Слађана Ђурђекановић-Мирић

Почетком децембра, отварањем изложбе карикатура, Удружење ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор’’ обележило је смрт свог члана, једног од водећих карикатуриста Павла Паје Станковића.
Павле Паја Станковић рођен је 1935. у Београду. Карикатуре је почео да објављује као тринаестогодишњи ученик. Студирао је Југословенску књижевност, а 1953. завршио Школу за филмског монтажера–аниматора и трик снимања. Био је у првој редакцији Вечерњих новости, а касније и новинар или уредник у низу листова, часописа, на радију или телевизији. Старије генерације памте га по наступима у Недељним поподневима Талевизије Београд, када је користећи леву и десну руку истовремено цртао по два портрета присутних телевизијских гостију.
У току педесетогодишњег рада имао је више десетина колективних и самосталних изложби у земљи и иностранству. Добитник је 17 међународних награда и признања (прва је била 1965. у Толентину за портрет). Носилац је многих југословенских признања („Димитрије Давидовић’’, Мајска награда Србије и др). Објавио је неколико књига прозе и карикатура, oд којих је Србин за почетнике, штампана у више издања. Уз његове карикатуре одрастале су и училе бројне генерације, а био је непревазиђен у цртању портрета.
Од јесени 2000. живео је у Бору, где је био аутор и водитељ по једне емисије на борском радију („Тачно у подне“) и телевизији („Ово није трач“), док снимљена емисија „Пајалица’’, није емитована. Ове емисије приказиване су и на телевизијама у Неготину, Пироту и Нишкој ТВ 5. У току борског периода, радио је и у Зајечару, у редакцији Новинске установе „Тимок’’, а такође је имао и по једну ауторску емисију на зајечарској телевизији и радију. Био је стални сарадник емисије „Од бисера грана’’ Вање Булића на БК, као и сарадник многих дневних листова (Политика, Глас, Вечерње новости) и таблоида (Свет, Илустрована политика и др.).
Поред бављења наведеним пословима, Паја Станковић је у току боравка у Бору учествовао на свим годишњим изложбама Удружења, мајским ликовним салонима, музејским акцијама поводом Светског дана музеја, водио програме „Борског културног лета’’, и других културних манифестација у граду, а био је и спонзор многих гостију Центра за културу и Бора. Музеј рударства и металургије организовао је и четири самосталне изложбе Паје Станковића у Бору: „365 карикатура Паје Станковића’’, „Србин за почетнике’’, „Зацртано у Бору’’ и „Српски сто’’.
Младим Боранима био је познат као изузетан педагог, јер је водио десетак школа карикатуре. Овај његов рад валоризован је кроз учешће његових ученица (сестара Драгићевић) у званичним селекцијама изложби „Пјер’’ 2002, 2003. и 2004. године, као и освајањем награде „Гран при“ на Фестивалу „Златна кацига’’ у Крушевцу две године заредом.
Аутор је пројекта Међународне летње школе карикатуре за децу и омладину у Брестовачкој бањи код Бора, која је требало, поред цртачких знања, да полазнике оплемени и новим сазнањима о овом, природним лепотама и разноликости- ма богатом крају, али и да их научи позитивном размишљању и посматрању живота с оне лепше, смешне стране.
Посебно бисмо истакли едукативни карактер књиге и изложбе „Србин за почетнике’’ намењених свим генерацијама. Они старији, на преко 500 карикатура, налазе повод да се насмеју, а млађи, као и деца нашег порекла рођена у иностранству, да на један, новим генерацијама бржи и прихватљивији начин, сазнају више о менталитету својих предака. Наиме, карикатуре илуструју народне пословице, веровања и обичаје, уче и одгонетају загонетке, али илуструју и коментаришу и лична запажања Паје Станковића у погледу нарави и понашања наших људи у разним животним ситуацијама. Други део едукације огледа се у доследној примени ћирилице.
Био је члан Удружења ликов- них и примењених уметника Србије и Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор’’.
