Богдан Трифуновић, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак

Народна библиотека Бор је у пролеће 2007. године извршила потпуни редизајн своје интернет презентације (www.bibliotekabor. org.yu). Након дужег периода неактивности старог веб сајта, Библиотека у Бору је обрадовала библиотечку јавност, али вероватно највише своје кориснике, којима је поменути пројекат у највећој мери и посвећен. Наиме, на интернету већ дуже време траје расправа да ли је веб дизајн, као форма визуелног израза на интернету, отишао у крајност, напуштајући основни постулат да је најважнија информација која се настоји пренети. Развој интернет технологија омогућио је напредак и усавршавање веб презентација, али и одређену меру стваралаштва „сајтова који постоје само ради себе“, где се настоји визуелним (дизајнерским) утиском скренути пажња са суштине: непостојање квалитетног садржаја.
Библиотеке, као установе културе и незаменљив сегмент потребе човека за напретком и уздизањем (како се дивно изразио један корисник, место где се увек осећам као човек), имају ту срећу да је дилема о садржају којим ће се представити јавности у њиховом случају излишна. Богатство и разноврсност материјала, услуга и потреба које се могу задовољити на једном месту пружају избор, макар ако је у питању осмишљавање интернет презентације. Народна библиотека Бор, у том смислу, остварила је одличну равнотежу између података о установи, запосленима, књижним фондовима и информација које ће корисника/ посетиоца заинтересовати да се поново врати на веб сајт: вести о дешавањима и програмима библиотеке, најаве конкурса, нове публикације, дигитални материјал слободан за преузимање, могућност двосмерне комуникације путем веб сајта, итд. Та равнотежа, тачније, не значи да је у питању однос пола-пола, већ напротив, нагласак је управо на делу који је окренут кориснику, што све заједно чини суштинску уравнотеженост веб сајта и његов највећи квалитет.
Почетна (насловна) страница подељена је на неколико основних сегмената, ради прегледности и организованости информација. На самом врху се налази хоризонтални мени за навигацију са следећим категоријама: Библиотека (подаци о историјату установе, особљу, календару сталних дешавања и важнијих датума), Одељења библиотеке (ту су представљена завичајно, дечје, Периодика и посебни фондовии позајмна одељења – потпуно исправно највише места добило је Завичајно одељење, иако неке странице још нису окончане), Издаваштво (издавачка делатност Народне библиотеке Бор: часопис Бележница, едиције Завичајна библиографија, Приче у папучама – изабране кратке приче са конкурса, Епифанијум, Остала издања – где се налазе подаци о неколико веома занимљивих књига), Програми (линк води на блог библиотеке, где се објављују најаве програма). Као део хоризонталне навигације могу се сматрати и Линкови, са пречицама до сајтова из области културе, информисања, библиотечке интернет презентације, електронски каталози, књижаре итд, као и приступ узајамном електронском каталогу система COBISS, чији је члан борска библиотека од 2005. године. Претрага сајта омогућена је коришћењем сервиса, односно скрипте сајта Google.
Централни део насловне стране резервисан је за рубрику Пред- стављамо књигу. У питању је кратки извод из приказа књиге, са линком до пуног текста приказа и сликом корица књиге. Ту је искоришћено одлично решење да сваким освежавањем странице на њој буде приказана друга књига и приказ, што доприноси динамици сајта и позитивном крајњем ефекту. Други централни сегмент почетне стране представља рубрика Конкурси и Награ- де, резервисан за објављивање традиционалног конкурса борске библиотеке за необјављену кратку причу и одлуку жирија са претходних конкурса, као и имена добитника награде „Књига године борског аутора”, односно саопштења жирија за ту награду.
Библиотека у Бору једна је од ретких библиотека у Србији која је понудила он-лајн сервис Упитајте библиотекара (мада је то стандард у свету већ годинама). Сервис служи за постављање питања библиотекарима од стране посетилаца сајта у облику веб формулара, што је добро и елегантније решење него коришћење обичне електронске поште и Email клијената.¹ Питања библиотекарима могу се постављати и преко Библиоблога. Блог, као нова врста персонализованих веб сајтова, пре свега служи за објављивање вести и веома је популаран код интернет заједнице, јер омогућава појединцима да, уз основно познавање рада на рачунару, одржавају сопствене презентације и размењују текстове, идеје, односно стварају нове заједнице тзв. блогера. Према сазнању аутора, Народна библиотека Бор прва је у Србији која је отворила блог на свом веб сајту (у ствари, блог је претходио постављању обновљеног сајта и доносио је разна обавештења и вести), што је пун погодак, а може бити и пример осталим библиотекама како се на једноставан начин могу преносити вести и обавештења из установе. Поред стандардног дела блога, у оквиру њега су, како је већ речено, и најаве програма које организује библиотека.
Један од најзанимљивијих делова сајта представља Избор из Бележнице. Ради се о избору текстова из часописа, који се такође мења са освежавањем странице сајта. У избору је више текстова из неколико бројева овог библиотечког гласила.
Иначе се на сајту Бележница може слободно преузети у електронској верзији од броја 5, јесен/зима 2001, са прилозима из часописа у пуном тексту. Сваки текст, односно прилог, дат је као посебна HTML страница, што донекле олакшава посао машинама за претраживање и чини доступнијим часопис корисницима преко интернета. Потреба за електронским издањима је огромна и многи веб сајтови највећу посету бележе управо на деловима са дигиталним садржајима, што говори у прилог одлуци библиотекара у Бору да понуде Бележницу и у електронској верзији.² На сајту је могуће пронаћи и књигу из едиције Завичајна библиографија „Библиографија борског књижевног стваралаштва у 20. веку: монографске публикације” Весне Тешовић, као PDF документ. С обзиром да је ово тек почетак, може се очекивати да дигиталних издања буде све више.
Као последњи сегмент почетне странице издвојена ја Лична кар- та библиотеке, која доноси информације о тренутној ситуацији у установи, мрежи огранака, организацији, простору, услугама, фондовима, каталозима. Можда је тај део такође могао бити под категоријом Библиотека у хоризонталном навигационом менију (са којом и дели неколико страница), али је неизоставан за потребе детаљног информисања о томе шта представља библиотека у Србији данас и на који начин функционише.
Појава још једног савременог библиотечког сајта међу библиотекама Србије на папиру не изгледа као важан догађај, око којег би требало да се пишу прикази или води дискусија. То би и било тачно ако би се он посматрао као изолован случај, међутим, у питању је још један весник нових струјања у домаћој библиотечкој професији, где ће се проблему интернета и присуства библиотека на њему убудуће поклањати знатно већа пажња него што је то до сада био случај. Продором схватања да модерна библиотека не сме пословати изолована од трендова и укуса који преовладавају у окружењу, већ у складу па чак и испред њих, интернет као свеобухватни медиј може пружити снажан „ветар у леђа” библиотечко-информационој делатности. Запослени у борској библиотеци на најбољи начин су показали да претходни закључци и схватања преношењем из света теорије у праксу резултирају скоро увек одличним производом. Нови сајт Библиотеке у Бору баш то и јесте: савремен, атрактиван, окренут кориснику, посвећен информацији. Најкрупнији недостатак у овом тренутку не тиче се мањих грешака у навигацији (што је својствено сваком сајту који настаје од нуле), или некомпатибилности са старијим верзијама веб читача, већ у непостојању једне или две странице превода основних информација на неки страни језик. Судећи по досадашњем раду изгледно је да ће се ускоро сајт обогатити и тим делом, који је данас скоро обавезан. На самом крају, можда парадоксално, долази почетак: почетна дискусија о веб дизајну и суштини интернет презентација. Боје овог сајта могу се волети или не (ствар укуса), структура и распоред елемената су такође мање-више ствар афинитета (дужност је и обавеза на овом месту поменути и име које стоји иза дизајна сајта – Зоран Станковић, Raindog‘s Web House). О коришћеним софтверским решењима и технологијама сувишно је причати; битно је да завршавају посао. Зато остаје оно што је најважније – нови информативни медиј и продор у, до јуче, недоступне просторе. Искрене честитке.

НАПОМЕНЕ:
1 Сервис Питајте библиотекара не мора бити ограничен само на једну библиотеку, већ удруживањем на националном нивоу може прерасти у општи сервис, који би задовољавао потребе и одговарао на било које питање корисника у држави из области библиотечке делатности.
2 Електронске верзије старијих издања Градске библиотеке у Чачку за два или три месеца буду више пута преузете са веб сајта, него што је својевремено био тираж папирних издања. (прим. аут.)

Предраг Ђукић, Библиотека града Београда

Информационе технологије (Information Technologies – IT) се у библиотекама успешно користе за различите сврхе већ неколико деценија. Посебно значајне могућности њихове примене су у области заштите (од крађе) и контороле (кретања) фонда. У овом раду посебан акценат биће стављен на две од ових технологија: електро-магнетну (ЕМ) и на идентификацију помоћу радио таласа (RFID).

Електро-магнетна технологија

ЕМ технологија има своју употребу у библиотекама првенствено у функцији заштите фонда од крађе. За примену ове технологије неопходно је да постоји ЕМ таг (налепница) који се ставља на библиотечку јединицу и капија на излазу из просторије/библиотеке. Додатно, зависно од врсте (генерације) налепнице, може да постоји и уређај за магнетисање/размагнетисање тага.
Таг се састоји од електричног кола које носи информацију да ли је налепница активна или пасивна (намагнетисана или размагнетисана). Постоје две врсте тагова: обични, који су намагнетисани и немају могућност размагнетисања и „паметни”, који имају могућност магнетисања односно размагнетисања. Обични тагови су били у употреби на почетку коришћења ЕМ технологије, а сада су углавном замењени „паметним”. Временом је налепница променила облик, па је упадљива, четвртаста, велика (од 3.5х3.5 до 5х5 cm), која се стављала на неку од страница у публикацији замењена узаном, дугуљастом, врло неприметном која се ставља у хрбат књиге. На овај начин су почетне мане ове технологије – лако откривање, прекривање металном фолијом, исецање или цепање налепнице – превазиђене.
Капија, најчешће метална поставља се на излазу из библиотеке или просторије у којој се налази фонд. Треба је поставити на одређеној удаљености од врата, јер може постојати интерференција са металним деловима на раму врата што може изазвати ометање правилног рада капије. Новији модели су све савршенији и овакви проблеми се јављају у малом броју случајева.
Примена ове технологије је веома једноставна: на библиотечку јединицу се ставља ЕМ налепница (таг) у намагнетисаном стању. Приликом задужења корисника налепница на библиотечкој јединици се размагнетише, након чега је могуће пронети је кроз капију а да се не укључи аларм. Када корисник врати јединицу, пре враћања на полицу, налепница се поново магнетише. Уколико неко покуша да изнесе јединицу на којој се налази намагнетисана налепница активираће се аларм и сигнализирати звучним и светлосним сигналом да постоји покушај изношења незадужене јединице ван библиотеке.

