Архиве категорија: Бележница бр. 16

22. Борски сајам књига у речи и слици

Весна Јовановић, Драган Стојменовић (фотографије)

Двадесет други Борски сајам књига отворен је 4. јуна у 14 часова. Промотер овогодишњег сајма био је Раша Попов, који је дошао са Удружењем српских издавача. После свечане беседе, Раша Проналазач заједно са борским предшколцима oткривао је тајне Дечијег одељења Народне библиотеке Бор. На књижевној вечери, која је одржана у 18 часова у великој сали Дома културе у Бору, више од стотину окупљених уживало је у Рашином сећању на мокринско детињство и причи о чарима дечије игре. Боравећи на Дечијем одељењу библиотеке, Раша је за успомену добио диплому „Највећем проналазачу дечијег осмеха”.

••••

Други дан сајма књига: гости библиотеке били су писац Мирјана Ђурђевић и књижевни критичар Ненад Шапоња, уредник издавачке куће «Агора». Представљена је најновија ауторкина књига Чувари светиње (2007). Било је то прво представљање нове књиге Мирјане Ђурђевић и овом приликом јој желимо срећан и успешан поход кроз библиотеке.

••••

Трећи дан сајма. Вече посвећено трима стварима – представљању електронских страница Народне библиотеке Бор, представљању електронске разгледнице града Бора и околине, и иницијативи за покретање удружења корисника и прегалаца интеренета у граду – привукло је досад највећи број гостију. Ана Јанковић, испред стручног библиотечког тима, и Зоран Станковић, коаутор сајта библиотеке, говорили су о структури и могућностима које су понуђене посетиоцима сајта. Наглашено је да је једна од битнијих ствари усмереност на корисника, односно позиционирање на комуникативност. Тако је сајт библиотеке у Бору један од првих у држави који је оформио Библиоблог, а постоји и могућност да корисници библиотеке и посетиоци сајта директно и дискретно поставе питање стручним радницима библиотеке како би добили одговарајући одговор о фонду, одређену информацију и сл. На сајту Народне библиотеке Бор постављена је готово читава фул-текст електронска верзија часописа Бележница, библиографија монографских публикација борских књижевних стваралаца ауторке Весне Тешовић и, између осталог, библиографија Бележнице ауторке Драгице Радетић. Такође, у оквиру простора које на сајту заузима Завичајно одељење библиотеке, посетиоци могу видети фотографије Бора, подељене у неколико категорија, и многе друге текстуалне и визуелне садржаје – овај сегмент сајта биће посебно богат информацијама и посебно и с пажњом уређиван, будући да је завичајни фонд посебно значајан за град Бор. Аутор овог сегмента је библиотекар етнолог-антрополог Драган Стојменовић. Наглашено је да је сајт још увек у изради.
Млади ентузијасти (млади, стручни, изиритирани, намучени и спремни на све ентузијасти…) из града начинили су електронску презентацију града Бора и околине. Било је занимљиво видети како се велики број људи организује и ради, прескачући мртве зидове институционално и медијски ослепљеног града. Да је људима из града доста нерада и усамљености говори и одзив заинтересованих, који је управо из разлога поштовања према ономе што је урађено био толики да су библиотекари морали да износе из својих радних просторија додатна седала за присутне. А затим и стога што је велики број мислећих и образованих младих људи укључен у комуникацију, информисање и рад путем интернета, будући да им постојећи медијски канали и општинска власт нуде мало тога. А време пролази.
Треће, а можда и прво, брзина, доступност и друге техничке предности интернета привлаче људе својом недвосмисленом неспутаношћу. О разгледници су говорили Зоран Милојевић, Радиша Петковић и Наташа Ранђеловић, а у разговор се укључио и приличан број посетилаца. Антиинституционална природа овога подухвата, и то таква силом и насупрот сваке потребне и природне логике за коју аутори разгледнице никако нису криви, дала је и мало револуционарно- ослободилачке патине трећој сајамској вечери. Интернет НОБ-у се у поодмалкој фази декларативно прикључује и донедавна медијска суперсила монополског типа, званични радио-телевизијски борски концерн, а ту ће бити и остали. Да би се у највећој могућој мери омогућило и каналисало присуство електронског простора у граду, покренута је и иницијатива за покретање удружења везаног за интернет у граду. Једно радно тело у наредним данима спрема оснивачку скупштину и потребне акте. О овоме ће, дакле, тек бити речи.
Људи су из сале библиотеке изашли пред штандове, где се раговор наставио. Киша, замислите, није пала.

••••

Четвртог дана Сајма гости Народне библиотеке Бор били су Светислав Басара, добитник НИН-ове награде за најбољи роман на српском језику у 2006. години, и Петар Арбутина, уредник Графичког атељеа Дерета. За разговор о Успону и паду Паркинсонове болести и о много чему другом били су расположени и гости и окупљени БораБорани, те је вече било динамично и занимљиво за све поклонике Басарине књижевности.

••••

Петог дана сајма одржан је тзв. Песнички митинг у коме су, у организацији Удружења српских издавача (суорганизатор 22. Борског сајма књига), учествовали београдски песници Јаков Гробаров и Слободан Стојадиновић Чуде. Андреј Јелић Мариоков, иако најављен, није се појавио да дâ свој допринос овом својеврсном, како се током вечери испоставило, спектаклу.
Очигледно не желећи да разочарају оне који су очекивали право боемско вече, београдски песници су прво закаснили више од пола сата, а онда су до краја вечери, понашајући се строго у складу са сопственом репутацијом која је у Бор стигла пре њих, успели да натерају и највеће поклонике поезије да један по један напусте салу Народне библиотеке Бор.
Своје стихове су читали и борски песници Милен Миливојевић, Живко Аврамовић, Мирослав Јовановић и Венко Христов.

••••

Од 12. до 15. јуна у Народној библиотеци Бор требало је да се одрже давно планирани и најављени „Дани Кубе”, што је подразумевало представљање књиге 100 сати са Фиделом и приказивање филмова „Буена виста”, „Дневник мотоциклисте” и „Било једном у Хавани”.
Међутим, због несхватљиве неодговорности или нечег другог од стране одговорних у Српско-кубанском друштву пријатељства „Иво Лола Рибар – Че Гевара”, који филмове нису послали на време, а онда су у последњем тренутку одлучили да не представе књигу која је дуго најављивана, већ неку другу. Народна библиотека Бор је, из поштовања према својим суграђанима, али и овој лепој земљи и кубанском народу који није заслужио да га „пријатељи” овако представљају, била принуђена да откаже ову манифестацију.
То је изазвало велико разочарење присутних који су дошли да погледају филм „Буена Виста”, који иако је најављен за уторак 12. јун, није, ето, стигао ни у среду.

НАПОМЕНА:
• Преузето са Библиоблога сајта Народне библиотеке Бор http://biblioteka-bor.org. yu/blog/?p=35

Реч књижевника Раше Попова на отварању 22. Борског сајма књига

Ја сам поново срећан што сам дошао у град у коме сам живео половину једне године свог живота, као војник, далеке 1959. године.
Мој задатак је да вам одржим једну похвалу књизи. Српска књига у време Доситеја није могла бити штампана у Србији јер је Србија била под турским ропством у време док је Доситеј био највећи путник Европе 18. века. Српске књиге Доситејеве морале су се штампати у Лајпцигу. Тамо у Лајпцигу, сазнао је Доситеј, један штампар имао је ћирилска слова и морам да вам кажем да су то најлепша ћирилска слова која су у олову изливена. И, иако имамо сад читаву компјутерску ниску најразличитијих слова, она Доситејева, та прва ћирилица, су најлепша. То су мала, као ситни дијаманти, мала ћирилска слова.
Доситеј је отац наше просвете. Први следећи корак у развоју српске књиге наступио је 1847. године. Значи, требало је да прође пола века до новог узлета српске књиге. Године 1847. у Београду је основана библиотека, па у Кикинди, Земуну, тако да је тада дошло до оног што ми можемо сматрати сталним контактом нашег народа са књигом.
Један од великих просветитеља 20. века, Џилијен Хаксли, који је у време моје младости био UNICEF-ов емисар и пропагатор културе, рекао је да су књиге јединствена особина човека, јер ниједан живи створ под капом небеском није у стању да преноси своје искуство. Он је рекао: „Мачке не могу да пренесу своје искуство мачићима, пренет им је само нагон и оно мало дружења са породом што имају, тада мачке уче мачиће шта да раде.”
Ми смо сада ушли у једно доба срећно за књигу, само нам треба још да нам потомство чита. Кажу да деца не воле да читају. Ја у то не верујем. Увек је било деце која више воле да пикају „фуцу”, да бацају камен у прозор, него да читају. Та подела на ону децу која не воле да читају и ону која воле да читају, била је и у моје време. Према томе, ако постоји и данас, то је природно. Не можемо сваком натурати да воли књигу, а да мрзи лопту. Није наш циљ да деца омрзну лопту, него нам је циљ да пикају „фуцу”, играју се лоптом, али и да читају књиге.

Кратак разговор са Рашом Поповим

НББ: Читајући Вашу књигу сећања на сопствено детињство и одрастање, а сведоци смо одрастања данашњих генерација уз производе високе технологије, питамо се какве књиге сећања ће они писати неким бу- дућим генерацијама?
Раша Попов: Писаће о компјутерима, игрицама и о Југи-јоу. А уведена је и нека игра са неким картама која је стигла из иностранства. Дечаци у раном пубертету играју те карте, изгледа да је то тренинг за коцкаре, за коцоше. Али, шта ћемо.
НББ: Наше искуство говори да да- нашња деца све ређе имају контакт са књигом. Радије на Интернету нађу препричану лектиру или мобилним телефоном сликају одређену стра- ну књиге која им је потребна. За мно- ге класике чују тек ако постоји филм снимљен по њиховом делу. Каква су Ваша искуства?
Раша Попов: Баш ме забрињава ваше искуство, није то добро. Али, ја ипак мислим да гутачи књига постоје и данас. Можда их је мање. Иначе, ја сам на „Витезовом пролећу” деци показивао Шантићеве изабране песме. A ево како сам до њих дошао. То је књига коју сам „извадио“ из компјутера. Сазнао сам да на Интернету постоји сајт са изабраним песмама Алексе Шантића. Одштампао сам 127 страница. Отишао сам у фотокопирницу где су ми увезали листове и ево је књига, књига коју сам „извадио“ из компјутера. Тако можете вадити разне књиге. Сматрао сам да је то важно и да треба да поучим децу. Кад су већ заробљеници компјутера, нека онда из компјутера узму оно најбоље. Јер, у компјутер има свега, али и добрих ствари.
НББ: У књизи Био сам срећан коњ рекли сте да је у Мокрину једна од најважнијих ствари коју дете мора да зна, и у чему се огледала „способ- ност за живот”, била да направи вр- бову свиралу.
Раша Попов: Мокрин је једно село у мочвари где има много врбака, тако да су старији учили децу да праве врбову свиралу. Зимус је један телевизијски новинар снимио једног човека од око педесетак година , како прави пред камерама врбову свиралу. И мени се нешто учини познат говор тог сељака. Много ме подсећао на мокрински говор. Гле, сазнам касније да је то стварно снимано у Мокрину. У Мокрину се, дакле, још увек праве врбове свирале.

