Архиве категорија: Бележница бр. 17

Од фабричког листа до хронике града

Радиша Драгићевић

60 година од покретања првог радничког листа у бившој Југославији

Скоро ће се навршити два века како се у овој земљи штампају новине. Од привелегије која је на почетку припадала само грађанском слоју, и то писменом (описмењеном) и богатом, новине су данас прерасле у насушну потребу, скоро обавезну уз јутарњу векну хлеба, и чак се често конзумирају и пре ње. Од некада само обавештајне функције, новине су данас добиле и едукативну димензију, тако да умногоме утичу на формирање нашег укуса, морала, политичког опредељења – хтели да то признамо или не – утичу на свеукупно формирање наше свести.
Никада, ни у временима када је нашу земљу красила знатно повољнија друштвена и материјална клима, и када су је описивале знатно шире граничне линије, чини се, није било већег броја тзв. писаних медија: дневника, недељника, месечника, часописа; новина, које сада, обогаћене благодетима савремене штампарске технике, са такође осавремењених продајних места (киоска) маме својом разноврсношћу и колоритом.
Свакода дана, дакле, “зазелени” нови лист, свакога дана, изнова, борба за нову вест, за новог читаоца. И можда зато, због те борбе, уместо колпортера који су некада извикивали имена листова и ударне вести, сада те вести само визуелно (али не много тише – својом бомбастичношћу и сензационализмом) “хватају” читаоца на први поглед, остављајући му разочарење након читања оног што се под насловом крије. Притом, не водећи рачуна о последицама, већина њих почива на теоретском, на хипотетичком, без постојаног упора; већина њих наводи неименоване “поуздане изворе”; вести о злочинима и настраностима или развратном животу такозваних медијских звезда потискују животна и друштвена питања, питања општег значаја, а готово да нема листа који се бави озбиљним аналитичким новинарством. Вест у највећем живи само један дан јер сутра њу замењује друга сличне садржине, потискује, маргинализује, чинећи тиме нашу ионако непредвидиву данашњицу неизвесијом, несигурнијем, луђом. Тако се код нас свакодневно публикују вести после којих би, ако је закона, неко морао да сноси последице: актер или новинар. Али је у овој земљи закон игре, изгледа, такав.
Зато се, по тржишној оријентацији, у нас, свакодневно, на рачун раније озбиљније штампе, формира конгломерат сличних листова под заједничким насловом табло- иди, на једној, и исто таква мешавина тзв. породичних часописа (о биљу, здрављу, лечењу, лепоти…), на другој страни. Наравно, по закону тржишта, сви они теже да ценом буду што приступачнији најширим народним масама, опет на рачун квалитета. Сведоци смо, у минулим ломним временима, гашења многих листова са традицијом, како дневних (Политика Експрес, нпр.), те истински вредних часописа ка- кви су били Дуга, Свет, или Филм. Као колатерална штета ту су и кратодашни новопокренути таблоиди, финансирани делом од политички поражених опција (Јутро, 24 часа, Балкан…) или, чак, мафије. Неки од тих нових листова, покушавајући да себи приграбе што од традиције, настављају се само именом (Глас јавности) или асоцијативно на неке европске листове (Курир, Правда). У нашем друштву је све могуће: чак и да једна Политика, у једном времену, додуше, незванично, постане билтен једне партије и буде у време највеће инфлације бесплатно дељена њеним члановима! У таквом окружењу, судбина многобројних локалних листова, чак и оних са вишедеценијском традицијом је или да бивају угашени (попут наших Борских новости), или задржавају само свој лого (попут Тимока у Зајечару, 1945−2006).
У таквом времену још опстаје и траје Колектив, лист Рударско-то- пионичарског басена Бор.
У време када се наша ондашња шира и по ко зна који пут поново ослобођена и од непријатеља и од старе “труле” власти, домовина, још опорављала од ратних рушења и рана, у време полетне обнове и ударништва, зидне новине и разгласне станице од 1. новембра 1947. заменио је фабрички лист К лектив, први такве врсте у земљи, лист који је испрва био штампан на само 4 стране (дволисница), са још увек актуелним антифашистичким поздравом на врху и слављењем велике Октобаркске руске револуције. Прва 4 броја листа (до почетка рада сопствене штампарије) штампана су у Зајечару. Први уредник била је Милена Милентијевић која је претходно, по директиви Агитпропа (по партијском задатку), у Бор дошла из Београда.
Данас томе има равно 6 деценија. Да је створ од крви и меса, данас би то био зрео, озбиљан, искуством богат господин. Али, то је само још један сплет речи и слика, то је само још једна хроника људског живљења, успона и падова, градњи и рушења. То је најобимнија хроника једног рударског града, коју чине 60 тврдо укоричених дебелих томова; хроника која је исписивана деценијама, различитим језицима и убеђењима, из различитих времена и погледа; хроника која је својеврсни мозаик минулих доба. И, како је Борски рудник, чије је гласило и званично одувек био (мада је декларисан и као Орган Синдикалне подружнице Савеза рудара и Предузећа Рудници бакра и топионице Бор, и као Орган Синдикалне подружнице и Предузећа Бор, и као Гласник трудбеника Бора, и као Лист Социјалистичког савеза радног народа борске општине), пролазио кроз транзицио- не периоде, тако је и Колектив дисао са њим: понекад пуним плућима и големим дахом, понекад сипљиво и тешко.
И као што од ембриона у мајчиној утроби полако нараста биће, тако је и Колектив убрзано добијао своју физиономију, своју „душу“. Јер, већ у раним педесетим, у одсуству другог, борског грађанског гласила, Колектив се широко отвара, полако се окреће од “судбоносних” заморних седница и планова, правилника и статута предузећа и партијских организација, излази из гаравих погона и влажних јамских ходника на улице, улази у људске избе, завирује у људске судбине, у радовања и жаловања, исписује необичне топле и потресне људске приче, иде на фудбалске утакмице крај пирита, залази у радничке мензе и купатила, посећује библиотеку, музеј, чак на пар страна редовно доноси сижее филмова који се приказују у препуним борским биоскопима, са фотографијама њихових твораца и протагониста – одлази на концерте и позоришне представе. Колективу, као својеврсном омбудсману, са пуним поверењем пишу (и потписују се пуним именом) обични људи: од жалбе због закинуте мере на флаши зејтина и досадних чупаваца у ресторанској башти, до хвале за (данас заборављену) лекарску етику, хуманост и пожртвовање. У њему се оглашавају смрти и помени, у њему су и вести о тада ретким, али фаталним саобраћајним удесима, о рударским несрећама, али и вести о успесима младих којима је тада поклањана велика пажња и простор. Поред устаљених (нормативних) вести, читав низ чланака из области науке, светских новотарија и достигнућа, чак берзанских извештаја. Спортски чланци, анализе… На страницама Колектива, најпре углавном о празницима, а касније и чешће, прве кораке чине локални песници, приповедачи, хумористи, карикатуристи. У Колективу, заједно са њим, сазрева и читава плејада новинарских пера који на његовим страницама надрастају локал- но. Неки од њих, потом, остављају дубок траг и у оном вишем новинарском рангу, чак и као уредници и први људи престоничких редакција. И кад су се, након више од четврт века после Колектива, родиле и грађанске Борске новости и запретиле да га поново врате у фабричке кругове, Колектив је истрајно задржао сав свој колорит тема, па су се тако два листа, уместо ривалског отимања или поклапања, готово допуњивала.
Да, не смеју се и не могу прећутати ни тешка времена којима ми, овдашњи људи, нисмо били дорасли, а тиме и све што је људско и људским умом и руком творено: бројеви са чијих су страна гледала нека невољена и одрођена лица, боле неистином њихове бахате речи. Време у коме је код радника елан заменио терор, а наду очај. Колектив се, у тим временима, тањио − као што се тада све тањило и проређивало. И нестајало. Од недељника, лист је постајао двонедељник, од двонедељника месечник.
Данас, обимом и снагом сведен на мало страна, али технички савршенији, Колектив се труди да одр- жи корак са временом – да кратко, али одистински, проговори о данашњем, да подсети на старо и прошло, али и да укаже на будућност. Данас, када и он у времену транзиције дели сопствену неизвесност са свима осталима, а у одсуству других, квалитетних градских гласила, чини се, потреба за његовом појавом и учесталошћу још је већа.
Али ни ми, читаоци, а ни њего- ви ствараоци, више нисмо, као и у много чему другом, у прилици да утичемо на ствари.
Потписник ових редова је имао ретку прилику да прочита све бројеве Колектива; и оне, у чије време изласка (као и већина потенцијалних читалаца овог чланка) није био ни рођен; да тако проживи и спозна и то доба; и отуд право да каже како му је то једно од најдраже потрошених времена у животу. И отуд право да каже како је Колектив, тај марљиви хроничар Комбината (а добрим делом и града), заслужан за пронос њиховог имена − у истој мери колико и борски димњаци, јамски хоризонти или најдубља „рупа“ површинског копа у Европи. Јер, како бисмо данас знали о Одисеју, Александру, Атили, Немањићима и Лазару без записане речи. Шистек, Междиновић, Усеиновић, Чех, Ђовани, Љуба Јовановић, али и Срба Јовановић, Буда Гојковић, Вејић, Паче, Де Кандија, Жунић… − леже одавно мртви и неми.
А Колектив, својим странама, на које је већ залегла патина, знатижељне читаоце увек чека.
Јер, кажу, све што није записано није се ни догодило!ž

Сећање на песнике

Милен Миливојевић

Момчило Милошевић (1949−2007)

У јуну је, у време Борског сајма књига, у Народној библиотеци Бор требало да гостује песник Момчило Милошевић, али је гостовање, због болести песника, одложено. Крајем јула је Мома (рођен 1949. г. У Дебелици код Минићева) сахрањен у Бољевцу, у коме је провео скоро цео свој живот.
Бољевчани и Тимочани га памте као свестраног драмског аматера, као рукометаша и рукометног судију, као активисту Црвеног крста и, наравно, као песника. Врстан песник, Милошевић је постао познат и широм Србије, а неке од његових књига представљене су и у Народној библиотеци Бор.
Објавио је девет књига песама: Тамјаниште, Црноречје, Судбозвони, Знаци, Средства, Злоћудне риме, Старинарница, Псећи животи и Трла трлица, а у периодици (пре свега у зајечарском Развитку) објављивао је и прозу. Извесно време био је и дописник Радио-Бора из Бољевца.