Radio Frequency IDentification

RFID је технологија која је позната више од 35 годинa али се у библиотекама примењује последњих десетак година. Посебну експанзију доживљава од 2005. године, од када је у порасту број библиотека које се одлучују за увођење RFID.
За примену ове технологије неопхдно је да постоји RFID таг (налепница) који се ставља на библиотечку јединицу, RFID читач (преко кога се инфомација коју носи таг повезује са информационим системом библиотеке, односно базом података циркулације фонда) и капија на излазу из просторије/библиотеке. Постоје још и додатни уређаји као што је станица за самозадуживање/ самораздуживање и DLA (digital library assistant) који допуњују део система и олакшавају рад.
RFID таг поседује електрично коло и антену. Систем функционише тако што RFID таг уноси поље радио фреквенције, затим сигнал RFID читача покреће струјно коло тага након чега читач шаље модулирани сигнал. Таг демодулира сигнал и враћа податак читачу који шаље податак рачунару да би на крају рачунар пренео нови податак преко читача до тага. Битно је напоменути да није потребно да постоји оптичка видљивост између тага и читача. Довољно је да се јединица налази на удаљености која је прописана за ту врсту опреме (до 35cm за ручне читаче, до 80cm за капију).

Тип библиотеке и потребна врста заштите и/или контроле фонда

Пре имплементације ЕМ и RFID нужно је прецизно сагледати постојећу ситуацију и дефинисати потребе и циљеве библиотеке, односно шта желимо да постигнемо применом ових технологија. Уопштено гледано, решења се могу поделити у четири нивоа:
• основни пакет безбедности,
• основни пакет безбедности уз додатак опреме за самозадужење и раздужење, • пуна продуктивност и
• безбедност и пуна продуктивност.
Основни пакет безбедности предвиђа употребу искључиво ЕМ технологије. У овај пакет улазе ЕМ налепница, капије и уређај за магнетисање/ размагнетисање налепница. Овакав систем је намењен библиотекама које првенствено желе да обезбеде заштиту фонда од отуђења.
Основни пакет безбедности уз додатак опреме за самозадужење и раздужење. Овај систем користи исте елементе као и претходни, уз додатак посебног уређаја помоћу кога корисници могу сами да се задужују односно раздужују. На овај начин се омугућава и већа продуктивност запослених, јер су ослобођени манипулативних радњи при циркулацији фонда. Да би овај систем брзо и лако функционисао потребно је да библиотечка јединица има бар-код налепницу које носи информацију о инвентарном броју. Бар-код се лепи најчешће на полеђини задње корице, како би била приступачна за очитавање.
Пуна продуктивност подразумева коришћење само RFID технологије без употребе ЕМ налепница. Овакав систем се примењује када заштита фонда није у првом плану, мада она свакако постоји у одређеном облику. Рањивост овог система се огледа у томе што су RFID налепнице видљиве и могу се одвојити од публикације, након чега постоји могућност изношења незадужене јединице из библиотеке а да се при томе не огласи аларм капије на вратима.
Ове технологије омогућава веома једноставно слагање фонда: када се сложи фонд на једној полици, уз помоћ ручног читача (DLA) се прође поред јединица на удаљености од око 20 cm, након чега читач запамти положај свих јединица. Када после одређеног времена поново приступимо слагању фонда, довољно је да прођемо поред полице са ручним читачем који ће упоредити тренутно стање са претходним и сигнализирати ако је нека јединица погрешно смештена. Ово је драгоцено за библиотеке где се фонд налази у слободном приступу, јер корисници често коришћене публикације враћају на неодговарајуће место на полици. Такође, обављање ревизије фонда врши се у веома кратком року упоређивањем стања у бази података са стањем очитаним уз помоћ ручних читача, што не захтева прекид рада библиотеке са корисницима.
Безбедност и пуна продуктивност може постићи комбинацијом ЕМ и RFID технологије. На овај начин се обједињују најбоље особине обе технологије које заједно омогућују максималну безбедност и пуну продуктивност при коришћењу библиотечког фонда. Негативна страна овог система је цена RFID тага која је још увек релативно висока за широку употребу. Очекује се да ће у наредним годинама цена тага пасти са садашњих 35 на 7 еуро центи. Мада је и поред релативно високе цене ове технологије регистрован велики пораст у употреби¹. У току 2006. године неколико стотина библиотека у свету започело је примену ове технологије за разлику од 2005. године када број износио само неколико десетина.

Примена у Србији

Мали је број библиотека у Србији које имају имплементирану неку од информационих технологија у функцији заштите и контроле фонда. Најчешће их користе библиотеке страних културних центара, и то углавном ЕМ технологију.
У централној згради Библиотеке града Београда, већ више од 10 година употребљава се систем ЕМ заштите фонда при чему се користе стари тагови који немају могућност промене стања електричног кола него су стално активни. Овакав систем условљава кретање корисника које је приликом уласка и изласка из позајмног одељења прецизно одређено.
У сарадњи са произвођачем ЕМ и RFID опреме – мултинационалном компанијом 3М и Секретаријатом за културу града Београда Библиотека града Београда планира да у току 2007. године у потпуности опреми један огранак са целокупним системом за безбедност и пуну продуктивност. На овај начин биће демонстрирана ова технологија у реалним условима, што ће обезбедити припрему за, надамо се, ширу уоптребу у Србији у годинама које долазе.

Напомена :
1 На веб сајту 3М постоји могућност калкулације исплативости улагања у ову опрему. За даље информације погледати: http://solutions.3m.com/wps/portal/3M/ en_US/library/home

Славица Лазић, библиотекар Америчког кутка Народне библиотеке „Вук Караџић” у Крагујевцу

Амерички кутак је настао као пројекат Народне библиотеке „Вук Караџић” у Крагујевцу, канцеларије Јавних послова Америчке амбасаде у Београду и Скупштине града Крагујевца, и 6. маја прославили смо двогодишњицу постојања. Створена је мала библиотека у америчком стилу, са циљем да пружи информације о Сједињеним Америчким државама. У нашим просторијама можете наћи књиге, часописе, видео издања, CD ROM-ове, бесплатан приступ интернету, многобројне програме и помоћ професионалних библиотекара у проналажењу жељених информација (о америчкој књижевности, енглеском језику, образовању, историји, Уставу, економији, праву, уметности…). Поред Крагујевца, овакви центри су отворени и у Београду, Новом Саду, Нишу, Врању, Бујановцу, Подгорици и Суботици. Учлањење у Амерички кутак је бесплатно. Потребно је само понети личну карту (малолетни здравствену књижицу) и једну фотографију.
У Кутку, сваки дан у недељи је одвојен за неки програм: понедељком се деци читају приче, уторак је дан за игре које су типично америчке („Монопол”, „Скребл”, „Хупла”…); среда је посвећена документарцима са различитом тематиком: филмови о сиди, тероризму, познатим женама у новинарству, празницима у Америци; четвртком се студенти окупљају за конверзацију, а петак је посвећен америчким класицима, за које је добијена посебна дозвола за приказивање. Све пројекције почињу у одређено време, а могуће је организовање и додатних пројекција у договору са библиотекарима.
Да би се наши корисници ближе упознали са неким од америчких празника, израђујемо мини изложбе поводом тих празника, као што су Дан Св. Патрика или Ханука, или тематски обележеног месеца. Овакве изложбе служе и да се представе писци, музичари, историчари који су обележили одређене периоде америчке историје. Често је Кутак домаћин предавањима професора из различитих крајева Америке али и наших професора из различитих области који сарађују са Амбасадом, као што су прим. др Петар Боровић, проф. др Александра Вранеш и проф. Милош Којић. У току претходне године угостили смо и две наше познате глумице Раду Ђуричин и Вјеру Мујовић у представи о Силвији Плат, ,,Трун у оку”.
Корисницима је доступан велики број литературе на енглеском и српском језику. Кутак тренутно има близу 1500 наслова различите тематике посвећене праву САД-а, председништву, уметности, пословању, економији, политици, новинарству, музици, спорту, филму али и библиотекарству. Такође се у Кутку могу наћи речници различитих врста, водичи за колеџе, тестови за припрему студија у САД-у TOEFL, GMAT… Посебно место заузимају колекција Библиотека Америке, у којој су заступљени сви значајни амерички писци са својим целокупним делима, попут Марка Твена, Хенрија Џејмса, Теодора Драјзера и других, и енциклопедија Американа у импресивних тридесет томова, где се могу наћи многе информације. Ништа мање важна је и колекција Библиотека Дипломатија која садржи радове Хенрија Кисинџера, Волтера Ајсаксона, Дејвида Халберстама и других.
У оквиру Кутка налази се и посебан део где су смештене књиге за децу, које чине трећину укупног фонда и у великом броју привлаче кориснике млађе популације. У циљу да привучемо што више малишана, осмислили смо програме читања прича и радионица у којима они учествују заједно са библиотекарима Кутка и својим родитељима. Док слушају приче, могу да боје или цртају, а ако су расположени, и они често знају, за узврат, да изрецитују неку песмицу, наравно на енглеском. Уторком се у Кутку играју типичне америчке игре као што је „Монопол” или „Хупла”, при чему библиотекари вежбају енглески језик са својим корисницима, захтевајући пре свега конверзацију на енглеском. За мало старије ту је „Скребл”, игра која захтева познавање језика.
Поред књига могу се наћи најпознатији и најпопуларнији амерички часописи: National Geographic, The Time, Vogue, Reader’s Digest, Business Week, House and Gardening, PC World, Sports Illustrated и други. Добијамо и интернационално издање дневних новина Herald Tribune.
Многи наставници крагујевачких основних и средњих школа доводе своје ђаке да их упознају са библиотеком, па самим тим и Америчким кутком, и тако стичемо велики број чланова. Посебно су интересантне посете нижих разреда основних школа. Они су увек заинтересовани за цртане филмове, интересантне сликовнице и слушање прича, и уколико им изађете у сусрет, сигурно добијате нове чланове. Веома смо им захвални на сарадњи у протекле две године. Они омогућују својим ученицима да стално буду у контакту са дешавањима у библиотеци, прегледају радове које треба послати на наше годишње конкурсе, и пре свега, усађују им свест о томе да је библиотека место где се стичу многа знања.
Библиотекари Америчког кутка константно раде на промовисању својих већ добро познатих програма и организовању нових предавања и презентација. Сваке године, чланови библиотеке учествују у формирању листе књига које ће се поручити, и дају своје предлоге и идеје за даљи рад. (Стављамо их у тзв. Божићну кутију). То се показало као добра идеја за попуњавање фонда савременијим насловима и прилика да својим корисницима омогућимо да пронађу оне наслове до којих је теже доћи.