Огледало

Радиша Драгићевић

Вáшар у Палáнку пáда се усрéд лéто, на Свéтог Илију. Ноћи, врéве стáри људи, од т’г бивају поладне, кошуља тражи јелéче и студен ко´ске стéза, али дању још притискају жéге, поју дедéкавци по браништа уз друмови. Чак знаје да тија нéколко дни од Свéтога Илију до Маки, упечé, да усану потоци, да опари градине, кукуруз да уврти, лојза да пригори, лисје на багрен и тополе да преврне.
Тој је и била нека граница у работу. Знало се: кој до Свéти Ранђел не исплéл „богу браду” и врљил срп под чандију, а до Свéтога Илију не свéзал снопје под сувоту у авлију– тај не домаћин. Од таг су у авлије налазиле вршалице, прпћали вампори и трактори, јаукале тобе, ишла граја; носило се снопје и џакови, пунили се амбари сас житéнце, разбивале лубенице и влаше, дизале камаре слама, вијар низ друмови носил плéву и прашину, замирисувала згорéла навта по сокаци.
А и за вашар се знал ред: за варошани, Паланчани, могал је да траје и више; за нас, сељани, трајал је три дана. Први дан су отодили само рéтки – онија који несу имали родбину у Бучје да на славу отиду, и на који је један дан вашар било малко; већина је ишла тек трéћи дан, кад се од славу поодмори, на Свéту Марију. И не таг било аутобуси, што после напушташе па само сéднеш кано господин пред врата и слéгнеш у Паланку, нéго, бато, три сата узбрдо–низбрдо, зној те под мишке и на грбину пробије, ципиле упрашњавиш, док се до Паланку домакнеш.
Лéтњи вашар у Паланку је бил нешто што се не пропушта. Од годину до годину се чекало и спремало, стока дорањувала, дрéшке прикупувале, паре се мучне на страну стаљале. Домаћини су с кола отодили рано, да бравчé урањено продају, да неки динар за потребу намакну ел, ако су на мањак сас стоку остали, да прикупе за домазлак; женé по басма и домаћичке дрангулије; деца на клакер и вуну-сладолед (за играчке се паре и несу давале, играчке смо сами прајили). Младиња ишла на шéтњу и зглеђу; не рéтко се там и свадбе зачињале.
Ми смо, наша кућа, само један вашар пропуштили. Онуј годин кад на Вратолому домаћина, мојéга башту, саранимо. Одгледаше моји, онак зацрњени и жални, вашарџије низ пут и уз Куси поток и Дугачке њиве, а ја скутан иза нéцовану виронгу на пéнџер што глéда кам друм. И не ми било жал што ја не отодим због башту. Не ич. Кад би само могал с нéко чудо да он се дигне, да оживи, од сви би се вашари, што су ме у мој тек пропупéл живот чекали, одрéкал. Али Бог има своју рачуницу, своју књигу где свакоме записано, и лис’ који се обрне више се не преврћа унатраг.
Друго лéто постурамо црнину: кудé ћéмо, мора се живи, мора се мéђу људи. Тéшко ни било да се на онéј шаренé дрéшке па навикнемо – дéда браду обријал и без њу дошал некав ситан и испивéн; црнило остаде само у душе. Ма с’г знам, а и т’г ми било у памет, да ми на матер и не баш било млого до вашар и вашарување, ал због мен, да ме од људи не одваја, да малко заборајимо на муке и јад.
Да ни баш жéга не опечé, појдомо порано. Док се сунце, еј, диже онам од Стару планину, ми већ искочили на Лепéнски дел и обрнули низбрдо. Пут проз ладовину: урасло, орéси и багрење се натквесили, на места попадале сливе црвéнке, сринуле се, попашкале. Навалиле осе и стршељи, не смеш се сунеш, ће те изеду. Сустигоше ни још сељани па, у разговор, низ Лепéну, Валéвац, Каличину. Старци поседали на клупице пред капије, празник је и младиња поранила дол на вашар; заглеђују онак нéпознати једни у други.
Вашар се, кано и пре, прострл овам још од мос’ над Сврљишки Тимок, кам пијац: кулунџије наредили тéзге с обе стране; прекрило шаренило, оклопило. Синуле на онéј тéзге дрангулије и крпе, виснуло и озгор и са стране. Да не знаш у какво пре да глéдаш. Народ, шарéн и нестрпљив; нагрнул; помешал се зној и навталин, бугарски мириси и босиљак, сапун и колонска вода. Сељаци и варошани, прашњиви опанци и ципиле; ако не пазиш, мож те неки од подрти и потешки нагази да ти ногу откине; не дал бог да те нека од онéј госпе сас штиклу потреви на прсти. Кулунџије, знојни и рашчварени, неки на сав глас фале робу и окају, други на онуј жéгу већ од дани вашарски сморени бéзвољно нéгде проз масу глéдају, кано задремали. Чешљићи и укоснице, огледалца и срца, рендићи и ножéви, каишићи, кошуљке и јадранке, оштрила и бургије, мушаме и штрикане блузе, дурбинчићи сас шарени стаклићи унутра па како вртиш пред очи такој се фигуре разне од њи праје. Чуда.
На једну тéзгу, кано асталче само без кров озгор кано на већину – огледала. Ал не обична огледала, онај малечка сас слике од голé глумице ел фудбалéри на Звéзду позади и две рупице у средину, па обрћаш и ваљаш док обе црнé куглице у рупе не натéраш, ни онај голема, што по гостинске собе каче и с дугачки пешкири прекривају, нéго огледало онак осредње, умéтнуто у дрвено постоље посрéд, кано слика у рам; отуд и одовуд урéзани цвéтови, дол ручка да се на њу пешкир качи. А ручка издубена, како велé – изрезбарена, шарена; лакирано па све сија.
– Мамо – повуко ју јер бéше већ заминула – ајд да купимо овој огледало.
Она се поврну, загледа кано огледало, па мен:
– Ајд – вели – да видимо кво све има, па ћéмо после да купујемо какво ћéмо.
– А што га саг не купимо, одма – навалил сам ја кано што сва деца запну кад оће нешто да истéрају.
– Да га не вучéмо по цел вашар, да га не разбијемо, етé затој – мати ме онак повеличког за руку вата, како одавно не, и води низ онај ред, а ја се опéл кано на штрангу, још одглеђујем уназад. Ама, баш исто кано у Бучје зајучер, што на Свéти Илију бéше код баба Дарку на дувар над чешмицу. Кано, чинило ми се, неква млого убава и врéдна ствар; кано икона. И сваки час, док су они там, стари, ручували и причали, а причали још од ланску смрт баштину, па ми тéшко било и да слушам, ја сам излазил и љицкал руке на чешмицу, стурал пешкир од пречагу, брисал. Да се не мог од огледало одвојим. А дом сам од огледалићи и бежал: кад год пред неко станем, отуд ме глéда мршаво детиште с големé тавне очи и дугуљасти образи, увек с косу пократку нéго што би тéло, а из њу, кано скрипци, шикнули големи уши. И молил сам башту док бéше жив, кад узне да ме стрижé:
– Немој – велим – тато, да ме млого гулиш; грубо ми је такој. Остај малко окол уши, јел видиш како саг момчићи почéли да пуштају косе.
А он, онак раскрéчен, с чéшаљ у једну а с ножици у другу руку иза мен, само ме у шалу чукне по тинтару:
– Имаш ти – вели – још до момчића.
– Па ти не мораш млого ни да остаљаш – убеђујем га ја, а он вели:
– Добро, ћу пазим, сéди с’г мирно да не останеш без уши – и почне да ми звекéће окол главу, стане да лети косица по рукави и по панталонке, да пада заврат и у пазуке, да гадачка и срби. Видим ја кво ће буде. А после узне машиницу и притисне ми главу унапред; док ми врат чисти, чак ми и слатко буде ако су ножéви наоштрени, док ми истањује над врат, под тил, и равња – сав се нéкако најéжим од милину. Ал кад се дигнем и кад се поглéдам – има кво и да видим: да се уплашиш, огулил ме па кано мотку.
После, кад он умре, узе да ме шиша тетин. Код њег је шишање трајало млого и споро јер је тетин, штоно велé, бил помалко и замлата, па кад се заприча с моји, он и забораји на мен и на работу коју работи па и сéдне, мане ме, доклé ја не почнем да се врпољим и доклé га тéтка не опомéне. Код њег машиница никад не била с наоштрени ножéви, кано што наша бéше – а тетин је кобајаги бил сéлски брица – нéго ме чупло и сецало да сам од столицу све подрипувал. Али, с тетина сам могал да се договорим да ме не гули онак. Истин, не остањувала косица онолко колко сам тел (мати је туј давала тајни знаци) али над мој мршав врат је с’г била права „тарзанка”. Само су уши па, као на лонац дршке, штрчале упоље.
Једино огледало пред којé сам волéл да стањујем било је оној големо у гостинску собу. Големо, да се до пола у њег оглéдаш, на јак ексéр с узицу на дувар обéшено; малко под косину, прéкрито с нéцован дугуљас чаршав, с чипке на крајеви, скоро дол до земљу. У њег си могал да се видиш какав си само одблизо – мрднеш ли се малко издаљин, оно те кривило, кано онај вашарска: очи се издужувале, брада збивала, нос гмечил, чело час кано шака широко, час кано прс’, зуби час кано кукурузова зрнца, час кано коњски – да пукнеш од смеј. И не само да сам се на сéбе самогa смејал, нéго сам и моји рéдом терал да пред њег приоде и онак необуздано се керебечил, какви су у њег се видéли.
– Али – запéл сам – ће се продадé док се ми врнемо.
– Нéће – поитује мати подалек од оној мéсто – ајд овам, да видиш вртéшке.
Али, кад пројдомо вашариште под тополе, овам од крај па там до ћуприју и Трговишки Тимок, ни вртéшке големé сас сéдала што с дугачки ланци повéзана па кад се завртe да те стра одзам да глéдаш у онија гор (како ли је њим кад још се вртé, доватају и одбацују), ни онéј поманечке што на њи има коњићи на који се качи, ни змија која за обéд једé живо големо прасе, ни жена сас две главе, ни некаква округла ограђéна работа што ју зову зид смрти, ни пола жена-пола змија, ни мајмуни, морски прасићи, курјаци и тигрови; ма ни некакав циркус пред кога смéшни шарени људи се накачили на големé штуле и играју – ништа тој нé бéше спрам оној огледало.
– Оћеш да ти купим овај сладолед од вуну – нутка ме мати изоколо, већ понадрнђенога – Оћеш да попијемо један клакер, и ја ћу ти прајим друштво.
Ал у мен само једно. Сунце упéкло углаву, рашчварили се људи и стока, разгрне се у маови на вашариште, кано по нéбо облаци, и нанéсу таласи. Прашина стапкана, травица стрљана, пикавци и шаренé артишке, лајна на места растрљана. Обиколимо све, изгледамо, ноге ме не држé на једно мéсто, па ћéмо кам варош.
– Је л ће га купимо – озарим се ја покрé тéзгу, а мати глéда нéкако у страну.
– Ајд, сине, да га купимо други пут, а саг да купимо нéшто друго. Скупо је.
Ал за мен не важно ни што се школа близи, што у нашу кућу не бил „први” нит пéнзија, што је динар бил голéм и тéшко се од руку давал, нит било кво друго.

Питај – гурам ју кам тéзгу – питај пошто је. И она, нéвољно, приоди там и врћа се:
– Је л сам ти рéкла, скупо је.
– Ама – наваљујем ја – па зар је тој скупо! – Ал не врéди, мати већ замица уз кулунџије; руку не давам, отéл сам се, и по њу, само колко да се не затрем, до кумови, где малко одморимо ноге и изедомо по парчéнце мéсо.
И док смо од пладне по варош дућани обиодили, могли су пре онија камени споменици по парк уз Тимок реч да изусте нéго ја, а мати је све тéла да ме одобровољи:
– Иди там на киос – нудила ме – купи си неки роман од онија каубојски – па додавала да би ми она купила, само не зна какав оћу. Уз сунце, што бéше одавно прéко Маглен кам Прéки камен обрнуло, појдомо ми сами и занемéли из Паланку дом. Мати, ваљда и сама сневољена, бéше заћутала, улаганила. Сморена од пут и одéње, с торбу што ју је само премештала из руку у руку, једва ме сустизала од каличинску ћуприју, уз друм; ја сам итал, љутит и замукал, стисал очи, напéл џуке. Над Валéвац, на једно равниште, окну ми да станем да се одморимо. И сам сморен, ја се трпну на слог покре пут. Кад она онак уморна и знојна пристиже и сéде до мен, ја се кано попарен диго, одброји дéсет корака и сéдо гор подалек. После се она диже и појдé напред, а ја остадо назад, да се не јуримо. Улаганила, ја још повише; поритујем каминчићи по пут, загвирујем у лепенске авлије, подéвам кучићи; понéкад само глéднем у материну смршавéлу грбину, како се кано малко под невидљив тéрет савила и главу кам земљу оборила.
Сунце заоди, а ми се уз Лепéнски дел качимо; у наш атар стигомо, кано да смо дом стигли. Замирисују отаве и страништа издалек, по њиве назрéле светиилијке крушке, градине окол пољски бунари лисје на ладовину дизају, босиљак из њи у нос налати. Суше се конопци на ђерами бунарски по вечерњо пољевање, зрéје петлиџан у рéдови. Над Прéки камен нéбо гори – сéњка се онам уз Стару планину качи. Лéто у груди топлину простира.
Туј вéчер дојдо од вашар без приче за онија који несу били. Једва сам чекал да се и дан ставни, а у мен се било већ и ставнило. И без вечéру лéго. Мати, види недоказано, па ме на крај и ману. Ал нéће сан на празну мешину лако – јутрос ми се не ни јéло, за ручак малко код кумови узéмо, колко за адéт (знаје се како је, на такви дани се не иде код људи да се наједéш), цел дан бéо на ноге, не само што се по вашариште кано мрв по гувно обрћамо, нéго и двапут друм до Паланку премеримо. А и ноге, навикле сваки дан на лакачки гумени опанци, кад им навучéм ципиле (поголеме два броја, да ми мозуљи не праје) кано да сам код албатина ишал да ми удари поткови на табани.
Одужи се ноћ, мéсец се по брéгови качи, прéко борови се онам ваља; пцéта прилајуваше, мачке се здавуваше, овце по трљаци кијаше, комарци налéгли у собу окол главу ми зузукуваше, комшијска крава три пут ровну. Очи се отвориле кано ране, у мешину зинула рупа – јебéм ти и огледало, само да јутро дочéкам, да уз астал сéднем.
Мéсец бéше још у пéнџер, кад ме премакнуло те сам заспал. Преварил сан.
Кад јутром, мати ме буди, примица ми до крéвет шутку столичку с тањир пун мéкице и шићéр у тéглицу до њи, ако ми по вољу да си посолим, ма да се не дизам из крéвет, да се и не мијем, само да руку пружим. Ал оној огледало се још у мен не дава. Диго се, мешина се малко притајила и од сан олењила, обуко, па само узé прутић и отвори овце.
Мати ме жална од плочу одгледа.
Напратим овце по страништа, пожета Дубрава па нéма од кво да се варди, књигу у шаке па под крушку. Једну, па другу, па онак прегладнéл, бога ми, изедо си пе- шéс светиилијке; мож и повише, несам ни бројил, онак у читање. Море, кад ти поче од онéј крушке наштé срце по мешину да сврдла – да не бéше шума поблизо, да бруку напрајим на сред Дубраву; да се подигнем ми не дава, колéна се од чучање укочише, руке подвите под бутине утрнуше, утројише, лисје сво около обрсти, дојдé ми у муку да почнем и листови од књигу да цéпим; комарци ме голога издавише, овце се у штéту најуриле.
Једва се нéкако до дом довуко, до крéвет. Баба отпладне овце пушти, мати ми зрéло сéме од зéље ливадско варила и горку млéвену каву по препéчен леб солила и давала, те се нéкако у мешину примири, ману да се кам нужник сјурујем. Смири се и у душу. А други дан најдо некакво старо огледалце, зачука колко могло у циглу ексéр талијанац, у зид над чешму у лéтњу кујну и некако га закачи. Ал не би млого: за два-три дана удари олуја и сприја, дуну вéтар и обори га у парампарче на битон; пуче нéповратно још једна моја детиња жéља.
Године пројдоше, од кућу по школе отидо. Старци се сасушише, спекоше; на матер узе коса да се шара. Човек израсо голем, у војску от’о. А улето, на осуство кад дојдо, кад напољ да руке оперем, над чешму – оној огледало там. На њег бел чис пешкир ветар заљуљује. Стури титовку, на пречагу ју уз пешкир провуко. Из оној ме огледало „стара кука” већ мерка; и уши у њега целе стануле. Оми се, па онак мокар у њега гледа све док ми се капке од чело и веђе низ образи од свакдање бријање ојачали, оцедише. Мати, ниска, ел не могла повисоко да закове, ел јо се син сас рас отел више него што мислела – огледало беше узниско те сам морал да се малко у колена склопим, да се и савијем. Улего у кућу да радос за осуство сас моји поделим – огледало никој не помену. И кад се из војску начисто врну, кад дослужи, туј га па затеко. Свако јутро смо, по дизање, прво пред њег, кано пред икону, отодили: ја се малко кано и пред светињу савијем, приклоним; мати се на прсти подигне.
Дрт сам с’г већ; и деца ми одавно огледало прерасла. Проз мéне прошле године и људи, муке и але, невоље и ратови, болечине и мрећа. Старци одавно на Дел у бељушку лéгли; мати, под јéлку, уз башту, домаћина, занавек заспала. Низ поља и брéгови млоге пролети пуцале, млоге се јéсени свукле; лик се и на земљу променил.
Ми се по вароши растурили.
Дом угаснул. Комини накривили. У пенџéри пауци виронге плету. Коприве уз шталу наницале. Пустињак ударил у све.
Од дувар, где под чешмицу од воду и мразéви и малтер почéл да се рони, од урасал пут прéко Трап, проз дивјé џанарике и кисело дрво, на путника намéрника, ако очи мéтне, кано из неки скутан свет, само оној огледало бљéсне на час.
Празно и на крајéви испуцало, лак му на ручку избледéл, и мује га рéтко сéру. Само сунце проз њег кам Маглен и Прéки камен дању прооди, ноћу туј гасну звéзде, слепи миши и човекала га надлате.
И кад све порéтко станем пред њег, све постар, кано пред свој живот, кано пред судбину – неки можда и мисли да там у њег само видим своји све поупадли образи, позбрчкано чело, све побелу косу и потавни очи.
Дрт сам за сузе, и срце отврдело, ал се понекад око замути, и поглед утекне уз урасле косе од Дубраву, на Трап и Овчибабу, на одавно неластрене границе и дуњци дивји и драке, где још гладан самотни јастреб кликне, ел млазњак по небо, од брег на брег, накратко, остаји прав и светал бели траг.
Траг из неки бољи и нови, туђи, светови.

