Радиша Драгићевић

Око кантине у којој се за абонентске бонове кризних деведестих прехрањивало не само осиротело радништво и њихове породице него и сва сиротиња која је бонове куповала на црно, чак и Бугари и Румуни са бувљака док у предузећу нису пооштрили улазну контролу, даноноћно се мувала бројна псећа војска: прљава и олињала створења подвијених репова, клемпавих ушеса и влажних њушки; кротка и смерна у очекивању, у прошњи залогаја према даваоцима, а раздражена према својој врсти у нагону за опстанком по праву јачега. Заштићени од шинтера који нису залазили у круг предузећа, котили су се неконтролисано; деца, најчешће мали Циганчићи што су, откако им је ускраћен улаз за кантину, прескакали ограду или се једноставно провлачили кроз само њима знане отворе, разносили пупава мала створења која су, тек прогледала, шепесаво испузавала из одбачених цеви, натрпаних лимова, дасака и летви, свакојаког отпада који се годинама, попут отпада у нама самима, таложио – носили до својих сиротињских барака између надвожњака и градске кланице. Ту су, ако преживе точкове тешких камиона који су ноћу, у глуво доба, Улицом 7. јула довозили откупљену телад под касапске ножеве, могли да рачунају да се омрсе одбаченим цревима, бурагом, комадима коже и окрвављеном сланином, у најгорем случају крвавом големом коском – све док би их шинтери, чија је ту била мека, похватали мрежама или окрутни ловац звани Њоња, непогрешиво нациљао, а њихове одсечене репове носио у друштво и наплаћивао по три марке. Безрепа псећа телеса, надувана од топлоте и влаге, данима су се, после, у ројевима мува и црва, распадала дајући овом ионако тугаљивом крају додатну ноту.
Заборавило се већ ко је, случајно или одабиром и из којих побуда издвојио, донео пред зграду и ланцем привезао гаравог псића, за кога је ту, опет сачињена незнаном руком, одмах никла и кућица од дрвета – велика, огромна, у односу на његово телашце – на вратима постављена завеса од дебеле пластике, чак, која је унутрашњост штитила од погледа и невремена, и у коју је псић улазио померивши њушкицом крај застора и отуд понекад знатижељно извиривао.
Оне ноћи, 22. маја, на Светог Николу, кад су други пут авиони (први пут није био у смени, већ на њиви у селу) непогрешиво, као у шестаром означени центар, хитнули две „крмаче” у трафостаницу, портир Стева је био у смени. Престрашен блиским изненадним и страховитим треском, сјурио се у шахту код пријавнице. Поучен искуством о коме је прочитао у новинама, о два портира у складишту нишке Електротехне, које је шахта спасла сигурне смрти (мада, кад су их извукли контузоване, нису знали ни ко су ни шта им се десило), већ раније је подигао поклопац и проверио да ли и колико брзо и сигурно своје здепасто тело може да сакрије. У кршу, у одјеку блиске експлозије, у лупи бетонских комада расутих около, зачуо је писак пса, десетак корачаја од шахте и, онако од страха обезнањен, као вођен инстинктом, искочио из шахте до пса који се завукао унутра, дрхтавим рукама откачио ланац и, чврсто га стежући у наручје, поново смандрљао у шахту. Мрак је, због нестанка струје, налегао. И прашина. Сирене су се, поново и непотребно, оглашавале – небом се губио хук авиона, у ушима још бубњало; срца су им тукла као у уплашених птића које је налазио у откосима. Кад су се преко пута пруге, у граду, упалила светла, кад су се зачули људски гласови, а код рушевине појавили неки људи, Стева се извукао из шахте: знојав, прашњав и каљав, ногавица мокрих од влаге на дну шахте, од сопствене или псеће мокраће; смрделе су му руке псећом длаком и дахом.
Тако је Стева открио пса, коме до тада није поклањао много пажње, чак му је некада и сметало то кучиште својим досадним лавежом када би га, смореног од сељачког посла, хватао дремеж у ноћној смени – али и опомињало на евентуалну контролу, незваног посетиоца, уљеза.
Шваба, назвао га је те ноћи, уверен да су их то гађале Швабе, јер за друге непријатеље није ни слушао од својих, оца и деде: Турци су били заборављени, а Американци и остали – били су савезници. То име се касније одомаћило и код других, који су га, због црне длаке, дотад називали и Гари.