КОРОВИ СЕЋАЊА
Мислим на забран где
стршљени се легу
На малокрвне крушке што труле
На од смукова сплетену белегу
И чокотима подигнуте куле
Козе су овде багрењаре драле
И земља јечала од плуга
Кљусине су курјачке шапе драле
А жар цврчака и птица тињао
из луга
Мислим на жуте простирке од
жита
По којим голуби облака
снесоше јаја туче
На осу од јабуке дивљакуше
припиту
Сећам се грома што у извор пуче
На притки је опрез увек бесио
врану
Страшило је било на распећу
И горопаду је тешко било
прићи забрану
Још ми се чегртаљке по уху окрећу
Сећам се друговања са боком
суседног дола
И поподнева кад смо се лоптали
виком
Вечери кад је алуга под секиром
стењала од бола
И бикови жуљ јарма боловали
риком
(из збирке Тамњаниште, 1972)

ПОСЛЕ СЕЧЕЊА ДРУГОГ
Недоумице нестају по
прикривању шава
И након мучног (развученог)
буђења
Избор је сужен (предели смрти
или јава)
Одасвуд питања (сумње) и чуђења
Стерилна светла (жагор
стерилини) стерилне
игле у венама
Зелене измаглице (звекет)
можда илузије
Збиља се мојим суженим венама
Враћа кроз цев инфузије
Све је без мириса (укуса) и боје
Катетер у бешици (дрен) у желуцу
сонда (силиконске вене)
Посматрам особе које не постоје
Голе (као лутке) или у исто
рубље одевене
По столу где се смрт пблизује
над живима
Разлиле су се из трбха мале
локне мице
Спречена је болест у болним
ткивима
Рак исељен (усељене птице)
Нада мном херувим (ко да
просипа тамјан или
менту)
На рукама му је била моја
изнутрица
Учено тумачи свог чина поенту
Из мојих очију (смисла речи) и
изгледа лица
(Из збирке Злоћудне риме, 1997)

СМРТ ДЕДЕ МИЛОРАДА
Умирао је споро окружен пићима
Притиснут кошем (презрелим
шљивама)
Надлетан винским мувама и
лептирићима
У маховини (у плесни) међу
гљивама
Тражио је шећер (воду) светло
лојанице
Дукат под језиком и бритву при
руци
Паук је развлачио пређу с
таванице
Шиштале су гуске (урликали вуци)
Из распуклог срца липтала је крв
Истицала из ушију (уста)
бризгала из носа
По дугама буради сврдлио је црв
Лелек (нарицање) звиждук
црног коса
Чуо се шапат (готово је) преузе
га небо
Купали су га на земљи водом из
бакрача
Мачак је оштрио нокте (о
крстачу гребо)
Крв је преливена пепелом са сача
Било је топло (натекло је тело)
Поклопац је закован кесером из
војничког ранца
Свештеник је журио (кратио
опело)
Притегнут је ковчег комадима
ланца
Волови су вукли тело свога газде
На раскршћима се обраћало
свецима и Богу
(Потомци су храмали кроз
камен и бразде)
Покојник је имао једну краћу ногу
(Из збирке
Старинарница, 1997)

Рајко Чукић (1930−2007)

На Новом гробљу у Бору сахрањен је средином октобра 2007. године новинар и песник Рајко Чукић.
Рођен је 1930. године у Беранама, а у Бор је дошао 60-их година прошлог века. Био је новинар борског радничког листа Колектив и дописник Вечерњих новости, а најдуже је (20-ак година) био дописник Политике из Бора и Тимочке крајине. Почетком 80-их година отишао је у Београд и до пензионисања радио у редакцији Политике.
Осим запаженог новинарског рада, иза Рајка Чукића су остале и три књиге вредне поезије: Човек од земље, Епитаф за један свет и Кап крви на небу, као и књига репортажа Тамо где теку бакар и злато.

БАЈКА О МОЈОЈ СМРТИ
Сазнао сам јутрос од једне
птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
Под њом је један бео камени
мир без дна
Један бели океан извучен из
свих камења.
На сувом пешчаном дну ван
сваког ветра
Светли један обли камен
Из којег цвета левак оштре
тишине.
У њему као мало црно срце
Куца тајна мога свршетка.
Већ хиљаду година за планином
кука глас
Кога само чујем онако
Као што се чује из најдаљег сећања.
Њега само осећа срце које
тражи свој крај.
Далеко за прозрачном планином
Сваког заласка пршти огњени
кратер сунца.
А ја само чекам ноћ
Да што пре усним себе.
Кроз брда прерушена у маглу
Видех ноћас сасвим јасно
Како нека црна птичурина
Куца у тај обли камен
Да прокљује срце света.
Сазнао сам јутрос од једне птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
РУКЕ
Руке, руке
Руље руку из прокислог мрака
Из отровне траве.
Руке опасне, хладне, крваве.
Милиони испружених руку
Кидишу на димњаке
На руднике
На котлове
У којима се будућност
На поноћним раскршћима кува.
Руке меснате, страшне, далеке.
Мноштво руку
Као облак немирних птица
Из гнојавог неба куља.
Руке у сну се грче, шире се, узмичу
Руке не знају шта су.
Руке малене, опуштене,
лепршаве
Певају пискавим гласовима
Док у тужним поворкама промичу.
Руке, положене, нешто оплакују.
Руке, руке, добре моје руке
Послушне, златне.
Треба ли да захвалим неком
Што тако дивно мирујете у
раменима.
Војске руку кидишу на оџаке.
Слећу на рамена, на дојке
На вратове, на жице.
Руке се бацају у воду, у ватру у
оранице.
Неуништиве руке из руку излећу
као птице.
Руке! Несрећне моје руке!
Испод многобројних дланова
Велико лице света цури кроз прсте
Док се у болу грчи.
А онда страшни, дивни
Детињасти свет поново
На милионима руку
Некуд сумануто трчи, трчи, трчи.

ИШЧЕЗЛА ДАЉИНА
Имао сам даљину – даљину
једину наду
Даљину далеку као ја самом себи.
Она је имала нешто од моје
замишљености
И на зеленкастом небу звезду
младу.
Али, једне вечери гледао сам
Како девичански звезде
Као да догоревају сјаје.
Имао сам даљину – али једне ноћи
Кроз неки тајни свет ишчезла је.
Не замишљам више ништа,
мудрији сам сада
Док гранчицом дирајући мртви
жар
Поваздан седим крај трулог
огњишта.
Иза окна моје свести, у стрму
провалију
Као растопљено олово, тешка
киша пада.
Постао сам мудрији и блеђи
И никоме више не значим ништа.
Даљина ми само у сну дође
Пролећна даљина – дрхтава
лепотица.
У грудима јој свемир у слатком
бунилу муца.
Она има умиљате очи мајке.
Из ње вртоглаво девојче светлуца.
Дође она тако –
У јарко лето мога сна сред зиме.
Дође, незнано како, помилује ме
И тихо и нежно, изговори моје
име.
Душа би ми за њом хтела да
искочи
Али, ја не могу да померим ни
тело ни срце
Док ми она лако затвара очи
И натрашке, на прстима, остави
ме.
Гласом – испруженом руком срца
Да је бар једном дотакох
У јединој пустињи где није
ништа непознато.
Ипак, добро је што земља има крај
Што ће машина нека једног дана
Дрвеће свих шума бестидно
избројати.
Ето, дигнутих руку, помирен и нем
Тонем у себе као у живо блато
И још само у мени као да
преклиње нешто
Због чега остатак тела, залазећи,
пати.
(Песме су из збирке
Кап крви на небу, 1970)

У тами

Горан Миленковић

Број 15 нишког часописа Градина, који се појавио у читалачкој јавности пре тачно годину дана и због којег ми још од тада у рачунару као у нервозном полусну дрема један необјављиви критички текст, садржајем је подељен на два дела: у првом је у избору Миљурка Вукадиновића представљена савремена румунска књижевност (такође дводелно: први део чине текстови есејистички, дневнички и прозни, а други део је избор из румунске поезије), а у другом, о којем ће овде нарочито бити речи и који је уредио Власта Младеновић, покушано је представљање стваралаштва песника источне Србије.
Младеновићев избор, објављен под насловом Градинарник поезије источне Србије, састоји се из: „Уводника“, „Историјског осврта на песнички врт источне Србије“, текста „Савремено песништво источне Србије“ (са поднасловом „Критичко приказаније“ – овај ноншалантни термин „приказаније“ непотврђен је досад у мени познатој критичкој литератури: „приказ“ то вероватно није, јер ако јесте, чему то што се аутор трудио да га промени и архаизује, а „приказање“ још мање јесте, јер су, видеће се, аутори „приказанија“ по критеријуму присуства у сопственом тексту нарушили најбитније законе књижевне етикеције), четврти део је избор песама (тринаест песника и тринаест песама – овај градинарник жели да свој заснов има у објективности и истини, тако да је његов аутор и себе убацио у тринаест фасета стварности тимочког песничког драгуља.), пети део је „Поговор“ са поднасловом „Напомене“, шести део је текст Миодрага Радовића „О песништву Власте Младеновића или Бекство у песму“ (ово је „приказаније“ издвојено од осталих), седми део је текст Каменка М. Марковића „Уметничко благо Тимочке крајине“, који однекуд говори тек о манастиру Вратна (а уз овај текст приштампане су фотографије: Ромулијане, Фетисламске тврђаве, цркве у Кладову, манастира Суводол, Диjане, манастира Буково, те села Вратне и цркве Вознесења, Мокрањчеве куће и цркве Св. Богородице у Доњој Каменици), а његови наслов, с обзиром на садржај, и сврха, заједно са поменутим фотографијама, потпуно су несхватљиви, међутим и врло читљиви када се имају у виду суштина, намера и посрнуће Младеновићевог текста.
Док је Миљурко Вукадиновић уредио део о румунској савременој књижевности по принципу „Мањак причања – вишак читања“ (то је и тачан наслов његовог врло кратког уводног текста), те се наспрам једне странице уредниковог слова налази две стотине и шездесет страница књижевности, Власта Младеновић даје поезији четрнаест, а на четрдесет и неколико околних страница труди се да допуни, како сам каже, оно што „ни до дан данас није довољно критички, истраживачки и рецепцијски разматрано, нити је историјски сагледано“ одређеним коментарима и размишљањима. Дакле, да одређеној поезији дâ одговарајући мисаони одзив, а водећи, извесно је, неопходног рачуна о томе – да оно критички, рецепцијски и историјски никако није истраживачки, да рецепцијски није историјски, као што ни критички није рецепцијски итд. Друга реченица, и већ сам слутио шта ћу даље доживети кроз читање. На крају ће се испоставити да уредник Власта Младеновић није успео чак ни то да стави знак једнакости између онога што је изабрао и онога што је о изабраном написао. И још: да у Градини нове серије број 15 можемо читати савремену румунску књижевност, један њен избор, али да тимочку поезију не можемо, јер је на месту које је требало да заузме уместо ње постављена збрка од мисли, згужвана препирка и чудна празнина.
Пошто је историјским начином размишљања непобитно утврдио да овај крај вековима живи у „саобраћајној и културној изолацији“ (уз доказе да су после првих цивилизација лепенсковирских овде прошли и трајали Грци, Трачани, Келти, Римљани, Целегари и Тимаци, потом Словени), Власта Младеновић закључује да је овај крај тиме предодређен да има специфичну поезију, како народну, тако и уметничку. Та поезија је упућена на себе, и ослобођена је утицаја. Она је аутохтона и изворна. У ствари, она јесте аутохтона и изворна, али је, пошто су се у условима саобраћајне и културне изолације овде мешали „народи и културе, језици и наречја, обичаји и нарави“, створен чудновати „хетерогени миље“ који сада, такав хегероген, изгледа да јесте, „парадоксално и чудно- вато“, аутохтон и изворан. Тако, на пример, песма, услед честих ратовања са Византијом и нарочито Бугарском, остаје обележена „у ритму и карактеру“ (ово је невероватна изјава), a ипак, услед саобраћајне и културне изолације, остаје аутохтона и изворна. Да су народни певачи из овога краја самосвојни говори и чињеница да они нису пуно певали о Марку Краљевићу, иако је потврђено из „најпоузданијих података, материјалних и усмених“ (најпо- узданијих усмених, ово је још неве- роватнија изјава) да је он погинуо у непосредној близини, на Ровинама. Било би занимљиво бар једном чути овај натприродни ехо из 14. века.
Поезију источне Србије, речју, морамо посматрати из перспективе „поетике источне Србије“. То је средишња књижевноисторијска мисао Власте Младеновића. А ту несазнатљиву поетичку посебност источне Србије чине: аутохтоност, изворност (чини се да би ово, следујући реченом, морало бити последица саобраћајне и културне изолације), дубоки корени и тематска свестраност. Дубоке корене чине сасвим посебни, препознатљиви чиниоци: „прве и ситне људске потребе за песмом“, „испреплетеност и прожетост различитим етничким, етичким и културним наслагама“ (изгледа да је све то, парадоксално, последица саобраћајне и културне изолације), што све значи: богатост, битност и оригиналност. Све саме општости, које не значе ништа, ни као општости, ни као посебности. Али, да оставимо то по страни. Сигурно је то да тематска свестраност не може бити нека посебност ове поезије у односу на неку другу. Па шта је то онда?! Није ваљда да је то тематска једностраност, тематска усмереност на себе?! То би било превише лако, и наивно, а делом на то личи: дате су у избору песме песника који су „у књижевном смислу највише везани за завичај“, и то песме које су на различите начине директно везане за источну Србију (улица у Зајечару, поља на истоку Србије, Хајдук Вељко, источни ветар, Миклош Радноти, итд.). Ми смо посебни јер певамо о себи. Али, и Банаћани певају о себи. А они који певају о себи, и они други који певају о себи, они су, у начелу, исто: они певају о себи. Онда је уместо гомиле страница коментара требало написати тек једну реченицу: ми Тимочани певамо о себи, и зато смо јединствени. И није требало ни помињати свестраност. Ми смо јединствени јер певамо о себи – на јединствен начин – који је такав какав јесте зато што смо изоловани, изворни и аутохтони. Ни прво, нити друго, ни треће није тачно. Најпре, зато што ни то „ми“ није истина. Право „ми“ (треба га доказати) је – веће, шире, дубље, уклопљеније, разноврсније, ослобођеније, неспутаније, трајније, зависније и делатније – право „ми“ је мењање које искључује искључивост. И то „ми“, које проговара јези- ком и стихом и порукама које нису по вољи Власти Младеновићу, овде неће пронаћи читалац намерник.
Дао је Власта Младеновић истовремено и покушај са мелодијом. То би могао бити одговор на оно „како?“ – ево, тако певамо, па смо стога посебни. У изолованости песма доспева до „самотиње и чамотиње“ упућености на себе. Тако ритам тимочког певања, „живописна“ нит живота, даје мелодију типично источносрбијанску, мелодију „тужну и нужну“. Такав је, каже Младеновић, Зоран Милић. Но, такав није, казао је Драгиша Витошевић, Милан Д. Милетић (овде је дата песма о Васку Попи), а по песмама које су дате у избору рекло би се да тужни и нужни нису на некакав типично источни начин: ни Тома Мијовић, ни Зоран Милић, ни Рајковић Кожељац, ни Адам Пуслојић, ни Срба Игњатовић, а није ни сâм Власта Младеновић оном својом аутопоетичком песмицом из избора… Тако наводна источносрбијанска „тужна и нужна“ мелодија у овом избору нема, заправо, у чему да се потврди. Туга да, и то не свуда. И никако не иста – не може се издићи до нивоа јединствене појаве, којом би се обележила једна засебна поезија. Можда ово: „ритам тимочког певања, својеврсни рукопис и ткање поетско“? Али, шта је то? Ево одговора: то је „засновано на народном умећу“, „танка, живописна нит живота, без параде, позе, далеко од градских синтетичких струјања, помодних линија“. Али, зашто би то било тимочко? Зар то није и метохијско, код метохијских завичајних песника? Шта је, заиста, оно посебно источносрбијанско у стваралаштву тринаесторице песника који су се нашли у овом избору, а који су „најизразитији представници поетике источне Србије“? А да то није оно певање о себи, којега овде нема? Заиста, шта? Шта је то типично источносрбијанско у стиховима Власте Младеновића, који су ушли у овај избор? Ево их у целини:
Све је прах,
једино дах
од Бога дат
има смисла.
Зато дишем,
дишем као што пишем.
О како је
живот пун среће,
око моје,
око свевидеће.