Вредан, одговоран, ангажован, несебичан; човек који се радовао успесима других; виталан, комуникативан, забаван; велики зналац и ентузијаста; човек који је нацртао хиљаде портрета савремених научника и књижевника, глумаца, спортиста, политичара, музичара, сликара и других јавних личности, али и непознатих, „обичних’’ људи. Путем карикатуре, био је и својеврсни хроничар савремених дешавања.
Изложба у Клубу Удружења ликовних уметника тематски је ограничена на портрет, а састављена је из две целине. Једну чини тридесетак портрета пријатеља, чланова удружења, насталих у протеклих неколико година на различитим локацијама у Бору на којима су борски уметници организовали своје акције. И ови портрети пријатеља и колега носе све карактеристике Пајиног односа према портретиса- ним. За разлику од већине карикатуриста који приликом портретисања траже карактеристичне црте лица да би се наругали, Станковић је, вероватно из разлога свог карактера као и великог умећа, имао позитиван однос према портретисанима, могавши да оствари сличност преношењем карактера портретисаног, духовито обогаћујући цртану композицију атрибутима занимања или особине портретисане особе. Други део изложбе чине портрети Паје Станковића насталих од стране борских колега, сликара, јер дружења са Пајом су увек будила стваралачки изазов и не ретко претварала се у такмичење у цртању карикатура.
Један тематски изузетак на изложби представља оригинални плакат са изложбе „Српски сто’’, на коме се Паја, који је био изузетно скроман у јелу, а од пића користио само воду и сокове, подсмева нашој халапљивости и неумерености у јелу и пићу, цртежом са преко 100 одлично укомпонованих елемената.

Слађана Ђурђекановић-Мирић

ладово, 23–27. октобар 2006.

Кладово је од 23. до 27. октобра био град домаћин регионалне конференције „Стање културне и природне баштине у региону Балкана”, која је била прва у низу од три конференције шестогодишњег (2006–2012) регоналног пројекта „Ревитализација природне и културне баштине у Балканском региону”. Иницијатор пројекта била је Подрегионална радна група за Југоисточну Европу ИКОМ-а Европе – ICOM SEE, а организатори Народни Музеј у Београду – Одељење за превентивну заштиту „Дијана”, Археолошки музеј Ђердапа и Југословенски национални комитет ICOM-a. Партнерску подршку дали су Канцеларија УНЕСКО-а (UNESCO) у Венецији – BRESCE, Министарство културе Републике Србије, Хидроелектрана „Ђердап”, „Ђердап турист” и Скупштина општине Кладово.
Основни циљ пројекта је разрада заједничког система заштите покретних и непокретних културних добара и природне баштине са превентивном заштитом као основним методолошким приступом. Задатак прве конференције био је идентификација стања, проблема и постојећих ризика, друга ће се бавити превентивном заштитом, проценом ризика и, у складу са тим, одређивањем приоритета за санирање стања, док ће последња из пројекта, фаза „контроле ризика”, бити посвећена начинима спречавања уништења културне и природне баштине.
Пет дана трајања конференције било је испуњено различитим садржајима: од сајма публикација и опреме, обилазака археолошких локалитета Лепенски вир, Дијана, утврђења Понтес и Трајановог моста, као и природног резервата птица у Малој Врбици, преко изложбе постера о институционалним и појединачним активностима у области заштите културног и природног наслеђа, изложбе поводом десетогодишњице рада Археолошког музеја „Ђердап” и обележавања 40 година Научно-истраживачког пројекта „Ђердап”, до презентације, дискусије и закључака 50 радова, који су садржали преглед стања, праксу и искуства осам земаља у области заштите културне и природне баштине, из којих су долазили аутори. Осамдесетак присутних на конференцији упознало се са културном политиком, проблемима, правном регулативом, средствима, институцијама, стручним потенцијалом и едукацијом, као и са напорима органа безбедности на сузбијању нелегалних радњи са културним и природним добрима у Италији, Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, Румунији, Албанији и Србији. Иако је конференција протекла у академском, али, истовремено и срдачном и пријатељском тону, за присутне из Србије посебно су била потресна излагања из Републике Српске и о страдању српске културне баштине због неодговорног односа Центра за очување наслеђа на Косову и Метохији – MNEMOCYHE 2000–2006.
