Архиве категорија: Бележница бр. 15

Могућност умрежавања школских библиотека у локалну заједницу

Др Драгана Малић

Школске библиотеке су од свог настанка имале специфичну врсту корисника (ученике и наставнике) и фондове који треба да удовоље захтевима наставног процеса. Јавне дечје библиотеке су настајале касније, тек када се уобличила свест о значају ове области библиотекарства, као одраз промена у педагошким теоријама о улози писмености, читања књига и развијању навике коришћења литературе код деце. Временом су јавне дечје библиотеке постале носилац неформалног образовања које тече паралелно са формалним.
Иако типолошки различите, јавне библиотеке су стручно (кадрови) и технолошки (информациона технологија) у могућности да школским библиотекама пруже подршку у многим областима и у вези са мноштвом питања: од практичних решења током компјутерског обављања одређених библиотечких послова и формирања разноврсних база података, о стварању и попуњавању специфичних фондова за ученике са посебним потребама (за тзв. развојне групе деце), до саветодавног рада приликом набављања рачунарске опреме и укључивања у јединствену локалну и регионалну библиотечко-информациону мрежу.
Локална заједница обликује и помаже образовни систем, па се тако и финансирање рада школске библиотеке врши по истим принципима као и финансирање целокупног образовног система. Матичне библиотеке у Србији имају законску обавезу да прате рад школских библиотека које чине део јединственог библиотечког система, а посебним прописима су регулисане радне обавезе школског библиотекара.¹
Док се библиотечка служба школских библиотека базира на броју ученика и наставника школе и наставним програмима које библиотека треба да прати и подржава, планови библиотечких услуга јавних дечјих библиотека базирају се на статистичким подацима о укупном броју деце узраста од 5 до 15 година на одређеној територији, без обзира да ли су стални или потенцијални чланови библиотеке. Јавне дечје библиотеке „окупљају и предшколску децу, омогућавају родитељима и породици да активно учествују у првим дечјим искуствима везаним за књигу, отворене су и онда када школе не раде, и што је најважније јасно показују да књиге нису само и једино за учење у оквиру школског програма.”²
Што је још значајније, јавна библиотека пружа свим члановима локалне заједнице подршку у учењу током читавог живота, а не само током редовног школовања. Јавна библиотека сукцесивно обезбеђује избор грађе о разним темама, „који ће омогућити људима да следе своја интересовања и помаже њихово формално или неформално образовање.”³
У библиотечкој литератури многи су аутори анализирали проблеме у раду јавних дечјих и школских библиотека, као и могућности унапређења њихове библиотечке делатности, закључујући да и поред различитих функција и задатака, обе врсте библиотека теже испуњењу истог циља: васпитавању и образовању младих. Тај заједнички циљ, у чијем је средишту књига као основно средство васпитно-образовног процеса, захтева непрекидну сарадњу и узајамну повезаност и једног и другог типа библиотека, што ће рећи да делатност и развој једних никако не може и не сме да угрози, а још мање искључи постојање и развој других библиотека.✴
Са порастом броја школских библиотека и ширењем мреже јавних библиотека више се увиђа и значај њихове међубиблиотечке сарадње: „.. што се школске библиотеке више развијају, то више читалаца имају јавне библиотеке. Ове двије установе се допуњују, тако да је свака неопходна корисницима који јој се обраћају.”⁵
У свим облицима стручног и педагошког рада школска библиотека би требало да сарађује са одељењима јавних библиотека, јер је задатак јавне библиотеке да помогне и подржи тај процес. Задаци јавног образовања и јавног библиотекарства се тако међусобно допуњују. Педагошка сарадња и набавна политика централне су тачке сарадње између школе и јавне библиотеке, чиме се заједнички долази до истог циља: популаризацији књиге и читања међу школском децом. У време појаве модерних средстава за преношење информација, књига и даље представља главни и најважнији извор стицања знања. За организовано и потпуније литерарно васпитање и образовање деце, поред устаљених облика рада школских библиотека кроз секције и клубове, потребно је повећати број организованих одељенских посета дечјим одељењима јавних библиотека. Тако се ученици могу поступно и систематски упознавати не само са библиотечким фондом у слободном приступу, већ и са коришћењем ка талога, библиографија, комјутерске читаонице, електронским издањима и другим доступним изворима информација у јавним библиотекама.