ШВАБА, БРОЈ РАДА 731790

Радиша Драгићевић

Око кантине у којој се за абонентске бонове кризних деведестих прехрањивало не само осиротело радништво и њихове породице него и сва сиротиња која је бонове куповала на црно, чак и Бугари и Румуни са бувљака док у предузећу нису пооштрили улазну контролу, даноноћно се мувала бројна псећа војска: прљава и олињала створења подвијених репова, клемпавих ушеса и влажних њушки; кротка и смерна у очекивању, у прошњи залогаја према даваоцима, а раздражена према својој врсти у нагону за опстанком по праву јачега. Заштићени од шинтера који нису залазили у круг предузећа, котили су се неконтролисано; деца, најчешће мали Циганчићи што су, откако им је ускраћен улаз за кантину, прескакали ограду или се једноставно провлачили кроз само њима знане отворе, разносили пупава мала створења која су, тек прогледала, шепесаво испузавала из одбачених цеви, натрпаних лимова, дасака и летви, свакојаког отпада који се годинама, попут отпада у нама самима, таложио – носили до својих сиротињских барака између надвожњака и градске кланице. Ту су, ако преживе точкове тешких камиона који су ноћу, у глуво доба, Улицом 7. јула довозили откупљену телад под касапске ножеве, могли да рачунају да се омрсе одбаченим цревима, бурагом, комадима коже и окрвављеном сланином, у најгорем случају крвавом големом коском – све док би их шинтери, чија је ту била мека, похватали мрежама или окрутни ловац звани Њоња, непогрешиво нациљао, а њихове одсечене репове носио у друштво и наплаћивао по три марке. Безрепа псећа телеса, надувана од топлоте и влаге, данима су се, после, у ројевима мува и црва, распадала дајући овом ионако тугаљивом крају додатну ноту.
Заборавило се већ ко је, случајно или одабиром и из којих побуда издвојио, донео пред зграду и ланцем привезао гаравог псића, за кога је ту, опет сачињена незнаном руком, одмах никла и кућица од дрвета – велика, огромна, у односу на његово телашце – на вратима постављена завеса од дебеле пластике, чак, која је унутрашњост штитила од погледа и невремена, и у коју је псић улазио померивши њушкицом крај застора и отуд понекад знатижељно извиривао.
Оне ноћи, 22. маја, на Светог Николу, кад су други пут авиони (први пут није био у смени, већ на њиви у селу) непогрешиво, као у шестаром означени центар, хитнули две „крмаче” у трафостаницу, портир Стева је био у смени. Престрашен блиским изненадним и страховитим треском, сјурио се у шахту код пријавнице. Поучен искуством о коме је прочитао у новинама, о два портира у складишту нишке Електротехне, које је шахта спасла сигурне смрти (мада, кад су их извукли контузоване, нису знали ни ко су ни шта им се десило), већ раније је подигао поклопац и проверио да ли и колико брзо и сигурно своје здепасто тело може да сакрије. У кршу, у одјеку блиске експлозије, у лупи бетонских комада расутих около, зачуо је писак пса, десетак корачаја од шахте и, онако од страха обезнањен, као вођен инстинктом, искочио из шахте до пса који се завукао унутра, дрхтавим рукама откачио ланац и, чврсто га стежући у наручје, поново смандрљао у шахту. Мрак је, због нестанка струје, налегао. И прашина. Сирене су се, поново и непотребно, оглашавале – небом се губио хук авиона, у ушима још бубњало; срца су им тукла као у уплашених птића које је налазио у откосима. Кад су се преко пута пруге, у граду, упалила светла, кад су се зачули људски гласови, а код рушевине појавили неки људи, Стева се извукао из шахте: знојав, прашњав и каљав, ногавица мокрих од влаге на дну шахте, од сопствене или псеће мокраће; смрделе су му руке псећом длаком и дахом.
Тако је Стева открио пса, коме до тада није поклањао много пажње, чак му је некада и сметало то кучиште својим досадним лавежом када би га, смореног од сељачког посла, хватао дремеж у ноћној смени – али и опомињало на евентуалну контролу, незваног посетиоца, уљеза.
Шваба, назвао га је те ноћи, уверен да су их то гађале Швабе, јер за друге непријатеље није ни слушао од својих, оца и деде: Турци су били заборављени, а Американци и остали – били су савезници. То име се касније одомаћило и код других, који су га, због црне длаке, дотад називали и Гари.
У ноћну смену долазио је увек са нечим што се од вечере отимало – некада је и оброк делио са њим: Шваба је лежао уз његове ноге, вешто хватао залогаје или стрпљиво глодао кост погледа упртог у Стеву, онда када су престали авиони да брује над њиховим главама и непогрешиво руше зацртано, кад су трговачки излози и прозори на зградама у блиским улицама престали да се, после експлозија, као у серији, од удара и повратног таласа, стакленим ломом сручују на бетон, кад је затворио заувек поклопац прљаве шахте. Шваба је већ био голем и кроз некада велика врата, сагнувши се, увлачио у кућу; пластику са улаза је у игри покидао – Стева му је продужио ланац до капије и све спокојније се заваљивао у раклиматану фотељу, коју су ови из дневних смена однекуд довукли. Једне вечери, Стева је, по доласку, на псећој кућици, од руке неког шаљивчине из колектива, затекао исписано: „Шваба, број рада 731790”.
– Е, па честитам ти, Швабо – узео му је Стева дебелу десну шапу – Примили те ови наши из кадровског у службу.
Тог лета је, ту, на стотинак метара, на месту старе и порушене трафостанице, на постољу изливеном над расутим пираленом, изникла нова и велика бела грађевина. Високи функционер, познат као човек без раздељка, свечано је отворио и подсетио на нашу победу над мрским и надмоћним непријатељима – Шваба га чак није удостојио ни режањем. На околним зградама најлоне распете на прозорским окнима замењивало је стакло; небом су, у предвечерје, док је Стева са њива журио да се припреми за ноћну смену, остајали трагови млазњака испод чијих крила више није летела смрт. Живот се, како је Стева понекад изговарао Шваби, псећи живот, настављао, простим смењивањем светла и таме, сунца и кише, очајања и наде.
Крајем следећег лета, прво у мањим, па све већим групама, на крају у големој маси, уз ограду, кренули су неки гневни људи. Шваба је, узнемирен, чуљио уши, устајао, прилазио и удаљавао се од ограде, Стева се повлачио у своју кућицу, док неки нису једне вечери, из шале или беса, у пролазу бубнули у ограду – Шваба је бесно залајао и скочио сапет ланцем, да би их, од следеће вечери, громким лавежом сачекивао, узнемирен још од првог потмулог жагора коме су претходиле пиштаљке и трубе, до оне вечери када се на тргу и припуцало, а Шваба поново побегао у своју кућу.
Сутрадан Стеви се није појавила смена – момак који га је замењивао јавио се промуклим гласом да се успавао; директор, кога је сваког јутра, тачно десет минута пре краја Стевине смене довозио возач, није се појавио ни до поднева кад је Стева предао смену, а сутрадан је сазнао да је овај надмени, арогантни и рогобатни човек јуначког имена, Марко, побегао са породицом вероватно у Београд, а да је за директора постављен шеф транспорта, Миле.
Стева је остао у ноћној смени. Нови директор је долазио пешице, некада и после Стевиног одласка – Шваба га је, зачудо, одмах прихватио и овај њега: још са улаза би му прилазио, пас је скакао уз њега и улагивао се боље од било ког полтрона; нови директор га је просто грлио, потезао за влажну голему њушку, а потом се, на ужас намазаних и поткушених службеница, још неохлађених из постеља, поздрављао – неопраних руку, које су мирисале Швабиним јаким псећим мирисом.
Следећег пролећа комбинат је отпустио половину радника. Полакомљени и одавно несвикли на већи новац, лакомислени су од благајне пуних џепова заувек излазили кроз капију – понеко је свраћао да се поздрави са Швабом или се враћао од капије на последње миловање – испражњеност ходника и полумук који је завладао у управи Стева није скоро ни осетио – његова се ноћна смена завршавала и пре њиховог доласка, али је био свестан мање гужве јутром на капији. Плата се проредила и утањила, машине умукле, а димњаци, као сеоска кућа предвече, тек да се угреје за спавање, понекад слали танке сиве праменове у небо. Онога дана кад је нови директор Миле, по свом смењивању, последњи пут, сада у одласку, дуго и одсутно миловао Швабу, а потом отишао да у канцеларији преда дужност новом директору према коме је и Шваба пријатељски пошао радосно машући репом и снисходљиво увијајући задњим делом тела, из зграде је истрчао домар Јован звани Свиња и песницама у главу обасуо Швабу. Стева, већ напуштајући смену, гневно је повикао са капије:
– Зашто куче! Зашто куче бијеш! Шта ти је јадно криво? Свињо! – смрсио је више у себи Јовин надимак одлазећи бесан. Шваба се увукао у кућицу, а Јован Свиња отишао да опере руке и да се рукује са новим директором.
Те вечери, по доласку у смену, Стева је једва извукао Швабу из кућице за предње шапе – задњим се куче опирало; стара радничка бунда је са његовим канџама извучена из кућице. Стева је довукао Швабу до столичице пред пријавницом, чешкао целе ноћи иза увета – храна у полузгњеченој шерпи остала је нетакнута.
Кад би се следећих дана однекуд појавио домар, Шваба би тихо шмугнуо у мрак кућице – остали више нису могли да му приђу: Шваба је кезио зубе, претећи режао, на поједине и громко залајавао; људи су се, временом, удаљавали од њега, заборављали; здела се празна пекла на сунцу до ноћне смене; Шваби се пребројавала ребра, крмељиле очи, а длака изгубила сјај.
Једнога јутра, после викенда, на капији се нису појавили преостали запослени, мада није било празника. Директор је дошао око поднева, за кратко, и изашао не окренувши се. Јован Свиња је закључао зграду и оставио свежањ кључева код портира преподневне смене на столу, где их је и Стева затекао увече. Овалним каменом, који је пронашао иза пријавнице, изнад врата, унутар, више у мраку, више под прстима, укуцао је ексер, потегао да провери чврстину, и окачио свежањ. У ноћи, у тишини, у канцеларији где су се окупљале чистачице пре одласка, ради испијања последње кафе, чуо је телефон да звони последњи пут.
Месеци су прошли откад Стева и даље долази у ноћну смену. Двојица преосталих из дневне, како му се понекад чини, умеју да и прескоче своје смене, да се појаве на кратко – никада га не сачека друга смена нити се на време појави прва. Стева, после више залудних чекања, јутром у 7 запише невештим и косим рукописом, редовно стање у свеску и оде – њиве не чекају, мора се јести; о плати ретко и размишља.
Тако Шваба углавном сам дању чува колектив. Ноћу то ради са Стевом заједно. Стева не може више као раније ни да спокојно усни неудобан сан: на столици, ослоњен челом на песнице, или на пружене утрнуле надланице преко стола у пријавници. Дневним тешким послом сморено тело не нађе спокој ни у старој фотељи, са ногама пруженим далеко или дигнутим на излизану површ стола у пријавници. Зато седи углавном напољу, под разраслом кесетеновом крошњом, на столици, помало погнут, као под теретом, због леве руке на Швабиној глави, наслоњеној на његове изношене цокуле. Место дима и сумпора, арсена, живе и ко зна којих чудеса која су помињали ови из управе, која су га својим смрадом сатеривала у кућицу пријавнице и затварала (па и Швабу, који је готово људски кијао у својој кућици) или га, не опоменувши, лагано и систематично тровала – сада, са далеких брда изнад градске болнице и цркве замирише и багрем, у кржљавом растињу уз ограду огласи се славуј.
Кћи му, наместо дипломе, из Београда донела стомак до зуба; син, због псовања поручника прекомандован у Бујановац, жени доктори наредили да хитно оперише младеж који нараста над лактом, матер затварају у кућу да нетрагом не одлута за нечим само њој познатим, за неким зовом, гласом који само она чује.
Стева често одсутно глади Швабу, не тражећи у мраку његове очи; само чује како и он, онако псећи, из дубине груди, уздахне.
Онда он спусти огрубеле прсте низ врат, на ланац, опипа га, осети његову хладноћу коју не загреје ни Швабино топло тело, погледа на одебљалу кестенову крошњу, кроз коју се понекад назиру ретке трепераве звезде или бели облачићи под пуним месецом, на уснулу варош преко пута пруге по којој ретко промакну тамни ноћни возови.