Виолета Стојменовић

Откако јавна библиотека није превасходно прикупљач и чувар, питање њене друштвене рентабилности, функционалности и релевантности њеног значаја у заједници захтева непрестано иновирање и надметање са конкурентним институцијама. „Тиранија тренутка”, у смислу одржавања сталне актуелности и брзине конструктивне (или привидно конструктивне) реакције на културне и научне трендове захтева од библиотеке флексибилност, отвореност, динамику у организацији која ће одржати корак са друштвеном динамиком и новим облицима друштвене диференцијације, укључујући и узрасну стратификацију. Реч је, дакле, о постепеном формирању посебне, узрасне циљне групе – адолесцентима и, наравно, о аспектима библиотечке делатности усмерене ка њој.
Да ли су психолози адолесценцију заиста „открили” или су је конструисали, за библиотекара је неважно. Углавном, појам адолесценције је са експанзијом психолошких теорија и њиховом вештом, нарочито масмедијском популаризацијом, постао „природан”, натурализовао се у јавном мњењу, заједно са скупом социјално-психолошких карактеристика које се овој узрасној фази приписују. Тај скуп научних и ненаучних представа о адолесценцији подразумева да је за њих, између осталог, карактеристично инсистирање на самосталности у одлучивању и одраслости, с једне стране, уз активно прихватање неформалних групних норми, стандарда и облика активности, с друге, дакле двојство индивидуализма и инкорпорираности у заједницу на принципу „сродства по избору”. Ово друго адолесценте чини посебно пријемчивим за производе популарне и масовне културе, која у својој тежњи ка хомогенизацији тема и обичаја, ка стандардизацији интересовања и укуса брише старосне границе¹ и, ма колико психологија инсистирала на садржинској диференцијацији адолесценције, на интелектуалној, емоционалној, психолошкој самосвојности овог периода живота, у домену популарне културе дозвољава велику инкорпорираност деце у свет одраслих. Културне потребе адолесцената, у сваком случају, нису једнообразне, иако су селективне и везане за известан број шаблона, а често су противуречне у њиховом покушају да задрже опозициони став према свету родитеља и наставника а да, ипак, њихову културу, или бар за њих релевантан део ње, асимилирају. Та им, пак, култура са своје стране често нуди обрасце ране зрелости и еманципације с којима они могу да се индентификују. А индентификација је, зна се, битан елеменат општијег процеса формирања идентитета за који је ова фаза развоја преломна, што је разлог како да се утицаји којима је адолесцент изложен сматрају кључним, тако и да се овај период психичког живота сматра изразито нестабилним. Непостојаност и недоследност, или како се обично каже криза идентитета, сигурно су код младих још и ојачани транзиционим карактером наше актуелне културне и друштвено- политичке ситуације, која подразумева стално преиспитивање значења и вредности ствари и навика, што свакако није помоћ у дезорјентизацији и покушају изградње стабилног и одрживог идентитета, уколико је он уопште могућ. Дакле, реч је о једном релативно издвојеном делу популације, којем се мора приступити на начин који уважава све менталне, емоционалне, интелектуалне, мотивационе и др. особености.
Даље, свеприсутност аудиовизуелних електронских медија у свакодневном животу, поред тога што мења видове, изворе и начине забаве и учења, што уводи нову социјалну, економску и културну парадигму кроз сталну иновацију услуга и умножавање роба, али и жеља, има, како показују истраживања психолога и антрополога², великог утицаја на когнитивне и перцептивне способности деце, с једне стране, док са друге олабављује контролу над опсегом и врстом информација до којих ће деца и адолесценти доћи, као и над васпитавањем и дисциплиновањем укуса и интересовања. И савремена техника је, дакле, средство да се дете брже уведе у свет одраслих, али је и средство које значајно утиче на његове сазнајне и естетске преокупације, у великој мери диктира хоризонт потреба, укуса и очекивања. С обзиром на то да је код нас просечан ниво медијске културе и писмености, услед недостатка систематског медијског образовања, које би омогућило дистанциранији и демистификујући однос према масмедијски презентираним садржајима, као и према реалној вредности разних извора информација, код адолесцената прилично низак, њихова подложност таквим утицајима и порукама још је евидентнија, нарочито у мањим местима, чија је непосредна културна понуда оскудна и периодична.
Реформисање школства представља битан фактор организације дечијих одељења јавних библиотека у целини. Оно је данас, или се бар тако представља, у духу афирмације самосталности и иницијативе, права на избор – додуше, у границама. Развијање склоности и способности деце представља се као педагошки идеал, који настоји да дете учини активним ствараоцем и произвођачем сопственог знања, те да неприкосновеност уџбеника и готових сазнања замени самосталним истраживањем, а стратегију контроле, стратегијом подстицаја. Та реформа подразумева не само методичке експерименте и промоцију другачијих социјалних вредности, него и промене у наставном програму, у месту и вредности које се даје појединим научним дисциплинама, уз увођење нових, у количини знања које се сматра фундаменталним, а самим тим и у врсти компетенција које се траже од ученика, што даље условљава да они зарад извршавања школских задатака траже другачије информације.
Све ове натукнице о „духу времена” јесу генерализације које треба да подсете како укрштање интереса и стратегија из разних области формира одређени мање-више стабилан скуп представа везаних за појам адолесценције, скуп индентификација и пројекција које захтевима младих за посебним третманом у оквиру неких институција дају легитимитет. Ти захтеви, упућени породици, школи итд., не заобилазе ни библиотеку. На основу таквих захтева формиран је и А фонд Народне библиотеке Бор, што је донекле у складу са IFLA–ним Смерницама за библиотечке услуге за младе³. Иако IFLA предвиђа постојање посебних омладинских библиотека намењених адолесцентима, или бар физички од дечијег одвојених одељења за младе, код нас се, ипак, остало на формирању посебне збирке у оквиру Дечијег одељења, што је још увек далеко од праксе многих библиотека на западу. Препознавши адолесценцију као вероватно најбитнију циљну групу4, многе од њих оформиле су посебна одељења, услуге које обављају самостално и у сарадњи са различитим културним, социјалним, образовним институцијама, интернет презентације различитог садржаја намењене овом узрасту, као и посебна библиотечка удружења типа YALSA⁵ и посебне програме обуке за библиотекаре који са адолесцентима раде. То јесте перспектива бављења адолесцентима и у Народној библиотеци Бор, мада би прича о проблематичном карактеру институционалне сарадње у Бору, неопходне за остваривање таквих планова и идеја, прерасла у подужи ламент.
Адолесценти су, дакле, добили простор за себе, издвојен, од остатка фонда различит по садржини и општем изгледу, полице као за одрасле, високе и озбиљне, на којима се поред књига налази и техника, дакле, кутак који асоцира модерност, кућну атмосферу, фамилијарност, пријатност, који материјализује и чини очигледним њихов прелазни, а ипак самосвојни статус. Ова се стратегија показала толико делотворном, да је, по речима колегенице, сам боравак у том делу простора корисницима постао доживљај, стимуланс, чак и за много млађу децу која би да виде чега ту има. А фонд се може разумети и као вид рекламирања библиотечког фонда, које није само информација о његовом садржају, већ тај фонд, попут сваке добре рекламе нуди као карактеристику једног начина живота, привлачећи кориснике не само функционалношћу већ комплексном представом која укључује и „производ” и оног коме је намењен и околности коришћења. Прилагођавање организације потребама корисника доказ је да се коришћење библиотеке може уклопити у сваки контекст и концепт. Психолошки ефекат формирања фонда, као повластице и уступка жељама и потребама старије деце, показао се као повољан, а ефекат на коришћење грађе може се видети из статистичких података. Мада се број корисника није драстично повећао, што се с обзиром на демографску ситуацију и не може очекивати, процентуални однос корисника и оних који то нису јесте, као и број посета, а од 2004. и број издатих књига из ове збирке.

