланова заједнице. (види: Љ. Гавриловић) 5 Поглед споља тежи да прикаже и забележи објективно посматрану реалност која може послужити као илустрација или извор у истраживању. Може бити на нивоу дескрипције из које је искључена идеализација од стране аутора осим у случају реконструкције неког догађаја или у виду уметничке транспозиције забележене појаве. (види: Љ. Гавриловић) ЛИТЕРАТУРА: 1. Весна Александровић, Дигитализација грађе посебних фондова Народне библиотеке Србије, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2003. стр. 107–119. http://www.nbs.bg.ac.yu/view_file. php?file_id=61 2. Ролан Барт, Светла комора : нота о фотографији, Рад, Београд, 1993. г. 3. Валтер Бењамин, О фотографији и уметности, Културни центар Беогада, Београд, 2007. г. 4. Тамара Бутиган-Вучај, Студио за дигитализацију Националне библиотеке Чешке Републике, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2005. стр. 295–301. 5. Бранибор Дебељковић, Прва изложба фотоаматера у Београду 1901. године, h t t p : / / w w w. r a s t k o . o r g . y u / fotografija/100godina/100-godina_c. html#prva 6. Љиљана Гавриловић, Визуелни извори у етнолошким истраживањима, (у:) Гласник Етнографског музеја 60, Београд, 1996. 7. Џ. И. Дејвис, Мисије, визије и вредности у библиотекама, (у:) Годишњак Библиотеке Матице српске за 2006, Нови Сад, 2007. стр. 130–137. 8. Џенифер Крам, „Шест немогућих ствари пре доручка“. Мултидимензионални приступ мерењу вредности библиотека, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2004. стр. 271–291. 9. Слободан Наумовић, Питање визуелне грађе у етнологији, (у:) Етнолошке свеске 9, Београд/Нови Пазар, 1988. 10. Пулманов дигитални водич – Пулман смернице, http://www.pulmanweb.org/dgms/DGMSerbian- Ver-Oct02.doc 11. Срђан Славнић, Класификација електронских извора, (у:) Гласник Народне библиотеке Србије 1, Београд, 2005. стр. 89–100. 12. Десанка Стаматовић, Методско упутство за формирање и вођење завичајних фондова, (у:) Глас библиотеке 11, Чачак, 2004. стр. 15–40. 13. Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839–1940), Просвета и Музеј примењене уметности, Београд, 1993. 14. Миланка Тодић, Фотоаграфија и пропаганда, http://www.photo-propaganda.com/ 15. Фотографија: критички увод, CLIO, Београд, 2006. г.

Асоцијација Информацијских стручњака: Библиотекара, Архивиста, Музеолога, је организовала међународну конференцију „Европске смјернице за сарадњу локалних културних институција – библиотека, архива и музеја“, која се је одржала на Бошњачком институту – Фондација Адила Зулфикарпашића у Сарајеву, у периоду од 21. до 22. септембра 2007. године.
С обзиром на то да културне институције у Босни и Херцеговини – БАМ – имају заједничке проблеме: финансирање институција, сложена политичка подела на низ мањих аутономних административних цјелина са различитим законима, уништена инфраструктура након посљедњег рата, приоритети владе у обнови су низ других сектора, док је сектор културе и образовања секундаран, мале и ограничене збирке, недостатак опреме и едукованог кадра за примјену нових технологија, усамљени и ограничени пројекти дигитализације културне баштине, затвореност већине културних институција итд, циљ ове конференције је био да се окупе и према европским смјерницама покрене низ заједничких пројеката и иницијатива.

