Архиве ознака: Милоје Радовић

Прича о нама или о раду са најмлађим корисницима

Милоје Радовић, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево

Нешто као почетак приче

Од свих библиотечких послова и задатака, ниједан као рад са најмлађим корисницима не заслужује да буде назван причом о нама, односно причом о сталним изазовима и сталној лепоти наше професије. Управо зато, ово излагање има за циљ да вам дочара нешто од те остварене лепоте.
Савремена библиотека подразумева да сваки библиотекар и сваки други човек, без обзира на којим и каквим је пословима у библиотеци, чак нека је само дошао по жељену књигу или да прочита новине, буде у служби најмлађих корисника. То је једно од мерила њене савремености. Нове технологије су библиотекарству донеле битне промене у начину рада са корисницима, дакле и са децом. Библиотекар је постао информатор, али за децу, он је и даље оно што је одувек и био, путовођа кроз чудесну кућу књиге, односно кроз непознати написани свет који чека да буде прочитан. И ево, долазимо до неизбежног питања. Зашто читамо? Сигуран сам да је одговора колико је и читалаца и сви су тачни. Али одговор Невене Вуксановић, полазнице Бајкотеке, креативне радионице за предшколце у краљевачкој Библиотеци заслужује да га поменемо на овако важном и стручном скупу. Она каже: читамо зато што је читање здраво. У људима који познају историју библиотекарства, одмах се јавља слика библиотеке у грчком граду Теби и натписа на њеном порталу: Медицина за душу.
Непознати библиотекар и мала Невена из Краљева, мада их дели двадесетак векова, мисле исто, да је у читању здравље. То исто, преведено на језик савремене библиотеч- ке стварности, а у слободном про- мишљању једног дечјег библиотекара, могло би да гласи и овако: Кажи ми шта читаш, и знаћу како си. И уз све то, сада изгледа очигледно, да се основна мисија библиотеке, њеног места у друштву и у појединачним животима, није битно променила. Библиотеке су организовано људско знање које чека да буде употребљено и проширено.

Лепота првог сусрета

Али, да се вратимо на наслов приче и да станемо испред детета које је први пут ушло у библиотеку. Да ли ћемо зачути онај његов узвик ИХ, о којем пише Горан Петровић или ћемо чути ћутање које је, да се изразимо Вуковим речима, то исто само мало другачије?! Било да је једно или друго, било да се догађа у великој или у малој библиотеци, на нама је да тај сусрет учинимо особеним и другачијим од свих других сусрета. Под особеним и другачијим подразумевамо: да дете, при првом доласку у
библиотеку, помисли како је дошло на још једно место где може лепо да се заигра, а да из библиотеке оде уверено да је открило место где станује знање. И притом, да све то постоји само због њега;
да сваки следећи долазак буде радостан догађај који треба да се понавља, увек на други начин, али тако да другачије буде исто;
да се у библиотеци сусретне са неким кога познаје лично или са телевизије, из књига. Његов васпитач, старији брат, омиљена особа или писац, спортиста, Милоје Радовић, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ Краљево Прича о нама или о раду са најмлађим корисницима уметник…. а који је, иначе, ту из истог разлога као и оно – због ра- дости знања.
Наравно да је ово само један од могућих начина организовања библиотеке у погледу првог сусрета са најмлађим корисницима њених услуга. Овај концепт претворен у практично искуство једног дечјег библиотекара подразумева да ће бити подељен са још неким, односно да ће неко ко ради исти посао пронаћи у њему нешто што му може користити у сопственом послу. Тек тада ће радост професије бити комлетна.