Није неважна ни чињеница да хиперпродукција велике јединствене фондове у отвореном приступу, који се попуњавају брже него ранијих година, чак и у јавној библиотеци са ограниченим финансијским средствима, чини непрактичним, непрегледним и захтева од корисника који воле да сами бирају књиге, да претражују гомилу наслова који су сасвим сигурно ван њиховог интересовања. То је још изразитије на дечијем одељењу, где су заступљени наслови који треба да задовоље популацију чије се интелектуалне способности и интересовања драстично разликују. Због тога су библиотекари Дечијег одељења издвојили неколико мањих карактеристичних збирки књига, у које спада и А фонд.
А фонд је збирка књига из свих стручних група⁷, намењена деци узраста од 12–13 до 15 година, са колико стичу право на упис на одељења намењена одраслим корисницима. Ипак, појава неколиких наслова који се могу сматрати представницима новог жанра намењеног искључиво тинејџерима навела је и неке кориснике одељења за одрасле да се учлане и на Дечије одељење, а не треба заборавити ни родитеље млађе деце који су „скривени” али врло активни корисници А фонда. Упркос напорима библиотекара да ова збирка не буде одраз тренутних мода и да се у њој нађе што више наслова чија су садржина и стил, по различитим критеријумима, а не само због популарности и рекламе, адекватни њиховом узрасту и њиховим потенцијалним интересовањима, овај фонд је ипак, начином коришћења одраз актуелне културне климе. Тек када су од 2003. у збирку почели да се укључују и наслови чије је издавање пратила појачана медијска кампања, реклама као стимуланс за дотада непостојеће потребе, наслови за које се отимају и корисници на одељењима за одрасле, који се месецима не скидају са библиотечких и књижарских топ листа, фонд је и заиста заживео. Ауторитет медија и медијских личности, као и за адолесценте релевантних друштвених група у највећем броју случајева креирају њихове културне, па и читалачке потребе, на које препоруке библиотекара имају слаб утицај. Али га могу имати. Тзв. класична дела, сем што нису у духу опсесије модом и актуелношћу и што им дизајн није у складу са популарним визуелним естетикама, у свести адолесцената везују се за такве облике друштвене употребе као што су подучавања, васпитање, образовање, дакле и за појмове институција, организација, одрасли, обавезе, контрола, наметање значења, укуса и ставова, па је њих врло тешко пласирати и презентовати као занимљиве или пожељне. Потребно је дакле пронаћи адекватне видове мотивације како група адолесцената, тако и појединачних корисника, моделе деловања чија се разноликост креће од агресивне рекламе, која ће деловати колико театрално толико и аутентично, до потпуне персонализације информације о одређеном делу која ће кориснику представити постојање за њега лично релевантних значења и могућност интеракције са текстом. Радници Дечијег одељења непрестано смишљају нове начине презентације фонда кроз изложбе, водиче, предавања, радионице итд, пратећи савремену праксу анимирања корисника. Уверење да је могуће успешно деловати на културне навике макар и мање групе корисника разлог је што се није одступило од почетног концепта, чак иако су укључена квалитативно дискутабилана дела.
Коришћење ове збирке, које је симптоматично и репрезентативно за библиотеку у целини, управо зато што је мала и прегледна, показује да је потребно још много труда и експериментисања на плану анимације, нарочито деце и адолесцената, да би библиотека опстала као установа која нуди више, којој је циљ да сазнајне и естетске видике својих корисника прошири, а не да их само пасивно задовољава, а која неће бити ни само информативни сервис.  С друге стране, чињеница је да су данас промоција читања као активности и, још више, популарисање потребе за коришћењем библиотеке, као установе чија се делатност потепено али сигурно трансформише, битније од критиковања квалитета и садржаја које већина корисника тражи.  Библиотека би требало да буде свесна различитих хијерархија вредности и значења у оквиру којих функционише, свог места у мрежи све већег броја друштвених контекста и све разноврснијих видова културних тржишта, да би могла да стратешки свој положај у оквиру њих побољша. Тек када анализира сва значења које чин читања и посећивања библиотеке има у различитим контекстима, а дијапазон симболичке и употребне вредности библиотечке гра|е, услуга и програма је прилично широк, библиотека може да размишља о својој евентуалној педагошкој и просветитељској функцији и о начинима њеног ефикасног спровођења у својој, добро емпиријски проученој, заједници. А фонд Народне библиотеке Бор јесте, дакле, компромис између просечног постојећег и потенцијалног културног нивоа младих корисника.

НАПОМЕНЕ:

¹ В. нпр. Edgar Moren, Дух времена, И, Просвета, Београд, 1975; Xon Fisk, Популарна култура, Clio, Београд, 2001.
² В. нпр. Нада Кораћ, Визуелни медији и сазнајни развој детета, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1992, мада бављење питањем на који начин тзв. општила, амплификатори или како све не називају средства која је човек створио да би задовољио економске и социјалне потребе повратно делују на његове психо-физичке способности има дугу традицију, а она сеже и даље од Маклуана који је ту проблематику популаризовао. Подсећамо на Виготског и теорију интернализације путем које природне психичке функције постају културне. Наравно, и на оне који оптимизму инсистирања на едукативним потенцијалима медија супротстављају слику поремећених психофизичких функција, растућу инфантилност и сл, као напр. Вирилио (Pol Virilio, Информатичка бомба, Светови, Нови Сад, 2000, стр. 43–44).
³ Guidelines for Library Services for Young Adults. IFLA.
URL:http://www.ifla.org/VII/s10/pubs/guidelines-e.pdf (2007)

Јелица Живковић

У Крушевцу је од 4. до 6. јуна одржан Библионет: дани матичних библиотека Србије – манифестација коју је основала Заједница матичних библиотека Србије у циљу промовисања делатности матичних библиотека и афирмисања научно- истраживачког рада у библиотечко- информационој делатности Републике Србије. По усвојеној концепцији, манифестација траје три дана и одржава се сваке године у седишту једне од матичних библиотека, а тема сваког скупа треба да буде везана за теорију и праксу остваривања матичних функција у нашем библиотекарству. За домаћина Библионета 2007. изабрана је Народна библиотека Крушевац, која ове године слави 150. годишњицу отварања Читалишта, чију традицију наставља.
Љубазни домаћини угостили су око стотину учесника и гостију из готово свих матичних библиотека Србије које су чланице Заједнице, међу којима су били и библиотекари из Републике Српске и гошћа из Словеније Ирена Сешек. Посебно ваља истаћи узорну ефикасност читаве организације – скуп је одржан у сали Дома синдиката, која се налази под истим кровом са библиотеком, а с обзиром на близину хотела у коме су учесници били смештени, као и седишта институција које су у оквиру програма посећене, све време трајања манифестације било је максимално и садржајно испуњено.
Тема овогодишњег скупа била је Колекције у библиотекама: формирање, заштита, богаћење, одржавање, ревизија и коришћење.
Скуп је отворио Сретен Угричић, председник Заједнице матичних библиотека Србије, који је у свом обраћању истакао значај теме изабране за први Библионет, а затим су окупљене госте и учеснике поздравиле и председница Скупштине Крушевац Бранислава Бркић и директорка библиотеке домаћина Соња Вељковић.
Радни део скупа одвијао се у три сесије током којих смо имали прилику да чујемо 36 доста неуједначених и концепијски веома различитих излагања, од којих су се нека доследно и на целовит начин бавила темом, нека донекле, док је, истини за вољу, превелики број радова само описивао своју праксу која је, без обзира на тип библиотеке или средину у којој се налази, у већини библиотека ипак иста, или барем слична. С обзиром на то да је време излагања било ограничено на десет минута, изгледа да смо неке познате приче непотребно слушали по неколико пута, а да смо остали ускраћени за неке занимљивије које просто нису могле да стану у прописано време. Вероватно се организатор, у циљу популарисања манифестације, за први Библионет определио да омогући што већем броју учесника да се појави на скупу, што је сасвим исправан и практичан поступак, па ће сигурно већ идуће године моћи да се врши боља селекција пријављених радова.
Поред тога, запажено је да су због ширине теме радови у оквиру једне сесије били сувише разнородни да би изазвали дискусију која би истакла главне идеје у презентованим излагањима. Због тога је и предложено да се за следећу манифестацију радови групишу по сродности садржине у оквиру једне сесије, што би свакако скупу дало живост и омогућило јасно диференцирање заједнички уочених ставова.
Заједница матичних библиотека ће објавити Зборник радова са овог скупа, а библиотеке су позване да упуте своје предлоге тема за следећи Библионет.
У оквиру стручног дела манифестације имали смо прилику да чујемо и предавање госта по позиву – ове године је то била Ирена Сешек, начелница Одељења за попуњавање фондова Народне и универзитетске библиотеке у Љубљани, која је пренела искуства из Словеније у решавању проблема везаних за колекције, набавку, законодавство, дигитализацију – овде наводимо само најбитније – а за нас су та сазнања драгоцена јер указују на пут који предстоји српском библиотекарству.
У складу са програмском концепцијом Библионета, која садржи портрет библиотеке домаћина и портрет једног знаменитог библиотекара, представљена је Народна библиотека Крушевац и тим поводом је отворена пригодна изложба Споменар: поводом 150 година Крушевачког читалишта, а представљањем радне биографије Лазара Чурчића, који је мада пензионисан, и даље живо присутан у професији, одато је признање и указана част једном од најзначајнијих савремених српских библиотекара. Пратећи програм употпунила је промоција књиге Питера Брофија Библиотека у 21 веку: нове услуге за информационо доба, коју су представили Светлана Јанчић и Жељко Вучковић.
На крају је одржана отворена седница Заједнице матичних библиотека Србије на којој су предложени закључци и покренуте иницијативе у вези са кључним проблемима везаним за књижне фондове, од којих су најважнији: дигитализација, нови закон о обавезном примерку, заштита старе и ретке књиге, захтев де се средствима НИП-а попуне фондови јавних библиотека, слободан приступ Академској мрежи за све јавне библиотеке. Такође је предложено да ове године на Генералној скупштини IFLA-е Заједницу представља библиотекар из Народне библиотеке Крушевац и да се убудуће уведе пракса да то увек буде представник из библиотеке домаћина Библионета за текућу годину.
Учесницима Библоионета 2007. остаје да се захвале Народној библиотеци Крушевац као домаћину који је, поред одличне организације, гостима улепшао боравак посетом изложби слика Надежде Петровић у Уметничкој галерији, отварањем изложбе „Борислав Пекић” и позоришном представом у Крушевачком позоришту, обиласком Скупштине општине, цркве Лазарице и Рибарске бање.
Библиотекари, посебно они из матичних библиотека, имају разлога да буду задовољни што су добили своју манифестацију од које се очекује значајан допринос промоцији професије и унапређењу струке.

Бојана Вукотић

Поред монографских публикаци‑ ја, серијске публикације представљају један од основних фондова јавних библиотека. Серијске публикације као главни носиоци актуелних информација и најновијих научних сазнања су од изузетног значаја за развој свих научних дисциплина. Библиотеке у Србији су и настале као читаонице за серијске публикације – читалишта су оснивана у Србији крајем четрдесетих година „поради читања новина и књига и поради међусобног сообраштенија”².
Предмет ове анализе су фондови, збирке и одељења периодике у мрежи јавних библиотека Републике Србије. Обухваћене су све јавне библиотеке: општинске народне библиотеке, њихови огранци, месне и друге јавне библиотеке и библиотеке са универзалним фондом у радним организацијама. Истраживањем је обухваћено укупно 615 јавних библиотека (250 у Војводини и 365 у Централној Србији). Библиотеке са подручја косовско-метохијских округа због недостатка података нису обухваћене анализом.
Анализа фондова периодике у јавним библиотекама у Републици Србији израђена је на основу: статистичких података у бази Мрежа библиотека Србије (МБС), записника Народне библиотеке Србије и матичних народних библиотека о извршеном стручном надзору, годишњих извештаја о раду и планова рада које јавне библиотеке достављају Народној библиотеци Србије.