У ноћну смену долазио је увек са нечим што се од вечере отимало – некада је и оброк делио са њим: Шваба је лежао уз његове ноге, вешто хватао залогаје или стрпљиво глодао кост погледа упртог у Стеву, онда када су престали авиони да брује над њиховим главама и непогрешиво руше зацртано, кад су трговачки излози и прозори на зградама у блиским улицама престали да се, после експлозија, као у серији, од удара и повратног таласа, стакленим ломом сручују на бетон, кад је затворио заувек поклопац прљаве шахте. Шваба је већ био голем и кроз некада велика врата, сагнувши се, увлачио у кућу; пластику са улаза је у игри покидао – Стева му је продужио ланац до капије и све спокојније се заваљивао у раклиматану фотељу, коју су ови из дневних смена однекуд довукли. Једне вечери, Стева је, по доласку, на псећој кућици, од руке неког шаљивчине из колектива, затекао исписано: „Шваба, број рада 731790”.
– Е, па честитам ти, Швабо – узео му је Стева дебелу десну шапу – Примили те ови наши из кадровског у службу.
Тог лета је, ту, на стотинак метара, на месту старе и порушене трафостанице, на постољу изливеном над расутим пираленом, изникла нова и велика бела грађевина. Високи функционер, познат као човек без раздељка, свечано је отворио и подсетио на нашу победу над мрским и надмоћним непријатељима – Шваба га чак није удостојио ни режањем. На околним зградама најлоне распете на прозорским окнима замењивало је стакло; небом су, у предвечерје, док је Стева са њива журио да се припреми за ноћну смену, остајали трагови млазњака испод чијих крила више није летела смрт. Живот се, како је Стева понекад изговарао Шваби, псећи живот, настављао, простим смењивањем светла и таме, сунца и кише, очајања и наде.
Крајем следећег лета, прво у мањим, па све већим групама, на крају у големој маси, уз ограду, кренули су неки гневни људи. Шваба је, узнемирен, чуљио уши, устајао, прилазио и удаљавао се од ограде, Стева се повлачио у своју кућицу, док неки нису једне вечери, из шале или беса, у пролазу бубнули у ограду – Шваба је бесно залајао и скочио сапет ланцем, да би их, од следеће вечери, громким лавежом сачекивао, узнемирен још од првог потмулог жагора коме су претходиле пиштаљке и трубе, до оне вечери када се на тргу и припуцало, а Шваба поново побегао у своју кућу.
Сутрадан Стеви се није појавила смена – момак који га је замењивао јавио се промуклим гласом да се успавао; директор, кога је сваког јутра, тачно десет минута пре краја Стевине смене довозио возач, није се појавио ни до поднева кад је Стева предао смену, а сутрадан је сазнао да је овај надмени, арогантни и рогобатни човек јуначког имена, Марко, побегао са породицом вероватно у Београд, а да је за директора постављен шеф транспорта, Миле.
Стева је остао у ноћној смени. Нови директор је долазио пешице, некада и после Стевиног одласка – Шваба га је, зачудо, одмах прихватио и овај њега: још са улаза би му прилазио, пас је скакао уз њега и улагивао се боље од било ког полтрона; нови директор га је просто грлио, потезао за влажну голему њушку, а потом се, на ужас намазаних и поткушених службеница, још неохлађених из постеља, поздрављао – неопраних руку, које су мирисале Швабиним јаким псећим мирисом.
Следећег пролећа комбинат је отпустио половину радника. Полакомљени и одавно несвикли на већи новац, лакомислени су од благајне пуних џепова заувек излазили кроз капију – понеко је свраћао да се поздрави са Швабом или се враћао од капије на последње миловање – испражњеност ходника и полумук који је завладао у управи Стева није скоро ни осетио – његова се ноћна смена завршавала и пре њиховог доласка, али је био свестан мање гужве јутром на капији. Плата се проредила и утањила, машине умукле, а димњаци, као сеоска кућа предвече, тек да се угреје за спавање, понекад слали танке сиве праменове у небо. Онога дана кад је нови директор Миле, по свом смењивању, последњи пут, сада у одласку, дуго и одсутно миловао Швабу, а потом отишао да у канцеларији преда дужност новом директору према коме је и Шваба пријатељски пошао радосно машући репом и снисходљиво увијајући задњим делом тела, из зграде је истрчао домар Јован звани Свиња и песницама у главу обасуо Швабу. Стева, већ напуштајући смену, гневно је повикао са капије:
– Зашто куче! Зашто куче бијеш! Шта ти је јадно криво? Свињо! – смрсио је више у себи Јовин надимак одлазећи бесан. Шваба се увукао у кућицу, а Јован Свиња отишао да опере руке и да се рукује са новим директором.