ЖУЋКО

Радиша Драгићевић

За Јелена Милосављевића се не би могло рећи да је био прек човек. Истина, кад се о свему размисли и одвага, можда би се неко од мештана и сложио са тим, али је упутније рећи да је био различит од осталих; особењак.
Јелен је знао да тужи за преорану бразду, да прети ломљењем ногу ако му се преко некошене ливаде или, не дај боже, жита прође; онај, ма то било и тек поодрасло дериште, кога би затекао на својој воћки или, још горе, винограду, уколико би имао брзе ноге – морао би после дуго да му се склања с очију.
Но, Јелен Милосављевић је први и притицао свуда: кад се оно сломила руда сеном претоварених кола Петра Ранђеловића и притисла нетимарено сипљиво коњче, он је, јак као бик, подметнувши леђа држао товар, док су са далеких њива и путева, Петровом виком дозивани, дотрчавали у испомоћ Јелену који је већ модрио у лицу. Или кад је оно пијани задружни шофер Драгојло Милић на уској низбрдици пута у Караманцима слетео преврнувши и трактор и приколицу, а при том испавши из њега неогребан, Јелен је, са својим доратом који је носио неуобичајено женско име Ласта, први стигао, и до мрака мучио коња и себе, док је напрасно отрежњени Драгојло ломио прсте око њега.
Јелен Милосављевић није имао порода: детенце, којега се готово више нико и није сећао, угасло пре првог подоја, лежало је у необележеном гробу на северозападној страни, уз његове претке; Јелен је, пролазећи туда послом, често погледавао на све већи честар који се од ивице ширио ка средини старог гробља и сакривао крстић; о Задушницама и празницима тамо нису паљене свеће. Само би опора и тешка гука промакла кроз његово грло у мимоходу поред већ добрано нахерених гробова и невидљиве детиње хумкице. И то је било све чиме га је Господ, коме се понекад тајно и с горчином обраћао загледан високо изнад Седам Влашића, Малих и Великих кола, у маглени траг извијен преко неба попут дуге, млечни божји пут, подарио.
– Шта се па запиње! – ишчуђавали су се сељани по раскрсшћима. – За кога? Ионако ће све после да разнесу псéта.
То је, можда био разлог да се Јелен, у последњем тренутку, погодивши и мајсторе, одлучио да уместо рушења старе куће и градње нове, прионе само њеној поправци. Некада голема и газдинска, вештим мајсторским рукама дотерана, синула је у свој својој старинској раскоши – контра новим великим здањима од печене црвене цигле, гитер блокова, сипорекс комада и којечега још, која су остали сељани, изненада ободрени бољитком седамдесетих или гастарбајтерским тешким арбатом, нескладно дизали у небеса између прераслих дудова и згуснутог киселог дрвета, уз нови асфалт или по скрајнутим сокацима.
Не може се рећи да Јелен није био добар домаћин: и гост и намерник су код њега били добродошли, дочекани људски топло и гостински, и исто тако испраћени. Људи су и често навраћали, без обзира на његову помало необичну нарав, обраћали му се за помоћ и позајмице, али ко је код њега прекршио реч или вратио оштећену ствар – за њега је постајао завршена прича. Чак је и коња знао да позајми комшији или некоме чак из горњег краја, да узоре своје њивче, сем једном, кад му је дошао Филип Илић, коме је кобила, некако баш пред орање, била суждребна.
– Запали – понудио је Филипа Јелен кад га је, сумраком, уз чашицу, свратио на широки доксат обновљене куће, док су чекали да се из кујне домаћица појави са послужавником и кафом.
– Не палим ти ја то говно, газда Јелéне – одбио је Филип мирисну црвену „дрину”.
– Не пушиш!? Ич? Е, онда ти не дам коња.
– А што, газда Јелéне? Нисам ’тео да те уврéдим; само велим да то у уста не стављам.
– Е, видиш, да пушиш, дао би’ ти коња: истéраш бразду, обрнéш две- три, па на обрт станеш да попушиш цигару – и коњ се одмори. А овако, има да га гониш цéо дан, без станку. Не дам ти Ласту.
Још нешто је карактеристично било за Јелена: ни један вашар унаоколо – у Новом Хану, Паланци, Бучју – није могао да прође без њега. На њих је, сем кад нешто од стоке није терао да прода (тад је запрезао истимареног Ласту у нове амове са плетеном црвеном кићанком на узди, прапорцима и кожним дизгинима), одлазио припајајући се у туђа кола или, једноставно, пешице. „Што да мучим Ласту”, мислио је, „цео дан по сунцу, док сам ја у ладовини; да бринем о две главе; овако, моја је ту, па куд ја, ту и она”.
Обишавши с пажњом прво сточни панађур па потом шарене кујунџијске тезге, ту и тамо припитао би за цену; меркао, понегде и погађао као да је стварни купац; понешто ситније, за у руке, можда купио, мерећи потом руком и погледом, да га није преценио. То су, обично, биле ситнице за какву кућну потрепштину или, чешће, за његову домаћицу, која је остајала као дежурна у дому.
Иза поднева, кад се утишају шарене панађурске шатре, а сморене кујунџије полако пакују своје крпице, шарениш и јефтину бижутерију, лаганим кораком обилазио је варошке излоге, загледао цене, поправљао качкет (као млађи, а после шешир који је понео кад је прешао педесету), завиривао у варошке уске авлије са цвећем и сточићима у хладовинама кржљавих воћки, мирисао поподневни варошки смирај пре него што се, ногу пред ногу, одвоји друмом од Саравског потока ка Тимоку. Ако би га и сустигао неки заостали вашарџија, пео би се тек по другом позиву у кола, снебивајући се: узбрдо је, тешко стоци да вуче. Али је то било ретко. Углавном је у сумрак долазио на капију пешице и, пошто би на доксату попио чашу воде и кафу којом би га домаћица дочекала, вадио купљено и давао јој, ако га пре, током дана, није већ и послао по неком колима, да му не тежи успут. После би, поштеђен бриге око стоке и свакодневних домаћинских обавеза, пресвукао нову одећу, задовољно обишао шталу, па се поново враћао на доксат за вечеру.
Тако му је и у повратку са вашара о Младенцима, из Новог Хана, једне године, на излазу из Дебелице, око Перила, иза последње куће, пред ноге истрчало жуто лисасто штене, готово једва проходало и, онако мало и дебељушно, заносећи се задњим крајем, заплело у ноге.
– Шта је, куцо? – пазећи да га не нагази, улагањујући ход, настављао је Јелен – Чија си ти, а?
Створењце се уплитало у његове ноге, пело на обућу, стењући и подижући се на предње шапице, превртало неспретно и поново успињало.
– Шта ти ‘оћеш? Гладна си? Нéма дéда ништа за тéбе. Дéда био на панађур, најéо се и напио, а за тéбе ништа – стајао је Јелен, онако голем и попуњен годинама, над незнаним сеоским кучетом.
Тада се, не могавши да узмакне, Јелен сагну, обухвати чворноватом шаком и подиже дебељушкасто створењце:
– О, па ти си бата! – шапну, опипавши му испупчење на стомаку и подигашви га пред очи. Суспрегнутим ситним дахом у његовом големом длану стењуцкаво је дисало створењце, гледало га паметним сјајним зеницама; и руку му лизну. Јелен, окренувши се пажљиво уоколо, одстојавши неко време насред пута у недоумици с животињицом у шаци, учини први пут у свом животу крађу: скиде омању плетену торбу (цедилце, како је сељани овде називају), коју је дотад носио овлаш пребачену преко рамена, и у њу пажљиво спусти кученце. Путем је, повремено застајкујући, отварао оплетене порубе шарене торбе и готово детиње радознало завиривао унутра: из сумрачја се ка њему дизала влажна и малена њушкица, облизивала језиком; светлуцкале очи.
– Види шта сам донéо – готово снебивајући се вадио га је пред домаћицом на доксату – Мора да је гладно, дај му мало млекцé.
– Е, па, нéмам; подсирила сам га малочас – рашири руке домаћица.
И тада, он, први пут и не пресвукавши се, належе онако вашарски обучен са лончетом у шталу, исцеди из измужених вимена Шаре, Милке и Руже, његових поноса, пола суда топле пенушаве течности.
– Пи’, Жућко – готово му је тепао, халапљиво нагнутом над полураспуклим дрвеним ваганом, који је домаћица однекуд донела, и мазећи после његову још од млека наквашену њушку.
Пипајући под прстима, на полици где није допирала сијалица, у подруму је пронашао ланац и под шупом, уз дирек, привезао створењце.
– Па мали је, не везуј га још – убеђивала га је домаћица, а он је пажљиво кратио кожни оковратник, умеравао, везивао, правио лежај:
– Нека, да не утекне. А и да се на ланац навикава. Тешко је старо куче на ланац да везујеш.
У неколико наврата је, теран ситним Жућковим цвилуцкањем, бос и разгаћен, огрнут само кожухом, излазио у још прохладну мартовску ноћ и умиривао га, готово ушушкавао, на ивици да послуша жену и одвеже га; но, он би и пред вратима цвилуцкао, а у собу – е, па то не иде.
Жућко је до лета израстао као из воде. Длака, испрва глатка и окраћа, разрасла се и уковрџала, уши увећале и оклембесиле. Јаких ногу и снажног трупа, брзо је дорастао до Јеленових колена. Несташан и луцкаст, како то само пас у младим данима може да буде, тешко је обуздавао радост при појави укућана, нарочито Јелена. Скакао би, затезао ланац, падао уназад, пео се уз саденуту сламу, чак покушавао и уз греду. Јелен би га, само дању и на кратко, одвезивао. Жућко би тад трчао од ограде до ограде, од капије до брега, невероватном брзином кружио око Јелена скачући све више, готово му стављајући шапе на рамена, понекад појуривши успут кокош или свињче ако се затекло у дворишту, на шта би Јелен оштро и кратко подвикнуо, а он, подвивши реп, легао пред његове ноге. Стара шарена мачка, пре него што је нетрагом нестала и према којој је Жућко и показивао одређене знаке наклоности, фркнувши, брзо би се успињала на најближе дрво или греду; једном, тек, притешњена и изненађена, оштро је зарила обе шапе у Жућков нос, па је устукнуо урликнувши.
Ноћу је Жућа алком од ланца био прикачен на жици разапетој од капије до амбара. Целе ноћи се изненада чула њена реска вожња, када би се он, онако голем и брз, сјурио за нечим, громко лајући. На тај лавеж, будећи се, Јелен би отварао прозор и громко га грдио, понекад и псовао; у неколико наврата је, дохвативши испод шпорета, насумце бацао цепаницу у мрак, бесан због прекинутог сна. Жућа је, ваљда поучен, помало и зађутао. Чуо се само оштар звук алке на жици. Но, и ти ненадани и привидни сукоби Јелена и Жућка, нису реметили везу између њих двојице. Јелен је са њим делио и вечеру. Ако у парчету меса које би се нашло у јелу не би било кости – Јелен је цело парче одвајао на страну:

– Чува нас он – говорио је домаћици – нéма да нам перушка из авлије фали.
Јутром је Јелен качио ланац алком за дирек, ограничавао Жућков домет под шупом. Отуда би се он оглашавао на сваки шум, на сваки звук капије и улазак страног створа, ретко лајнувши, већ само кратким и оштрим режањем; тек да покаже ко је ту, да се не сме прилазити. Комшијском мачору, који је несмотрено налутао, једним замахом је поломио кичму и бацио на двориште; Јелен га је, кришом и не казавши ником, закопао на буњишту. Ако би далеко брегом и промакао какав пас, довољан је био и Жућков кратак и жесток јуриш, у коме је, сапет дужином ланца, готово и гушио себе у залету, па да престрављени уљез више и не припишава близу.
Године, у којима се још разрастао и раскрупњао, у њему су угасиле ону лудост, онај жар за игром, али и продубиле опакост. Јелен је одавно престао да га дању одвезује, у страху да се неће дати натраг; чак и на вакцинацију га није водио плашећи се да ће тамо начинити покољ; ветеринару, који је на молбу дошао у авлију, Жућа је хтео да покида ногу; Јелену, који је хтео да и сам припомогне, кад га је ухватио, неочекивано и нагло, големим устима и јаким зубима зграбио је руку над шаком, не загризавши јако; у последњи час, да ли јауком Јелена или крајичком свести, попустио је и као кривац повукао се у рупу ископану у слами, одакле се после данима клонио Јелена. Следећих година вакцинација се завршавала тако што је ветеринар, попивши кафу на доксату са Јеленом и домаћицом, исписивао признаницу о извршеној вакцинацији, а домаћин плаћао неучињену услугу.
Нахранивши стоку, Јелен је седао на бетонски постамент под шупом, палио цигару водећи рачуна да му искра не залети тамо ка слами и сену, а Жућа би прилазио и наслањао своју голему главуџу на његова колена и гледао га право у очи. Понекад, Јелену би се Жућкове очи учиниле крмељиве – прстом или ивицом мантила, који је облачио идући у шталу, пажљиво би му брисао очи и мрмљао:
– Е, мој Жућко, ко ће од нас двојице пре да изнемогне?
Жућко би, понекад баш онако људски, дубоко и готово саосећајно, уздахнуо. Наслоњен на колено, нетремице гледајући Јелена, ипак је, слухом и инстинктом, пратио све по дворишту: од ласте која би, брза и плаховита, често улетала под кров шупе хранећи млађарију у гнезду слепљеном на греди; певца, који би шушнуо иза угла; људе који би промакли путем пропратио на трен скренувши поглед од газде. На неке би, само њему знаним разлогом и мукло, тек да Јелен чује, и зарежао.
– Знам, баксуз је то, мој Жућко, знам – гасио би сагласно цигару Јелен мрсећи прстима његову гриву или у шали ломећи голема псећа ушеса, које би овај, у таквим тренуцима, напрегнуто подизао увис.
Муву би, изненада, муњевито, главом са његовог колена, клоцнуо у лету.
Јелен је и даље остајао онај стари, упркос годинама које су, тек незнатно, савијале његов дебели и јак врат унапред; снага му је, можда и неосетно, помало копнила, али је остајао истрајан у својој правичности, својим мерилима и законима: Ласту би, с јесени, са препуњеним колима жутих кукурузних клипова нагонио околним заобилазним путевима, оглушујући се чак и позива домаћина да ту, пред њима, пресече колима преко њихових њива до пута; преко његовог имања могле су само птице.
– Вала – коментарисали би сељани увече окупљени око казана смештеног под надстрешницом сувоњавог Ристе Илијића – не зна се ко је гори: он ил’ оно његово кучиште.
– Море, тако и трéба – слагали се ретки. – Ко својé не чува, туђи му мање чувају. Људи умéју да буду стока.
Разговор о њему замукао би када би се он, уз шљиваке, кад понамири, напоји и истимари стоку, примицао казану. Бирао би пошироки равно пресечен трупац и седао, ближе огњу из казана: старост је већ хладила плећке; ракија била ближе, на дохват.
Загледани у пламен који је лизао из отвора казана, коме су врата, ионако непотребна, отпала од силних ложења, из којих су се некада у налетима ројиле искре, прлиле најближе и гасиле у висини – отезали су момачке и ловачке приче, ратне недаће и свадбе, болештине и пијанке; у утихнулу ватру понекад гурали незрео, још млечан, кукуруз и пекли. Однекуд би, често ненадано, стизало и ракијско мезе: печена паприка у сирћету и уљу, тврд преврео овчији сир из чаброва за зиму. Около се гасили прозори и смиривао лавеж по сокацима, а они су и даље, често поднапити, седели уз жар који је трнуо и потезали, док их сан или ракија не савлада.
– Што бре, Јелéне, не донесéш мало сушенице, да притиснемо ову ракију – једне вечери се касно огласи домаћин Риста, знајући да је Јелен имао свињокољ неуобичајено рано: уштројени вепар, нештедимице храњен, толико се нагојио и престао да једе.
– Па и да донесéм – невољно се сагласи прозвани – али сушенице уз ракију не иду, нéго уз вино. Кад оберéм и преври, éво и једно и друго.
– Море, немој – заплитао је језиком Чедомир Микић, сваковечерњи последњи одлазећи гост, за кога нико није знао како погађа узаном путањом од асфалта до његове куће увучене ка потоку. – Чувај да има за тéбе и оно твојé кучиште. Што да ми једéмо, кад може оно!
– Знам ја где су – огласио се охрабрен ракијом Филип Илић. – Сам ћу да идем по њи’, ако дозволиш.
– Иди – сложи се Јелен – ако те Жућко пусти, донеси.
Тад се дигао са троношке сувоњави Ђорђе Марковић, звани Кравља Бабица, кога су, газећи поток и трчећи уз излокане сокаке, будили и у по ноћи готово сви сељани, терани тешким ноћним тељењима, у страху за исход. Но, није Ђорђе Кравља Бабица био чувен само по томе: са некакве две бакарне чудно савијене шипке тврдио је да свуда може да нађе водену жицу, поправљао мање кварове на сеоским млиновима чекићарима, уштројавао мршаве свиње и обесне вепрове, ројио пчелиња легла, гледао понекад и у шоље доконим сеоским домаћицама – радије све него да, често гоњен виком своје вредне жене која је готово и трчала путем ка њиви, тамо и оде. Често би и домаћин, код кога би га намирисала излазио пред врата и, док је Ђорђе вируцкао иза фиронге, уверавао љуту Ђорђеву домаћицу да га није од синоћ ни видео.
– Чика Јелéне, кол’ко дајеш да ти ја Жућка доведéм овдé на ракију?
– Море, не играј се бре, Ђорђе – одврати Јелен помало зловољно, не окренувши се. – Немој да одговарам за тéбе као за човéка, да ме сéцају по ветеринари и по милицију.
Ноћ је, облачна и свежа, увелико већ хладила ракију у жбану; у котлићу под сиском истицала, све тањим млазом, патока; далеко, од Кусог потока, допирао шапат младих борових засада. Жар је, изгрнут из ложишта напоље, још светлео около кад се из мрака, пазећи да не угази у врућу кашу просуте комине, која се тромо сливала ка шанцу, појавио Ђорђе водећи мирно Жућу на ланцу.
– Ево ти га, чика Јелéне, да се сам кући не враћаш.
Жућко је стајао машући репом газди, кривећи наизменично огромну гривасту главу.
– Је л’ тако, Жућко? – рече опоро Јелен узимајући ланац из Ђорђевих руку – Је л’ тако, кућо моја?!
Замичући низ шљивак ка дому, са Жућком који је тешким кораком каскао по лишћу застајкујући и вукући Јелена у страну запишавајући стабла, гране су му, невидљиве од тмине, дотицале, кривиле, обарале шешир; у једну, голему и чворновату, лупио је главом, посрнуо, готово сео пипајући огребано чело, које је Жућко, повративши се и умотавајући га ланцем, упорно покушавао да му лизне.
– Стани, чуваркућо моја – мумлао је Јелен придржавајући се о његова широка и јака леђа. Придигавши се, обухвати га оберучке под стомаком и с напором издиже његову тешку псећу телесину скоро до висине рамена; у носу, у устима, помешан са ракијом, осети његов топли псећи дах. Једва се, од тежине и неке изненадне тешке обамрлости, одржа на ногама захватајући боље само десницом кудраво топло големо псеће тело, док је левом омотавао и везивао на кратко ланац за грану.
Тешким и тромим, као пијаним, клижућим ходом спуштао се Јелен низ шљивик, низ већ росно лишће по израслој отави, придржавао се болним длановима за бодљива шљивова стабла, заносио, не окрећући се горе, где се у ропцу, последњим кратким трзајима, смиривало виснуло Жућково тело.