Резултати анализе

Организациони облици
Према Стандардима за народ– не библиотеке који препоручују да општинска народна библиотека која се налази у насељу од преко 40 000 становника обавезно организује посебне службе, односно одељења за одрасле, дечје, периоди- ку, завичајно, матично и друга, 59 народних библиотека у Републици Србији требало би да имају, између осталог, и одељење периодике.
Недостатак простора, недостатак опреме и недовољан број особља су најчешћи разлози што библиотека није издвојила одељење периодике као посебно у оквиру организације својих послова. Због недостатка простора
• не поседује свака јавна библиотека у Србији фонд периодике
• један број библиотека набавља периодику, али је не чува трајно у својим фондовима,
• велики број библиотека набављапериодику, чувају је и дају на коришћење, али је не инвентаришу и немају каталоге као основне инструменте информисања
• један број библиотека које немају издвојено одељење периодике ову грађу редовно набављају, стручно обрађују, чувају и дају на коришћење у оквиру неког другог одељења или службе.

Фондови
И поред тога што Закон о библиотечкој делатности прописује библиотекама да прикупљају, обрађују и дају на коришћење периодичне публикације, што Стандарди за народне библиотеке прописују минимум бројева наслова серијских публикација које библиотеке морају да поседују у својим фондовима с обзиром на број становника територије коју покривају, фондови периодике су углавном запостављени у јавим библиотекама, док их неке веће библиотеке чак и немају. Мали је број библиотека које овом делу библиотечког материјала поклањају одговарајућу пажњу – само најразвијеније општинске матичне библиотеке.
С обзиром на чињеницу да се послови евиденције ове врсте библиотечког материјала још увек не обављају правилно и редовно, у многим библиотекама још увек се не зна тачан број наслова периодике. Поред тога, фондови неких библиотека оптерећени су томовима лепо укоричених листова из 70-тих и 80- тих година, при чему се ти наслови одавно више не набављају. Од неких наслова библиотеке чувају само по једно, често непотпуно годиште. Посебно треба скренути пажњу на праксу да се у неким библиотекама завичајна периодика још увек није издвојила из фонда периодике, није обрађена и није прикључена завичајном фонду. Стандарди за народне библиотеке су још увек далека будућност кад су у питању периодичне публикације за оне библиотеке које не поседују овај фонд (укупно 12 општинских библиотека у Републици Србији или 7,4% од укупног броја општинских јавних библиотека).
Разлози за овако лоше стање су објективни и субјективни. Објективни разлози су: а) недовољна материјална средства за набавку серијских публикација која унапред морају бити обезбеђена и стална; б) помањкање простора за смештај фондова периодике и обезбеђења услова за његово коришћење. На објективне узроке тешко је утицати јер они зависе од опште развијености библиотеке и материјалних могућности оснивача који финансира библиотеку. Субјективни узроци су оно на шта се може и мора утицати: а) непоштовање стандарда који обавезују библиотеке да овој врсти библиотечког материјала поклоне већу пажњу; б) недовољна мотивисаност библиотечког особља да се бави фондом периодике.
Фонд периодике захтева озбиљнији однос библиотечког особља – он се не може набављати ни стихијски, нити по шаблону јер свака средина има специфичне потребе које библиотечки радник мора да сагледа; евиденцији ове врсте библиотечког материјала мора се посветити одговарајућа пажња јер је то грађа која захтева да се у што краћем временском периоду евидентира и стави на располагање корисницима; у библиотекама које почињу да формирају електронске каталоге по правилу се планира најпре аутоматска обрада монографских публикација, а тек потом каталошка обрада фонда периодике (који најчешће уопште није обрађен).

Набавка
Што се тиче обима редовне годишње набавке из статистичких података за 2005. годину видимо да обим набавке серијских публикација на нивоу Републике одговара Стандардима за народне библиотеке – набавка је остварена са чак 109% од стандардног обима. Набавка је, међутим, само привидно овако добра јер у укупној набавци за све јавне библиотеке на територији Републике Србије набавка за 26 матичних библиотека округа учествује са 47%.
Највећи проблем набавке лежи у недостатку средстава које је дужан да обезбеди оснивач, па су јавне библиотеке приморане да користе и сопствена средства, средства од спонзора, донатора, комерцијалних промотивних програма и слично. Неповољна материјална ситуација донекле је ублажена повременим поклонима што је неадекватан начин набавке за фонд периодике. Поклон на који се може озбиљније рачунати и који значајно доприноси богаћењу фондова периодике јавних библиотека је годишњи откуп Министарства културе Републике Србије, а за Библиотеку града Београда и београдске општинске библиотеке откуп Секретаријата за културу града Београда. Значајан је допринос набавци јавних библиотека размена за сопствена издања часописа.
И поред бројних материјалних проблема приликом набавке може се рећи да је избор наслова периодичних публикација у јавним библиотекама доста добар. С обзиром на материјалне и просторне могућности, библиотеке се опредељују за новине које се највише читају и часописе који су водећи у одређеној области. Изгледа да неповољна материјална ситуација приморава библиотечке раднике да воде рачуна приликом планирања набавке, што се углавном односи на информативну и забавну штампу, а добром избору часописа највише је допринео откуп Министарства културе.
С обзиром на понуду на тржишту, могли бисмо рећи да се и публикације на језицима националних мањина у довољној мери набављају за јавне библиотеке на чијем подручју живе припадници ових народности.

Стручна обрада
Са стручном обрадом (евиденцијом и каталогизацијом) серијских публикација не можемо бити задовољни ако посматрамо статистичке податке базе МБС према којима су у току 2005. године књиге инвентара за серијске публикације водиле 74 библиотеке, док је каталоге серијских публикација имало 78 библиотека (54 каталога наслова и 24 стручна каталога по УДК).
Стручни послови евиденције и каталошке обраде најчешће се одлажу до формирања одељења периодике, ту су затим и проблеми недовољног броја библиотечког особља, а у једном броју библиотека чека се на аутоматизацију библиотечког пословања тако да се многе библиотеке и даље не баве инвентарисањем и каталогизацијом серијских публикација, већ планирају да одмах формирају електронске каталоге, и то тек када се обраде све монографске публикације.
Стање фондова периодике у Републици Србији, нарочито када се има у виду ниво стручне обраде, организованост одељења и служби и услови смештаја, у целини је незадовољавајуће и неуједначено са изузетком неколико већих библиотека које остварују релативно добре резултате. Имајући у виду значај периодике, овакво стање у формирању и одржавању каталога периодике ускраћује корисницима неопходне информације.
С обзиром на то да је најчешћи случај у јавним библиотекама неинвентарисан и необрађен фонд, приоритетан је задатак јавних библиотека конституисање фонда, његово правилно инвентарисање, евидентирање кроз картотеке, каталошка обрада и формирање јавних каталога који ће бити на располагању корисницима. Тамо где се фонд правилно евидентира потребно је у законским роковима обављати ревизију фонда.

Заштита
Физичку заштиту библиотеке обављају у складу са својим материјалним могућностима. Не само да је скупо коричење, скуп је и картон за фасциклирање, па је фонд периодике често изложен прашини и негативном утицају светлости. Ретке су библиотеке које могу на одговарајући начин да заштите цео фонд – на Одељењу периодике Библиотеке града Београда, на пример, повезује се и коричи целокупан фонд.
Поред класичних начина заштите серијских публикација коричењем и фасциклирањем, у неким развијенијим јавним библиотекама Републике Србије започет је и пројекат дигиталних библиотека као пионирски подухват из области дигитализације и стварања организованих дигитализованих збирки.

Смештај и чување
Проблем недостатка простора и проблем нестандардних услови смештаја основни су проблеми јавних библиотека у раду са фондом серијских публикација. Поред уобичајених проблема честе су и поплаве које трајно оштећују фонд. Због разних проблема са смештајем често је неопходно и премештање фондова, па се некад и као последице померања и пресељења фонда јављају оштећења периодике, а понекад и губљење читавих томова.

Ревизија и отпис
Најчешћи случај у јавним библиотекама Републике Србије је нередовно инвентарисан и необрађен фонд, па се ревизијом фонда периодике назива реинвентарисање које се одвија паралелно са конституисањем фонда. Ипак, неке јавне библиотеке у својим годишњим извештајима о раду наводе да су обавиле ревизију периодике.

Коришћење
Када је у питању коришћење периодике, јавне библиотеке углавном поступају према стандарду – серијске публикације се користе у оквиру просторија библиотеке: дневна и ревијална штампа, као и дечји листови, обично је у слободном приступу у читаоници, док се часописи задужују код библиотечког радника преко реверса и користе у оквиру читаонице стручне књиге. Од овог правила се врло ретко одступа.

Предлог мера за унапређење

Фондови
Према међународним документима као што су IFLA/UNESCO Смернице за развој јавних библиотека ³ као и према националним Стандардима за народне библиотеке основна сврха јавне библиотеке јесте да обезбеди изворе и услуге на различитим медијумима који ће задовољавати потребе свих појединаца и група у погледу образовања, информисања и личног развитка, као и за разоноду и слободно време. Јавна библиотека је локални центар информација који омогућава да све врсте знања и информација буду одмах на располагању корисницима и нарочито је одговорна за прикупљање и брзо стављање на располагање локалних информација. Она делује и као чувар прошлости, тиме што прикупља, чува и даје на коришћење грађу која се односи на историјат заједнице и појединаца. Изузетно важан задатак јавних библиотека јесте да уоче и искористе могућности које отвара динамични развој информационе и комуникационе технологије, па се јавна библиотека назива електронском капијом у свет информација.
Колекције и услуге обавезно треба да обухвате све врсте одговарајућих медијума и модерних технологија, као и традиционалну грађу. Поред осталих фондова, јавна библиотека је у обавези да формира и одржава и фонд периодике који ће обухаватати: часописе, локалне, регионалне и националне новине, информације о заједници, службене информације, укључујући информације о локалним органима управе, пословне информације. Величина колекције периодике у јавним библиотекама зависи од: простора, финансијских средстава, структуре корисника библиотеке, близине других библиотека, значаја колекције у оквирима региона, приступа електронским изворима, процене локалних потреба, процента набавке и отписа, и програма размене фонда са другим библиотекама. Стандарди за формирање фондова препоручују се као идеал коме се тежи, с тим да треба разрадити средњорочне и дугорочне стратегије за достизање стандарда у будућности.