Учесници конференције били су из међународних организација заштите културних добара (UNESCO, ICOM, ICCROM, ICTOP), владиног сектора (министарства културе, унутрашњих послова), републичких установа (Народни, Етнографски, Природњачки музеј, Завод за заштиту културног наслеђа Републике Србије, Завод за заштиту споменика културе), завичајних и специјализованих музеја. Презентације су обављане на два начина: путем саопштења и путем постера. На постерима су представили свој рад музеалаци из Тузле, Природњачког музеја Србије, Педагошког музеја Србије, Музеја Македоније, Народног музеја из Крушевца, Одељења за превентивну заштиту „Дијана” Народног музеја у Београда и Музеј рударства и металургије у Бору.
Борски Музеј рударства и металургије презентовао је део свог рада из области заштите покретних културних добара постером, урађеним према задатим стандардима и на енглеском језику са темом „Конзервација и рестаурација предмета у Музеју рударства и металургије у Бору”. Текст је садржао кратак историјат музеја са посебним освртом на оснивање и развој конзерваторске службе, а фотографије су илустровале ток конзерваторско-рестаураторског процеса или изглед предмета по завршеном третману. Критеријум за избор предмета били су старост, значај и врста материјала, што је требало да укаже на вредност музејских збирки и могућности конзерватора и конзерваторске радионице, која постоји од 1966. године. Аутори постера биле су Слађана Ђурђекановић-Мирић, кустос и Анкица Фајмоговић, конзерватор техничар. Постер је скренуо на себе пажњу пажљиво изабраним илустрацијама, јер је на њему био и жртвеник из Рудне Главе, представљен кроз конзерваторско-рестаураторски третман, а и заступљен у логоу музеја. Дизајн постера урадио је борски уметник Новица Станковић.
Прихватање рада о конзервацији и рестаурацији у борском Музеју рударства и металургије од стране организатора конференције, била је част и за музеј, али и за ауторе. Овом презентацијом још једном смо показали да и у малим срединама може да се ради на високо професионалном нивоу, што обезбеђују визионарство у организацији, кадрови и опрема.

Слађана Ђурђекановић-Мирић

Идеја о формирању музејско-рекреативног комплекса у Бору потиче из половине осамдесетих година прошлог века, убрзо по престанку са радом и демонтирању старе извозне машине са торњем, коју су Борани из милоште називали „Вајферт”. Торањ и машина били су у употреби од 1925. до 1981. године на Вајфертовом окну и представљали су симбол рудника и града. Жеље су биле да се торањ са извозном машином постави на највишој коти у граду, на којој се налази стрелиште. Торањ и извозна машина служили би као музејски експонати, с тим што би до горње платформе торња биле саграђене степенице, па би био у функцији градског видиковца. Зграда извозне машине служила би за њену заштиту и као изложбени простор са вишенаменском салом. Реализација овог пројекта, који је урадила Александра Поповић, дипломирани грађевински инжењер, са претпоставком да је машина тешка око 115, а торањ 65 тона, без цене израде пројекта, требало је 1988. године да кошта 378.705.000 динара. Десило се да новца (и разумевања) за ову идеју није било, па је окно, неколико година касније, продато од стране радничког синдиката као старо гвожђе.