Радиша са друге обале (Радиша Драгићевић, На другој обали, Библиотека „Крајински књижевни круг”, Бор, 2006)

Недељко Богдановић

У већ знаменитој библиотеци „Крајински књижевни круг” појавила се и књига прозе Радише Драгићевића На другој обали. У завршној припреми текстова на дијалекту, за што би, по моме мишљењу, боље било рећи „на језику завичаја”, аутор ми је с поверењем доставио своје приче, ваљда због мога занимања за народне говоре, да их прочитам и проверим. Тако сам се и ја уврстио у рецензенте, иако нисам никакав књижевни критичар, те сам и сугерисао аутору и издавачу да књижевну страну ових приповести треба да повере другом, за тај посао поузданијем лицу.
Драги Радиша,
Одмах да кажем – ја све твоје радове, па и ове, читам из душе и није ми могућ неки службени однос. Вероватно то долази због сличности прилика које овде препознајем, а у себи носим из сопственог живота (дома, села, завичаја…). Ја, дакле, не могу бити хладан, па ни промишљен критичар (то никада нисам био, а поготово сад!), јер сам „у ватри” збивања. То је за тебе добро јер успеваш да ме окупираш, али сам ти од мале помоћи, јер поглед на твоју прозу самеравам према себи, а не према књижевности, и култури, којој треба да твоје књиге припадну и да се одговорно сместе на право место. ево, пог– ледај како то смушено изгледа кад хоћу да будем „треће лице”, кад нудим „неутрални исказ”.

Касније сам ипак морао нека сазнања формулисати у следећи текст:
Под руком су ми била два циклуса Драгићевићевих прича. Оба имају завичајну тематику, припадају истом типу приповедања, само се у једном циклусу (Огледало, Дар, За резил, Распеће, Скоруша, Татица, Чума) то приповедање чини на локалном језику Тимочана, а у другом (Зла срећа, Таса Пертле, Жућко, Гром, Шваба, број рада 731790, На обали, Златна рибица) на књижевном српском језику.
У причама првог циклуса Радиша Драгићевић наставља са испитивањем могућности да се прозна структура организује на регионалном језичком изразу. Тај израз по правилу је сликовит и одликује се одступањем од стандардног књижевног језика. У Драгићевићевом случају то је једна подваријанта тимочког говора, са сектора Књажевац– Зајечар, али западно од Тимока. Он ипак нема драстичне дивергенције које има његов источни сусед, те је разумљивији и мање упућеном читаоцу. А то одступање, није умањење неких вредности књижевног језика свођењем на локално, већ прираштај оних вибрација које за сваког од нас има звук и смисао матерњег говора, који се губи кад се тај језик дигне на степен званичног, наученог.
Разумљиво, регионална проза нема само регионални језик, но је нужно да има и регионалну тематику. Овде имамо ретроспекцију на детињство и младићство, на једно време које је и историјски и литерарно већ напуштено. То носи своју драж, али и тражи извесно посвећење. Таква проза често је на граници да се извргне у своју супротност. Били смо сведоци кад аутор (овде није реч о Радиши) прича елегичну причу из завичаја, а публика се смеје језичким изразима дијалекатске боје које доживљава као карикатуру. Драгићевић још увек успева да одржи тон: да се прича конституише од психолошких момената доживљаја, а не само од језичких облика, од граматичких одступања, или само од разговорне синтаксе. Тај доживљај је најчешће сусрет интимног и општег, идеализованог (очекиваног) и стварног, сеоског и градског, и по правилу је болан.
Много је за то примера на странама Радишине књиге, а ја наводим само један из приче „Огледало”:
„Дрт сам с`г већ: и децá ми одáвно огледáло прерáсла. Проз мéне прошлé гóдине и љýди, мýке и áле, невоље и рáтови, болечúне и мрећá. Стáрци одáвно на Дел у бељýшку лéгли: мáти под јéлку, уз баштý, домаћúна, занáвек заспáла. Низ поље и брéгови многе прóлети пуцáле, млоге се јесéни свýкле; лик се и на земљу променúл.
Ми се по вáроши растурили.
Дрт сам за сýзе, а срце отврдéло, ал се понéкад око замýти, и поглед утéкне уз урáсле кóсе од Дубрáву, на Трап и Овчúбабу, на одáвно нелáстрене гранúце и дуњцú дивјú и дрáке, где још сáмотан јáстреб клúкне, ел млáзњак по нéбо, од брег на брег, нáкратко, остáји прáв и свéтал бéли трáг.
Трáг из неки бољи и нови, туђú светóви.”
Иако на Радишине приче на завичајном језику треба гледати пре свега као на литерарни резултат, не може се избећи једна њихова особеност која се наслања на сличне тематске (рекло би се социјално-историјске) кругове који захватају источну Србију више него друге културне регионе. Основу тих прича чини распад породице, судбинска подела на део који пропада, заједно са временом и потпуно, и односима у томе господаре подједнако силе митолошке колико и силе социолошке, и на део који живи далеко од родне куће, у новим домовима и околностима, које Радишина прича тек местимично дотиче, иако их избећи не може. Да бисмо схватили нови, треба најпре да одболујемо старо, а оно је још доста јако, бар за генерацију којој аутор припада. Ту је Радиша у друштву са Слободаном Џунићем (с његовим Миџорцима и њиховим паганским осећањем живота), а затим и са Драгославом Манићем (који наспрам Радишине Самотиње, има збирку Самовања), па и са Вучићем, који такође понекад јаукне: „Нисмо побегли, за нама иде остављена шума…”.
Понавља се осећање тегобе и мучнине коју читалац има у сусрету са Драгићевићевом прозом завичајне тематике и локалног израта. Оно о чему се прича претешко је (и у животу и у причи). Али, као да је то родно поље његовог приповедачког ангажмана. Или он ту види најјаче мотиве, или носи неки лични непребол кога се исписивањем занимљивих и потресних страница ипак тешко ослобађа. Некад се говорило да уметност ослобађа, а ја кад Радишу читам имам осећање да њега можда и ослобађа, јер он своју муку обликује у причу и преда читаоцу, али сам се као читалац скоро редовно осећао више узнемиреним него намиреним. Између писца и читаоца чврсто кореспондира осећање трагичности живота самог, нарочито на плану породице.
Ако се једном буде правила историја литературе која говори о судбини породице у другој половини двадесетог века, Радишине књиге би у томе морале имати значајно место. Похвално за аутора, а поразно за моју генерацију која је мислила да ствара ново, а није видела да тиме руши старо. Ми који смо вређали своју мајку јер смо веровали да је у свету, изван родне куће, све лепше и боље, већ плаћамо своје заблуде. Кад бисмо бар неком били за наук.
Оно што после читања ових прича читаоца оставља мало незадовољним јесте питање климакса. Читалац очекује да се прича заврши у складу са основним тоном (а он увек наглашава трагичан крај). Негде пред крај, међутим, набој се расплине, стварност исплива, а прича се претвори у разблажено причање, или сказ. Или причу треба прекинути раније, тако да одгонетка остане читаоцу, или јој обезбедити завршну драматику тако да читалац прихвати најјачи утисак.
У завичајној прози Радише Драгићевиће има финих појединости, сликовитих израза, ефектних запажања, има обиља потресних ситних драма. Он је опсерватор са урођеним смислом за појединост. Све што око види, што ухо чује, рука запамти или срце наслути, постаје литерарна чињеница. Иако често пише у првом лицу, јер та позиција наратора овогућава исповедну структуру, Драгићевић поседује завидну вештину да створи лик и то са мало језичких елемената. Он слика интимну, кућну атмосферу, али у тој личној драми читалац препознаје и друштвену стварност, и породично окружење, и индивидуални став, и време и простор у коме се ствара доживљај и обликује казивање. Избор ситуација је често елегичан, благ, а исход најчешће поразан, каткад стравичан. Читалац овде не може а да не саосећа, а то је висока мера рецепције.
А што се завичајног, локалног, дијалекатског језика тиче, кад год сам, иначе, покушао размишљати о стварању на нестандардном, некњижевном језику, питао сам се:
Kojи су то разлози да се прича казује језиком завичаја?
Да ли то тражи тематика (у ком случају ми се јавља потпитање: јели могуће то исто, а довољно успешно испричати и књижевним језиком, јер ми је одавно познато да сам језик није довољан да нека проза буде успешна. Ако је прича уметнички резултат, она мора то бити на било ком, и каквом језику, а ако то није, језик је не може одбранити!);
Да ли је то императив који аутор трпи под притиском доживљаја који не може да избаци из себе другачије но да га исприча родним идиомом (и тако га се ослободи);
Да ли постоји нешто што се мора рећи језиком завичаја, јер је књижевни језик (иначе стандардизацијом издигнут и поопштен до степена када се мора прихватити као вештачки производ?!) за то превише груб, универзалан и тако постао више одраз главе него израз душе;
Да ли се тиме повећава драж казивања, успоставља присан (или дистантан однос читаоца и приче, па се читалац (онда) с више енергије предаје причи;
Је ли причање (уметника) на дијалекту (на народном говору) иманентан или изнуђен поступак?
Сва је прилика да су питања сувишна, и да су она толико оправдана колико: зашто се нека прича осмишљава језиком, а казује речима и њиховим комбинацијама. Па како ће иначе, ако је прича?! Дакле, нема одговора: зашто локалним језиком колико и: зашто језиком, уопште.
Уз оволико питања мало поразно је деловао сусрет са другом скупином прича, где такође препознајемо завичајност, тематску блискост, сличност доживљаја, (скоро) истоветну структуру приповедања… Како све то разумети?! Други језик, али је прича иста. Па зашто онда два типа казивања?!
Опет питање, сувишно за доживљај приче. Као кад би се питало зашто крава муче, а голуб гуче. Али, можда и није тако. Јер, није могуће да крава и муче и гугуче, а гугутка да гугуче и по мало муче. А како онда писац може обе?
Па, може, јер је највероватније да то за њега није обе, није двоје, већ једно, само у различитој боји.
Његова прича, иако мало необуздана, као код сваког рођеног приповедача, гради се на нескладу, на расцепу, на отклону, скоро на сукобу, на дисхармонији између пожељног и стварног, са јасним сазнањем да је животна логика – логика судбине и да ту човек мало може. Човеково је да истрајава, а ту му је највећа подршка у моралној вези са околином. Али, највећа вредност се ипак постиже кад човек постане (и остане) свој, кад буде човек и кад оно што чини, чини упркос. Зато аутор не осуђује, само дубоко саопштава, узбудљиво и потресно. Јер, ко уме да чита, у своме ће животу наћи адресе за многе Радишине записе душе и преписе времена.
Па ипак, човек није сам, и само у односу на свет може остварити сопствену меру среће. Отуда, као и да нема личне судбине која би била независна од окружења, од рода и порода, од предака и потомака, од суседа и пријатеља, па и од непријатеља и неистомишљеника.
А кад изда историја, поредак, идеологија; кад се обезвреди вера и школа; кад падне цена поштењу и правди; кад те оставе и Бог и људи, кад способност за рад уступи место лукавству за сналажење, кад чељад из сеоских домаћинских кућа постане бројка на бироу или армија бадаваџија на тротоару, кад радник постане шверцер и то са лепом перспективом да израсте у криминалца, кад је бољи отац онај ко је способнији да обезбеди луксузнији живот, а боља прилика момак са јачом марком кола, кад духовна вредност човека значи мање од допадљивости његовог тела – можда се не треба чудити што и песма и прича добијају неке своје нове, конјуктурне, примитивније, суровије, али зато пробитачније видове. Онда се праве, гледају и награђују филмови у којима је основна тема насиље, певају песме у којима се банализују и најсвечанија људска осећања, награђују књиге у којима се политизује апсурд.
Радишина књига није од те сорте. Она и кад је најцрња, остаје светао спомен човекове снаге, доброте и трпељивости.
У светлу помодарске, политизоване и неискрене литературе, какву производи наше време, награђивање једне књиге каква је Радишина проза На другој обали, без баналности и суровости (осим оне и онолике која је одређена судбином и животом), са чистим осећањима исказаним исповедним тоном, са дубоким и искреним проживљавањем трагике живота, делује чедно, људски, одано, скоро – невероватно.
Хвала онима који су ову књигу проценили и наградили, и благо читаоцима који ће је прочитати. Радиши, свака част и поштовање.