Само је насловом указано на исток: „Из рукописа богомдане песме (звезде на истоку)“. Све би могло бити исток, када се истоком постаје тако што се у њ упире прстом. И у чему је то јединствено певање, које би, ако јесте јединствено, морало такво да буде и када пева о било чему ван себе? И зашто баш ових тринаесторо, а не и неко поред њих? У чему је њихов посебан квалитет? Где је, уосталом, та поезија, па да коначно видимо каква је?!
Све ово одише неуспелошћу, не логичношћу. И у свему је недомишљено, непромишљено и недовршено. Неубедљиво – до самог краја (поетика источносрбијанска као „урођени рефлекс за источносрбијанско певање“). Неутемељено (култура и поезија источне Србије ослобођене су утицаја и стога су сачувале изворност). Оптерећено разлабављеним митологијама (поезија би требало да буде широки народни фронт, с темељом у историји и традицији (које су, међутим, увек произведене, и има их више), а вредности непроменљиве, неизмериве и надиндивидуалне. Представа „уметничког блага“: Фетисламска тврђава, црква у Кладову итд, али не и нпр. Саша Јеленковић, који је тек поменут на концу двају скрајнутих низова имена). Поезија и „иманентна српска духовност“ (једна плитка искључивост коју ниједна права поезија никад неће моћи да поднесе, као што је и не подноси, али онога другог овде нема да каже своју реч – Власта Младеновић је сакрио поезију песника источне Србије иза грубе идеје националне и покрајинске иманентности; у историју се пројектује, као у оним америчким синтетичким хегеловским књижевним историјама, трансцендентално етичко и идеолошко језгро које је непомериво и непроменљиво, а потом се у времену проналазе освештана места правоверног утицаја). Један став који би да сатре дело због наводне рђаве по- литичности аутора „потпалубља“ и „сутерена“. Магличасто, нејасно (поезија је источносрбијанска изворна и ослобођена утицаја, али је саставни део „српске поетике“). Појмовно и терминолошки у хаосу и незнању („мегаломанија српског књижев- ног тренутка, постмодернистички метеж“, али та наводна мегаломанија нити је страшна, нити вредна толике пажње, нити је изразито различита од свих пређашњих „мегаломанија“ у српској књижевности, а њих је било и о њима се писало, нити је таква каква јесте сводива на „постмодернистички метеж“, нити је оно заиста постмодернистичко у српској поезији везиво за било какав метеж, неухватљивост или маглину). Основном тезом промашено, јер би уредник градинарника поезију песника источне Србије желео да види као изворну и самосталну на основу парадоксалне девијације стварности – свепрожимајуће изолованости, унутар културом, језиком, временом и простором посредованог идентитета који се назива српска књижевност. И све то уместо шездесетак страница поезије, која би била остављена неким часовима посвећеним читању, и о чијем би изабиру опет могло и морало да се суди, али би се бар имало чему. И све то, приде, уместо шездесетак страница поезије песника источне Србије, која иначе ретко има прилику за било какво, а нарочито не за заједничко представљање. Нелекторисано, некориговано (не могу да разумем, мислећи о Градини – а о њој заправо највише и желим да мислим – како је ово могуће: „Узев уопште, песништво источне Србије још увек је у провинцијалном контексту (провинцијалном контексту), што је проблем оних који их (их) тако виде, и који не сагледавају његову (његову) суштину и ширину.“), непоуздано (рецимо, уз песму „Рад- ноти“ Србе Игњатовића стоји уредникова напомена: „мађарски песник, убијен за време II светског рата, у логору“, што је нетачно – Миклош Радноти убијен је у селу Абда у Мађарској), претерано (коментарима), сиромашно (коментарима, а нарочито поезијом), крајње неозбиљно (у тексту Мидрага Радовића, који, узгред, није професор Миодраг Радовић, аутор Књижевне аксиологије или обимне монографије Лаза Костић и светска књижевност, већ „бритки и истинољубиви књижевни критичар“ и „уредник у Просвети“ Миодраг Радовић, „приказанију“ које је из не зна се којих (или се зна…) високих значењских, формалних и других разлога издвојено од осталих, стоји: „За Властину поезију не може се рећи да је херменуетика (управо тако je написано, херменуетика), баш супротно, она вапи за читаоцем, она са њим комуницира и поставља га у активну по- зицију…“, овим је „бритки и истинољубиви“ аутор издвојеног „приказанија“ хтео да каже да поезија Власте Младеновића није херметична. Невероватно. И то онда прође уредника, и цело уредништво, и лектора и коректора.) Тражећи наводну посебност, а не могавши да је нађе и каже у чему је она, Власта Младеновић је заобишао или прескочио обиље разноликих песничких појава, и многе је битне чиње- нице из стварног и разноликог песничког света источне Србије овај избор оставио у тами. Међутим, Власта Младеновић, као и његов критичар Миодраг Радовић, нису прескочили: „београдске фарисеје“, „лажне наци величине“ (то су вероватно они који се на било који начин не уклапају у „иманентну српску духовност“, и они се изгледа деле на две групе: на истините „наци вели- чине“ и на лажне „наци величине“), „осиња гнезда“, „змијска легла“, „смрдљиве сутерене“, „потпалубља“ (ово је исказ човека који прозива српско песништво – чији је, иначе, основни атрибут бесмисао: „Бесмислено. То би била најкраћа дефиниција сав- ременог српског песништва.“, написао је Власта Младеновић у једном рецентном тексту – да је раздељено између двају кланова), „трула поткровља“, „књижевне полтроне и епигоне“, „припузе анахроних традиционалиста“, „псеудомодернисте“ итд. Ту је и ово: „Али зло се бори, зло се бори, средства не бира, велико као бели свет, као Бели град, гар и гад из чађавих механа (на крај села чађава механа…), фабричких хала, кухиња књижевних…“ („приказаније“ о Зорану Милићу). Стварно невероватно. Чему све то? Зло велико као бели свет, Бели град… Можда најтрагичније моменте и праву природу ове баштованске обраде пое- зије песника источне Србије треба тражити управо на овим и оваквим местима, где се назире како у изоловани литерарни забран грешком закорачује зли „бели свет“, па га чувар тера штапом.
Поред тога што овде читалац назире некакву личну борбу, потпуно невезану и сасвим небитну за стање у покрајинској књижевности, и види уредника који је љут на некога због нечега, ево једне озбиљне ствари. Помисли неко некад, на пример, да је немогуће да се само у институционализованом центру пише и чита поезија, да се само тамо зна шта је она, да је само тамо она заиста поезија, а нигде другде није, и да нигде другде ништа не постоји. Онда он, у тој својој радозналости, прочита овакво нешто, замагљено и трагикомично, и не падне му на памет више да о другоме и другачијем нешто сазнаје. Па ако је та поезија, помислио би, заслужила да је представља овакав текст и избор, каква ли је онда она сама по себи, пошто се она овде и не види? Зашто би мене уопште интересовало нешто нелогично, нетачно, мутно и смешно, шта се мене тичу међуклановске борбе или било какве борбе, и шта се мене, коначно, тиче Власта Младеновић и његов сукоб са злим центром? Дајте ми да видим ту поезију и да о њој на миру судим. Без посредника који је прећуткује. Ево, Градина очигледно није београдска „књижевна кухиња“ чађаво-беле боје, и није легло „београдских фарисеја“, па зашто онда ту боју и ту природу задобија?
Не знам, заиста, чиме се овај из бор препоручио уреднику Зорану Пешићу Сигми и уредништву, и жао ми је што сам ово видео у Градини. У ономе што је уредништво часописа хтело, да представи књижевност појединих географских и културних покрајина српских, овај избор, у овом облику и са овим садржајем, није требало да се нађе. И наводно посебна књижевност (што треба доказати) њиме призвана није представљена. За озбиљно схватање књижевности врло неозбиљног нивоа, за истините љубитеље поезије врло сиромашан у одсуству самог себе, претанак на први поглед, и презахтеван у споју хтења и оствареног. И штетан за часопис у којем је објављен.
Централна личност у овој причи о поезији источне Србије је, овако како је Градина пристала да прикаже, сâм Власта Младеновић, а Градина је искоришћена да се подигне једна плоча-захвалница за самопостојање. Озбиљније последице неозбиљности, које само могу да претпоставим, могу да се замисле ако се присетим, наравно слушајући самог аутора у сврљишком часопису Бдење, у броју 15 из 2007, да је он „лично“ саставио једну антологију српске поезије, по његовом навођењу Антологију српског песништва („од Бранка Радичевића до Бранка Миљковића, укључујући и народне песме“, тако да су изгледа прескочени читави векови српске поезије – зашто се онда уопште тако зове, и зашто се нешто што се зове „Савремено песништво источне Србије: критичко приказаније“ односи само на носиоце „специјалног рефлекса за источно певање“?), која је објављена у Каиру 1996. године уз личну помоћ нобеловца Нагиба Махфуза, те да од тог трена српски класици могу да се читају у целом арапском свету, и да је то мост који руши изолацију, за чије подизање уредник није добио ни речи хвале, а други… итд. То је у реду. Хвале вредно. Али, ако је та антологија макар делом прављена као овај несрећни избор, онда то никако није добро по српску књижевност и културу, ма како угодно на први поглед деловало то што се српски песници „по први пут“ (нетачно, пре овог „првог“ на арапски су већ, од песника, превођени Алекса Шантић, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић, народна поезија итд.) преводе у искуство других култура. Свака антологија је, пре свега, проблем – избора, а затим и форме. Када направите садржај који назовете „избором“, „градинарником“, „цветником“ и слично, а садржаја у ствари и нема (или је садржај празан, или је пун али је недефинисан, нејасан и неаргументован), онда је то велики проблем.