Десетак година касније, поводом обележавања два значајна јубилеја, стогодишњице истражних радова и педесетогодишњице проглашења Бора градом, 1997. године, Музеј рударства и металургије је иницирао, Рударско топионичарски басен Бор подржао, а Скупштина Општине Бор прихватила предлог о формирању музеја на отвореном, у центру града, на зеленој површини поред Дома културе, у коме је смештен музеј. Овом локацијом, експонати у парк-музеју постали су део сталне изложбе у музеју „Историјски развој рударства и металургије од праисторије до данас”. Визуелно повезивање изложбе у ентеријеру са изложбом у екстеријеру чинио је мурал са представом жртвеника из Рудне Главе (рад Братислава Петровића, сликара из Бора).
Основни циљ формирaња музеја на отвореном био је заштита наслеђа техничке културе, као битног дела историје и развоја Рударско топионичарског басена Бор, али и рударске технологије, града и читавог краја.
За oснивање музеја на отвореном, од стране Скупштине Општине Бор именован је марта 1997. Организациони одбор за формирање Музеја на отвореном, чији је председник Бранко Јовановић, некадашњи директор Рударско топионичарског басена и легендарни председник општине. Чланове су чинили представници општине, свих делова рудника и музеја. Формирано је и радно тело, задужено за реализацију појединачних послова.
После консултација са Заводом за заштиту споменика културе из Ниша, којим поводом је Бор посетио представник Александар Блатник, архитекта, и Музеја црне металургије у оснивању „САРТИД 1913”, чији је представник Јован Стојковић обишао Бор, као и добијене урбанистичке дозволе са условима, израда пројекта поверена је Институту за бакар у Бору и архитекти Слађани Бакоч. О понуђеном решењу расправаљала је Комисија за оцену планског решења Парк-музеја на отвореном Одбора за одржавање и унапређивање животне средине у општини Бор.
Музеј је конципиран тако што је простор од 4,5 хектара подељен у неколико целина које прате технологију рударства и металургије, са сег ментом машинске индустрије, као битног дела Рударско топионичарског басена Бор. Хронолошки принцип испоштован је у мери у којој то допуштају сами експонати. У циљу чињења простора и експоната препознатљивим и атрактивнијим, експонатимa сваког дела додељена је основна, карактеристична боја. Тако су експонати из истражних радова оранж боје, из јамске експлоатације – жуте, флотације – сиво жуте, топионице – смеђе, из електролизе – љубичасто сиве, а Фабрике опреме и делова – плаве. Сви експонати смештени су на постаментима у равни травњака и пропраћени легендама.
Први постављени експонат у парк-музеју је бушилица за истражно бушење до дубине од 600 метара, белгијске производње, која је била у употреби до седамдесетих година 20. века. Непосредно поред ње, постављен је узорак богате сулфидне руде са рудног тела „А” Површинског копа, величине око два кубна метра, која у свом саставу има халкозин, ковелин, халкопирит, пирит и оксиде бакра. Основна порука овакве поставке је да све у рударству почиње и завршава се на истражним радовима.
Улаз у парк-музеј је кроз реконструисану дрвену јамску подграду, са чије леве стране се налази легенда са натписом, а на легенди са десне стране је водич кроз парк. Ту је и легенда која садржи најважније датуме из историје борског рударства и Рударско топионичарског басена. Након проласка кроз подграду наилази се на групу јамских експоната: ручни бушећи чекић шведске производње BD „Panter”, који ради на компримирани ваздух, а у употреби је и данас; сервисни вагон домаће производње „Vajfert”, који се користио за транспорт руде, јаловине, муља и сервисирање, а кретао се гурањем рудара „возача” уз помоћ коња, док се у новије време користила акулокомотива. Овај вагон био је у употреби до 1981. године. Истој „генерацији” припада и пнеуматски шински утоваривач шведске производње „LM 128”, чији значај је у томе што је то прва машина у борској јами која је, крећући се уз помоћ компримираног ваздуха, служила до 1992. године за израду ходника малих профила.
Посебну групу рударске опреме чине јамска локомотива са вагоном за превоз људи, „класица” домаће производње, којим су превожени рудари до рудних тела „F” и „D”, а била је у употреби до 1992. године. Своју екстериторијалност по питању заштите рударског наслеђа, музеј је потврдио и тиме што је изложена локомотива из рудника угља „Вршка чука” код Зајечара. Наиме, у борским јамама користиле су се локомотиве истог типа, али су оне, по избацивању из производње, све биле уништене.