Међубиблиотечким позајмица ма из књижног фонда дечјих одељења јавних библиотека, у облику депозитних фондова при школским библиотекама и разменом вишка књижног или фонда периодике, смањује се несразмер између читалачких захтева и недовољне опремљености школских библиотека. Нпр, већина наших школских библиотека није у могућности да обезбеди довољан број примерака ученичке лектире. Решење овог проблема се проналази у кординацији набавне политике дечје библиотеке са плановима и програмима рада основних школа.
Уз школске библиотеке које су опремљеније по броју библиотечких јединица неопходних за реализацију образовног процеса, библиотечки служба у дечјим одељењима јавних библиотека била би растерећена баласта неактуелних или ретко коришћених књижних фондова, и могла би се окренути набавци скоро искључиво белетристике, научних и научно-популарних издања и специјализовати у правцу пружања разноврснијих библиотечких услуга и реализацији анимацијских програма како за децу школског, тако и за децу предшколског узраста и децу са развојним сметњама.
На будући развој школских библиотеке у локалној заједници, утицаће како промене у систему образовања, тако и промене које доноси развој нових информационих технологија. Ученици данашње школе желе информацију која је брза и непосредна, потпуна и адекватна, приступачна и прегледна. Различити нови медији и извори информација имаће улогу преносилаца наставног садржаја од извора знања до корисника, а биће на располагању наставницима и ученицима не само у школској библиотеци или медијатеци, већ и у кабинету за информатику. Школске библиотеке са стручно уређеном књижном и некњижном грађом, адекватним простором у оквиру школске зграде и школованим библиотекарима, у појединим срединама у којима не постоји организована јавна библиотечка служба за децу, све чешће ће преузимати функције дечјих одељења јавних библиотека и постајати минијатурни културни центри локалне заједнице.
Према ставовима европских теоретичара библиотекарства, савремена школска библиотека би у будућности требало да буде „интелектуални центар”⁶, који ће кроз контакте са свим члановима локалне заједнице, (не искључиво са ученицима и наставницима школе) омогућити прикупљање, обликовање и дисеминацију колекција информација у слободном приступу, информација од значаја за локалну заједницу, а које није лако пронаћи на други начин.
У домаћој библиотечкој пракси вишеструке су могућности укључивања рада школских библиотека у рад локалне заједнице. Осим основне делатности – пружања библиотечких услуга ученицима и наставницима, најчешћи облици допунских активности школских библиотека, које су намењене свим грађанима су:
1. Информисање о школским акцијама везаним за обележавање значајних јубилеја заједнице и региона и укључивање ученика, наставника и грађана у реализацију програма прославе (нпр. 150 година од рођења Николе Тесле и 59 година од постојања средње стручне школе „Никола Тесла” обележено је јавним часом у простору Дома синдиката и пригодном монографијом),
2. Промоција младих стваралаца (уметника и научника) и помоћ при објављивању њихових првих књига (нпр. „Песничка штафета” је културно-образовна акција београдских основних школа која окупља најмлађе литерарне ствараоце, којима су домаћини школске библиотеке, а најбољи радови објављују се сваке године под покровитељством Градског секретаријата за образовање).
3. Покретање и урађивање школских (локалних) часописа, билтена или web сајта (нпр. билтен и web-сајт ОШ „Старина Новак”, Палилула, о почетку двојезичне наставе у овој и другим београдским школама), и, ако то средства и техничке могућности дозвољавају, штампања школских информатора, збирки задатака и приручника за почетно учење читања и писања, намењених деци предшколског узраста која похађају припремну школску наставу, и њиховим родитељима, или двојезичних сликовница / читанки за децу мањина (Рома, Русина, исл.),
4. Организовање бесплатних курсева, како за ученике, тако и за све остале чланове локалне заједнице (Нпр. курсеви ткања и иконописања у ОШ „Краљ Петар I” (Стари Град); течајеви припремне наставе за полагање пријемних испита из српског и страних језика у ОШ „Надежда Петровић” (Нови Београд), итд,