Набавка
Приликом формирања фондова периодике у јавним библиотекама препоручује се дефинисање дугорочних и краткорочних циљева библиотеке у овој области. Неопходно је да се састави писани програм о формирању колекције серијских публикација који ће прихватити тело које руководи библиотеком. Писани докуменат је неопходан да би се осигурала доследност у формирању и одржавању колекције и треба да дефинише сврху, тематски обухват и садржај колекције.
Фондове треба формирати имајући у виду потребе друштвене средине у којој делује библиотека и из које долазе њени корисници, па приликом избора наслова библиотека треба да се опредељује према структури и жељама својих корисника. Јавна библиотека треба да набавља грађу у свим форматима и да је редовно садржински обнавља да би задовољила променљиве потребе група и појединаца. Треба да набавља нове наслове и да редовно и благовремено рекламира код снабдевача бројеве који недостају. Посебно је значајно редовно попуњавати и неговати фонд завичајних серијских публикација које излазе или су излазиле на одговарајућој територији што је и према нашим стандардима законска обавеза матичних општинских библиотека. Завичајна збирка мора да обухвати сву локалну периодику са подручја којем библиотека припада због чега је неопходно стално праћење савремене текуће штампарске продукције локалног подручја, а у попуњавању празнина у фонду највећи је значај ретроспективне набавке завичајне периодике.
Стопу набавке периодичних публикација у јавним библиотекама највише одређује величина буџета који за набавку библиотечког материјала одобрава оснивач. И поред осталих извора финансирања (донације од финансијера или приватних лица, зарада од комерцијалних активности, зарада од накнада које плаћају корисници, зарада од накнада за поједине услуге, спонзорство) без одговарајућег планског финансирања у дужем временском периоду немогуће је изградити стабилну политику набавке серијских публикација и постићи најделотворније коришћење овог фонда.
Као могућност превазилажења проблема недовољног и нередовног финансирања и Смернице и Стандарди за народне библиотеке препоручују да библиотеке једног округа успоставе сарадњу у погледу набавне политике, да координирају и специјализују набавку периодичних публикација према општим потребама округа и специјалним потребама општине, како би се избегла непотребна дуплирања у набавци и осигурала рационална набавка од интереса за цео округ и обезбедио одговарајући пораст и разноврсност фондова.
Врло је важно да јавне библиотеке тачно одреде које ће наслове набављати за библиотеку, а које од тих наслова ће трајно задржавати у фонду. Треба обезбедити што већи број наслова серијских публикација, али фонд не треба оптерећивати тако што ће се сви наслови чувати. Библиотека може, на пример, да набавља десетак наслова дневних новина, а да се одлучи само за један наслов који ће задржавати трајно. Одлуку о томе које публикације библиотека набавља, а које задржава и трајно укључује у фонд треба писмено уобличити и ставити на верификацију органу који управља библиотеком. Овакав писмени документ важан је за библиотеку јер тачно утврђује принципе набавне политике, не дозвољава импровизације у набавци и ослобађа библиотечке раднике обавезе да објашњавају корисницима зашто се набављају баш те публикације.

Стручна обрада
Све информације које поседује једна јавна библиотека треба што пре да се ставе на располагање корисницима, независно од формата у којем се налазе. Због тога у најкраћем могућем року библиотека треба да класификује и каталогизује своје изворе према прихваћеним међународним и националним библиографским стандардима. Када говоримо о фондовима периодике у јавним библиотекама Републике Србије говоримо о потреби да се он коначно дефинише, пречисти, инвентарише и обради по стандардима. Тренутно, превасходан задатак библиотека је да стручно обраде серијске публикације, инвентаришу их и формирају каталоге серијских публикација (најпре насловне – азбучне или абецедне) и тако тај део фонда учине приступачнијим читаоцима. Евидентирање серијских публикација је потпуно само ако се води упоредо 1) у инвентарној књизи, 2) у картотеци периодике и 3) у каталогу наслова. Поред каталога наслова и, евентуално, стручног каталога, било би добро да се макар у већим јавним библиотекама један број наслова серијских публикација и садржински (аналитички) обради.
Електронски каталози периодике су неминовност која се појављује као саставни део јединственог решења аутоматске обраде података у оквиру библиотечке делатности јавних библиотека. С обзиром да се у многим јавним библиотекама периодика до сада није инвентарисала нити се каталошки обрађивала, препоручује се библиотекама да се интензивира рад на формирању електронског каталога периодике у одговарајућем библиотечком софтверском пакету који ће обухватити евиденцију, инвентарисање и каталошку обраду и поред тога бити доступан и корисницима. Притом се препоручује да се најпре обради локална штампа, затим текућа периодика и наслови који се често користе, да би се временом у електронски каталог унео целокупан фонд периодике одређене библиотеке.

Заштита
Препоручује се да се поред класичних начина заштите серијских публикација коричењем и фасциклирањем, настави и даље развија пројекат дигиталних библиотека и стварања организованих дигитализованих збирки у сарадњи са Народном библиотеком Србије.

Ревизија и отпис
IFLA/UNESCO Смернице за развој јавних библиотека саветују да велика колекција није исто што и добра колекција, да је много важније од величине да ли колекција одговара потребама локалне заједнице па се тако потврђују прописи Закона о библиотечкој делатности и наших националних Стандарда о потреби редовног обављања ревизије фондова.
Приликом ревизије фонда треба се руководити унапред дефинисаним принципима и методама бирања и отписивања грађе:
• треба отписивати референсну периодику, као што су застарели адресари, статистички и школски извештаји, водичи…
• препоручује се да се политика задржавања/ отписа фонда библиотеке претходно размотри и усклади са другим библиотекама
• отпис треба пажљиво обављати код стране периодике, јер чак и застарела грађа може бити вредна
• пратити коришћеност: цитираност, фотокопирање прилога и међубиблиотечку позајмицу
• релевантност – обратити пажњу на основне публикације из неке области • доступност – чињеница да се наслов може добити и из неке друге библиотеке у окружењу
• алтернативни облици периодике – електронске верзије, кориснички сервиси, микроформе

Коришћење
У циљу промовисања и популарисања фонда серијских публикација корисно би било чешће организовати тематске изложбе – за одрасле, децу и ученике; ово би могао да буде и добар повод да се серијске публикације стручно обраде и да се комплетирају фондови; изложбе би, уз то, привукле и већи број корисника периодичних издања.
Пошто ни једна јавна библиотека не може обезбедити фонд периодике који ће у сваком тренутку бити довољан да би се задовољиле све потребе њених корисника, неопходно је успоставити ефикасан систем међубиблиотечке позајмице између јавних и свих других типова библиотека.
Поред класичних (штампаних) облика серијских публикација у јавним библиотекама треба омогућити и приступ електронским изворима, укључујући онлајн приступ часописима, базама података и другим изворима информација. У ту сврху јавне библиотеке треба да обезбеде слободан приступ Интернету за своје кориснике, што захтева планирање финансијских средстава за набавку, замену или надоградњу постојеће технолошке опреме.
Електронске серијске публикације које су у Републици Србији на располагању корисницима обухватају: електронске новине (дневне листове и недељнике), магазине, часописе, адресаре, дигитализоване текстове закона, архивске збирке, документације. Преко Интернета су читаоцима доступни сви домаћи дневни листови и Интернет издања многих недељних и локалних листова; и серијске публикације тренутног, углавном пролазног садржаја као што су билтени, листови радних организација, удружења, разни огласници, рекламни листови и водичи нашле су се на Интернету. Онлајн магазини на Интернету су све бројнији и технички су све квалитетнији. Поред редовног објављивања стручних и научних часописа доступне су и електронске верзије ранијих бројева.
Електронске публикације, и поред својих мањкавости, имају бројне предности над штампаним верзијама – док штампану свеску у једном тренутку може да чита само један корисник, електронској верзији у исто време може да приступи више читалаца. Приступ већини онлајн-публикација је потпуно бесплатан. Код издања која захтевају претплату претплата на електронско издање обично је, ипак, много нижа него за штампано, па је информисање преко Интернета далеко повољније, чак и ако урачунамо утрошене телефонске импулсе и сате на мрежи.
Ради постизања веће ефикасности у раду и јефтинијег коришћења електронских извора библиотеке се организују у конзорцијуме, као савремени облик међубиблиотечке сарадње. Основне услуге које пружају конзорцијуми су приступ електронским часописима, базама података и преузимање пуног текста чланака. Овакав облик организовања библиотека представља КоБСОН – Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку. Основни циљеви удруживања библиотека у овај конзорцијум су: набавка страних научних информација, прелазак са папирних издања на електронска и унапређење приступа електронским публикацијама. Систем претплате финансира се преко Министарства за науку, технологије и развој Републике Србије. Тренутно је на располагању око 17.000 часописа који су доступни преко 20 сервиса.
Једна од значајних регионалних база података о електронским издањима часописа је и база података Комуникација која садржи електронска издања тридесетак водећих часописа из свих области и дисциплина и пружа могућност претраживања повезивањем на линкове око 60 часописа из Србије и Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, Француске.
Од 2005. године на располагању корисницима јавних библиотека је Ебарт база – електронска новинска архива Ебарт Медијске документације, база текстова сакупљаних из 18 најважнијих националних штампаних медија у Србији доступна корисницима народних библиотека у 24 града широм Србије.
Од 2006. године новост за кориснике је Дубоки каталог Народне библиотеке Србије, то јест могућност преузимања тражених публикација у дигиталном пуном формату директно из библиографског записа у електронском каталогу – на располагању су дигитализоване књиге, ретки рукописи, часописи, научни чланци, географске карте, графике и музички звучни записи. Документу се приступа врло брзо и једноставно преко Интернет адресе или DOI броја која су саставни део библиографског описа у електронском каталогу.
Интернет издања имају и периодичне публикације које су издања јавних библиотека – најмлађа међу њима је Бележница (Бор), а ту су и Новине Београдског читалишта (Библиотека града Београда), Повеља и додатак Препоручено (Краљево), Глас библиотеке и Библиографија часописа Градац (Чачак), Међај (Ужице), Подгорац (Осечина), Библиотечки билтен (Вршац).
У Народној библиотеци Србије изграђена је Дигитална библиотека у складу са принципима отвореног приступа знању и информацијама. Дигитализована грађа из колекција Народне библиотеке Србије представља јавно национално добро и сви фајлови се бесплатно могу користити у образовне, културне и научно истраживачке сврхе. У оквиру Дигиталне библиотеке НБС дигитализовани су следећи наслови серијских публикација: Политика (1904–1941), Зенит (1921– 1926), Београдске илустроване новине (1866), Српске илустроване новине (1881–1882), Гласник Народ– не библиотеке Србије и Археографски прилози.