Те вечери, по доласку у смену, Стева је једва извукао Швабу из кућице за предње шапе – задњим се куче опирало; стара радничка бунда је са његовим канџама извучена из кућице. Стева је довукао Швабу до столичице пред пријавницом, чешкао целе ноћи иза увета – храна у полузгњеченој шерпи остала је нетакнута.
Кад би се следећих дана однекуд појавио домар, Шваба би тихо шмугнуо у мрак кућице – остали више нису могли да му приђу: Шваба је кезио зубе, претећи режао, на поједине и громко залајавао; људи су се, временом, удаљавали од њега, заборављали; здела се празна пекла на сунцу до ноћне смене; Шваби се пребројавала ребра, крмељиле очи, а длака изгубила сјај.
Једнога јутра, после викенда, на капији се нису појавили преостали запослени, мада није било празника. Директор је дошао око поднева, за кратко, и изашао не окренувши се. Јован Свиња је закључао зграду и оставио свежањ кључева код портира преподневне смене на столу, где их је и Стева затекао увече. Овалним каменом, који је пронашао иза пријавнице, изнад врата, унутар, више у мраку, више под прстима, укуцао је ексер, потегао да провери чврстину, и окачио свежањ. У ноћи, у тишини, у канцеларији где су се окупљале чистачице пре одласка, ради испијања последње кафе, чуо је телефон да звони последњи пут.
Месеци су прошли откад Стева и даље долази у ноћну смену. Двојица преосталих из дневне, како му се понекад чини, умеју да и прескоче своје смене, да се појаве на кратко – никада га не сачека друга смена нити се на време појави прва. Стева, после више залудних чекања, јутром у 7 запише невештим и косим рукописом, редовно стање у свеску и оде – њиве не чекају, мора се јести; о плати ретко и размишља.
Тако Шваба углавном сам дању чува колектив. Ноћу то ради са Стевом заједно. Стева не може више као раније ни да спокојно усни неудобан сан: на столици, ослоњен челом на песнице, или на пружене утрнуле надланице преко стола у пријавници. Дневним тешким послом сморено тело не нађе спокој ни у старој фотељи, са ногама пруженим далеко или дигнутим на излизану површ стола у пријавници. Зато седи углавном напољу, под разраслом кесетеновом крошњом, на столици, помало погнут, као под теретом, због леве руке на Швабиној глави, наслоњеној на његове изношене цокуле. Место дима и сумпора, арсена, живе и ко зна којих чудеса која су помињали ови из управе, која су га својим смрадом сатеривала у кућицу пријавнице и затварала (па и Швабу, који је готово људски кијао у својој кућици) или га, не опоменувши, лагано и систематично тровала – сада, са далеких брда изнад градске болнице и цркве замирише и багрем, у кржљавом растињу уз ограду огласи се славуј.
Кћи му, наместо дипломе, из Београда донела стомак до зуба; син, због псовања поручника прекомандован у Бујановац, жени доктори наредили да хитно оперише младеж који нараста над лактом, матер затварају у кућу да нетрагом не одлута за нечим само њој познатим, за неким зовом, гласом који само она чује.
Стева често одсутно глади Швабу, не тражећи у мраку његове очи; само чује како и он, онако псећи, из дубине груди, уздахне.
Онда он спусти огрубеле прсте низ врат, на ланац, опипа га, осети његову хладноћу коју не загреје ни Швабино топло тело, погледа на одебљалу кестенову крошњу, кроз коју се понекад назиру ретке трепераве звезде или бели облачићи под пуним месецом, на уснулу варош преко пута пруге по којој ретко промакну тамни ноћни возови.

Штампај (пдф)