ПРЕПОРУКЕ И ЗАКЉУЧЦИ

I Сарадња:
Створити неформалну мрежу матичних институција културе и на тај начин превазићи затворености БАМ институција;
Дијелити резултате рада и производе других дјелатности и активно судјеловати у њиховом даљњем развоју;
Конкретни задаци: Асоцијација БАМ ће свим учесницима прослиједити email листу, како би могли међусобно да комуницирају. На својој wеб страници ће све презентације и примљене радове објавити, а ко нема приступа Интернету али их жели, добит ће све материјале на CD-у. Приоритет је направити заједнички адресар културних институција на подручју цијеле БиХ, који би био доступан на страници Асоцијације, али и других струковних удружења.
Иницијатива учесника је да се покрене репрезентативни магазин о културној баштини БиХ, у којем би на популаран и интересантан начин била презентована баштина из земаља у окружењу, те кроз који би размјењивали најбољу праксу и идеје на овом подручју (дигиталне збрике, on-line услуге, презентације web страница итд.)
II Стандарди:
Модернизација постојећих стандарда: праћење европских и свјетских стандарда;
Нове технологије и стандарди – дигитализација националне баштине;
Портал wеб страница свих културних институција
Конкретни задаци:
Асоцијација БАМ ће организовати радионице и семинаре о стандардима, те искуства и пријеводе из нашег окружења просљеђивати свим културним институцијама у БиХ. Приоритет треба дати пријеводу стандарда, а то значи да је неопходно чланство у међународним струковним удружењима (IFLA). Портал web страница свих културних институција бит ће доступан преко web странице Асоцијације БАМ, са циљем да се на једном мјесту окупе on-line баштинске инситуције.
III Дигитализација:
Укључивање у европске и свјетске пројекте
Укључивање свих културних институција у израду нациналног програма дигитализације културне баштине БиХ;
Формирање оперативног центра за дигитализацију културних добара од посебног значаја;
Набавка опреме: дијељење хардверских и софтверских ресурса.
Конкретни задаци:
Асоцијација БАМ ће покренути низ пројеката и о томе обавијестити оне културне институције које би жељеле да се придруже у дигитализацији своје грађе. На својој web страници ће пратити и омогућавати преглед дигиталних збирки у БиХ и у свијету, те кренути са формирањем заједничког портала/регистра дигитализиране културне баштине.
IV Увођење нових услуга:
Преиспитивање профила корисника и њихових нових потреба
Web услуге и њихова евалуација
Културни туризам
Конкретни задаци:
Асоцијација БАМ ће организовати округле сто- лове и семинаре о културном менаџменту на којем ће библиотекари, архивисти и музеолози као и њихови директори, имати прилику да говоре о тренутном стању у културним институцијама али са аспекта корисника: Ко су наши корисници? Да ли их уопште имамо? Да ли знамо које су њихове потребе? Да ли би могли да добијемо више корисника и како? Да ли се ради годишња евалуација корисника и интереса заједнице за рад културне институције? Како скренути пажњу локалне управе да се заинтересује за нас? Може ли то уопште бити могуће када имамо годишњи број посјета испод 5000?! Како наше изложбе и програме за кориснике учинити занимљивијим за потенцијалне спонзоре и донаторе?
Посебна тема је културни туризам – Асоцијација БАМ ће позвати најбоље примјере из окружења, али и из БиХ како би могли да започнемо разговоре о овоме подручју, гдје је улога културних институција одлучујућа – само стручњаци могу квалитетно презентирати културно насљеђе.
V Едукација:
Истражити теоријске претпоставке: информацијске знаности, архивистика, музеологија, библиотекарство, теорија баштине;
Упознати нову технологију и њену примјену.
Конкретни задаци:
Асоцијација БАМ ће организовати радионице и семинаре о стандардима, а пошто је у Хрватској јака катедра информацијских знаности, Асоцијација ће покренути сарадњу са њима и нашом катедром у Сарајеву те са Народном универзитетском библиотеком Босне и Херцеговине. Радионице би се бавиле дигитализацијом културне баштине са свим стандардима и смјерницама; теоријом библиотекарства, архивистике, музеологије и теорије баштине, курсевима о кориштењу нових технологија (израда web странице, скенирање и обрада дигитализованих слика, рад са on-line претраживачима, напредно претраживање Интернета и др.). Такође ће у издавачком раду Асоцијација БАМ дати предност из- давањима стандарда и смјерница (IFLA, UNESCO и др.).
На иницијативу предсједника Комисије за израду културне стратегије у БиХ Ибрахима Спахића, учесници конференције су прихватили приједлог да подрже и буду суорганизатори Културне конвенције БиХ која би се требала одржати 21, 22. и 23. марта 2008.године