5. Сајмови књига (уџбеника, приручника, стручних часописа или белетристике) као и сајмови других врста некњижне грађе (цд, плоча, постера) или спортске опреме, играчака, итд. (нпр. издавачка кућа „Лагуна” из Београда одржала је мини сајам књига у школској библиотеци ОШ „Старина Новак” (Палилула),
6. Књижни фонд школске библиотеке као прва теоријска подршка у реализацији одређених регионалних пројеката (нпр. пројекти „Школе без насиља” или „Школе без дроге” који су током 2006. године повезали 25 основних и средњих школа у Београду са јавним установама (Заводом за превенцију болести зависности, МУП-ом Србије, Министарством образовања и Министарством здравља).
7. Помоћ у решавању појединих актуелних проблема грађана локалне заједнице давањем валидних и брзих информација (нпр. у школској библиотеци ОШ „Свети Сава” (Врачар) организован је први еко-кутак са циљем да промовисањем књига и часописа који се баве екологијом, изложбама слика и фотографија најчешћих загађивача, као и приручном научном литературом из ове области, допринесу побољшању квалитета живота локалне заједнице),
8. Давање информација о локалним спортским такмичењима за децу, бесплатним позоришним и биоскопским представама, курсевима језика или обуке рада на компјутеру, о програмима и активностима локалне јавне библиотеке, музеја, галерија, културно-уметничких удружења, итд. (нпр. наставни кадар ОШ „Михајло Петровић Алас” редовно обавештава и ученике и родитеље о актуелним програмима, изложбама и књижевним сусретима које организује локална јавна библиотека „Ђорђе Јовановић”).
Да би се адекватно одговорило на потребе за информацијама грађана локалне заједнице, пре свега ученика и њихових породица, потребно је извршити анкету / интервју са будућим корисницима, потом сачинити попис и анализу конкретних питања које су информације свакодневно потребне, и финално, али не дефинитивно, одредити валидне изворе информација и најоптималнији начин дисеминације података (преко wеб-сајта школе, на адресу корисника, преко школских огласа, у просторијама школске библиотеке, итд.). Не мање важан и захтеван је посао организовања и чувања приспелих захтева корисника и прикупљених информација. Пронађене информације треба да буду организоване тако да стављањем одговарајућих знакова и инструкција за читање буду лако доступне и разумљиве корисницима. Информације се морају редовно ажурирати и бити прецизније у односу на информације које се јављају у масовним медијима или дневној штампи.
У односу на досадашњи, не ретко међусобно изолован библиотечки рад, школске и дечје јавне библиотеке требало би да се усмере ка заједничкој интеграцији у општеобразовним програмима и акцијама промовисања културе и науке, да би се што лакше и брже укључиле у глобалну информацијску мрежу, стварањем сопствених сајтова, база података, набавком рачунарске технике и прикључивања на Интернет мрежу. Јер, према подацима Пулмановог дигиталног водича из 2000. године више од 90 % свих школа земаља ЕУ већ је имало неограничен приступ Интернету, док је у нашим условима само мали број школа уопште имао рачунаре или приступ Интернету у школској библиотеци.
Обим будућих активности школских библиотека ће зато зависити и од стратегије тј. јасно дефинисаних циљева и приоритета у односу на наставни план, и од промена у друштву (породичној структури, демографским кретањима и културној разноликости), и од пораста информацијских потреба корисника и од материјалне подршке локалне заједнице, како би, попут јавних библиотека, коришћењем комуникационе и информационе технологије, у скоријој будућности школска библиотека могла да „пружа информације свим члановима заједнице подједнако”.
Напомене:
¹ „Основе програма рада школске библиотеке и медијатеке“, Остваривање програма рада средње школе – упутство, Републички завод за унапређивање васпитања и образовања, Београд, 1988.
² Sheila Ray, Childrens Librarianship, Clive Bingley, London, 1979, str. 10.
³ Манифест за јавне библиотеке/ИФЛА, Народна библиотека Србије, Београд, 2005, стр. 27.
✴ Душанка Ристић, „Дечја одељења у народним библиотекама Србије‘‘, Би блиотекар, год. 21, бр. 1–3, 1979, стр.12.
⁵ Татјана Блашковић, Библиотека основне школе, Издање друштва библиотекара Хрватске, Загреб, 1969, стр. 63.
⁶ Colin Ray, Library Service to Schools and Children, UNESCO, Documentation, Libraries and archives; Studies and Research, Paris, 1979, str. 11–12.