Благо скрајнуто у Крајини (Радиша Драгићевић, На другој обали, Бакар, Бор, 2006)

Драган Радовић

Дешава се да се у малим срединама, код такозваних ad hoc издавача, објаве врeдна пажње дeла. Дешава се да у том заобилаженом свету живе и стварају „озбиљни” књижевници чији значај једва да прихвата баш та забит у којој бораве. А управо се ти и такви писци свим својим стваралачким бићем ослањају на завичај, претачу га у своја дела да би, кроз дијалект који нестаје, кроз форму добре, старинске нарације (коју све више потискују нео, пост, хипер, пара и ко зна какви све стваралачки проседеи), сачували од заборава ону архаичну, тешку и меку душу сељакову (која такође нестаје).
Нажалост, не дешава се често да се тим књигама и таквим књижевницима да мало места у престоничким часописима, у лексиконима и медијима. Можда би требало да се велики издавачи, растерећени оних вануметничких разлога, мало више посвете писцима из сенке, да се око њих лобира, да их има на сајмовима, промоцијама и у каталозима. Пут до озбиљних и ауторитетних издавача и треба да је трновит. Нису лако перјанице наше савремене литературе на књижевној мапи Србије поносним словима уписали имена Ниша, Лајковца, Краљева, Ужица, Врања… Славу овим градовима проносе, ипак, прeстонички издавачи. Ретки су обрнути случајеви вредни пажње. Ми указујемо на један.
Код малог издавача, у малом граду, тамо негде на другој обали књижевности, заклоњена од литерарних ветрова, струја и токова, појавила се у Бору крајем 2006. године књига приповедака Радише Драгићевића „На другој обали”. Темом ослоњене на Источну Србију, радњама смештене на средокраћи између села и града, ове питке, врцаве, сочне, животом испуњене приче враћају читаоце у оне ране седамдесете године минулог века када је вредело бити обичан човек, када су се великим темама бавили привилеговани, велики и важни; када је малим људима остављан мали живот чијом су матицом текли родитељи и деца, жене и мужеви, њиве и мал, рад и вајда…
Било да пише о дечачким успоменама, о ускопиштеном, скорелом крајинском сељаку, било да употребљава говор завичаја или умивену, стандардну реч, Драгићевић нештедимице излива сокове нежности, топлине, исконске, поштене и добре сељакове душе, наивне у давању и суздржане у прихватању.
Апокалиптичко, претеће упозорење „Пре него што нестанемо”, што је наслов првог дела књиге, као да доноси аманете, опоруке, претње и клетве којима би да се, пре него што ишчили из колективног и личног сећања, у запис оставе (кроз локални говор који претежно служи за спрдњу и за потврду неучености и неукости) приче о малим људима („Патња”), малим стварима („Огледало”) и малим догађајима („За резил”).
Радиша Драгићевић вешто гради причу, раслојава нарацију, са осећајем сенчи, зналачки нијансира и смишљено организује приповедачка средства. У његовим, на доброј веселиновићевској традицији базираним причама, нема сувишних детаља, нема некохерентних, себи довољних епизодних висуљака. У њега су и фабула и ликови, и емотивни набој, и дескрипција и нарација, и лексичка и синтаксичка апаратура укомпоновани у ненаметљиву и питку целину. Његова прича делује једноставно; лако се чита. Ипак, приче не припадају оној врсти анегдотских, праволинијских цртица. Драгићевићева приповедачко чуло верзирано је да визира крајолике, објекте и портрете, да питорескни крајински колорит посматра радозналим, узбуђеним, отвореним оком и да по виђеном поспе оне косе, западне, сеновите зраке који издужују обрисе, мешају одразе и са белине папира, где их зауставља приповедач, буде продубљене и пречишћене осећаје зачињене сетом и носталгијом. Било да пише о сељаку на њиви, о сељаку за стоком, сељаку са занатом, било да пише о односу сељака према употребним предметима, према дрвећу и биљу, према раду и берићету, Драгићевић не да оној увреженој идиличној слици села да провири.
Драгићевићевим причама посебну драж даје упорна и постојана старинска сељакова душа. На њу се намакла паганска омча уз коју се увија тешка тежачка свакидашњица, за њу се придржава исконска снага која не да јунацима ових прича да поклекну. У тој се, на старо ослоњеној архетипској колективности, налази оправдање и за комичну наивност, за осветољубиву, иронијску заинаћеност, за неприлагодљивост и неприхватање новотарија.
Наизглед различита, а сасвим у духу и наслова и прича из првог дела књиге, стоји прича „Чума”. Сачињена од веровања и празноверица, од митова и гатки, од магије и маште, она се примиче оним областима фантастике где се сусрећу стравично, утопијско и магијско, где се на једном месту, обавијени маглама српског и словенског пантеона, назиру странице Алфонса Додеа, Едгара Алана Поа или Габријела Гарсије Маркеса са његовим мистичким реализмом.
Ако смо у првом делу књиге препознали сенку апокалиптичног, одраз претећег безнађа и жала за несталим, у другом делу названом „Из тамних, ноћних возова” налазимо исту атмосферу, исти тематски круг, исти приповедачки поступак. Битна разлика је употреба стандардног језика. И овде као и у првом делу књиге долази до изражаја Драгићевићева китњаста, разуђена, стилским фигурама богата реченица, улепшан, биран, чистотом израза оплемењен језик, те народска, прецизна, јасна, тачно употребљена реч – метафорична, пажљиво тражена, марљиво коришћена. Приповедни ритам, језичка мелодија, наративно пулсирање у функцији су приче, у сагласју су са темом, са ликовима и са атмосфером кoју граде. Било да је писана у првом лицу, где се догађаји ломе кроз призму наратора (главног јунака), било да је писана у трећем лицу, где свезнајући, невидљиви јунак ређа догађаје, описује и оцењује – у оба случаја, дакле, у први план избија изоштрено Драгићевићево перо. Овде је језик ствар одабира, промишљене пишчеве одлуке и жеље да се, уз остале елементе нарације, израз уобличи, ствар именује и опише, карактер дочара, а она метајезичка димензија прича на одговарајући начин истакне.
Драгићевићевом приповедачком вјерују припада наглашена склоност ка поенти, ка завршној слици која мирну, рустичну и рустикалну причу последњом сликом (најчешће завршном реченицом) узбурка, како би се исказано окренуло, е да би се преиспитао створен утисак, не би ли се посумњало у оно у шта су актери до тог тренутка били убеђени („На другој обали”).
У пост и нео тенденције тако популарне у нас тешко би се нашло места за Драгићевићеву прозу. То свакако не шкоди овим остварењима. Без обзира што се ослањају на добру традицију српског реализма и на прозу седамдесетих године прошлог века, чију су славу пронели Драгослав Михаиловић, Видосав Стевановић, Милисав Савић, да поменемо само неке, ове приче потврђију стару тезу да добра остварења не зависе од припадности одређеним поетикама. Напротив, вредност приповедне прозе почива на усклађености израза, тематских оквира, наративних техника, с једне, и способности аутора да одабере, измири, уједначи и усклади све елементе приповедног израза. Чини се да је Драгићевић у добром делу успео. Његове приче су зато занимљиве, слојевите, складне, динамичне, речите, језички умивене, духовите, способне да насмеју и растуже, да разгале и заболе, да прену и замисле. Оне свим бићем припадају књижевности. А кад су већ ту, кад су изборили часно место достојно угледних аутора, издавача и читалаца од стила, када већ могу бити на ползу посленика писане речи, када су већ пуштене низ матицу књижевности, онда се могу допадати или не, могу се хвалити и кудити, могу се поводом ових прича отварати расправе дијалектолога, етнолога, антрополога, психолога, социолога, књижевниих критичара, хроничара сваке врсте…
Кад све то могу, приче Радише Драгићевића више од свега треба да буду представљене у престоничкој периодици, на сајмовима и промоцијама, без обзира што се име издавача и град у коме живи и ствара овај писац једва и познају на књижевној мапи. Или се бар, без овог писца не познају.
(преузето из: Савременик, 149– 150–151, Апостроф, Београд, 2007)

Водич за читалачку авантуру

Драгана Јовановић

Деца данас имају велики избор књига да читају из задовољства, а не само из обавезе према задатом школском програму. Али, није увек било тако. Дуго једноставно нису постојале књиге написане само за децу, која су, ако су уопште умела да читају, морала да се задовоље књигама басни или легенди намењеним одраслима. Касније су се појавиле школске књиге за учење граматике и правилног писања речи. Пре око 250 година почело се са штампањем буквара, песмарица и бајки за децу. Постепено су се појављивале приче о животињама, приче о пустоловинама и други жанрови да би се коначно дошло до свег овог лепог и разноврсног богатства које се може пронаћи у књигама намењеним деци.
Библиотеке се данас, у ери компјутера, компјутерских игара, телевизије и других медија, сусрећу са све већим проблемом. Више није проблем то што нема илустрованих књига и књига за децу уопште. Има их. Сасвим довољно. Међутим, не само наше, већина дечијих одељења данас суочава се са сличним проблемом: како постати прави конкурент свим расположивим медијима и њиховим садржајима, чиме то заинтересовати своје младе чланове да редовно долазе у библиотеку и временом постану прави читаоци. Направити правог, пасионираног читаоца од тог малог корисника који библиотеку упознаје први пут на Дечјем одељењу, није лако; то захтева пре свега љубав према деци и, наравно, љубав према књизи. Зато се рад Дечјег одељења непрекидно мења и прилагођава својим члановима.
Отуда би инспирација за рад дечјег одељења библиотеке свакако морала бити мисао Иве Андрића из приповетке „Књига”: … реч је о другом страху… реч је о детињском страху… реч је о оним ситним, невидљивим а судбоносним догађајима који често ломе душе тих малих људи, које ми зовемо децом… … дечак је толико пута мислио на тај третутак кад ће и он смети да оде, у одређени дан и сат у недељу да из те књижнице узме на читање неко од оних илустрованих дела које је гледао код старијих другова… Поред основног посла чувања и издавања књига, Дечје одељење наше библиотеке покушава да укључи младе читаоце у своје програме и садржаје, у стварање и одржавање једне добре, позитивне атмосфере прожете љубављу према књизи, а све у циљу подстицања читања, образовања, али и забаве најмлађих корисника.
Дечје одељење Народне библиотеке Бор од пре две године има свој свакодневни забавно-образовни програм: играонице, цртаонице, филмски програм, радионице и Малу школу другарства. Тако смо „на своју страну” успели да придобијемо нове малишане који би, после сваког програма, понели кући бар једну књигу или сликовницу. Наши чланови често долазе, а да нису унапред одлучили коју ће књигу читати. Има и оних који нису сигурни шта би читали, али воле да сами претражују полице и нису увек расположени да од библиотекара прихвате савет приликом одабира књига (иначе, Дечје одељење Народне библиотеке Бор је одлично организовано; ту је све подређено детету, све су полице видно и једноставно обележене, нове књиге су уочљиво изложене, све је излепљено постерима који упућују на актуелна издања).
За такве, али и све остале наше чланове, библиотекари Дечјег одељења Народне библиотеке Бор (Весна Јовановић и Драгана Јовановић) направиле су специјално „помагало” у сналажењу међу полицама – тзв. Жаркин (жирафа Жарка – наша маскота) Водич кроз књижни фонд Дечјег одељења Народне библиотеке Бор.
Водич је предиван каталог књига, препун илустрација, који на занимљив и свакако забаван начин, уз много слика, а са мало речи, препоручује деци књиге за читање. Он неодлучнима представља књиге, сликовнице и часописе за предшколски и школски узраст (до 14 година), домаћу и страну књижевност, а и књижевност на страним језицима, помаже у сналажењу у фонду за адолесценте (наш тзв. А фонд), посебном фонду и референсној збирци.
Уз разне смешне и интригирајуће апликације, Водич садржи кратке садржаје књига, интересантне податке о животу писаца, и мноштво занимљивости о хит књигама и разним другим стварима које могу занимати децу до 14 година. Водич је направљен тако да се може стално мењати и допуњавати. Тако је од десетак спојених картонских страница, временом настала позамашна књига.
Није га било једноставно направити. Међутим, труд се заиста исплатио. Када онима који су дошли само да врате књигу, а да не узму другу, онима који читају само школску лектиру, онима који желе да читају, али воле сами да одаберу, предложимо да прелистају Водич, то сасвим сигурно „уроди плодом“. Дете изабере књигу коју је видело у Водичу, и касније и само бира изграђујући свој читалачки укус.
На последњој страни Водича прилепљене су празне коверте у које деца остављају „писма Жарки“, тј. нама библиотекарима, у којима ми често проналазимо корисне предлоге, разне идеје, али и оно што нам је најдраже и што нам сваки пут измами осмех – похвале.
На нашем Дечјем одељењу, осим Водича кроз књижни фонд, постоје још и Водич кроз забавно-образовни програм, као и албум – споменар који смо, опет на предлог наших чланова, назвали Жаркине звезде. И наравно: два насмејана лица, увек расположена за игру и разговор, за тумарање међу полицама, и увек, увек у потрази за добром књигом.

Заштита приватности корисника

Драгица Радетић

Јавно и приватно, међусобно се разликују, супротстављају, прожимају, а понекад и преклапају. Граница између њих није увек видљива, ни чврста и често се помера. Бити јаван значи бити отворен, свима доступан, нескривен, за разлику од приватног чије је одређење супротно.
Метафора да јавност има очи указује на то да јавност све жели и може да види. И док јавности живост даје чуло вида, у окриљу приватности живахнија су друга чула, због чега је у овом простору и већа осетљивост, а са њом и чешћа рањивост, емоције снажније. Ту смо онакви какви заиста јесмо, то је средиште и уточиште нашег живота. Простор сваком појединцу драгоцен. Зато неповредивост овог простора има изузетну важност.

Приватно у јавним библиотекама

И јавно и приватно су историјске категорије. Слободан људски ум који је био идеал ренесансног доба у 18. веку, веку просветитељства, постаје покретачка снага друштва ка његовој демократизацији и остварењу сна о праведности, слободи и једнакости свих. Просветитељска идеја којом се повезује знање и слобода појединца са демократијом друштва оживљава у настанку и развоју модерног, јавног библиотекарства.
Кључне речи које се данас користе у библиотекарству су јавне (народне) библиотеке, јавно знање, јавне услуге… Предност се даје јавном у смислу отворености и слободног приступа свих који јесу или могу бити корисници библиотечких услуга, доступности библиотечке грађе и несметаног протока људи, идеја, информација и знања. У том контексту се говори о јавним библиотема, као установама отвореним за све „без обзира на њихову старосну доб, расу, националност, религију, културу, политичку припадност, физички или други недостатак, род или сексуалну оријентацију, или било који други статус”¹.
Отргнуто од јавности, подручје приватности је постепено заузимало место у историји, друштву, а нарочито у животу појединца. У 19. веку приватност добија важност и признање као никада пре тога. Добија просторни смисао и почиње да се негује као животни стил.
Питање приватности у библиотекарству је етичко питање, тако да став који се односи на заштиту и поштовање приватности корисника садрже етички кодекси савремених библиотека, као и Манифест који је донела IFLA 2002. године, преведен на двадесет језика.
Заштита приватности не односи се само на личне податке корисника него и на поверљивост података о коришћењу извора, односно библиотечке грађе, коришћења Интернета, прихватање разноликости потреба и захтева, уважавање различитости…

Лични подаци корисника

Осећај припадности библиотеци корисник стиче при самом учлањењу. Том приликом даје своје личне податке који се бележе у картотеци и похрањују у компјутеру библиотеке. При томе корисник мора бити сасвим сигуран да дати подаци неће бити употребљени ни у једну другу сврху осим за евиденцију и потребе библиотеке.
Осим личних података које пријави сам корисник (име и презиме, занимање, године старости, адреса и телефон), захваљујући сталним контактима и комуникацији са корисником, библиотекару су доступне и друге информације: од које године је корисник члан библиотеке, који су му омиљени аутори, жанр, који су му критеријуми за одабир књига, да ли је одговоран у поштовању рока за враћање позајмљене грађе. Прикупљене информације о кориснику чине његову кратку биографију која може бити корисна библиотекару за брже и успешније пружање корисничких услуга. Тако библиотекар и сам постаје корисник прибављених података, а корисници на овај начин индиректно учествују и доприносе раду библиотеке.