Неко ће морати да поново размишља и изабира, надносећи се над поезијом песника источне Србије. Много је боље било, за ову прилику, бити енциклопедист поезије једног географског подручја, него произвођач ничега. Као и у случају Милана Стојадиновића Баса, који је направио антологију песама борских песника служећи се критеријумима Богдана Поповића, врло је занимљиво посматрати садејство жеље за стварањем и воље да се задобије ауторитативна моћ – кроз хијерархизовање појава и вредности у ономе сада и у ономе пролом, кроз самотворење аподиктичне књижевне свести, чија се непогрешивост може да распрши као невероватна кап кише на јулској врелини крајинских ораница, кроз стварање истинољубивих сродника, иманентних непријатеља и личних вечних ратова (Бас је ту изашао суптилније и тише).
Ово значи, да оставим са стране Градинарник и једну наводно посебну покрајинску књижевност, круњење критеријума који мора да одржава сваки часопис који би хтео да буде међу другима препознатљив, и осипање кроз несагласје присутних прилога и неозбиљност и неквалитет сваког појединог од њих. Књижевна Периодика и посебни фондовизахтева препознатљив облик, специфично структурирање, целовито схватање књижевне производње, како на хронолошкој и културолошкој, тако и на поетичкој равни, односно јасне, стабилне и дуготрајне критеријуме. Стога боље да буде критеријума, јер ако их нема, онда не треба да буде ни Градине. Часопис живи од начела и за начела. Ако је тако, онда нека тако убудуће и буде.
Овим свакако не желим да кажем ништа друго но то – да текст јесте текст, ма ко га писао, те да он може да буде овакав или онакав, тј. добар или лош. Такође, судбина сваког текста јесте да он може да буде објављен, а може и да не буде објављен. Имена и хтења не постоје пре свега, и пре себе, и пре дела, они постоје тек када се потврде. Ако се не потврде, сачувајмо им светли ре- волуционарни лик не објављујући им „писанија“ или „приказанија“ по сваку цену. У случајевима када се може запазити отпор према луцидности, али не и отпор према положају који би таква једна врлина могла да заслужи, посао критике је да не држи затворене очи. У тој економији вредности ја без икакве задршке стајем на страну часописа и књижевности.
******
Коначно, без икаквог задовољства, морам да у негативном светлу поменем уредништво Градине, а посебно уредника Зорана Пешића Сигму. Много је боље када ти кажу да текст неће бити објављен (нпр. не можеш ти објављивати текстове против онога што ми радимо и против онога како радимо на страницама истог тог часописа који нападаш), ма како то била погрешна одлука, него да те лажу годину дана – наводно се чека неки специјалан број посвећен критици (а у скоро сваком броју Градине постоји посебна рубрика за критичке приказе), па овај твој текст је парадигматичан (што, наравно, ни по чему није), па много нам је драго јер ми смо програмски отворен часопис, итд… Овај неупоредиво збуњен цветник од „приказанија“ аутора Власте Младеновића тако је увећан за једну непотребну затвореност. Жао ми је Градине, када изгледа овако како изгледа, и стало ми је до ње, и управо због осећања присности које ме веже за град и људе чије је чедо овај часопис помислио сам да ових пар речи сва- како треба да буду записане.
Озбиљна су ствар српски књижевни часописи, посебно ако, као овај у којем је објављен текст Власте Младеновића, дуго трају и дубоко утемељују, макар и регионално. А значајно је то што је ово што се десило у Градини, и што се тиче прилога и што се тиче отворености за разговор, за мене немогуће замислити у нпр. ововременом Летопису Матице српске, док је у овом нишком часопису то вероватно и могуће. За мене није могуће бити равнодушан према тој чињеници.

Као срча у грлу

Милен Миливојевић

(Јелена Радовановић, Џибра, Бранково коло, Сремски Карловци, 2006)

Већ самом необичношћу наслова својих књига, Јелена Радовановић (Бор, 1972) скреће пажњу на своје књижевно стваралаштво које, иначе, заслужује то и својом вредношћу: Повремени прекиди са зујањем (Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак, 2000), Ситне изнутрице (Бранково коло, Сремски Карловци, 2002) и Џибра (Бранково коло, Сремски Карлов- ци, 2006).
Угледни издавачи, угледни рецензенти њених књига и награде које је за њих добила, сврставају ову младу песникињу у сам врх српског песништва. За рукопис прве књиге добила је прву награду на „Дисо- вом пролећу“ у Чачку (која је подразумевала и објављивање књиге), а за ту књигу је уследила још једна – „Бранкова награда“ Друштва књижевника Војводине. За другу књигу добила је награду Народне библиотеке Бор за најбољу књигу борског аутора објављену те (2002.) године.
Књигом Џибра Јелена Радовановић дограђује свој поетски пут матерњим језиком (иако живи у немачкој језичкој средини, бавећи се енглеским језиком). Она и у овој књизи рачуна на снагу језика, сводећи га на минимум, али сасвим довољно за поетски доживљај живота и света, овог нашег, данашњег.
Од „Супермаркета“ до животописа једног „Петровића“ који је „посахрањивао идеале“, књига нас води кроз оно што живимо. Уграђујући свакодневицу у поезију, песникиња нуди поезију том непоетском животу, коме је она, наравно, потребна, али које се он, добровољно или наметнуто, одриче. Ако се, дакле, поезија не чита, она се или уопште не живи, или се тек понегде и покаткад, само живуцка, али без сазнања да је то она. Ова би књига могла да такав живот врати поезији.
Поентом већ прве песме у књизи:
Крпимо и трпимо
пардон
купујмо и трпајмо
чегртајмо и дрпајмо

Јелена Радовановић нам слика актуелни тренутак (који се поприлично отегао!) играјући се речима онако како се тај тренутак игра човеком и његовим животом. Ту игру она, још смелије, наставља у „Бројалицама“, изврћући их до болне реалности:
Једно ја
је мућ
друго ја
је трућ
трућ
трућ.
Или, још страшније:
Енден дину
крај Дрине људи гину
а у Сави рака
тика-така
елем белај
бум
.
Црнохуморно претварајући де чју језичку игру у крваву збиљу, песникиња, у истом духу, налази и „излаз“ (у „Бестијаријуму“):
У пустим данима кад
џикљају нам канџе
као свежем лешу и
речи су суве као срча у грлу
одемо у зоо врт
срећни да ето
има и беднијих од нас.
И, ако је већ тако, она нам, „На гозби канибала“, нуди нову иронију, такође болну, до сарказма:
Изволите зато ући лепо у казан
та има и горих начина
да вас ближњи ждере.

Могућности језика су неслућене. Само су привидни парадокси, наговештени и насловом песме („Љубавна, оксиморонска“): испланирано спонтан, спржен зимом, одћутим неизрециво вербалан, вриштећи тихо, сурове нежности, смрзнут сунцем – и тако до краја, до стиха „доживотно мртав“. Они сједињују појмове, наоко, супротног значења, дајући им тако нови, прави смисао.
Јеленин наслов „Рурбана криза идентитета“, лепа је и смислена игра грађења нових речи: рурбана је и урбана и рурална, а криза идентитета се лепо уклапа у речник ове књиге, тако непоетски, а тако поетичан. Привидно наративна песма „Глаголска романса“, испричана је једино глаголима (један глагол – један стих) и представља посебан начин сажимања, пример за својеврсну економију језика, својствену, иначе, целој књизи. То иде дотле да се песникиња не либи да у песми употреби и уобичајене скраћенице, као што су „и сл.“ Или „итд“, које су незамисливе и у белетристичкој прози, а камоли у поезији. Овде су, међутим, ове скраћенице баш потребне и смишљено су употребљене. Песма је увек недовршена, њу (знано је већ) завршава читалац, па је баш добро што нас песникиња на то упућује и овим скраћеницама (досад апсолутно непоетским, наравно).
Можда нас је баш та наша лењост (да „нешто треба још и да дорађујемо“) и одвратила од поезије и тиме нам ускратила неизмерно задовољство уживања у (посебно поетском) тексту. (Да ли су томе криве разне „теленовеле“, или телевизија уопште, или савремени карактер и темпо живота – питање је за људе који се баве том врстом анализе). Јелена Радовановић увиђа где је проблем и вешто указује на њега.
Под насловом „Appendicitis“ (написаним на латинском и латиницом, што у овој књизи није необично, нити је случајно!) није описано запаљење ни слепог црева, ни само једног његовог дела (како то тумаче речници страних речи), него све оно што „главе ће нам доћи“. Тако, уосталом, треба читати и целу ову књигу која би, можда, могла да нас врати читању поезије. Ако ни због чега другог, бар да видимо колико нас је песникиња отела од живота и донела у песму.