Драгица Радетић

Званичан извештај

Када се нека година прогласи годином одређеног догађаја или посвети одређеној теми, тиме се жели истаћи значај тог догађаја или важност одабране теме. На различите начине обележева се “тематска” година, почев од активности које остају на нивоу манифестацијских облика до активности које доприносе и резултирају конкретним решењима и стратегијама за унапређивање друштвеног живота.
Ова, 2008. година проглашена је за Европску годину интеркултурног дијалога. За Европску унију која има преко 450 милиона становника од којих је сваки десети мигрант, изузетно је важно питање културне различитости и успостављање њихове међусобне сарадње у контексту глобализације, урбанизације и брзих технолошких промена.
Овогодишња конференција COBISS – Кооперативни онлајн библиографски систем и сервиси (28–29. новембра 2007. год.) организована је и осмишљена као подршка интеркултурном дијалогу. У конференцијском центру мариборског хотела «Хабакук» било је више од 400 библиотекара и информатичара, гостију Института информацијских знаности (IZUM-а), који се и овај, шеснаести пут показао као изванредан организатор и домаћин.
Cobiss.Net, библиотечко-информацијски систем који за сада повезује шест држава Југоисточне Европе, од којих су две у Европској Унији (Словенија и Бугарска) ове године је прославио своју двадесетогодишњицу. У протекле две деценије много се урадило захваљујући новим информацијским и комуникацијским технологијама како би се изградила заједничка мрежа, али које не би било да није било међусобне сарадње, уважавања културних посебности и мултикултуралног дијалога. С обзиром на запажене резултате који су постигнути у том смислу «COBISS је симбол међусобног поштивања и повезивања у регији и као такав може да постане узор регионалне сарадње библиотека за читаву Европу”, истакао је са поносом директор IZUM- а др Томаж Сељак, отварајући Конференцију.
Поздравну реч и речи добродошлице свим гостима упутила је Мојца Куцлер Долинар, министар за високо школство, науку и технологију.
Тема Конференције “Подршка интеркултурном дијалогу” оправдана је бројним предавањима о неопходности повезивања, признавања и уважавања културне и институционалне разноликости у савременом свету у коме данас нема национално хомогене државе. О значају библиотека и архива и о потреби дигитализације њихове грађе у Канади, у којој 48% становника није британског или француског порекла и у којој се говори око сто језика, говорила је гђа Ингрид Парент (Library and Arcihives Canada).
Вишеструкост напоредних култура карактерише заиста велики број језика којим говори човечанство. Према подацима UNESCO- а данас се у свету говори око шест хиљада језика, али нажалост, у просеку сваких петнаест дана изумре по један језик, а са њим и једна култура, јер језик је чувар културног и духовног простора једног народа.
Интересантна су била излагања представника IZUM-а која се односе на даљи развој COBISS система: о настојању да се нађу боља решења у коришћењу различитих писама и језика у библиографским записима (Тадеја Брешар), о каталогизацији у трећој генерацији COBISS-а (Андреја Крајнц), о расту и развоју система који су исказани кроз статистичке показатеље, као и о новим апликацијама у систему COBISS (др Марта Сељак).
За доринос развоју система COBISS, а поводом његовог двадесетог рођендана свечано су уручене 23 захвалнице најзаслужнијима, међу којима је троје из Србије: Сретен Угричић, директор НБС, Миро Вуксановић, директор БМСНС и Весна Стевановић, заменик управника НБС.
Другог дана Конференције организована су четири округла стола на којима је било планирано да се разговара у оквиру следећих тема: «Преузимање библиографских записа из различитих културних средина» (модератор мр Гордана Ма- зић, IZUM), «Уважавање културних разлика корисника библиотека» (модератор Франци Пивец, IZUM), «Мањинске библиотеке и збирке на страним језицима у функцији интеркултурног дијалога» (модератор др Борис Јесих, Институт за мањинска питања Љубљана) и «Допринос библиотека европском идентитету» (модераторка Лиана Калчина, Народна и универзитетска библиотека Љубљана).
Када је реч о европском идентитету основно питање је било да ли се под њим подразумева стапање или чување различитости. У савременом свету постоје нови односи и везе преплитања и раздвајања, сложени односи различитостидентитет, парадокс особености и универзалности. Разрешење парадокса је у раздвајању европских институција од европског духа. Закључено је да библиотеке, чији је основни задатак да задовољавају духовне потребе људи, имају значајну улогу у томе.
На округлом столу на коме се разговарало о уважавању културних разлика корисника библиотека нека излагања су подстакла присутне на размишљање и била врло инспиративна за даља промишљања, јер је питање културног идентитета осветљено из једног другачијег угла и својим проблемским приступом битно се разликовало од предавања која су се раније чула.
О културном идентитету као функцији система и одговарајућег поретка, и о опасности да се њиме може манипулисати, говорио је Сретен Угричић (Народна библиотека Србије). Идентитет није оно што је у нама него је у нашем окружењу, његово одређење је у једном релацијском односу, или у томе како нас други виде. У складу са том тврдњом г. Угричић је изнео да смисаоне везе, међусобни односи и дијалог између другачијих, не омогућавају разлике него управо универзалне људске вредности, као што су слобода, истина, правда, племе- нитост, Бог… Зато је, износећи своје мишљење, различито од других, уместо идентитету предност дао одговорности: “Ми смо оно за што смо одговорни, ни мање ни више од тога. То је једини реални смисао категорије идентитета, све остало су мистификације и инструментали- зације.”
Питање језика и писма и њихов значај за разумевање, обавештеност, размену мисли, идеја и значења, истакао је Ранко Рисојевић (Народна и универзитетска библиотека Ре- публике Српске). У вези са тим, изнео је мишљење да нови кодови за нове језике у COBISS-у нису у потпуности дали одређење свих језика и писама на којима се исписују библиографски записи.
Иако је Конференција окупила учеснике из више различитих држава, шест које су државе чланице COBISS-а: на челу са Словенијом, те Босну и Херцеговину, Македонију, Србију, Црну Гору и Бугарску, и државе које још нису укључене у мрежу COBISS.Net: Хрватску, Албанију и Косово (које већ иступа као самостална држава) и по један гост из Канаде, Велике Британије и Италије, захваљујући симултаном превођењу на словеначки, енглески и српски/хрватски/босански и албански језик, већина је могла ток Конференције да прати на свом матерњем језику.
Споразумевање, иако без превода, није изостало ни у часовима паузе и дружења, које је било заиста пријатно, а за које су свакако заслужни и спонзори Sinfonika, HP i ProQuest.