Идеја да се простор у парку допуњује како технологија буде превазилажена у процесу производње, очигледна је на примеру друге генерације утоваривача. Наиме, пнеуматски утоваривач шведске производње „cavo 310”, почео је да се употребљава за утовар и транспорт на откопима са запуњавањем празних простора сувим и хидро засипом, користећи компримирани ваздух као погонску енергију, од шездесетих година прошлог века, али се користи и сада.
Површински коп у Бору заступљен је, за сада, једним експонатом, парном локомотивом. И у овом случају Музеј рударства и металургије одиграо је своју заштитарску функцију, јер је то била једина сачувана парна локомотива те генерације. Локомотива је постављена 1998. године.
Кретање парк-музејом прати технолошку линију, па је следећи експонат до кога се долази флотациона машина француске производње из 1969. године „wemko 120х120 unitec”, која се користила за флотирање минерала бакра до 1989.
Топионица је заступљена са неколико експоната. Пре свих ту је „waterjaket”-на пећ. Ове пећи инсталиране су и пуштене у рад јула 1906. године и биле у употреби за топљење крупне богате руде до шездесетих година 20. века. Биле су израђене од стране домаћих стручњака и од домаћих материјала. Пећ је монтирана у парку 1998. од стране стручњака Топионице и рафинације бакра у Бору. У парку се налазе и два типа топионичких вагонета, од којих је вагонет за транспорт топитеља и прашине опслуживао технологију ватержакетних пећи у старој топионици, а друге намене су два вагонета за транспорт течног метала и шљаке. Посебно занимљив као експонат је лонац за транспорт бакренца од пламених пећи до конвертора. Наиме, његова запремина је 10.000 килограма бакренца. Производ је домаћих ливница и још увек је у употреби.
Кружном стазом стиже се до дела парка у коме се налази опрема из електролизе. Машина за производњу полазних катода у електролитичкој рафинацији бакра, немачке производње из 1936. године, користила се од пуштања у рад Електролизе 1938. до 1969. године. Рам за транспорт полазних катода од места производње до места за улагање је производ борских стручњака из 1938. године, а користи се и данас. Због немогућности адекватног обезбеђења, у парку није изложена катода, али се она може видети у изложбеном простору у музеју.
Формирана као машинска радионица за потребе рудника, која је касније прерасла у једно од најјачих предузећа Рударско топионичарског басена Бор и која је радила на изградњи многих постројења у земљи и иностранству, Фабрика опреме и делова представљена је вертикалним циркуларом за сечење метала до 400 mm пречника и универзалним маказама за сечење профила и пробијање отвора. Обе машине су немачке производње и у Бор су стигле 1946. године као део ратне одштете. У употреби су биле до 1989, односно 1991. године. Борски производ је машина за израду таласастог лима, која је била у употреби од 1955. до 1991. године.
Посао на формирању музеја на отвореном, или реализације прве фазе, трајао је седам месеци. Тада је постављено 19 од 21 експоната, колико их је тренутно, а свечано отварање било је на Дан ослобођења Бора, 3. октобра 1997. године. Носиоци послова и финансијери били су: Скупштина општине Бор, Рударско топионичарски басен Бор, Фонд за грађевинско земљиште Општине Бор, Предузеће за путеве Зајечар, Електротимок Зајечар и Музеј рударства и металургије. Пројектни задатак био је и асфалтирање стаза, електрификација и постављање клупа и корпи за отпатке као основних делова парковске галантерије.
Поред заштите техничке културне баштине као основног задатка формирања музеја на отвореном, постигнути су и битни циљеви: предмети су сачувани, изложени и доступни свим Боранима, као и гостима Бора, јер се налазе у парку у центру града, поред железничке и аутобуске станице и градске пијаце; стална поставка у музеју је допуњена; експонати едукативно делују на посматраче свих узраста, а најмлађима представљају и занимљиве реквизите за игру и забаву. Уједно, уређењем овог простора дефинисаним тематским садржајем, Бор је добио специфичан изглед и избегао униформност савремених урбаних насеља.