ЏИБРА
Муљани и гажени
исцеђене сржив
вући ћемо се кући
у стишњене ћелије саћа
висећих гробова
са заједничким зидовима
чалабрцнућемо подгрејано
вапићемо да пипнемо ижџикљалу
децу
са мозговима од меласе
гле остаде нам мекано месо
на прстима као желе
ово смо ми
којима је црни бибер из уста
прштао
и гвожђе у крви сијало
а погана бештија из ока уједала
од нас ли су змије по рупама
стрепеле
гле сад ћелави скупљамо
лепезе дугова и
пузимо по отежалим женама
млохаве жаоке без сржи
у киселој сурутки
празног зрелог доба
муљани и гажени
исцеђени из сржи
остатак добре бербе

ЖМУРКЕ
Доћи кући
шћућурити се у своје ћоше
свежњеве ножева из очију
повадити
сакрити их испод кревета
слузи лажи са коже слуштити
језик орибати и почупати му
длакеу
уши тишином проветрити
мозак дезинфиковати
биљку у запећку залити
према зиду се окренути
бројати шумове на срцу
плакати евентуално

ТИМОЧКИ БЛУЗ
Џигерицу ће ми бре изедеш
и само ће ми омалиш
а неће се наједеш
ел треба да се потрсимо ко глуви
џукци
ил ће се потикамо у овај вилајет
ко да нас ни не беше
камо ти море рука што се ономад
с моју сплела
куд се мигољиш побегуљо
ко коприва да те опрљила
ел сад треба да се заметемо
ко мачићи подављени у џак
дођи ало примачи се
иначе ће се посмрзавамо
ко неуровена цвекла
ће се повенемо по ови буџаци
ко запишан џбун
кроз оџак ће нам се наврзе
и чума и дракуљ
неће се оповрнемо никад
не заноси се море ко муда у
косидбу
кој смо па ми врљави
на ову промајну појату
ће заковрнемо зачас
ко и свако неиживљено живинче
а ондак тој му је што му је

ПЕТРОВИЋ:
CURRICULUM VITAE

Ено га Петровић
(годиште педесет и кусур прошли
век
сто две седе
једна диплома два радна места
седам жена један брак
двоје деце
пет лажи дневно
један угашени конто
мноштво самозадовољавања
један изнајмљени стан
И једно писмо за које нико не зна)
млати сур глувим друмом
наоблачио се обрвама
усукао му се поглед усијали
џепови
а код куће му ижџикљала дрчна
чељад.
Испостио је Петровић све своје
жеље
распродао убеђења посахрањивао
идеале
и још тек кољуцка наду тупим
ножићем.
Туче град мртвим градом
ал гре и даље Петровић
застаје као пренатрпане таљиге
јер размамузали се то млади лисци
раштркале се хитре шићарџије
разџилитало се то распомамило
загризло то гладно у фрички век
пржи то на све стране
очајним оптимизмом
жаром без вере
и смехом без осмеха
ал не да се Петровић
олињали стари рис
глуми борбу
престао је да игра занимљиве
географије
(те земље више нема
не више под тим словом
изгубио је ту грдне поене)
не скупља марке
(Петровићу нема ко да пише)
не решава укрштене речи
(укрстио их је и превише)
ето га само
где оглодао је кртину живота
закључао се у капут
и сад згурен крцка сам под градом
своје крто срце.

Топла црква

Јелена Радовановић

Тај човек ми је постао просто неиздржив“, вајкао се отац Хиларион и искапио још једну чашицу ракије.
„Има га свуда, сваки дан ми долази у цркву, моли се, шета, љуби иконе, даје прилоге, прича сатима са црквењаком, пали по десет свећа… а ја сам га ето, Боже ме прости, прошли пут скоро истерао из цркве… изгубио сам стрпљење за његова обећања… не ословљавам га више ни са господине Пунишићу него само Пунишићу, просто сам себе више не препознајем. Ето, ономад у недељу… дошао да се причести и ја га питам је ли можда у међувремену починио неки грех чији опрост тражи од Бога, а он седи, трепће и каже ми…ма јок, ништа посебно, не могу тренутно да се сетим… онда ја више нисам имао ништа да га питам, а он каже – па ето, можда сам превише радио и занемарио породицу… био сам предобар према другима на своју штету – и све тако…“
Тако је говорио отац Хиларион сав зајапурен на нашој слави, стално се крстио и гладио браду, а ми смо климали главом, износили стално ново мезе и нуткали га печењем и колачима.
Крста Пунишић, чувени престо- нички богаташ, заменик министра свргнуте владе и некадашњи комунистички барон у пензији је те јесени утувио себи у главу да у цркву св. Архангела Гаврила, надомак његове куће, треба да се угради грејање. Цео свој пројекат је образложио оцу Хилариону и рекао да ће сви да буду поносни кад радови буду завршени и њихова се црква, као једна од рет- ких у престоници, једног дана, врло брзо, подичи парним грејањем.
„Само неколико моћних спонзорчића…добротвора, у ствари, и ствар је одмах решена“, узвикнуо је тада Крста Пунишић самоуверено.
Отац Хиларион се у почетку нећ- као. „Нисам сасвим сигуран, господине Пунишићу“, говорио је. „Разумем вашу добру намеру, али опет… питам се да ли нисмо у срцу ближи топлој Божјој речи и учимо више да је поштујемо ако Свевишњи себи дозвољава да куша наша варљива чула са то мало хладноће у цркви. Не каже се узалуд: хладно као у цркви, то мора да има неког недокучивог смисла и тако треба и да остане.“
На то је господин Крста Пуни- шић сигуран у себе одвратио да не може да буде никаквог недокучивог смисла у томе да се паства мрзне и да ће и црква бити пожељније уточиште за многу изгубљену душу ако и изнутра зрачи топлином.
„Црква је прављена за живе, не за мртве“, додао је онда значајно, „а жив створ тражи да се огреје.“
„Вагао сам дуго, није да нисам“, причао је даље отац Хиларион кад је на ред дошао послужавник са белим мрсом, „а долазио је скоро сваки дан у цркву и чекао мој одговор… на крају сам му дао одрешене руке да ради шта жели и скупља те своје спонзоре.“
Добивши и званични благослов, Крста Пунишић је стегао оцу Хилариону руку и рекао: „Ма оче, нема да бринете. Треба само да окренем пар телефонских бројева и ствар је скоро решена, све је онда само питање дана.“
Дани су пролазили, пролазиле су и недеље, недеље су се нанизале у месеце, Крста Пунишић је и даље ишао скоро свакодневно у цркву и након две године је отац Хиларион одлучио да тако даље не иде, пришао му и упитао га шта је било са њиховим договором.
„ЈА нисам одустао!“, узвикнуо је Пунишић. „Не одустајемо нипошто, то је Божја воља. Нашао сам већ седам спонзора!“
„Већ!“, насмејао се отац Хиларион. „Па добро, господине Пунишићу, имамо ли ми средстава или немамо, кажите јасно да се зна.“
„Па како да вам кажем..“
Крста Пунишић, некада неуништиви преговарач, спустио је главу и гледао у своје ципеле скрушен као ђаче. „И имамо и немамо. Показало се да је залогајчић крупнији него што смо мислили…“
„Кажите ви мени прво колико имамо, па ћу ја да вам кажем да ли имамо или немамо“, био је упоран отац Хиларион.
Крста је нешто промрмљао, на шта је отац Хиларион, ионако глув на једно уво, викнуо:
„Нисам добро чуо!“
„Имамо дванаест посто.“
„Дванаест посто од чега?“
„Дванаест посто од потребних средстава. Али то није безначајно, варате се ако мислите да је то мало, а осим тога… па ето, тек очекујем прилог од главног спонзора који треба да покрије педесет посто.“
„А остатак?“
„Ма наћи ћемо и остатак као што смо нашли и ово. Добиће грејање наш Архангел, то је Божја воља. Знате, оче, времена нису као некад… људи се не ослањају више само на реч, човек у пензији губи контакте и брзо га забораве, па им треба мало освежити памћење…“
„И ето, од тад, од тад… Боже ме прости, прогања ме Пунишић као неки ђаво“, говорио је отац Хиларион и грицкао ораснице. „Не могу да га се отресем. Сваки дан је у цркви и сваки дан ми помиње неку госпођу Гину за коју никад нисам чуо… и још инсистира да је зовемо донаторка или добротворка, а никако спонзор или нешто још горе. И ето та госпођа Гина треба да нам као дар из ведра неба својим племенитим прилогом преокрене коначно целу ствар у нашу корист… Све ми је то закувана ђавоља ујдурма, Боже ме прости, у коју више нећу да се петљам“, закључио је отац Хиларион, сипао четири кашичице шећера у кафу и дуго је уз уздахе мешао.
Гина Булатовић-Кастратовић, оцвала дугогодишња водитељка и новинарка државне телевизије, чувена по свом високом стасу и тестостеронском гласу којим је стекла многе обожаваоце међу мушком публиком и, ништа мање, по својим многобројним ванбрачним аферама, од којих је најчувенија била она са директором телевизије и тајкуном Страхињићем који је доживео срчани удар у јеку страсти и умро директно на њој, па се у чаршији причало да је у ствари погинуо у заносу, била је између осталог и жена познатог и имућног кардио-хирурга Живојина Кастратовића, власника приватне клинике „Срце на длану“. После свих друштвених преокрета који му нимало нису ишли у прилог, Крста Пунишић, који је осећао да су његови дани славе и немерљи- вог утицаја прошли и да све више постаје збрчкани фосил оне моћне зверчице која је некада био, тако да су га чак и рођена деца, којој је препустио на управљање своју империју, исмевала, знао је да цела идеја са уградњом грејања зависи највише од Гинине милости. Гина је, међутим, нешто стално одуговлачила и правдала се од данас до сутра, све док једног дана није на чудан начин сломила ногу и престала пот- пуно да се јавља.
Сморен тим понижавајућим мољакањима, празним обећањима и бруком која је била на помолу да пукне, Крста Пунишић се резигнирано спремао да оде на прославу педесет година матуре и тако некако на пар дана умакне из престони- це, иако му се на прославу тог јубилеја није никако ишло као претходних година. Причало се, осим тога, да овог пута, после читавих петнаест година одсуства, треба на прославу да дође из Америке и славни Слободан Боб Милошевић, његов друг из клупе, бивши боксер, а сада милионер и власник ланца коцкарница у Чикагу. Као муње у магли су Крсти Пунишићу севале слике из школских дана кад је са Слободаном Милошевићем у опанцима пешачио десет километара до сеоске школе, како је Боб путем често боксовао против невидљивог противника у ваздуху, како су жвакали исту суву проју, ловили пуноглавце по барама и маштали како ће једног дана обојица баснословно да се обогате, побегну из те забити и прочују се по свету. О Бобу Милошевићу, његовом утицају, везама и богатству у Америци су се у међувремену намножиле легенде које је народ спретно китио и надувавао, па се тако по уласку у свечану салу Крста Пунишић осетио још мањи него што је растом био, тек сенка оног биберчета које се из опанака пробило до заменика министра… Пожелео је, у ствари, што уопште није личило на њега, да што пре клисне из те радознале масе где су све очи, чинило му се, као и увек биле упрте у њега. Боб Милошевић је већ седео за столом, расположен, зајапурен, живахан и знојав као и онда у школској клупи и чувао празну столицу поред себе само за Крсту. Крста није имао куд, наместио је осмех и добро расположење и целе вечери уз игранку, пијанку и лумперај до зоре са усиљеним занимањем слушао Бобову причу о пробијању и успесима у Америци.
„Брале, ако ти треба било каква помоћ, неко спонзорство, неке хитне паре, само реци твом баји Бобу у име старих дана!“, викао је Боб већ добро нацврцан и црвен у лицу као цвекла, грлио га, млатарао унаоколо рукама дозивајући стално келнере и љубећи све жене око себе. Крста Пунишић је осећао како му у стомаку лута нешто као велика кисела бабура, издржао је некако ту прославу до краја и сутрадан се одмах вратио у престоницу не јавивши се ником.