НАПОМЕНЕ:
1 Комплетна анализа Периодика у мрежи јавних библиотека Републике Србије објављена је на сајту Народне библиотеке Србије на адреси http://www.nbs. ac.yu/view_file.php?file_id=1630
2 Десанка Стаматовић, Читалишта у Србији у 19. веку, Народна библиотека Србије, Београд, 1984, стр. V
3 IFLA/UNESCO Смернице за развој јавних библиотека, Народна библиотека Србије/Библиотека града Београда, Београд, 2005.
4 http://www.sac.org.yu/komunikacija/

Зоран Живковић

Није лако бити књига. То већ дуго није лако, а поготово није данас. Сасвим се може рећи да смо угрожена врста – на прaгу ишћезнућа, штавише. Што је, наравно, непроцењива штета јер посреди ипак није било каква врста. Рђаво је, наравно, када ма која врста изумре, па била она и сасвим безначајна гранчица на огромном стаблу еволуције, нека слепа уличица. Трилобити, рецимо. А када прети нестанак једној од само две интелигентне врсте које су се од искона јавиле на овом свету, онда је то већ права еволуциона катастрофа.
То да смо, уз људе, још само ми, књиге, обдарене памећу на целој Земљи нико паметан неће, ваљда, више да оспори. У ствари, ако би се предузело непристрасно поређење, показало би се да су у овом погледу многе предности на нашој страни. Пре свега, иако смо у симбиотској вези с људима, ми без њих ипак можемо. Шта ће нам они, у крајњој линији? Да нас читају? Па од тога користи имају само они, а ми баш никакве. То нама, заправо, само шкоди. И то вишеструко.
А могу ли они без нас? Ма хајдете!
Да није књига, на шта би личила људска заједница? Још би се налазили у оном дозлабога примитивном добу у каквом смо их затекле када смо се појавиле пре пет хиљада година. Врста чији су чланови знаменити по томе да брже нешто забораве него што упамте. Да им овде несебично нисмо пружилe помоћ, да нисмо памтиле уместо њих, ови јадници уопште не би имали историју. Све би живо заборавили. А како се неко може подичити памећу, ако се не сећа властите прошлости, чак ни оне недавне? За разлику од људи међутим, ми баш ниште не заборављамо. Оно што једном дознамо, то остаје трајно у нама. Неуклоњиво, осим на силу, тако иначе омиљену у људским пословима. Па ко је онда ту надмоћнији? Онај ко кладе ваља, можда?
Али ово нипошто није све. Људи не само што су заборавни него су, још и више, створења сасвим слабе и кратке усредсређености. У две речи, крајње су смушени и брљиви. Најчешће не мисле ниште, а и кад мисле, углавном боље да то не чине. Понекад им прође цео век, а да им ништа оштроумно или бар сувисло није пало на памет. Чак и када се међу њима јави неко чије су мисли мало прибраније и сређеније, а то се уистину догађа сасвим ретко, увек се надвија озбиљна опасност да оне исхлапе ако се веома брзо не повере нама на чување.
Ми смо сада ризница свега онога што је булумента од стотинак милијарди људи, колико их је постојало откако су сишли с дрвета, успела уз грдну муку некако да напабирчи. Ако бисмо икада решиле да им ускратимо приступ томе што су на једвите јаде смислили, морали би да крену сасвим из почетка. А добро се зна колико им је времена било потребно да укроте ватру или изумеју лук и стрелу. О точку већ и да се не говори.
Е, сад свако разборит лако би закључио да је у најбољем интересу људи да не угрожавају књиге. Штавише, да воде рачуна о нама, да нас штите, пазе, чувају, будући да од нас немају никакву штету већ само корист. Ми смо идеалан симбиотски партнер: пуно дајемо, а готово ништа не тражимо заузврат. Али не, нико тако вешто не уме да ради у корист своје штете као људи. Прави су мајстори у томе. Толико, заправо, да се неизоставно морате запитати како су оволико дуго успели да опстану са тако израженом склоношћу ка самоуништењу. Такво понашање готово да подрива саму замисао еволуције.
Укратко, књигама нису наудили само када им се за то није указала прилика. Уопште није неопходно бити параноичан да би се разабрала урота – нескривена, уосталом – људске врсте против књига. Урота која почиње још од тренутка наше појаве на лицу Земље.
Природно је било да нас, као старија врста, некако назову, да нам буду кумови, такорећи. Зар мислите да је било случајно то што су нам наденули баш име женског рода? „Књига”. Ни говора! Тиме нам је одмах одређено место у њиховом свету којим у готово свим областима преовлађују мушкарци. Изједначиле смо се у много погледа с члановима женског пола њиховог друштва. Што баш није, као што сви добро знамо, најпожељнији положај који се може замислити.
Од нас се пре свега очекивало да пружимо задовољство. (Добро, и поуку, али и то је, у ствари, само један вид задовољства, не много популаран, додуше.) Мушкарцима у првом реду, разуме се, будући да је порок читања дуго био једино њима доступан. Касније, када су се и жене томе одале, ништа се суштински није променило, једино је постало настраније. Нас, јасно, нико никада није упитао да ли и ми то желимо, да ли нам све то уопште прија. Ма какви! Напросто, морале смо да будемо на располагању, ведре и дотеране, кад год би се неком мушкарцу усхтело да се мало забави.
Упуштали су се у однос са нама свугде и у свако доба, нимало се нису либили јавних места, по могућству са што више окупљеног света, повлађујући тако својој егзибиционистичкој природи. Одувек су нарочито омиљена била превозна средства: волујска кола, рикше, двоколице, чамци, тротинети, чезе, Зоран Живковић Књига (одломак) поштанске кочије, даске за једрење, приколице, бицикли, санке, вагони подземне железнице, авиони, дресине, ролери, аутобуси, прекоокеански бродови, скије, балони, трамваји, делтаплани, батискафи, возови свих врста и погона, једрилице, тројлејбуси, лађе на једра и пару, покретне степенице, аутомобили, подморнице, трицикли, дирижабли, котураљке, жичаре, тобогани, а у новије доба и свемирске летелице.
У другу крајност одлазили су они који су се у осаму с нама повлачили у разне буџаке: затворске самице, манастирске ћелије, напуштене земунице, заглављене лифтове, празне чекаонице, аутомате за сликање, кабине за пресвлачење, ваздушне коморе, телефонске говорнице, стражарске кућице, светионике насред пучине, пећине с понорницама. Највећу популарност ипак су уживали тоалети, нарочито приватни, зато што се ту указивала прилика за вишеструко задовољство. Нашу дубоку пониженост нико при том није ни приметио…
…Ово је, међутим, још колико-толико подношљиво у односу на сву силу настраности којима смо, сасвим немоћне и незаштићене, биле изложене. С каквим све перверзњацима нисмо морале да имамо посла! Најблажа је још била чудовишна склоност да нам се савије руб листа како би се означило место где се стало у читању. Као да нема мношгво умеренијих и – што је још важније – безболних начина да се то уради…
…Ту су, затим, они уврнути типови који се иживљавају тако што пишу по нама. Шта све сироте нисмо морале да трпимо од њих. Уздржанији међу овима ограниче се на то да подвуку неки ред или унесу какву белешкицу ту и тамо, што је још донекле сношљиво, премда свакако нимало пријатно, јер, збиља, коме сем некој веома незрелој особи може пријати да буде местимично ишпартан или ижврљан? Па нисмо, забога, Индијанци у ратном походу.
Но, главна невоља јесу они неумерени – истински скрибомани, заправо, или неостварени писци – који по маргинама испишу више текста него што га има одштампаног на целој страници. Па кад им ту понестане простора, они без икаквог устручавања пређу најпре на предлист и залист, а потом, ако су стварно у надахнућу, дохвате се и корица. Можете мислити на шта личимо после такве списатељске необузданости!…
(Одломак из романа Књига, Лагуна, Београд, 2004)

Приредилa Ана Јанковић

Николо Аманити, Блато, AGM, Загреб, 2005.