Незваничан извештај

Овај извештај не пишем за своје укућане, пријатеље и колеге, којима сам све ово испричала, некоме и више пута (извињавам им се због несмотрености), него пишем за све оне који нису никада били у Словенији, у Марибору, у хотелу «Хабакук».
Пошто је тема била посвећена култури и односима међу различитим културама, да не оступам много од теме. Културу није лако дефинисати, али сигурно да знамо шта је културно, а шта не. Тродневни боравак у Словенији за мене је био прави доживљај, а можда и више од тога (туристички проспект о Марибору насловљен је управо тако: Више од доживљаја). Словенија је земља у којој се култури даје почасно место и то је видљиво свуда, не само у хотелу са пет звездица у коме је све подређено госту, да му се удовољи, да би се осећао пријатно и важно, него и на улици у градском превозу, у продавници, у раз- говору са пролазницима…
Словенци умеју да стварају и не- гују вредности и да их другима показују и са поносом промовишу: своје уметнике, научнике, литературу, музику, природу, игре, вина, кулинарске специјалитете… Истовремено савремени, а верни традицији. Увек љубазни. А свакоме прија осмех на лицу саговорника, па макар и не био природан, као што је нама, у недостатку природног, пријао вештачки снег на Похорју, који је у свему исти као прави, осим у укусу.
Мариборске кровове сам видела из две перспективе, једне надмоћне, са Похорја, и друге “жабље” у шетњи градом, када су ми очи с времена на време бивале крупније и светлије. Марибор је град који задивљује посетиоца својом једноставношћу, архитектуром, својом дуговечношћу. Статус града је добио средином 13. века и има све одлике великог града, али без саобраћајне гужве, уобичајене градске вреве и нервозе.
Пословичне особине Словенаца као што су добра организованост, ред, уредност и дисциплина, за некога ко не живи ту, уочљиве су на сваком кораку. Општи је утисак да се налазите у једној добро уређеној земљи, у којој је грађанин заштићен не само друштвеним нормама и законом, него и културом.
Као конзументи словеначке кул- туре тих дана, сви ми учесници COBISS Конференције, а становници некадашње завичајне социјалистичке и федеративне Југославије, могли бисмо да се запитамо како је Словенија успела толико да буде испред осталих. Свако би од нас вероватно дао другачији одговор.
Словенија са COBISS системом пружила нам је руку да се придружимо заједничком пројекту за потребе науке, образовања и културе, за сада на нивоу региона, а ускоро и на европском нивоу. Само што још увек има оних који не би ишли у Европу, радије би остали код куће, у својој авлији.
При повратку кући, у аутобусу, размишљала сам о свему што смо чули на COBISS Конференцији, о свима које сам тамо упознала, о томе шта нас спаја, а шта нас чини различитим и колико смо одговорни према другоме и другачијем. И безуспешно сам покушавала да се сетим речи песме “Од Вардара па до Триглава…”

„COBISS – PODRŠKA INTERKULTURNOM DIJALOGU“

(Na pragu Evropske godine interkulturnog dijaloga)
Zaslugom informacijske i komunikacijske tehnologije svet je postao manji, a ljudji u njemu su sve više otuđeni i usamljeni, jer se međusobno ne razumiju i plaše se jedan drugog!

Konferencija COBISS 2007 je uspjela! Završena je konferencija COBISS 2007 koju smo posvetili Evropskoj godini interkulturnog dijaloga. Konferencija je obradila različite oblike podrške koju za uspješan interkulturni dijalog u regiji Jugoistočne Evrope nudi bibliotečki informacijski sistem COBISS. Konferencija je neosporno uspjela već i u pogledu na broj učesnika, jer lista učesnika obuhvata 414 imena. Iz Albanije su došla 42 učesnika, 36 ih je bilo iz Bosne i Hercegovine, 51 iz Bugarske, 24 iz Crne Gore, 10 iz Hrvatske, 25 sa Kosova, 45 iz Makedonije, 59 iz Srbije, 119 iz Slovenije i troje iz drugih država. Uspio je i program konferencije o čemu govore brojne pohvale učesnika. Svi predavači imali su značajne nastupe, a posebno su se istakla predavanja Ingrid Parent iz Library and Archives Canada i Mirjam Milharčič Hladnik iz ZRC-SAZU. Prilozi izlagača iz IZUM-a u punoj su mjeri utemeljili naziv konferencije iz kojeg proizilazi da je COBISS izuzetno značajna podrška interkulturnom dijalogu. Četiri okrugla stola pokazala su veliko interesovanje učesnika za aktivno učešće, jer je na njima, sa uvodnimim referatima, nastupilo 39 referenata iz devet država, koji su osvjetlili različite aspekte interkulturalnosti u bibliotekama. Izlaganja sa konferencije bit će objavljena u sljedećem broju „Organizacije znanja“ (OZ). U okviru konferencije organizirana je i svečanost povodom 20-godišnjice COBISS-a na kojoj je dodjeljeno 23 priznanja pojedincima koji su na različite načine doprinjeli potvrđivanju našeg bibliotečkog informacijskog sistema kod kuće i u inostranstvu. Konferenciju su svojim prisustvom uveličali značajni gosti od kojih posebno ističemo ministricu za visoko školstvo, nauku i tehnologiju, Mojcu Kucler Dolinar. Konferencija je sastavni dio projekta COBISS.Net koji, preko različitih ministarstava, potpomaže Vlada Republike Slovenije. Druženje učesnika u okviru konferencije omogućili su sponzori Sinfonika, HP i ProQuest. Konferencija COBISS 2007 je završena i započinju pripreme za konferenciju COBISS 2008. IZUM tome pristupa u duhu riječi koje je na početku ovogodišnje konferencije izgovorio naš direktor, mr. Tomaž Seljak: „Savremena informacijska i komunikacijska tehnologija stvarno nam omogućuje neograničene kontakte na daljinu preko kojih možemo postati znanci, a da bismo postali prijatelji još uvijek se neizostavno moramo pogledati oči u oči.“ (http://home.izum.si/cobiss/konference/konf_2007/default-bh.asp)

Јохана Друкер

Са проналаском слова одмах започеше и махинације човековог срца. Лаж и грешка нарасташе свакодневно; парничење и затвори добише свој почетак, као и наопак и извештачен говор, који у свету толико много конфузије изазва. Због свега тога сени преминулих плакаху по читаву ноћ. Али, са друге стране, са проналаском слова и сав уљудан разговор и музика настадоше, а разум и правда постадоше видљиви; односи живота беху одређени, а закони утврђени; владари су имали трајан поредак да се према њему мере; научници ауторитете које ће штовати; историчари, математичари и астрономи нису могли да учине ништа без слова. Тамо где слова нису сведочила о догађајима прошлим, сени су могле да плачу од поднева до поноћи, а са небеса је лила крв, јер традиција је могла да заговара оно што јој се свиди. Тако да су слова донела много више добра него зла, а као залог тог добра, са неба је пљуштало зрело жито онога дана када су први пут била пронађена.