Када је два дана по доласку опет отишао у цркву, јер се није имало куд, отац Хиларион га је уместо са уобичајеним намћорлуком дочекао сав зрачећи и ширећи руке још са улаза у цркву: „Све је решено, Богу драгом хвала, мој господине Пунишићу! Јуче смо неочекивано добили прилог о коме смо могли само да сањамо… Долазио је јуче један наш човек из Америке, представио се као Боб Милошевић, рекао да је чуо од своје сестре, која долази у нашу цркву, да хоћемо да уградимо грејање, да ето кубуримо с парама, па је хтео да помогне… све у готовом, да не поверујете…“
После тог разговора, Крста Пунишић је под високом температуром пао у кревет и није устајао пет дана. Све се након тога одвијало врло брзо, мајстори су дошли, радови су отпочели и мало-помало Крста је поново почео да свраћа у цркву и да из прикрајка посматра напредак радова. Онда се једног дана ненадано јавила и Гина Булатовић- Кастратовић и сва усплахирена рекла да хитно мора да га види и разго- вара с њим, још тог истог поподнева. Испричала му је да је ономад сломила ногу на неки потпуно незамислив начин, тако што је стајала на степеницама своје виле и заливала цвеће, изненада јој је пукла и отпала висо- ка потпетица на ципели, изгубила је равнотежу, откотрљала се низ степенице и сломила ногу на два места, од чега је један прелом био отворен и прилично компликован, па је захтевао чак три операције. Више пута се извињавала што се тако дуго није јавила, јер је опоравак тражио време… док се опет није десила једна чудна ствар. Тог преподнева је шетала Булеваром на штакама и са ногом у гипсу кад је на само пар центиметара иза њених леђа уз громогласан прасак са неког балкона на асфалт треснуо огромни сателитски тањир, распавши се у гомилу делића, поцепавши јој чарапу и посекавши је на пар места на здравој нози и на обе руке. Гина није часила ни часа и, много брже него што јој је нога у гипсу дозвољавала, у потпуној паници отишла право код своје две тетке близнакиње, које су ионако живеле на Булевару, петнаест минута хода од места на коме се то десило, иако уопште није имала намере да их тог дана обилази. Две неудате тетке од деведесет пет година, Верица и Душица Булатовић, сестре њеног давно преминулог оца, живеле су у великом четворособном стану и, када нису водиле свој уредни уседелачки живот, бавиле су се углавном Гином, њеном каријером и њеним животом. Након што им је Гина уз њихово брижно превијање рана и мазање јодом узневерено испричала причу о паду сателитског тањира, сестре су се згледале и скоро у глас закључиле да су у игри неке опскурне силе које Гини хоће нешто немушто да кажу пре него што јој, Боже саклони, можда науде још више. Онда су је кон- спиративно и тихо упитале да можда није неком учинила неку неправду, макар и нехотице, да није случајно обећала нешто што није испунила или, не дај Боже, остала неком дужна неке паре… Гина је пребледела и испричала теткама све о обећаном спонзорству за грејање у цркви и како са тим одуговлачи већ две године, на шта су тетке узвикнуле: „Ју- ју сине, то је то! Не оклевај више ни дан, него одмах пут под ноге и однеси тај новац где треба.“ Тако се Гина нашла још истог дана са Крстом у кафани близу цркве поневши са собом велику кожну торбу пуну пара, са намером да их се коначно отара- си. Крста је, међутим, усплахирено одмахивао рукама, испричао, уз мало надобудности и лоше воље и не без извесног ђаволског задовољства што је види тако сву изгребану и са ногом гипсу (сетивши се мрзовољно још једном оног што, у ствари, никад није ни заборавио, како је Гина још давно уз исмевање одбила све његове недвосмислене насртаје и уз свој грохотан мушки смех му рекла да би њих двоје у кревету личили на парење хрта и пекинезера), да је спонзорство у међувремену решена ствар, да су радови већ почели и да пара, хвала јој лепо, има и више него што треба. Гина је онда упорно наваљивала да новац приложи цркви у неке друге сврхе ако не за грејање, али Крста је рекао да он онда нема више ништа с тим и да о томе море да разговара са оцем Хиларионом. Тако је Гина брже-боље отхрамала до цркве теглећи торбу пуну пара, нашла оца Хилариона, представила му се нестрпљиво видевши да је уопште не препознаје, и рекла да има велики новчани прилог којим хоће да помогне св. Архангела, те да ће се отац сигурно сетити неке племените сврхе за коју ће му новац добро доћи. Отац Хиларион је збуњено погледао у небо, па у Гину, па у торбу, пресекао се кад је видео толики новац и рекао да ипак мора мало да размисли. Гина је нервозно одвратила да нема времена за размишљање и да новац жели да приложи одмах.
Тако је новац, у истој тој кож- ној торби, завршио испод кревета у црквењаковом собичку, где и данас лежи. Отац Хиларион га повремено извуче одатле, пиљи дуго у хрпу новчаница, каткад се прекрсти, па га поново врати испод кревета, а да му намену још није одредио. Повремено размишља о мењању крова или кречењу цркве, али још увек не може јасно да одлучи шта са њим.
На прошлонедељној литургији се окупило много више света него иначе, јер радови су коначно приведени крају и грејање је успешно уведено. Отац Хиларион је говорио о Божјем провиђењу и милости и читавих петнест минута причао о добром и богоугодном делу Крсте Пунишића, хвалећи његове напредне идеје, пожртвованост, посвећеност и непоколебљиву веру у цркву. Стојећи у првом реду испред олтара и осећајући вреле погледе на свом потиљку, Крста Пунишић је гледао у своје ципеле, све време се благо осмехивао и осећао да су најзад, најзад све ствари поново дошле на своје место и да је потпуни склад са Богом, собом, ближњима и целим светом оно што му ипак тако пристоји и припада.

Да ли знате библиотеку којој је потребан лаптоп?

Ана Јанковић

У акцији „Информатике“ и Библиотекарског друштва Србије, Народна библиотека Бор је на поклон добила лаптоп

Уместо овог, питање је исто тако могло да гласи и: “Има ли библиотеке којој није потребан лаптоп или барем обичан рачунар?“ У овом времену наглог развоја информатичких технологија, те разних императива постављених савременим јавним библиотекама у смислу да оне треба да постану својеврсни информациони сервиси и у том смислу „лидери“ у својим срединама, јасан је потпуно незавидан положај сваке јавне библиотеке која своје пословање још увек није аутоматизовала, која нема приступ Интернету и која нема развијену рачунарску мрежу.
С обзиром на овако постављене захтеве са једне, а већином са скромним буџетима са друге стране, многе библиотеке се данас налазе у великом раскораку између потреба и могућности.
Препознавши значај модернизације библиотека у информатичком смислу, издавачка кућа „Информатика“ из Београда, одлучила је да дâ свој допринос. У сарадњи са Библиотекрским друштвом Србије, „Информатика“ је на протеклом 52. Београдском сајму књига спровела акцију под називом „Да ли знате библиотеку којој је потребан лаптоп?“. Наиме, сваки купац „Информатикиних“ књига је за сваки купљени примерак могао да дâ по један глас некој библиотеци у Србији.
Захваљујући прикупљеним гласовима, Народна библиотека Бор је од „Информатике“ на поклон добила лаптоп „Dell Inspiron 1300“, који јој је уручен 11. новембра 2007. године на Филолошком факултету у Београду.
„Информатика“ се, пре свега, бави производњом и продајом рачунарске опреме и информатичким инжењерингом, али је, не само библиотекарима, већ и љубитељима књижевности уопште, позната по изузетно занимљивој издавачкој делатности, којом, како сами кажу, настоје да утичу на добар укус широке читалачке публике. Као издавачи, читалачкој публици „Информатика“ се представила данас већ култном библиотеком „Авантуре Ераста Фандорина“, у којој су објављени „детективски“ романи Бориса Акуњина, руског писца, који се све до пете књиге ове библиотеке „крио“ иза овог псеудонима, да би се након ње открило да се заправо ради о Григорију Чхартишвилију, врсном руском јапанологу (стручњак за Мишиму и јапанско кабуки позориште), преводиоцу и аутору низа научних чланака и есеја, уреднику Светске књижевности, једног од водећих књижевних часописа. За само неколико година, „Авантуре“ су преведене на више од 30 језика, распродати су милионски тиражи, у Русији су, следећи авантуре „руског Шерлока Холмса“, снимљена три филма са Никитом Михалковим и Олегом Меншчиковим у главним улога- ма, а у Холивуду се славни режисер и продуцент Пол Верховен припрема да екранизује читаву „Фандори- нову“ библиотеку.
Ове године се од истог аутора на сајамском штанду „Информатике“ појавио још један детективски серијал, али је у улози детектива, уместо сентименталног и плавооког лепотана Ераста Фандорина, сада монахиња − сестра Пелагија. Серијал се појавио под називом „Детективски роман из провинције или авантуре сестре Пелагије“.
Истовремено се појавила још једна књига Григорија Чхартишвилија: Писац и самоубиство, изузетно интересантна студија посвећена истраживању једног од најдраматичнијих проблема човечанства – феномену самоубиства.
„Назив ове књиге може читаоца довести у заблуду. На првом месту стоји писац, самоубиство је на другом, иако, у ствари, аутора пре свега занима управо самоубиство… Књижевници су узети као издвојен пример homo sapiensa, прилично компактан, лак за идентификовање, а уз то, најзгоднији за проучавање. Уопште, ово није књига о писцу−самоубици, већ о човеку−самоубици. Од обичног човека писац се разликује тиме што због своје егзибиционистичке професије излаже душу на опште посматрање, те знамо шта је унутра… Он најбоље разуме мотиве својих поступака и, у сваком случају, уме најбоље да их вербализује. Ако књижевник изврши самоубиство, обично не морамо да лупамо главу око тога зашто је извршио тај поступак: писац унапред даје одговор, или директно (писмом, белешком у дневнику, опроштајном песмом) или индиректно – својим делом, па чак и самим својим животом“, каже аутор у уводу књиге Писац и самоубиство.
Оно што одликује „Информатикина“ издања је нешто што није баш често виђена појава код данашњих српских издавача – изузетно висок професионални стандард, изванредна опрема и квалитет књиге у сваком погледу. Тако су прва и трећа књига о Фандорину добиле награду Удружења књижевних преводилаца Србије за најбољи превод руске прозе (награда „Др Јован Максимовић“ за 2003/2004. годину). Пасионирани читаоци и љубитељи Фандоринових авантура, кажу да у овим књигама нема стилских, лексичких, граматичких ни штампарских грешака.
Исто тако, „Информатика“ се определила да доследно и на време објављује све наставке серијала о Фандорину и Пелагији, тако да читаоци у Србији нимало не касне и пред собом имају Акуњинове књиге истовремено кад и читаоци у свету на чије су језике преведене.
Овај текст није реклама, већ мали покушај библиотекара Народне библиотеке Бор да се на свој начин захвале „Информатици“ на изузетном дару. Свакако, захвалност дугујемо и свим купцима на „Информатикином“ штанду који су гласали за нашу библиотеку.