Постављање нових експоната, као што је то камион еуклид и друго, је трајни задатак музејских радника и Рударско топионичарског басена. Међутим, трајни задатак је и промена односа суграђана према изложеним машинама и опреми. Не сме се дозволити да овај простор намењен историји рударства (и града) постане ругло. Стална брига и редовно одржавање свих садржаја је превасходни задатак Дирекције за изградњу Бора, Јавног комуналног предузећа и свих нас, по истом принципу, критеријумима и динамици како се одржавају и други јавни простори и паркови у Бору.

Слађана Ђурђекановић-Мирић

Новина у изложбеној делатности у Бору

Удружење ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор’’ обогатило је борску ликовну сцену новим активностима. Наиме, у Галерији Уметничке колоније „Бакар’’, крајем маја отворен је први Мајски ликовни салон, чији је циљ афирмација рада Удружења и подстицање чланова на креативнији и озбиљнији рад. Мајски ликовни салон се концепцијски разликује од традиционалне октобарске изложбе намером организатора да избегне затварање у локалне оквире, самозадовољство постигнутим и, понекад, сентименталност домаћих чланова жирија. Из тих разлога је одабир радова за ову пролећну ликовну манифестацију поверен једном селектору, који својим ауторитетом, знањем и искуством стоји иза избора који неће правдати концензусом колектива. Ангажовање селектора са стране такође обезбеђује проходност борских ликовних стваралаца према другим центрима и срединама.
Избор радова за прву изложбу са оваквим критеријумима поверен је академском сликару, врсном педагогу, једном од најактивнијих и најпоштованијих чланова ликовног удружења ЗААРТ из Зајечара Бранку Динићу. Његов задатак није био лак, јер је требало навику ликовних стваралаца на изложбе ревијалног карактера преусмерити на размишљање о озбиљном избору и чвршћим критеријумима, које је господин Динић, потписавши се као „колега – сликар’’ образложио у петнаестак тачака дефинишући их и као своја стваралачка и естетска начела. Залажући се за креативност, доживљајно-тактилно, искрено и систематско-поступно тражење дефиниције слике, у други план ставља „извођачко’’, декоративно-примењено, „фото-перфекциоистичко’’ као и сликање по пронађеном обрасцу, уз констатацију обевезе да се кич идентификује.
Иако Удружење броји нешто преко двадесет активних-сталних чланова, радове за ову изложбу, чији је број био неограничен, поднело је петнаесторо аутора. На основу изнетих принципа, од преко педесет, за изложбу је селектор одабрао 16 слика десеторо аутора и један пано карикатура Паје Станковића. Са по три слике заступљени су Снежана Чукић и Ратко Јанковић, Новица Станковић има две, а по једну слику Југослав Балаш, Снежана Благојевић, Иван Бoжиновић, Слађана Ђурђекановић Мирић, Јовица Јакимовски, Драган Тошић и Дејан Станковић. Дизајн пратећег каталога урадио је Новица Станковић.
По обиму релативно мала, изложба може као своју поруку да прихвати и ова начела сликара и селектора Бранка Динића „да појава уметности (и) у малим процентима представља радост и трајну вредност у времену… (а да се) и мала и топла уметничка вибрација са лакоћом лепи за душу.’’ Овакво размишљање поклапа се са оптимизмом организатора да ће код ликовних стваралаца побудити онај позитивни креативни и стваралачки дух, а тиме селекторима наредних салона обезбедити већу могућност избора.
Да подсетимо, на традицоналној октобарској изложби Удружења могу да излажу сви ликовни ствараоци Бора, чији радови прођу избор уметничког савета Удружења и који тим чином постају његови чланови.