Поверљивост о коришћењу грађе и коришћењу Интернета

Људи читају из различитих побуда: из потребе, забаве или доколице, због образовања, добре информисаности, личног развоја или слободног времена. Има оних који читају свуда, у аутобусу, у парку, на плажи, у чекаоницама. Свако ко је икада читао негде на јавном месту вероватно није могао побећи очима неизбежног радозналца који вири у оно што он чита, било да је то књига, новине, часопис или нешто друго. То углавном нервира читаоца, утолико више ако није у прилици да умакне туђим очима.
А зашто људи воле да знају шта други читају? Ако је веровати реченици: „Реци ми шта читаш , рећи ћу ти ко си”, тачан одговор је, из потребе да се други боље упозна, да се завири у унутрашњи простор друге личности како би се о њему открило више од очигледног.
За разлику од нечитача, који заиста не читају, али се показују са књигом јер желе да оставе позитиван утисак на друге користећи књигу као залог своје памети и високоумља, за праве и страствене читаче читање је део њихове приватности.
„Читање је једна од саставних навика појединачне интимности којом се читатељ упућује себи сопственим мислима и осећањима, у самоћи и тајности”, истиче француски историчар Филип Аријес, зачетник писања историје приватног живота.²
Позајмљивање библиотечке грађе искључује доношење суда о томе, недобронамерно коментарисање или недопустив подсмех библиотекара. То би више говорило о неуљудности и недостатку професионализма библиотекара него о кориснику и његовом недостатку укуса.
Подаци о позајмљеној библиотечкој грађи, уколико се дуже чувају у евиденцији библиотеке, могу се користити само у циљу бољег познавања потреба и интресовања корисника, а самим тим и ефикаснијег пружања услуга.
У библиотеци, месту сусрета различитих интересовања и укуса, неопходна је поверљивост о томе шта ко чита, као и о коришћењу, претраживању и одабиру информација са Интернета. Поверљивост води ка узајамном поверењу између корисника и библиотекара.

Уважавање различитости

Индивидуалне разлике међу корисницима у погледу година, занимања, интересовања, способности, културне разноликости, личних особина или пак изгледа, не смеју утицати на појаву пристрасности код библиотекара, која свакако неће остати непримећена од стране других корисника.
Да би се код корисника који уопште није, или није довољно упознат са радом на компјутеру, превладао осећај непријатности због незнања, библиотекар мора показати добру вољу, стрпљење и несебичност у помагању, без обзира на старосну доб или индивидуалну способност учења корисника.
За посебне групе корисника као што су припадници језичких мањина или особе са оштећеним видом или слухом, библиотекари би морали бити додатно обучени, а библиотеци је потребна и посебна опрема за њихово осамостаљивање у тражењу потребних информација. На жалост, већина библиотека у Србији још увек није у могућности да пружи одговарајуће услуге људима са посебним потребама. Утолико више је потребно да библиотечко особље покаже спремност да разуме захтев корисника, и покуша да га, ако не у потпуности, бар делимично испуни или га упути на друге изворе информација или друге установе.
Наплаћивање услуга као што је учлањење, фотокопирање, скенирање, или наплата казне за дуже задржавање књиге, такође може да направи разлику међу корисницима с обзиром на њихову различиту платежну способност. Према Манифесту IFLA-е услуге јавне библиотеке су у начелу бесплатне. Али, пружање библиотечких услуга без новчане надокнаде, могуће је за сада само у развијеним земљама. У нашој земљи ове услуге нису бесплатне. Међутим, да не би мање платежна способност корисника умањила могућност приступа библиотеци и ограничила доступност грађи, цене услуга никако не смеју бити високе. Корисник мора бити упознат са важећим ценовником, а при наплаћивању не сме бити оштећен.

Етичка дилема

Све масовније коришћење Интернета у библиотекама, као последица појаве електронских публикација и ширења електронских мрежа мач је са две оштрице. С једне стране је право сваког човека на слободу информисања и лични избор, а са друге неопходност да се друштво заштити од социјално неприхватљивих садржаја, као што су заговарање расне, верске или сваке друге мржње, насиља, кримогеног понашања, порнографије…
По питању ограничавања штетних садржаја и информација на Интернету мишљења у библиотечким круговима су различита, од заговорника да није допустиво никакво ограничење и цензура до истицања неопходности заштите и друштва и појединаца, посебно деце и младих, од могућих негативних утицаја Интернета.
Овим питањем се бави и IFLA- ин Интернет Манифест: „Поредбројних вредних информационих извора доступних на Интернету, постоје и они који су нетачни, непријатни, увредљиви, као и они који могу да доведу до заблуде. Библиотекари треба да обезбеде информације и друге ресурсе библиотечким корисницима, како би их подучили најефикаснијем и најделотворнијем коришћењу Интернета и електронских информација. Они морају активно да промовишу и олакшавају одговоран приступ квалитетним мрежама информација за све своје кориснике, укључући и децу и младе.”³
Иако се контрола информација коси са основним библиотечким принципом о неограниченом приступу информацијама, библиотекари би код корисника морали развијати свест о проблему поузданости и веродостојности информација, као и њиховој етичкој вредности.
Будућности остаје да се реши питање информационе безбедности савременог друштва и појединца, за сада је то још увек етичка дилема.

Од информације до комуникације

У пракси се показало да се дугогодишњи корисници вежу за библиотеку, као себи присно место, на које не долазе само због потребне књиге или информације, него и због разговора. Понекад је то потреба да се нађе пажљиви слушалац, те се библиотекар нађе у ситуацији да слуша исповест о здравственим, породичним или и другим личним проблемима. Понекад се од библиотекара очекује и савет у вези са тим проблемима. Тада комуникација прелази у неформалну, граница између приватног и онога што то није – осцилира, помера се. Тада је библиотекару потребно доста вештине да комуникацију сведе на званично прихватљивију форму, да кориснику дискретно стави до знања да су то проблеми приватне природе и да он нема право да учествује у њиховом решавању, а истовремено да покаже одређену дозу људскости и осетљивости за другога, како не би повредио корисника. Подразумева се да је сазнање о приватном животу корисника личне и поверљиве природе, што библиотекара обавезује на дискрецију.

Приватан доживљај библиотеке

Успешност рада јавне (а и сваке друге) библиотеке, мери се степеном задовољења корисничких потреба, израженим кроз библиотечку статистику. Тако је библиотека успешнија што има већи број корисника, већи број коришћених књига, односно већи обрт књижног фонда. Оно што се не може изразити бројкама, а и те како је важно, кад је реч о мотиву корисника за поновни или редован долазак у библиотеку, то је његов лични доживљај библиотеке, и себе у њој.
За успешан рад савремене јавне библиоте потребан је одговарајући и уређен простор, богат и актуелан књижни фонд, квалитетна електронска опрема, стручан и професионалан библиотечки кадар, али све то не сме бити лишено људске димензије.
Дакле, приватан осећај корисника, осећај опште пријатности или нелагоде може утицати на збирне цифре којима се исказује успех рада библиотеке. Зато треба имати на уму да крајњи циљ успешне библиотеке нису бројке, које се могу и лажирати, него задовољан корисник. А да би корисник био сасвим задовољан, потребно је да при изласку из библиотеке има не само тражену информацију или књигу, него и осећај припадности, разумевања, поверења и поштовања.

Напомене:
1 IFLA – Инернет Манифест. 2 Историја приватног живота, стр. 136. 3 IFLA – Инернет Манифест. Литерату ра: 1. IFLA – Инернет Манифест, Глазгов, 2002.
2. Филип, Аријес, Историја приватног живота, Т.
3, Clio, Београд, 2002. 3. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2003.

Дајте ми нешто ново

Јелица Живковић

Трагајући за одговором на питање како повећати број чланова, а истовремено свести број незадовољних корисника на најмању могућу меру, Народна библиотека Бор се на разне начине континуирано бави вредновањем пружених услуга и проценом квалитета својих фондова.
У анкети читалаца, коју смо спровели прошле године, 70% испитаних дало је највишу оцену љубазности библиотекара, док је свега 25% исту оцену дало за избор нових књига у библиотеци, чиме је само потврђено оно што смо и раније знали – да је без редовног принављања фондова узалудан сваки напор да се скрене пажња јавности – ни љубазност особља и пријатан амбијент, ни књижевне вечери и трибине, ни редовно појављивање у медијима неће убедити 10% грађана, колико предвиђа минимум стандарда за јавне библиотеке, да се учлане и остану верни библиотеци која често нема жељену књигу. Није лако решити овај проблем: с једне стране, вечити захтев читалаца („Дајте ми нешто ново!”), а са друге, неумољиви финансијери у лику локалне самоуправе који не хају за стандарде и законске обавезе када је у питању годишња принова фондова јавних библиотека. Директор једне општинске библиотеке у нашем округу испричао нам је како је много погрешио када је једном приликом неким лукавством успео да доведе у библиотеку, на сву срећу сада већ бившег председника општине, који је баш зазирао од књига и читања. Тај господин је, видевши полице пуне књига, дрекнуо: „Види, бре, колико књига овде имаш, а стално кукаш да ти купим још, па где ћеш да их ставиш и ко ће све то да прочита?” Тиме је, за његовог мандата, стављена тачка на причу о набавци нових књига, стандардима и законским обавезама оснивача библиотеке. И овај случај, нажалост, уопште није усамљен – напротив, то је слика доста раширеног бахатог односа представника власти према култури која је у неким срединама, особито у провинцији, задња рупа на свирали и ту заиста није пресудан недостатак новца, већ волунтаризам и примитивизам који, као по правилу, увек нађу начина да превагну.
Што се наше библиотеке тиче, стандард од 4500 нових књига и 30 наслова периодике годишње није постигнут, сада већ можемо да кажемо, деценијама и тој чињеници плаћамо данак. Покушавајући да некако ублажимо недостатак нових књига, још пре петнаестак година смо заузели став да треба да се набаве сви наслови које корисници траже, али због ограничених средстава у мањем броју примерака. На крају се тај број свео на свега два примерка, па смо тако добили нови проблем – за неке хит књиге листе чекања су се отегле у недоглед и наши чланови су, разумљиво, опет били незадовољни, а нама је тренутно преостало једино да што прецизније установимо колико бисмо чланова у скорој будућности могли да изгубимо ако пречесто на њихов захтев: „Дајте ми нешто ново!” будемо одговарали: „Жао ми је, нема!”
Ове године смо током десет радних дана у мају на позајмним одељењима Народне библиотеке Бор (одељење белетристике, стручно одељење и дечје одељење) спровели пробно истраживање са циљем да утврдимо проценат наших чланова који не могу да дођу до жељеног наслова. Истраживањем је обухваћено нешто више од трећине (35,7%) свих коришћења у мају, што би требало да представља узорак коме се може веровати.
Следеће, суштинско, питање због кога овакво истраживање вреди радити јесте да ли је корисник добио адекватну замену за тражену књигу, али одговор на ово питање се може добити само ако се непосредно затражи од читаоца, па смо одлучили да га поставимо у оквиру једне шире анкете која је у плану. За сада смо желели да откријемо колико је структура наших фондова одговорна за евентуално незадовољство корисника, које, наравно, може бити изазвано и многим другим објективним и субјективним факторима, често и ван нашег домашаја, а набавка књига је приоритет и обавеза библиотеке.
Анализа резултата овог мини истраживања показала је да најмање разлога за незадовољство постојећим фондом имају чланови дечјег одељења – свега 2,46 % одбијених захтева – и за то постоји више објашњења (већи утицај библиотекара на избор књиге и формирање читалачког укуса, стратегија библиотеке да посебним програмима и кампањама децу трајно веже за библиотеку, мања упућеност деце у издавачку продукцију…); на одељењу стручне књиге 6,9 % посетилаца је одбијено, док је у случају одељења за књижевност чак 14,10 % корисника остало без жељене књиге, што јесте разлог за забринутост ако се узме у обзир да око две трећине наших чланова чита управо белетристику.
Када је реч о траженим књигама које библиотека не поседује, забележено је укупно 24 наслова, а од тога половина на одељењу за књижевност и језик, али је очигледно велики број најтраженијих књига на које читаоци морају дуго да чекају.
Годишње анализе рада библиотеке свакако могу довести у везу набавку нових књига са бројем чланова библиотеке, мада је проблем далеко комплексноји него што на први поглед изгледа, јер на феномен смањене заинтересованости за библиотеку утиче низ социокултуролошких фактора, као и појава нових технологија и медија који жестоко угрожавају вишевековни примат књиге. Ипак, релно је очекивати да ће задовољавајућа набавка нових књига пресудно утицати на повећање броја чланова сваке јавне библиотеке. Ако узмемо у обзир да је у 2006 години у НБ Бор набављено свега 2197 књига, односно 48,82 % од стандарда, а од тога свега 1121 књига (24,9 % од стандарда) куповином која представља најпожељнији облик набавке и једини који омогућава испуњавање жеља читалаца, онда је јасно како се то рефлектује на чланство у библиотеци. Било би сувише једноставно да славодобитно закључимо да с обзиром на тако мали обим контролисане набавке и није велики број незадовољних корисника, јер је чињеница да годинама имамо чланство које броји око 5 % укупног становништва у граду, док стандард предвиђа 10 % – дакле, испуњавамо свега половину минимума.
Неко ће се можда запитати: чему евалуација када ионако не можемо да утичемо на неке ствари? Ми у Народној библиотеци Бор сматрамо да је наша обавеза да радимо све у чему нас материјална оскудица не омета да бисмо сваког тренутка знали где се у односу на друге библиотеке налазимо и да бисмо спремно дочекали нека боља времена, а у међувремену настављамо да се довијамо.