Изложба карикатура Павла Паје Станковића (1935–2007)

Слађана Ђурђекановић-Мирић

Почетком децембра, отварањем изложбе карикатура, Удружење ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор’’ обележило је смрт свог члана, једног од водећих карикатуриста Павла Паје Станковића.
Павле Паја Станковић рођен је 1935. у Београду. Карикатуре је почео да објављује као тринаестогодишњи ученик. Студирао је Југословенску књижевност, а 1953. завршио Школу за филмског монтажера–аниматора и трик снимања. Био је у првој редакцији Вечерњих новости, а касније и новинар или уредник у низу листова, часописа, на радију или телевизији. Старије генерације памте га по наступима у Недељним поподневима Талевизије Београд, када је користећи леву и десну руку истовремено цртао по два портрета присутних телевизијских гостију.
У току педесетогодишњег рада имао је више десетина колективних и самосталних изложби у земљи и иностранству. Добитник је 17 међународних награда и признања (прва је била 1965. у Толентину за портрет). Носилац је многих југословенских признања („Димитрије Давидовић’’, Мајска награда Србије и др). Објавио је неколико књига прозе и карикатура, oд којих је Србин за почетнике, штампана у више издања. Уз његове карикатуре одрастале су и училе бројне генерације, а био је непревазиђен у цртању портрета.
Од јесени 2000. живео је у Бору, где је био аутор и водитељ по једне емисије на борском радију („Тачно у подне“) и телевизији („Ово није трач“), док снимљена емисија „Пајалица’’, није емитована. Ове емисије приказиване су и на телевизијама у Неготину, Пироту и Нишкој ТВ 5. У току борског периода, радио је и у Зајечару, у редакцији Новинске установе „Тимок’’, а такође је имао и по једну ауторску емисију на зајечарској телевизији и радију. Био је стални сарадник емисије „Од бисера грана’’ Вање Булића на БК, као и сарадник многих дневних листова (Политика, Глас, Вечерње новости) и таблоида (Свет, Илустрована политика и др.).
Поред бављења наведеним пословима, Паја Станковић је у току боравка у Бору учествовао на свим годишњим изложбама Удружења, мајским ликовним салонима, музејским акцијама поводом Светског дана музеја, водио програме „Борског културног лета’’, и других културних манифестација у граду, а био је и спонзор многих гостију Центра за културу и Бора. Музеј рударства и металургије организовао је и четири самосталне изложбе Паје Станковића у Бору: „365 карикатура Паје Станковића’’, „Србин за почетнике’’, „Зацртано у Бору’’ и „Српски сто’’.
Младим Боранима био је познат као изузетан педагог, јер је водио десетак школа карикатуре. Овај његов рад валоризован је кроз учешће његових ученица (сестара Драгићевић) у званичним селекцијама изложби „Пјер’’ 2002, 2003. и 2004. године, као и освајањем награде „Гран при“ на Фестивалу „Златна кацига’’ у Крушевцу две године заредом.
Аутор је пројекта Међународне летње школе карикатуре за децу и омладину у Брестовачкој бањи код Бора, која је требало, поред цртачких знања, да полазнике оплемени и новим сазнањима о овом, природним лепотама и разноликости- ма богатом крају, али и да их научи позитивном размишљању и посматрању живота с оне лепше, смешне стране.
Посебно бисмо истакли едукативни карактер књиге и изложбе „Србин за почетнике’’ намењених свим генерацијама. Они старији, на преко 500 карикатура, налазе повод да се насмеју, а млађи, као и деца нашег порекла рођена у иностранству, да на један, новим генерацијама бржи и прихватљивији начин, сазнају више о менталитету својих предака. Наиме, карикатуре илуструју народне пословице, веровања и обичаје, уче и одгонетају загонетке, али илуструју и коментаришу и лична запажања Паје Станковића у погледу нарави и понашања наших људи у разним животним ситуацијама. Други део едукације огледа се у доследној примени ћирилице.
Био је члан Удружења ликов- них и примењених уметника Србије и Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор’’.
Вредан, одговоран, ангажован, несебичан; човек који се радовао успесима других; виталан, комуникативан, забаван; велики зналац и ентузијаста; човек који је нацртао хиљаде портрета савремених научника и књижевника, глумаца, спортиста, политичара, музичара, сликара и других јавних личности, али и непознатих, „обичних’’ људи. Путем карикатуре, био је и својеврсни хроничар савремених дешавања.
Изложба у Клубу Удружења ликовних уметника тематски је ограничена на портрет, а састављена је из две целине. Једну чини тридесетак портрета пријатеља, чланова удружења, насталих у протеклих неколико година на различитим локацијама у Бору на којима су борски уметници организовали своје акције. И ови портрети пријатеља и колега носе све карактеристике Пајиног односа према портретиса- ним. За разлику од већине карикатуриста који приликом портретисања траже карактеристичне црте лица да би се наругали, Станковић је, вероватно из разлога свог карактера као и великог умећа, имао позитиван однос према портретисанима, могавши да оствари сличност преношењем карактера портретисаног, духовито обогаћујући цртану композицију атрибутима занимања или особине портретисане особе. Други део изложбе чине портрети Паје Станковића насталих од стране борских колега, сликара, јер дружења са Пајом су увек будила стваралачки изазов и не ретко претварала се у такмичење у цртању карикатура.
Један тематски изузетак на изложби представља оригинални плакат са изложбе „Српски сто’’, на коме се Паја, који је био изузетно скроман у јелу, а од пића користио само воду и сокове, подсмева нашој халапљивости и неумерености у јелу и пићу, цртежом са преко 100 одлично укомпонованих елемената.

23. сазив Уметничке колоније „Бакар“ у Бору

Душан Кабић, Музеј рударства и металургије

Галерија „Бакар“, 6. август – 15. септембар 2007. године

У Галерији „Бакар“ у Бору, од 6. августа до 15 септембра било је изложено 17 скулптура сачињених у Ливници Рударко-топионичарског Басена Бор у оквиру 23. Уметничке колоније „Бакар“ коју је организовао Музеј рударства и металургије у Бору.
Уметничка колонија „Бакар“ је и у свом 23. сазиву, остала препознатљива: бронза, тешки услови за реализацију скулптура последњих година (предстојећа неизвесна приватизација Рударско-топионичарског басена Бор), али зато и даље присутна духовна снага стваралаца, искуство организатора, напори и вештина радника Ливнице. Све у свему, колонија је успешно приведена крају: шест аутора остварило је седамнаест дела запажених естетских домета и тиме у многоме обогатили збирку Музеја рударства и металургије.
Драги Чучовић (рођен 1953. г. у Грљану код Зајечара), дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду 1979. године, на одсеку за сликарство, у класи проф. Рајка Николића. Живи у Бору и ради као ликовни педагог. На колонији је био заступљен са три скулптуре: „Пут у Европу“ (бронза, 62х40х40цм), „Одраз раскола“ (огледало, бронза, 40х40х22цм) и „Скулптура у простору са или без графита“ (клирит и бронза, 25х25х65цм).
Чучовић полази од концепције – човек и сви његови проблеми – и то решава на духовит начин. Траг људског отиска остављен на подијуму, форма коцке, а човек унутра; поставља се питање постојања икаквог смисла у свему томе. Исти концепт егзистенцијалног је применио и код друга два дела, само са питањем куда и како даље – сам човек или са неким.
Сава Босиоковић (рођен 1944. г. у Злоту код Бора), дипломирао је на Академији ликовних уметности у Приштини 1982. године, на одсеку за вајарство, у класи проф. Академика Светислава Арсића- Басаре. Живи у Бору и ради као конзерватор−рестауратор у Музеју рударства и металургије, где тренутно обавља и дужност директора. На 23. сазиву сачинио је три скулптуре у бронзи: „Чувар1“ (22х19х9цм), „Чувар 2“ (40х27х13цм) и „Чувар 3“ (36х27х12цм). Босиоковић показује да му није непозната ни анималистичка форма. Кроз вешту игру обликовања, остварио је јаке животне форме, лако препознатљивих слојевитих осећања и порука.
Михајло Герун (родом из Панчева), дипломирао је на Факултету ликовних уметности 1978. године у класи проф. Милоша Бајића, а постдипломске студије за цртеж завршио је 1980 године у класи проф. Драгомира Лубарде. Живи и ради у Земуну. У Бору је на 23. колонији сачинио три скулптуре у бронзи: „Форма 1“ (50х40х30цм), „Форма 2“ (130х24х30цм) и „Увир“ (100х70х40цм).
Герун исказује вештину у стварању ритма, глатке форме богате волуменом и контрастом светлог и тамног. Остварио је визуру која пружа низ асоцијација и лепих узбуђења, ту је све лепо и складно. Показао је да је вајар неисцрпних и универзалних инспирација поднебља у којем живи.
Љубомир Лацковић (рођен 1955. године у Земуну), дипломирао је на Факултету примењених уметности у Београду, у класи проф. Војислава Вујића. Живи и ради у Земуну. Сачинио је три скулптуре у бронзи: „Птица феникс“ (55х59х38цм), „Мравојед“ (39х17х22цм) и „Тигар“ (30х26х18цм). Лацковић је мајстор експресивне форме и то веома лако и вешто остварује. Основа му је анимална форма и волумен. Лако реализује своје замисли и осећања кроз форму оштрих контраста, светло-тамних ефеката и зато му је крајње решење убедљива експресивна садржина.
Весна Милојковић- Петровић (рођена у Нишу), дипломирала је на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи проф. Славољуба Радојчића 1991. године, код кога је завршила и постдипломске студије 1994. године. Живи и ради у Нишу. Она негује класичну људску форму и волумен, што је приказала у три своје скулптуре у бронзи: „Мислилац“ (36х18х17цм), „Дебео сам, па шта“ (37х20х9цм) и „Моћ љубави“ (39х14х8цм), где су посебно надахнуто решени рељефи, вертикална апликација људске форме, која никога не оставља равнодушним – човек који седи, носи у себи и патње и страхове и трагове ове цивилизације.
Власта Филиповић (рођен 1950 године у Великом Трновцу код Врања), дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду, на одсеку за вајарство и на истом факултету је завршио и постдипломске студије у класи проф. Јована Кратохвила. Живи и ради у Смедереву. Борска колонија „Бакар“ богатија је за две његове скулптуре у бронзи: „Лажна врата 2“ (14х14х33цм) и „Мушко-женски знак“ (16х16х39цм). Филиповић својим скулптурама решава чисто геометријску форму: вертикална кубична форма, рељефна апликација мешовитих асоцијација.

Дечја недеља, Светски дан детета и Жаркин рођендан – у речи и слици

Весна Јовановић, Драгана Јовановић

Овогодишњи програм Дечје недеље од 1. до 5. октобра у Народној библиотеци Бор био је посвећен Пипи Дугој Чарапи, а реализован је поводом стогодишњице од рођења Астрид Линдгрен. У свету најпознатија као „мајка“ Пипи Дуге Чарапе, шведска ауторка вероватно најпознатије књиге за децу на свету, рођена је на југу Шведске, 14. новембра 1907. године. За њен први роман Пипи Дуга Чарапа заслужна је њена кћи Карин. Објављен је 1945. године.
Мада је написала преко 70 књига за децу, Астрид Лидгрен је најпознатија по својој деветогодишњој јунакињи, пегавој риђокосој девојчи- ци са две дуге плетенице, немарно обученој, која живи сама са својим коњем и мајмуном, господином Нилсоном, те кофером пуним златника и дрветом на коме расте чоколада.
Изузетно посећени и занимљи- ви дани у оквиру Дечје недеље обухватили су децу основношкол- ског узраста. Поред већ тредиционалне цртаонице, програм су чинили и радионица Омладине ЈАЗАС- а из Зајечара, вече посвећено националним културама и обичајима, и „Мала школа фотографије“.
У оквиру Дечје недеље, Народ- на библиотека Бор поклонила је дечјем одељењу борске болнице око 200 књига.
У програмима Дечје недеље учествовало је преко 650 малишана, било као учесници програма или као посетиоци.
У добром расположењу, окру- жена мноштвом посетилаца и пријатеља, маскота Дечјег одељења Народне библиотеке Бор жирафа Жарка је 20. новембра прославила Светски дан детета и свој осми рођендан.
Преко сто малишана са својим наставницима били су посетиоци и учесници програма „Деца деци“. Скечеви, рецитовање, музичке нумере и литерарни радови чинили су једносатни програм прославе Светског дана детета. Овај дан био је и леп повод да се састану библиотекари свих дечјих одељења библиотека чланица Подружнице библиотекара Тимочке крајине. У жељи да боље упознају своје колеге и да заједно планирају будућу сарадњу, библиотекари дечјег одељења Народне библиотеке Бор позвали су у госте своје колеге Љубишу Божиновића из Зајечара, Јелену Брзуловић и Милорада Грбовића из Неготина. Овом сусрету присуствовале су и Бисерка Јаношевић из Злота (огранак Народне библиотеке Бор), Драгица Радетић (председник Подружнице), Јелица Живковић (руководилац Матичне службе у Народној библиотеци Бор), Весна Тешовић (директор Народне библиотеке Бор) и библиотекари Дечјег одељења борске библиотеке Весна Јовановић и Драгана Јовановић. Овим је учињен први корак ка успешној будућој сарадњи библиотекара тимочке подружнице.
Прослава је завршена пригодним програмом у коме су учествовали сви Жаркини пријатељи и Жаркине звездице и тада је Дечје одељење Народне библиотеке Бор поделило и неколико диплома својим највернијим сарадницима.