Хенри Ноел Хемфрис (Настанак и развој вештине писања, 1853)

Маршал Маклуан, филозоф медија, сугерисао је у Гутенберговој галаксији да ће успон аудио-визуелних медија (којима би могли да се додају и виртуелни) донети елиминацију штампе. Маклуан је видео позитивне могућности ове промене – потенцијал за једно „отворено друштво“ у којем ће мрежа веза превазићи централизовану контролу, за коју је сматрао да је једна од особина штампане технологије. Маклуанов оптимизам из шездесетих година 20. века још увек треба да буде потврђен позитивном социјалном променом захваљујући употреби електронских медија која би створила демократскије друштво – приступ и контрола информација имају подједнак потенцијал да или злоупотреба централизоване структуре као што је то било и код штампаних медија. Но Маклуанова фасцинација технологијом постала је један од карактеристичних ставова према писању, алфабетима и медијима крајем 20. века. Очигледно је да елиминисање штампе неће нужно водити до елиминисања алфабета или писаног језика, већ пре до промене његових форми, начина преношења и материјалне основе. Свакако да је изглед алфабетског писма услед електронских медија већ знатно промењен, иако остаје да се види како ће стилистички третман алфабетских знакова еволуирати временом под утицајем нове технологије.
Жером Пињо је у De L’Ecriture à la Tуpographie (1967) тврдио да су у основи алфабета тек насумични знакови, и да је вештина писања еволуирала ни из чега како би обликовала празнину, поставши тако у уму повезана са појмом силаска Бога на земљу. Али када су једном настала, наставља он, цитирајући дело типографа Ерика Жила, слова су постала ствари саме по себи, ни у ком случају само пуке слике ствари, чак иако су у почетку оне то биле. Управо то постојање, самих слова као ствари, било је предмет ове студије – пошто алфабет као потпуно развијен, али арбитраран скуп знакова функционише тако ефикасно, упркос својим проблемима, ограничењима, недостацима, као основа за саопштавање идеја и информација дуж читавог спектра човекових активности.
Пињо размишља и о Маклуановој сугестији да долазак електрноских медија садржи претњу аналфабетског хао- са, но он овоме супротставља своје уверење да писање, алфабетско или друго, има моћ завођења. Писање је начин конкретизовања мисли у физичку форму, тако да она може живети независно од онога ко ју је створио. Он је осећао да су људски гестови суштина живота слова и алфабета – и vice versa – и да ће искуство књига надживети проналазак електронских медија због оног задовољства – визуелног, тактилног, интелектуалног и емоционалног – које књиге обезбеђују.
И док се из дана у дан све више поставља питање хоће ли књиге какве их данас познајемо наставити да живе и хоће ли будуће генерације и даље уживати у телесности писања више од нематеријалног електроничког простора, исто тако је очигледно да електронски медији нуде огромне могућности за очување старијих форми. Многи од извора који су помињани у овој књизи дословно су се крунили док су били читани и можда неће постојати за будуће генерације научника уколико их не забележимо електронски, по могућству у неком софистицираном сурогату способном да поново створи оно визуелно узбуђење које су пружали оригинали. Нематеријалност електронског медија такође у нову перспективу ставља статус докумената који су без икаквог трага подложни промени, брисању, дуплирању – што је све сасвим другачије од текстова какви су стварани на пергаменту, папиру и у камену, а чија ис- торија почива колико у њиховом материјалу, толико и у супстанци њиховог лингвистичког израза.
Електронски медији такође нуде могућности за дизајнерско експериментисање, које не мора више да се повинује линеарним ограничењима развијеним на основу типографске штампе. Следеће деценије можда ће сведочити о поновном открићу калиграфске имагинаије у електронској форми и са њом повезаним иновативним методама читања и визуелне обраде језика. Упркос злослутним најавама, нема доказа да ће писменост нестати са ширењем електронских медија. Оно што се чини извесним јесте да ће се облици писмености променити у следећем веку. Немогуће је предвидети какав ће све то ефекат имати на систем писања који је миленијумима служио као предмет и један инструмент толиког историјског знања, духовног истраживања и маштовитих спекулација који се зове – алфабет.
(из књиге Алфабетски лавиринт: слова у историји и имагинацији, Stуlos, Нови Сад, 2006)