Место библиотека Пиротског округа у свету лидерства

Елизабета Георгиев, Народна библиотека „Детко Петров”, Димитровград

Питер Брофи у својој књизи Библиотека у двадесет првом веку каже: „…Суштина библиотеке је да се нађе у средишту између информације и употребе, између онога ко пружа информацију и ко је користи, и да је успешна библиотека она која управља службама тако да максимално повећа добробит свих који су с њом у вези, пре свега крајњег корисника. Задовољавање потреба корисника остаје суштина библиотечких услуга, штагод друго оне радиле.” Ова дефиниција добрих, успешних библиотека требало би да буде звезда водиља свим библиотекама које имају жељу, потребу и снагу да буду водеће установе у својим срединама, увек на услузи корисника, а самим тим и креатори културног и образовног живота својих средина, добри, технички опремљени извори знања и информација. Подстакнуте снажним технолошким развојем, гомилањем информација, интердисциплинарношћу научних грана, библиотеке би требало да преузму одговоран задатак лидера у свим тим захтевним процесима образовања, комуникације, изградње културних спона, мултидисциплинарности. Све се то од библиотеке очекује, а да ли су та очекивања реална, генерално узевши све библиотеке? Колико једна библиотека у малој, недевољно развијеној средини, привредно и економски сиромашној, може да буде вођа или првак, односно лидер? Да ли и у коликој мери лидерство у библиотеци може да буде оптерећење? И коначно, да се фокусирамо на тему овог излагања – где је место библиотека у Пиротском округу?
Када је реч о библиотекама о којима ћемо говорити, мислим да је најреалније почети с оном народном „Што јужније, то тужније!”. Ипак, не смемо губити наду. Неопходно је посматрати проблем тих библиотека, као и било који други проблем, мало оптимистичније.У данашње време оптимизам је витаминска бомба за опстанак, па га се треба чврсто држати иначе свеопшта конфузија и црнило данашњице брзо освајају. За нас библиотечке раднике и тај „жгољави” оптимизам је често шарена лажа, али ипак је добро веровати у нешто, односно слепо веровати да ће сутра бити боље.
Дакле, оно о чему ћемо причати са дозом „библиотечког оптимизма” су библиотеке у Пиротском округу, који чине четири општине: Пирот, Бела Паланка, Бабушница и Димитровград. Колико једна непрофитна установа као што је библиотека може да живи у малим срединама, економски и привредно слабо развијеним (часни изузетак је Пирот) и да ли она у једном таквом окружењу може да преузме лидерску позицију, односно да постане спона културе, науке и привреде? Одговор је једноставан – силом прилика мора да буде тако. Библиотеке у Пироту, Димитровграду, Бабушници и Белој Паланци не могу да се ослоне на јаку конкуренцију када је реч о другим установама културе у датим срединама. Пирот као центар округа може да се похвали и професионалним позориштем, галеријом и музејом, Димитровград аматерским позориштем, културно- уметничким друштвом и галеријом, а Бабушница и Бела Паланка само домовима културе. Нормално је да се од библиотеке очекује да она покреће и ствара културни живот, да она на неки начин кроз разне културно-едукативне програме креира знање младих, да је библиотека прозор ка комуникацији, реализатор различитих програма, спона која повезује дату средину са околним светом. Вероватно је то тешко бреме за сваку од библиотека у Пиротском округу, и за сваку малу библиотеку, али проста је чињеница да све то од њих очекује управо општина која их финансира (ослањајући се, пре свега, на планове и програме рада), а после и цела локална заједница.
Ако узмемо да је најзначајнији задатак сваке библиотеке да постане духовно-информациони центар, онда је то велика одговорност која се мора поштовати. Ипак сматрамо да, као веома важна ставка на путу ка лидерству, треба да постоји оригиналност у приступу реализације тих задатака, како се не би понављале и дуплирале активности библиотека са другим и сличним институцијама. Неопходно је да постоји креативан дух у свему што се ради, да се трага за сопственим оригиналним принципима и приступима, нормално с оправданим коришћењем искустава других. На такав начин створена радна атмосфера у библиотекама доприноси да управо различитост у презентацији појединих проблема, доприноси да сама библиотека преузме лидерске позиције у својој средини.

Народна библиотека Пирот

Народна библиотека Пирот је матична библиотека и основана је 1947. године. Корени библиотеке ипак датирају са краја 1878. године од тадашњег читалишта. После скорашње ревизије, библиотека има 59000 књига. Пирот, центар округа, економски је најразвијенија општина у Округу, па је самим тим. и финансијер у могућности да библиотеци обезбеди адекватна средства за рад. Народна библиотека Пирот је у фази позитивних промена што се огледа у обезбеђивању новог простора за рад, реализацијом многих пројеката, добијањем средстава из Националног инвестиционог плана. Градећи свој имиџ добре и домаћинске куће библиотека је организатор многих активности у граду. Учествује у организацији Пиротског културног лета, организује представљања књига познатих српских аутора као и књига локалних стваралаца, обавља своју матичну функцију, помаже рад библиотека у округу и школских библиотека у граду, ради на популаризацији стваралаштва најмлађих. Свакако у реализацији ових програма има свесрдну помоћ општине, која се углавном коректно односи када је реч о финансирању акција и пројеката библиотеке. Пироћанцима од руке иде и релативно јака и развијена привреда која се не оглушује на захтеве библиотеке за финансијску помоћ у реализацији програма. И Пиротска библиотека има развијену издавачку делатност. Поред Пиротског зборника, који континуирано излази од 1968. (последњи број је 29–30), библиотека је у последњих шеснаест година издала шездесетак наслова завичајних аутора. Библиотека у Пироту има и посебну маркетиншку службу која се поред организације културних активности бави и односима са јавношћу. Многобројни писани и електронски медији врло професионално и квалитетно прате рад библиотеке, благовремено и исцрпно информишући јавност о акцијама исте. Библиотека свој имиџ гради на принципу адекватне и креативне комуникације са корисницима укључујући у своје акције и друге установе културе у граду, образовне установе и привредна предузећа (првенствено „Тигар”). Увек на располагању кориснику, нудећи му адекватне информације и многобројне књижевне пограме (просечно 2 месечно) библиотека има важну друштвену улогу у својој средини.

Народна библиотека Бела Паланка

Званично је основана 1947. године. Пре тога је постојала читаоница популарног назива „Луче”. Поред Културно-информационог центра библиотека у Белој Паланци је носилац, на првом месту, културног живота у граду. Организатор је бројних манифестација које имају првенствено задатак да анимирају што већи број љубитеља културе и да развију духовну свест грађанства. Материјалним ресурсима, као и све библиотеке овог округа, не могу се похвалити. Скупштина општине издваја релативно скромна средства за делатност, али добра воља и креативност ипак и овде долазе до изражаја. Уз сарадњу са основном школом и гимназијом организују се такмичења рецитатора, литерарни и ликовни конкурси, књижевне вечери локалних аутора. На располагању читаоцима је књижни фонд од 49000 јединица. Ипак велику потешкоћу ствара готово никаква техничка опремљеност (2 компјутера), тако да за сада, наравно поред других негативних чинилаца, нема ни речи о реализацији електронске обраде података и изградње Библиотечко- инфорационог система. Отежавајућа околност у реализацији програма библиотеке је руиниран простор са нагомиланим проблемима. Свакако је велики успех и организација ликовне колоније „Дивљане” 2006. која има намеру да постане традиционална, затим учешће у Културно спортском лету у граду, нове манифестације „Дан банице” организоване у сарадњи са Удружењем за неговање старих и ретких заната „Мирис завичаја”. Популаризацији књиге и ставралаштва доприноси и књижевни клуб „Нависус” који делује при библиотеци. Сама библиотека је издавач већег броја наслова завичајних аутора као и Белопаланачког зборника чији први број је изашао 2005. На тај начин библиотека изграђује свој имиџ лидера у сиромашној средини која има подвојене ставове о раду библиотеке, са једне стране подржавања, а с друге оспоравања.

Народна библиотека Бабушница

Народна библиотека Бабушница основана је 1961. године и радила је у оквиру Дома културе. Као самостална установа почела је да функционише 1998. године. Од свих библиотека у Пиротском округу она је тренутно у најнезавиднијој ситуацији, чему највише доприносе политичка и међустраначка неслагања у граду. Сама атмосфера у средини условљена немајчинским односом оснивача, непосредно утиче на рад библиотеке. Цела ова ситуација условљена је и слабом заинтересованошћу и млаким односом осталих установа, пре свега образовних. Библиотека јесте на услузи грађанству, на првом месту школској популацији, што својим фондом од 35000 јединица, што културним активностима које се спорадично ипак организују, али поставља се питање какав је однос читаве средине према свему томе? Стара бољка већине библиотека – нетолерантан однос према овој установи посебно је интензивиран у библиотеци у Бабушници. Релативно слабо се организују неке културне манифестације, све очи су упрте у библиотеку у том погледу, средства за реализацију озбиљнијих пројеката су минорна или не постоје, од привреде не може ништа да се очекује јер ништа и не ради. Али поред свега тога средина даје себи за право да критикује, наравно неоправдано. Библиотека ипак савесно одрађује основну библотечку делатност и увек је на услузи корисницима, популаришући књиге и знање кроз изложбе нових наслова, кроз продајне изложбе. Са два застарела компјутера не може да реализује електронску обраду података, али постоји нада да ће се у догледно време наћи решење и за тај проблем. Издаваштво се заснива на штампању књига завичајних аутора. Године 2000. престале су да излазе Лужничке новине, гласило које је издавала Народна библиотека. Радио Бабушница релативно слабо прати рад библиотеке, пре свега у смислу непрофесионалног односа према информацијама које нуди библиотека. Чињеница је да свакако постоји простор за много веће и озбиљније подухвате у библиотеци, али док се ситуација на политичкој сцени у граду не стабилизује, неће бити битних промена. Све горе речено о библиотеци у Бабушници може да се дефинише као борба с ветрењачама. Игром прилика, библиотека је и поред многобројних проблема у граду тихи лидер, који има снагу и вољу да се ухвати у коштац са озбиљним и креативним пројкектима, наравно када се за то стекну услови.

Народна библиотека „Детко Петров”, Димитровград

Народна библиотека у Димитровграду основана је давне 1898. године на иницијативу глумачког друштва. Током бурне историје ових крајева, она се селила час на једну, час на другу срану границе, имала ту несрећу да део фонда буде спаљен, доживела лепе тренутке током богаћења и попуњавања фонда како публикацијама на српском, тако и публикацијама на бугарском језику, али све време свог постојања она је била, можемо слободно, рећи лидер – посебно у културном животу своје средине. Библиотека још више добија на значају после 1996. године, када се сели у сопствену зграду и осамостаљује се, коначно раскидајући однос са Центром за културу. Као самостална установа, ово „општинско дете” почиње да шири поље свог интересовања и да основној библиотечкој делатности додаје друге активности. Године 1999. покреће се издавачка делатност. Од тада до данас објављено је преко тридесет наслова углавном завичајних аутора који ставрају како на српском, тако и на бугарском језику. Поред књижевно- уметничких дела, библиотека је издала и неколико научно-популарних књига које су добро примљене у научним круговима и Србије и Бугарске. При библиотеци од 2000. године постоји и Песничка радионица, чији су полазници најмлађи чланови библиотеке, талентована деца која воле да пишу, цртају, рецитују и глуме. Уз креативну помоћ библиотекара они стално изненађују димитровградску јавност бројним програмима, представама, игроказима, наградама на фестивалима, представљањима својих књига. Чисто напомене ради, средином прошле године одржана је промоција последње књиге чланова Песничке радионице под називом Дар. Књига је двојезична и том својом посебношћу већ је изазвала велико интересовање, како на локалном нивоу (представили смо је у Бабушници) тако и у Републици Бугарској. Мултиетничка средина условљава установу културе као што је библиотека да посебно ради на успостављању веза са сличним установама у земљи матици, да обраћа велику пажњу на мултикултуралност, да негује национални дух и језик мањине, да упознаје локалну заједницу са токовима у савременој бугарској књижевности. Све то библиотека „Детко Петров”, ради више него успешо, ако имамо у виду скромна материјална средства с којима располаже. Таквим акцијама често се прикључе спонзори, општина и људи добре воље, што резултира добром посећеношћу. Библиотека у Димитровграду има одличну сарадњу са образовним установама у граду – предшколском установом, основном школом и гимназијом, као и са другим установама културе – Центром за културу, аматерским позориштем, галеријом и Културно информационим центром Бугара у Србији. Ситуација је таква да смо усресређени једни на друге, а све у име доброг и квалитетног културног живота у граду. Повезаност са привредом, која фактички и не постији, је готово никаква. У реализацији неких пројеката библиотека једино може да тражи спонзорство од приватних предузетника који су до сада излазили у сусрет и поткрепљивали дате акције. Народна библиотека „Детко Петров” има фер и коректан однос са медијима, пре свега са РТВ Цариброд, локалном информативном кућом, и са гласилом Бугара у Србији Братство.

Суштина лидерства у Пиротском округу

Током анализе теме „Где су библиотеке у Пиротском округу”, направили смо једну анкету, у којој смо од руководећих људи у све четири библиотеке о којима је реч, тражили да оцене оценама од 1 до 5 лидерство библиотека у својим срединама. Резултат је следећи:
• Народна библиотека Пирот……..4
• Народна библиотека Бела Паланка…………………………….4
• Народна библиотека Бабушница……………………………….. 3
• Народна библиотека „Детко Петров” Димитровград…………………………..4
Можемо рећи да су дате оцене очекиване. Релативно слаба конкуренција када је реч о другим установама културе сама по себи библиотеци намеће лидерство у својој средини. Та чињеница се не може узети као законитост за све библиотеке, односно за све средине. Пирот предњачи у свему, па и у броју установа културе, које заједнички чине веома јаку културну струју у граду. Остали градови, сем Димитровграда, се не могу тиме похвалити.
Сам појам „библиотека као лидер у својој средини”, конкретно за ова четири града Пирот, Бабушница, Бела Паланка и Димитровград је веома сложен и захтева дубљу анализу.
Традиционално и у овој средини постоји негативан став према библиотеци као установи. Задатак библиотеке је да промовишући своју делатност убеди средину да је добро оно што ради, да функционишући на пољу знања, информација, персоналног усавршавања, културног развоја, као установа има престижну друштвену улогу и да се то мора поштовати. У малим срединама као што су градови Пиротског округа то иде теже. Библиотеке просто треба да се „лактају” за нормалнији положај у локалној заједници. То се разликује од града до града, али једна је неоспорна чињеница: да економски фактор ипак игра пресудну улогу у свему, па и на пољу лидерства. Образовне установе у тим срединама тешко прихватају чињеницу да им библиотека може бити конкурент у процесу едукације. Искуства, рецимо, из димитровградске библиотеке говоре да функционисање Песничке радионице као креативне радионице за најмлађе читаоце, није увек најбоље прихваћена. Конкуренција у квалитетном репрезентовању појединих знања не наилази сваки пут на подршку. Не преостаје ништа друго него да квалитет реализованих програма у библиотекама, често поткрепљен чистим ентузијазмом, говори сам за себе.
Библиотеке граде свој имиџ развијајући своју промоцију и менаџмент бомбардујући јавност новим и свежим информацијама о свом раду, презентујући нова знања и креативне културне програме. То се свакако разликује од библиотеке до библиотеке и од средине до средине. У том погледу поново је у најбољој ситуацији Пиротска библиотека којој су на располагању бројни медији и писани и електронски (више телевизија, НИУ „Слобода” и др). Просто је неопходно у овим малим и учмалим срединама, где су људи пре свега преокупирани егзистенцијалним проблемима, што гласније говорити о свакој појединој активности, позивати младе у библиотеке, нудити им што разноврсније и едукативније програме, сервирати им нове могућности да адекватно и креативно проводе своје слободно време – управо у библиотеци. Отежавајућа околност генерално за све библиотеке Пиротског округа је слаба техничка опремљеност. Библиотеке у Белој Паланци, Бабушници и Димитровграду располажу са по два компјутера, релативно дотрајала. И у том погледу библиотека у Пироту са десет компјутера предњачи. Пиротска библиотека ради и своју базу података и на прагу је да се прикључи БИС-у. За све остале библиотеке то је за сада само пуста жеља за чије остварење треба пре свега да се умилостиви оснивач да би уложио новчана средства у пројекат адекватне техничке опремљености.
Креирајући знање и културни живот својих средина, библиотеке у Пиротском округу преузимају веома значајну друштвену улогу. Хваљене и оспораване, успешне или мање успешне, оне се труде да њихово постојање буде на добробит свих који су с њим у вези помало несвесно градећи себе као лидера у својој средини.
Можда исувише сентиментално, а у име свих колега библиотекара, храбрих ратника храњених великим „библиотечким оптимизмом” на крају бисмо, цитирајући Леонида Андрејева „Ако је човеку суђено да буде бог, то ће његов престо бити књига”, додали „а дворац – библиотека која треба да има водећу улогу у малом граду!”
Ипак смо лидери!