Међед

Милка Кнежевић-Ивашковић, Београд

посвећено Тимотију Тредвелу, Човеку Гризлију

Кавез је велики, отприлике, двадесетак квадрата. Са три стране, бочних и предње, окружен металним решеткама, а задњом наслоњен на камени зид, он заправо представља ограђен шанац. На горњем, кровном делу – парче неба и делићи покидане завесе од нека- дашње густо испреплитане челичне мреже.
Кавез као кавез – нимало бољи или гори од осталих: бетонска подлога, прљави испуст за воду, удубљење у зиду у које се медвед може делимично угурати за време обилних киша или хладноће. Велика гвоздена алка, налик зарђалом звекиру, набијена у камен на средини кавеза и за њу окачен ланац, који је обмотан око медвеђег врата. Ланац омогућава медведу да кружи шест метара у пречнику, померајући се као казаљка на сату. Он је навикао на то ограничено кружење и одавно – има томе десетак година – схватио да се, одакле год да крене, увек враћа на исто место. Понекад осети неподношљиво, страховито бучање у глави и тада се, трчећи у круг, пропиње увис. Једино светло допире одозго, из комада плаветнила. Медведу то личи на нешто, што је некада, негде, већ видео. Испрва тули, а затим брунда. Може чути лепљиви звук сопствене пљувачке и њуши мирис који луче његове жлезде, подстакнуте необјашњивим осећањем немоћи.
Дубока је тама поред ивица решетака, још дубља иза потпорног зида. Понекад медвед шапом успе да смакне гуштера који скакуће по камену. Повремено му територију наруши дрски пацов у потрази за остацима хране. У последње време, остатака је све више. Плесниви хлеб, убачен у испуст за воду, и помешан са фекалијама, не представља привлачан залогај ни за алавог глодара.
Пре него што је дошао овде, медвед је целу вечност плесао по врелом угљевљу, не чувши никакву другу музику или ритам, осим паничног чекићања свог срца. Сада нема никог, ко би га нагонио на плес. Чувар, који улази у кавез, доноси храну и повремено гунђа, јадајући се на страхоте људског живота, личи му на њега самог. Мирише на труло шумско лишће. Тај мирис је само наговештај већ заборављених мириса дивљине, али је урезан у медведово памћење. Иначе, његов свет сачињен је од мора мириса; ни једно друго чуло није развијено до тог савршенства; ништа није јасније од голицања ваздуха по слузокожи ноздрва… Медвед га осети као електрични импулс, благи удар што цело његово биће учини великим струјним колом; тело му се из- нова пуни невидљивом материјом, која је његов погон, снага и енергија променљивог интензитета.
Иако познаје свог двоногог храниоца, медведа збуњује оно друго, безмирисно биће, које се шуња иза чувара. Хода истим кораком као човек, али мења величину – сад је краће, сад дуже – и, у смирај сунчаног дана пузи по каменом зиду попут џиновског гуштера. Та велика, црна, непозната животиња, прикрада се и мења облике, претећи да ће медведа усисати у своје црнило. Притаји се у неком углу, па ненадано поскочи медведу иза леђа. Час је груби цртеж на камену, час крупна, неухватљива, црна птица. Медвед не зна порекло необичног, хладног ловца. Само осећа да су змијолики обриси и чувар некако повезани.
Овај медвед не воли таму, нити променљивост облика. Покрети дошљака, то неподношљиво тихо пузање, прелетање са зида на бетон и обрнуто, обмањују његово око. Медвед се брани режањем и канџама, и сваки пут под шапама осети само хладноћу и празнину. Радо би шчепао тог наметљивца а тада би га смрвио… раздерао… канџама, зубима… Згњечио телом, прсима, целим бићем.
Каткад се човек − чувар насме- ши, па медвед својим ситним, црвеним очима примети да се на том лицу нешто променило; осмех, додуше, више личи на ожиљак, изрезбарен ножем, али је знак… Знак да ће чувар завући руку у џеп, рећи – Е, међеде, јадо једна! – и извадити ко- цку шећера или бомбону, влажну и натопљену људским знојем, и бацити је медведу.
Животиња не разуме шта двоноги говори, али јој је ритам изговорених речи познат и умирујући. Па ипак, она не воли свог храниоца. Није јој ни до слаткиша, али кад човек жели да она једе, она тако и чини. Паметан је тај мрки медвед, онолико колико то његова сорта допушта. После се прући на бетон, претварајући се да спава и опрезно жмиркајући испод ока, док чувар на брзину и на пристојној удаљености, убацује комаде бајатог хлеба у испуст. Ништавило је стално ту – у једном тренутку птичурина, у другом гмаз. Лепрша му у њушку, завлачи му се под шапе, прождире… а да медвед није прождран. Каткад шапуће. Ружни су то звукови; због њих медведу бучи у глави. Он чуљи ухо, ишчекује неки умирујући глас и, уједно, вреба прилику да зграби непријатеља. Али, не може га се ни отрести, нити зграбити. Црни обрис непрекидно табана за човеком, стремећи да се са њим сједини. Како се медведу чини, чувар је због тога – и ни због чега другог – јачи и већи од њега самог. Застрашујућ. Готово величанствен. Са продуженом, металном руком, која медведа удара где стигне – надмоћан. Човек то чини када хоће да га натера да се повуче у своју рупу на зиду; повремено, чак, из обести или забаве, да засмеје навијаче из публике.
Када чувар оде, нестане и црна мрља. Пратећи његов корак, отпузи са зидова и за собом не остави ниш- та. Чак ни мирис.
Гротескни обриси завирују у медведов животни простор. Њихови прсти свирају по решеткама, лица су им приљубљена уз ивице кавеза. Имају удове као медведи, понекад се крећу као медведи – машу главама, њишу се лево-десно, али воњају другачије. Гледају га стотинама светлуцавих очију, премеравају га, процењују… Те очи личе на звезде, окачене о делић свода изнад шанца. Али, само очи… Све остало медведа подсећа на непријатељско и страно, некад и сад… Нигде да се сакрије од тих наметљивих, испитивачких погледа.
Они нешто очекују од њега. Траже… Не ударају, али ипак делују претећи.
Мисли и закључци не постоје у медвеђој глави – само кратки импулси, који варниче у мозгу попут јалових искри. Почиње да плеше: тежину пребацује с ноге на ногу, покушавајући да прати добовање у грудима. Скакуће док му не досади, или док на њега не падне киша јестивих отпадака. Тада је медвед скоро захвалан и скоро смирен.
Када зацрни небо изнад кавеза, медвед опет види обрисе. Заклањају Месечево лице. Кад нема месечине, они су тек нејасне мрље. Тамно на тамном. Ветар носи поруку право у његове ноздрве и шапуће му ко су, запаво, ти плесачи у мраку: само људи… Само чудовишта на две ноге. Не дају му да спава, вичу, гађају га празним лименкама (које тако пријатно звече кад падну на бетон, али немају никаквог важнијег значаја за медведа), туширају га својом смрдљивом мокраћом… Медведу мириси казују: то су они исти, што су га некада давно терали да плеше, исти који на њега даноноћно мотре, они што су одвели мечку из његовог кавеза… Људи… Ланци… Ланци… Људи. Бљескови сећања попуњавају шупљине медвеђе меморије, језиве давнашње слике смењују се са мирисима скоро одведене женке, без које дом више није исти.
Усправља се на задње шапе и показује се тим сенкама у пуној величини – скоро два метра дугачак и пуних сто педесет килограма тежак. То не чини из љутње, већ како би упозорио уљезе да му не заклањају парче неба и не узурпирају његову територију. Брунда, урла, трчи својом полукружном трасом, покушавајући да, тежином тела, ишчупа алку из камена.
Решеткаста врата, која деле кавез од спољног света, уз шкрипу се отварају. Међеде, еј, међеде, смири се! – чује иза својих леђа глас и ноздрве му се пуне познатим ми- рисима: трулеж лишћа, киселкасти смрад човековог урина, задах зноја и алкохола… Човек је несигуран на ногама, љуља се у ходу, попут рањеног медведа – лево-десно – и нешто мрси себи у браду, млатарајући гвозденом шипком. Љут је, пијан… и ко зна шта све се мота по његовој глави… Али црне мрље нема. Медвед јасно види: двоноги је сам и мален. Мањи него икад. Спор као остарели пацов. Слаб као млади гачац, који се ономад стропоштао са крошње изнад кавеза.
У медведа јурца нека безиме- на сила. Тетиве му се затежу; осећа како мишићи бубре у налету снаге. Пружа шапу и канџама, као кад се поиграва зелембаћем, качи човекову ногу.
Оног тренутка када је испустио шипку и пао на бетон, човека издаје разум. Панталоне му се, исте секунде, натапају мешавином мокраће и измета. Бол у нози не стиже да региструје као бол; то је само ударац – вришти му у мозгу, док руком покушава да обухвати стопало. Под јагодицама прстију осећа крзно, а шаку му обавија топлина медвеђег даха. Све што је остало од његовог живота, осим основних функција, бежи у најзабаченије и најмрачније ћош- кове свести.
Својим чељустима медвед вуче човекову ногу. Иако му недостају очњаци, које су му људи ишчупали док је био младунче, његова вилица без много напора дроби крте кости. Људско биће лако је као перце, погодно да се заврти у круг, и пружа изобиље занимљивих мириса. Може се вући по бетону, бацати као крпена лутка, а клопарање главе, док удара по решеткама, личи медведу на котрљање празне лименке. Цап-цап… тако звуче канџе када се зарију у бутину… Још једно цап-цап, и човеково лице пре- твара се у кашу. Очна јабучица, по- пут крупног и сјајног кликера, цури низ крвави образ. Ноге су му смрскане и клизе по бетону као пипци мртве хоботнице. Али, човек је још жив и покушава, последњим трункама снаге (безгласно, јер му језик виси као комад живинске џигерице) да млатара рукама. Медвед не може одолети тој хрпи меса која се батрга под њим и чини последњи потез: леже целом тежином преко човековог тела, ослушкујући, с чуђењем и, уједно, ликовањем, како под њим пуца крлетка од ребара.
Када је све готово, повлачи се у нишу у зиду. Тамо чека хоће ли се чувар придићи са земље и казнити га ударцима, или, можда, почастити коцком шећера.
Чекајући минутима или сатима, немерљивим људским поимањем времена, пада у сан, у коме сања како плеше на врелом угљевљу.
(Тређа награда на Конкурсу за кратку причу)