Радиша Драгићевић

Крајем осамдесетих прошлог века, а нарочито у годинама пред рат, Бор је био привремено стециште балканских писаца. Велика имена српске књижевности хрлила су на неколико јесењих дана у рударски град; малобројнији и мање звучних имена придруживали су им се суседи.
Једно од звучнијих имена, те 1988, био је албански књижевник Исмаил Кадаре (роман Генерал мртве војске), у друштву председника албанских књижевника Дритера Аголија.
Е, тај Исмаил Кадаре је нешто пре тога за париски Монд рекао како Косово „треба да буде република јер су Срби стигли касније и јер су шовинисти” и да је на челу њихове хистерије нико други до Миодраг Булатовић. Но, у Бору су се сви баш лепо дружили: он, Буле (Миодраг Булатовић), како је испричао новинару Дуге Зорану Секулићу (Дуга 1–14. Х 1988), Исмаил и Аголи („Та људина од човека”, како је М. Булатовић приметио), и уопште нису разговарали о политици.
После су престали књижевни, а почели ратни сусрети. Буле се учланио у СПС и био изабран за посланика у Скупштини Србије. Но, злосрећни Буле није дочекао крај мандата. Умро је као посланик, а баш на његово место, бриљантном победом у радничкој београдској четврти, у Скупштину је улетео Војислав Шешељ, први и једини посланик тада нооосноване СРС, следбенице СЧП (Српског четничког покрета), и још раније СНО (Српске народне обнове, код кафеџије Мирка Јовића). Тако се завршила једна бриљантна књижевна а можда и, несуђена, политичка каријера.
А како је почело – казује чувени Тома Џаџић у београдском листу Свет (бр. 470, од 24. Х. 1965, стр. 9), под насловом ХЕРОЈ НА МАГАРЦУ У ЕВРОПИ:
„…Миодраг Булатовић је почео тако, што је један свој рукопис послао неком шведском издавачу, а у пропратном писму себе препоручио као најталентованијег југословенског писца. Шведски издавач му је одговорио пословичном нордијском уздржаном љубазношћу: Господине Булатовићу, иако сте ви најталентованији југословенски писац, извињавамо се што Ваш роман не можемо да штампамо.
Толико. Али Миодраг не би био онај сналажљиви Буле, како га од милоште зову који, колико има талента за писање, у истој сразмери влада и талентом за саморекламирање, а и бизнис му је ту негде успут. Оштроумни читаоци могу да претпоставе да је свој рукопис са писмом из Шведске Булатовић послао неком париском издавачу и нагласио: Поштована господо, очекујем да ћете штампати мој роман. За доказ своје цењене личности шаљем вам мишљење овог шведског издавача.”
У исто време, дакле далеке 1965, Свет, (бр. 471 од 31. Х), под насловом: ЗА СТИПЕНДИЈУ МОРА ДА ПИШЕ СТИХОВЕ, пише о младом 21-годишњем песнику, такође каснијем учеснику Борских сусрета, рођеном у Титовом Ужицу у сиромашној породици, а крушевачком гимназијалцу, „који је требао или да обогати свој литерарни свет вишим књижевним наукама или да се задовољи постигнутим. Сам није могао да се издржава и крушевачка Багдала решила да му помогне: да га запосле као аквизитера у Београду – слаба вајда (Багдала је дотад издала преко 200 малих али лепих, како се у тексту каже, књижица).” Зато се Багдала одлучује на дотад незабележен потез: младом поети додељује стипендију од чак 20 ондашњих хиљада, само да пише стихове. Тако је наша књижевност уз двојицу (Иву и Драгослава) добила и трећег (Радомира) Андрића.
Али зато други младић није морао да потеже у Крушевац по стипендију чак из Титовог Ужица. Њему је Ваљаоница бакра у Севојну за ту јесен платила штампање поеме „На заклетви рада” која, на шездесет страна, говори (о чему би другом) о радницима Ваљаонице бакра. „Тако ће они њему помоћи”, пише такође Свет истог лета „да са 20 година постане члан Удружења књижевника. За то је потребна збирка песама, а он је нема. Да сам штампа – нема пара, а затим нема ни чешћег контакта с уредницима издавачких кућа. Он управо завршава другу годину светске књижевности. Сам себи обезбеђује средства за живот. Ради као аквизитер, по мало преводи… После прве године студија морао је да пређе на ванредно студирање. Није имао у Београду од чега да живи и да се школује. Отишао је у село Карајукића Бунари на Пештару, где је радио као учитељ. Тамо је довршио своју прву драму Покидано лишће, која у стиху говори о скопској катастрофи (разорни земљотрес, 26. јула 1963) и песму „Минут ћутања„, у којој …заклиње свет светом време да за минут заустави свој лет, ветар да не њише… јер проглашава минут ћутања у част жртава разореног Скопља.”
Наравно, млади поета је доцније постао и врстан афористичар („Овај афоризам сам преписао од њега, и од још четворице”, признаје у „Јежу” један његов колега по перу), славан романсијер и драматург: у његовом „Боју на Косову”, непрекидно емитованом у ноћи почетка разарања Србије, Жутић и Лечић, у жару боја, разговарају не као Лазар и Бајазит већ као старогрчки мудраци. Но, поета и даље сам зарађује за живот. На једном пропутовању за Ниш, док је потписник ових редова у канцеларији директора Културног центра у Сврљигу испијао кафу, стигао је повећи пакет, кога је директор одмах нервозно рашчерупао на столу и узвикнуо: „Погледај, опет ми шаље!”, показујући и позамашан рачун на врху комплета у тврдом повезу. „Ја немам пара плате да исплатим, да и не помињем колике су, а камоли ово да плаћам.” На питање да ли је то наручено, узвикује – „Таман посла! ” А на савет да врати, правда се да је то већ чинио, и да ће сад морати да плати јер је пошиљалац упоран. Потписник ових редова узима прву од тврдих књига и са ње чита име Милована Витезовића.
У Бору се, ипак, поуздано још не зна ни ко је први, ни како је са писањем почео. Углавном их данас (писаца, не књижевника) има скоро стотинак.
Па, нека проговоре о својим почецима.
А зна се како на почетку беше: на киоску, пред тадашњом Борском банком, човек тражи да купи Књижевне новине.
„То ми не примамо”, одбруси из таме стакленог прозорчета, иза новина скривен набусит лик.
„А зашто не примате?”, упоран је потенцијални читалац.
„Зато што у Бору нема књижевници!”