Прича у којој је свако најважнији

Прича која следи, у ствари је игра са великим бројем играча (будућих корисника библиотечких услуга) и као и свака друга игра подразумева самоиницијативу, сталну анимацију, индивидуалну креативност и одређена општа правила, мада се у овом случају правила постављају само да би се креативно мењала. Могла би да изгледају овако или некако другачије.
1. Библиотечка добродошлица (библиотекар се појављује у улози кућног домаћина. Дочекује децу на улазу у библиотеку, односно одељење, поздравља се са свима понаособ, свакоме жели пријатан боравак у кући књиге).
2. Учимо правила понашања у бибиотеци.
3. Дежурна бајка (читамо бајку по избору деце или васпитача).
4. Прича из крила или родитељска прича (причу казује један од родитеља присутне деце).
5. Бајколики гост ( у причу улази неко ко је учећи у овој библиотеци постигао запажене резултате у науци, уметности или спорту).
6. Бајколико путовање ( са гостом путујемо кроз написани свет у земљу из које је дошла бајка).
7. Бајколика животиња или биљка (учимо „личну карту“ животиње или биљке која се помиње у бајци).
8. Учимо у библиотеци – креативна игра − допричавамо, доцртавамо, допуњавамо, допевавамо, дописујемо … бајку коју смо чули.
9. Одлазак из библиотеке претварамо у ново путовање и том приликом откривамо где мама и тата могу да позајме књиге, где деда може на миру да прочита новине, где је учио бајколики гост и наравно где можемо да се пожалимо, ако нешто у библиотеци није у реду.
И ту се прича у којој је свако најважнији не завршава. Наставља се тамо одакле су деца дошла. У обдаништима, школама, кућама… Прича у којој је свако најважнији пред нашим се очима претвара у мноштво других прича у којима је опет свако најважнији.
Неке од тих прича, а њих је нај- више, имају само једног јунака који редовно сам долази, узима књиге, чита их, уредно их враћа. Он је за нас јако битан, али му нудимо да се удружи са још некима који воле те исте књиге или желе да нешто више сазнају о нечему што им нигде и нико до сада није понудио. На пример, желе да упознају далеке земље, њихове људе, обичаје или лековито биље, старе занате, интернет, компјутере…. Наравно, има и оних које занима књига, односно библиотека, лепо говорење, како да сачувају здравље, да нацртају стрип или на- праве филм….
Искуство у раду Дечјег одељења Народне библиотеке „Стефан Прво- венчани“ из Краљева показује да је све више управо оваквих малих корисника. Због тога је оформљен едукативно-креативни тим који је осмислио осамнаест оваквих облика рада. Сваки заслужује да буде посебно посматран, а овде само да истакнемо оно што им је свима заједничко − промовисање знања, односно креативног дечјег стваралаштва. У организационом смислу, то значи да се непрекидно шире круг пријатеља библиотеке, круг сарадника − волонтера који своје знање или таленат стављају у службу намлађих библиотечких корисника, стварних јунака ове приче о нама.
Сада би требало да се напише нешто за крај ове приче. Али, библиотекарство је прича која уместо краја има нови почетак.

Дечјем одељењу Народне библиотеке Бор – Прича за Жарку

Давно пре, жирафе су биле најбрбљивија створења на свету.
Тада су њихови вратови били мали, скоро као наши, а репови су им били огромни. Толико су били дугачки да се неким жирафама догађало да стигну на врх брда, a да им репови остану у подножју. Сироте жирафе. Морале су по цео дан једна другу да дозивају и да питају:
– Ехеееееј, рођакоооооо! Видиш ли мој реп?
– Видим гаааа! Ено га поред потокааааа! – Кажи му да пожуриииии! Муве ме целу поједошеееее…..!
Наравно да је то био велики проблем, али жирафе су се досетиле. Прво су почеле да издужују вратове и да свака са своје висине надгледа сопствени реп. Сада су се међусобно мање дозивале, што су похвалиле све друге животиње, али њихови репови су свима правили велике проблеме. Застајали су, упадали у блато, омотавали се око дрвећа, слонових кљова и лављих бркова, а муве није имао ко да тера. Жирафе су их дозивале, сачекивале их, а они су упорно терали своје, све док жирафама, због њих, нису порасли рогови. И мада су им лепо стајали, оне су се због тога толико постиделе, да су од стида просто занемеле. Начисто су престале да говоре.
А њихове репове више није имао ко да дозива и морали су сами нешто да предузму. Прво су почели да скакућу за жирафиним ногама, затим да се смањују и да се одвајају од земље, јер је требало да виде куд иду. И најзад, требало је да говоре, али како − кад немају уста и језик!? Ипак су се снашли. Погледајте, док жирафе иду или брсте, репови иза њих, по ваздуху непрекидно исписују слова и речи, читаве реченице.
А жирафе мудро ћуте, жваћу жвакаће лишће и о мувама уопште не размишљају.
Милоје Радовић