Кратки роман веома популарног младог италијанског писца Николā Аманитија Последња Нова година код нас се појавио 2003. године у одличној едицији „Савремена проза” издавачке куће „Плато” из Београда. Међутим, када се 1996. Последња Нова година појавила у Италији, била је саставни део збирке Блато (Fango) са још шест прича различите дужине и тематике („Поштовање”, „Сањам те, с ужасом”, „Зоолог”, „Блато”, „Папир” и „Жељезо”). Повезујућа нит, поприште свих збивања, узрочно-последична веза испољавања ликова свих ових прича је тзв. егзистенцијално „блато” савременог италијанског велеграда, узаврелог мравињака, где се, готово сигурно, иза сваког (не) осветљеног прозора одиграва нека Приредилa: Ана Јанковић људска драма. Збирку Блато објавио је загребачки издавач AGM 2005. године и ово хрватско издање је захваљујући пројекту Bibliodissеy сада доступно и читаоцима у Србији. И попут „Платоовог” издања, и AGM-ово издање је, пре свега, одличан превод који је читаоцу на прави начин пренео изразито реалистичан Аманитијев стил у приповедању, крајње директан и модеран. Последња Нова година је треће по реду Аманитијево дело доступно српским читаоцима (након романа Долазим по тебе и водим те са собом и Не бојим се). Типично је Аманитијевски: насмејаће и згранути читаоца, на следећој страници можда и добро испрепадати, оне са „слабијим стомаком” и згрозити. Као да гледате филм у најбољем маниру Квентина Тарантина: мешавина црног хумора и бруталности најгоре врсте, комедије и правог правцатог хорора.
Као и у претходним романима, тако и у Последњој Новој години и приповеткама заступљеним у збирци Блато, наставља се тема зла и његовог испољавања, тема насиља и његових резултата, не узрока и не последица. Само зло и насиље као такво. И овде он провлачи идеју да прилике и те како могу натерати човака да постане зао. Зло нарушава и мења личност. То увек доводи и до развоја приче. Роману Последња Нова година, иначе, претходи интересантан мото који тек након што се прочита роман постаје свима кристално јасан: Sherree Rose, vidjevši da je zabava savršeno uspjela i da se gosti smiju i plešu, zapitala se: „Zašto se ovdje zabavljaju svi osim mene?” Sherree nije znala da je u tom trenutku svaki od gostiju, bez iznimke, mislio isto što i ona. Двојица другара наркомана, пропали музичар, преварена жена и њен момак – прељубник, њена најбоља пријатељица, потом једна сасвим нормална италијанска породица, затим напуштена од свих једна жена која је решила да свој живот оконча баш онда када сви остали очекују почетак нечега бољег, новог, обећавајућег, те настрани адвокат и блудница, један жиголо, и тројица лопова и још неки ликови, становници су или гости (неки и уљези) стамбеног комплекса „Острва” у предграђу Рима. Сви ови ликови ухваћени су у једном тренутку, сваки понаособ, свако са својим проблемима, надама, фрустрацијама, радостима и тугама, последњих неколико сати дочека Нове године. Прво се упознајемо са свим дешавањима у обе зграде, да би се вештином великог приповедача, неколико секунди пред очекивани догађај, све судбине, без трачка наде и могућности одступнице, спојиле у једну трагичну експлозију емоција, ватромета, крви и смрти. Тачно десет секунди до поноћи, сви се ови ликови боје, а затим и грчевито боре за своје животе. Нову годину једина ће дочекати она која од живота није очекивала ништа и која га више није ни желела.

Чарлс Буковски, Тако мртви воле, ЛОМ, Београд, 2006.

Он је писао само ноћу. Далеко од свакодневне вреве, буке, људи… Годинама је живео од данас до сутра, опијао се до бесвести, радио свакојаке послове. Ноћу је писао о ономе што је дању живео. Лутао је Америком, клошарио, остваривао најчудније могуће везе са људима које је успут сретао. Тематских табуа за њега није било, без обзира на то да ли су то биле песме, романи или приповетке. Откривајући и најситније детаље своје интиме, Чарлс Буковски је стекао епитет једног од најбестиднијих уметника у историји књижевности. Директан и непосредан (какав у стварном животу није био, будући да је у контактима са људима био стидљив, повучен, унапред „обележен’’ ружним ожиљцима од пубертетских акни), он је писао о властитом животу, искрено, језиком понекад сировим и вулгарним, али, тако је и живео (као да се владао по оној: „Све што је људско, није ми страно’’.). И у својим романима, и у песмама, а посебно у приповеткама, он као да постаје гласноговорник и заштитник свих лузера, свих оних неприлагођених, оних које живот није штедео. Књига Тако мртви воле је збирка састављена од 23 приповетке, које, уколико их читате „отвореног ума’’, на најбољи начин показују раскош његовог књижевног талента. У њима је некад тешко одредити шта је нормално, а шта ненормално (чак поприма размере патолошког), шта је стварно доживљено, а шта фантастично, настало у бројним алкохолисаним делиријумима.
Попут Селинџера, Керуака или Карвера, на пример, Буковски је намах постао љубимац надолазећих младих генерација, управо зато што се беспоштедно обрачунавао, чак и ругао свим лажима и преварама произведеним у пуританском, а лицемерном америчком друштву. Очајање и усамљеност, отуђеност, бесмислени послови које су људи принуђени да обављају да би преживели, перверзије сваке врсте, а истовремено стварна потреба за истинском повезаношћу и блискошћу са људима… није ли то заједничко многим људима, не само онима који су на маргинама живота? Разлика је једино у томе што они то не крију.

Рејмонд Карвер, Вандали, Просвета, Београд, 2005.

Рејмонд Карвер (1938–1988), поетички узор читавог једног и књижевног и читалачког нараштаја, објавио је седам књига приповедака, много песама и есеја. На српски језик преведене су његове збирке кратких прича О чему говоримо кад говоримо о љубави и Катедрала. Прошле године је београдска „Просвета’’ објавила збирку Вандали, састављену од пет прича пронaђених након Карверове смрти (Call if You Need Me: The Uncollected Fiction and Prose, The Harvill Presse, 2000). И у овим, последњим причама, остао је доследан и препознатљив, сведеног израза, прецизан (често, али погрешно карактерисано као „минимализам‘‘). Обичним језиком, без нејасноћа и помодности, онаквим каквим се у свакодневном разговору обраћамо једни другима, најистинитије је описао оно што обично називамо „american way of life”: живот радничке класе на западној обали САД-а, пропале бракове, алкохоличаре, читаву плејаду ликова оптерећених испразношћу живота, несвесних да је срећа и њима надомак руке, да је за њу тако мало потребно. И док им се животи незаустављиво сурвавају у провалију, они, иако жељни бољег живота јер осећају да на то имају право, не предузимају ништа да то исправе.
Према Карверовој прози из збирке Катедрала, Роберт Алтман је 1993. године снимио филм „Кратки резови‘‘. Збирку Вандали „карверовци‘‘ могу сматрати правим, ненаданим поклоном: поготово што се претходне две збирке објављене код нас (ако је веровати Интернету), не могу наћи чак ни у антикварницама.

Џералдин Брукс, Година чуда, Народна књига/Алфа, Београд, 2002.

Писана по мотивима стварних догађаја и делимично заснована на документима из друге половине 17. века (у књизи 1666, година „ђаволовог’’ знамења), када је у Европи харала куга, ова књига сугестивно и аутентично представља становнике и атмосферу у једном малом енглеском селу изолованом од осталог света (…пегава смрт јурила је наоружана кроз сваку улицу, ни добри не избегоше њену стрелицу, нити јој побегоше брзи, нити се одбранише храбри…). Ово, наравно, није само прича о куги, већ права мала психолошка студија о људској природи и њеном испољавању у тренуцима када се човек суочава са несавладивим страхом од смрти, а иначе оптерећен духовном, верском и моралном изопаченошћу, и прича коју је испричала главна јунакиња, млада жена Ана Фрит, и сама тешко погођена суровом пошасти. Пред законима природе, у њеном колоплету смењивања рађања и смрти, сви су људи једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли, само је питање времена када и како ће, притиснути несрећом, показати своје право лице.

Елизабет Гаскел, Вештица Лоис, Рад, Београд, 2006.

Кратки роман Елизабет Гаскел (Библиотека „Реч и мисао‘‘), настао је у 19. веку, у викторијанској Енглеској, када су и роман и имагинација уопште попримали снажан залет, преплићући често потребу да се пише о социјалним проблемима са елементима који су читаоцу нудили мистерију. У једном таквом окружењу, Елизабет Гаскел је написала ову невелику повест о салемским вештицама, о нечувеном терору који је протутњао кроз овај градић исписујући једно од најстрашнијих поглавља америчке историје. Роман почиње доласком младе Лоис Баркли у Салем годину дана пре но што ће се ту одиграти најчувенији лов на вештице. У пуританском Салему, где су жене и деца имали најнижи ранг у заједници, невина игра неколико девојчица експлодирала је у страшан бес и религиозну хистерију који су резултирали смрћу 19 невиних жена и мушкараца.

Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија зла, Геопоетика, Београд, 2006.

Постоји асиметрија у људској (нашој) способности да се чини добро и зло: лакше је чинити зло него чинити добро; лакше је нанети другом човеку штету која ће га мучити до краја живота, него учинити нешто добро у истој мери; лакше је читавом народу нанети огромне патње него му приуштити исто толико благостања. Књига Филозофија зла дело је младог норвешког „доктора‘‘ филозофије (рођен 1970. године) Лаша Свенсена. Како сам каже, написао је ову књигу више из жеље да разуме починиоце зла и њихове мотиве за то него жртве тог зла. У овој књизи више пажње поклања злу које се чини него оном које се трпи. Свестан да би га многи могли критиковати због тога, јер би већина сматрала да жртве заслужују пажњу, а не злочинци, он свакако, на недвосмислен начин указује на то на чијој су страни његове симпатије и саосећање.
Да ли се људи рађају зли? Да ли су природно склони свирепости? Можда ипак, из поштовања према сопственом роду треба прихватити Русоову теорију по којој се људи рађају слободни, једнаки, самодовољни и без предрасуда (али их цивилизација потпуно преокрене)?
Ова књига се не може схватити као историја зла. Аутор се овде ограничио само на поједине и најважније аспекте зла у којима централно место заузима – човек.

Лоренс Гробел, Ал Паћино: његова прича, Stylos, Нови Сад, 2006.

Познат по љубоморном чувању сопствене приватности и својој већ пословичној нетрпељивости према новинарима, Ал Паћино је свој први интервју дао тек 1979. године америчком новинару Лоренсу Гробелу и то само зато јер је био импресиониран интервјуом који је овај урадио са Марлоном Брандом на Тахитију. До тада, Ал Паћино је већ снимио филмове „Кум” (1. и 2. део), „Серпико” и „Пасје поподне” и постао једна од највећих филмских звезда свих времена.
У књизи Ал Паћино: његова прича, Лоренс Гробел је у више интервјуа дао не само читаву ретроспективу једне величанствене глумачке каријере, већ је и приказао Паћина као човека са свим врлинама и манама, успонима и падовима, љубавима, хировима, грешкама и кајањима. Интервјуи су у овој књизи дати у интегралном облику, тако да су богати материјалима који су први пут доступни јавности – укључујући и детаље приче како је поред Роберта Редфорда, Џека Николсона, Ворена Битија и Роберта Де Нира управо Ал Паћино одабран за улогу Мајкла Корлеонеа.
Ал Паћино до данас није написао мемоаре, а какав је, вероватно никада и неће. Међутим, ова књига интервјуа је вероватно најближа Паћину глумцу и Паћину човеку и по свој прилици је највише што ће познаваоци и љубитељи филма од њега икада добити.