Горан Миленковић

Што се осталих ствари тиче, писала је године 1952. из Штутгарта својем супругу Хајнриху Блихеру Хана Арент, ишла сам код Франца Бема (о чему ћу известити Барона) и на проклету конференцију немачких библиотекара. Да ти кажем, cher ami, то је неописиво, требало је да си тамо. Хвала богу, ту су били Гизела фон Бизе и Епелшајмер, тако да сам могла да дангубим већину времена и, под два, нисам изгубила сву веру у човечанство. Сама гардероба такозваних дама на банкету, на коме су се држали бескрајни говори о „лепом Мајнцу” – који лежи пред нашим очима као грозна гомила ђубрета – нешто најгоре. Никоме није сметало ни на један начин. Али, са друге стране било је добро што сам дошла.
Ханa Арент, црно-бело чудо које гледам пред собом: прекрштених ногу, у простој, ненаметљивој блузи, уредно зачешљане косе, са неизбежном цигаретом међу прстима, и са лицем које исијава светлост – она одлази негде удесно, а на лицу неодређен осмех, и широке очи. Друга страна лица је у сенци. А она осветљена – немогућа је. Као да интелектуална супстанца емергира, недотакнута димом и мрљама сенки.
Овде остаје недоречено – шта је могло бити толико страшно и обеспокојавајуће (без последица ћу заобићи ноту колоквијалне приватности која се љуљушка између речи), да би неко био на ивици да изгуби поверење у човечанство?! Да ли је то гардероба „такозваних дама”? Тешко да ће, за Хану Арент, то тако бити. Гледам пре у оно међу цртама истакнуто сазнање о говору (које као да је обгрљено тракама и ђинђувама с хаљина), и то говору који греши: тако што приповеда о нечему што није – као да јесте. И тај говор тече бескрајно, тече, тече и тече. И лепи Мајнц лежи, нем и обезглављен, у вашару своје ругобе. И тај говор и није говор, то је пре химна. Једна групна метанија. И то није ништа ново.
А како до тог тзв. говора долази, то јест како је то дошло и на који начин је тај хорски напев приспео у ни за кога (осим за Хану Арент) „нервозни ваздух” банкет-сале, о томе нема речи. Између слутње и знања видим овде једно разочарање – једне жене филозофа, с вечном, неугасивом ватром у руци, која је очекивала можда макар зрнце, али онда зрнце саучесништва у покушају непристајања на мирис и звук одвратне машине инертног и несвесног света – од људи који живе међу књигама.
То свет лежи под телима и речима, свет са својом историјом и својим структурама, и својим замислима онога што ће доћи. И лежи такав, наказан, капитално ужасан и комично баналан, као проклета гомила хистеричног и патетичног зла (полеђину културе, тврди Фредерик Џејмсон, одувек граде крв, тортура, смрт и страва), које је изокренуто и супротно свему, па и самоме себи, непрепознатљиво, и грозно, и јавно. Нешто најгоре. Ово јавно, које својом светлошћу затамњује ствари, па се самоизграђује од празних речи и празних говора, то је очај Хане Арент. Очајна времена су мрачна, а стање беспоговорног пристајања од стране оних од којих се очекује послушност, за које није потребна ни принуда, ни наговарање, то је ништавност и значи понижење.
А највећи непријатељ ауторитета је презир, а најсигурнији начин да се ауторитет поткопа јесте смех. Њих, међутим, нема, у Мајнцу. Он је леп, увек леп.
На крају се питам (cher ami) – шта је то оно „неописиво”, и слутим да је то од осећања, тешког, мучног осећања заједничке безнадежности, које је превисоко и прешироко и предубоко да бисмо се могли једноставно и лако с њим помирити. Када је тако, баш тако а не некако другачије, онда су ту неки други људи (неки један, и неки други, и неки трећи, и неки четврти). И онда је ту спасоносна дангуба, губљење дана, стицање раздањења. Или поновљена откривања света у правој сјајној светлости – самоће, размишљања и присности. Присности.
Када изнова погледавам на ту фотографију, ја можда боље него пре тога разумем онај живи и собом испуњен полуосмех. Али, ја сам задовољан, јер разумем да га не могу разумети, јер ја коначно и не знам шта и од чега он заиста јесте. У томе сазанању које нема краја заиста има некакве светлости.

Бранислав Бане Димитријевић

(а све уз шољицу кафе)

Давно је изречена тврдња да би сваки човек који уме да пише могао да напише барем један роман – онај о сопственом животу, и ја се са тиме у потпуности слажем. Јер, чак и онај најобичнији, најдосаднији, најбезначајнији живот, узмимо за пример Андрићеву Госпођи- цу, пружа довољно тема и разлога барем за један фасцинантни роман. Осврнимо се за годинама које су иза нас, или погледајмо свог комшију или пријатеља, то је понекад много лакше, и видећемо да се код готово свакога налази притајен не један, већ више романа: детињство, љубави, борбе са болестима и разним другим проблемима, пословни успони и падови, стварање пријатељстава и неочекивана издајства, смрти… све су то теме које чекају да буду преведене у књиге. Чак и један једини дан може бити преточен у роман – зар нас Џојс својим Уликсом не уверава да је и то могуће. А шта тек рећи о причама? Зар нам не донесе свака недеља нашег мрзовољног живота барем једну тему, довољну да се од ње, или око ње, исплете прича? Понекад нам у току једног јединог дана искрсне једна или више таквих тема. Па, шта се то онда дешава са књижевношћу? Због чега нема сваки писмени човек барем један роман и неколико десетина, стотина чак, прича иза себе? Па чак и од тога што је написано, највећи део просто – не ваља. Одговор на та и слична питања лежи у једној јединој речи: ВЕШТИНА.
Вештина приповедања јесте ствар талента, али је такође и предмет учења и вежбања. Учити се можемо на више начина: из књига, часописа, у учионици или од већ научених, добрих и афирмисаних писаца, али ја вам препоручујем, ако не најбољи могући, онда у сваком случају најпријатнији начин за то: УЗ КАФИЦУ!
Свако, дакле, испијање кафе са пријатељима, комшијама, колегама са посла, једна је мала школа приповедања. Јер, приповедање у друштву је нешто најближе писању прича, а где се највише прича него уз кафу. Позив на кафу најчешће и није позив на испијање црног напитка, већ много чешће позив на разговор, на УЗАЈАМНО ПРИЧАЊЕ ПРИЧА. Али где је ту учење, где је вежбање? Учимо СЛУШАЈУЋИ, а вежбамо ПРИЧАЈУЋИ.
Свакако сте приметили да вам је са неким људима драже да испијате кафу, са некима то чините само кад морате. Разлог је у томе што први боље умеју да испричају оно што се (њима или неком другом) од прошле кафе догодило од оних других. У чему је разлика? Приповедање првих је занимљиво, а оних других досадно. Један исти догађај зна да буде бескрајно занимљив или досадан, зависно од начина на који је испричан. Зашто је то тако?
У причи мора да постоје почетак, средина и крај. Приповедање које нема ни главу ни реп не занима никог.
Прича мора да буде испричана занимљивим и разумљивим речником, речима којима и приповедач и слушаоци разумеју значење. Коришћење непримерених израза гуши сваку, па и најзанимљивију приповест.
У причи, такође, мора да се догоди нешто ново, нешто што се од јунака приче свакако не очекује. И то нешто, ново и неочекивано, мора да се исприча у правом тренутку, онда и онако – да дејство буде што јаче.
Приповедач не сме да прича само о себи; не сме у свакој причи да баш он буде најбољи, најпаметнији, најуспешнији… Причајући о себи, најзанимљивији смо када причамо о другима. Када је приповедач испао смешан и наиван – много му се чешће верује.
Прича не сме да буде увек на исту тему – досадно је. Ако се и понавља тема, мора се пронаћи другачији угао приповедања, убацити неко изненађење.
Приповедање без детаља је досадно. Што пикантнији детаљи – то је и занимање слушалаца (односно – читалаца) веће. Али и ту се мора водити рачуна: превише детаља може да угуши ток догађања, а то је ипак суштина приповести.
У причи не сме да буде превише ликова – све преко три захтева велику вештину у вођењу радње, а посебно дијалога.
Прича не сме да буде предугачка. Стрпљење је особина на коју ретко смемо рачунати, како код слушалаца, тако и код читалаца.
Прича не мора да буде доследно и истинито испричана: избацивање досадних и опширних делова и мала „пеглања” истине могу да ни од чега направе занимљивост. Претеривање, са друге стране, зна да буде погубно.
Свакако да нисам обухватио баш све, и у томе је можда и права драж. Пијте кафу са пријатељима, и другим људима, и са мање познатима – зашто да не. Слушајте и размишљајте шта вам се свиђа у њиховом приповедању, а шта не. Забележите то касније. Када ви причате, посматрајте саговорнике. Видећете да ли вас слушају пажљиво или кришом зевају, да ли вас прекидају, скрећу на другу тему. Као и код прича уз кафу, тако и код писања прича, није циљ да испричате оно што сте наумили, и да све редом удавите од досаде, већ да будете занимљиви, а кроз ту занимљивост да им саопштите то што сте наумили.
Необавезан разговор уз кафу (чај, ракију, пиво…) заиста је, ако се тако приступи, права лабораторија за сваког приповедача. Лабораторија у којој се може посматрати, доносити закључци, примењивати научено и поново посматрати. Па онда све испочетка. И запамтите: ако вас нико не зове на кафу, ако сте свима досадни, немојте ни покушавати да пишете – на папиру ћете бити још сто пута досаднији. Ако се људи отимају о ваше друштво, опет немојте да се залећете. Читајте, читајте, читајте, па онда пишите. Па онда поново читајте. Вештине никада довољно. За објављивање увек има времена. Није тешко бити досадан.