Организациона структура матичних библиотека

Наташа Малешевић

Покушај анализе

На позив Сeкције за мaтичне библиотеке Библиотекарског друштва Србије, урађен je покушај анализе организационe структурe матичних библиотека који је презентован 7. 12. 2006. у Библиотеци Матице српске.
Одмах ћемо објаснити зашто је у поднаслову назначено да се ради о покушају. Циркуларни мејл, у коме су тражени подаци о организационој структури и кадровима, послат је на 21 адресу библиотека – чланица секције, изузев Народне библиотеке Србије, УБ „Светозар Марковић” и Библиотеке Матице српске.
Путем e-mail-aодговорило је 9 библиотека: Београд, Бор, Врање, Јагодина, Ниш, Нови Сад, Пожаревац, Прокупље и Сомбор, поштом Кикинда и Панчево, а телефонским путем Лесковац. Са званичних web страница узети су подаци за 5 библиотека: Зајечар, Сремска Митровица, Суботица, Чачак и Шабац. Неотвориве су биле web стране ваљевске и зрењанинске библиотеке, а отворива, али без информација, била је страна крушевачке библиотеке.
Поједине библиотеке послале су непотпуне или збирне податке, што је наведено током рада. Међутим, за потпунију анализу неопходно би било знати податке о броју запослених, њиховој стручној спреми као и податке о фонду и простору библиотеке.
Што се организације тиче, библиотечки стандарди за одређене типове библиотека доносе основне одредбе о унутрашњој организацији рада, свака библиотека својим нормативним актима исказује специфичности своје организационе структуре.
Организациона шема коју је изнео др Владимир Јокановић у скрипти за стручни испит, Организација библиотечке делатности, (НБС, Београд, 1985, стр. 6), развијена народна библиотека има:
– одељење за набавку и обраду библиотечког материјала
-одељење за рад са одраслим читаоцима
-одељење за децу
-зaвичајну збирку
-приручни фонд
-матично одељење
-одељење периодике
-књиговезницу
-одељење за административно – правне, финансијске и техничке послове.
Сличне шеме, уз извесне терминолошко – типолошке разлике, налазе се и у уџбенику Основе библиотечко – информационе делатности.1
У Стандардима за народне библиотеке² матична библиотека која се налази у насељу од преко 40 000 становника (што је био случај код свих анкетираних библиотека, види табелу 1)³ обавезно организује:
-набавку библиотечког материјала
-обраду библиотечког материјала
-рад са одраслим корисницима
-рад са децом
-нормативну делатност
-популарисање књиге и читање
-матичну делатност
-техничку заштиту библиотечког материјала
-репрографску делатност
-покретни фонд
као посебне службе, односно за: одрасле, дечје, периодику, завичајно, матично и друго.“
Одељење за набавку и обраду библиотечког материјала, Одељење за набавку монографских и серијских публикација имају све библиотеке, с тим што постоје разлике у формулацији нази ва, али свако од њих врши набавку и обраду библиотечког материјала. Негде се одељења за обраду јављају као одвојене службе, што је случај са Панчевом где се, сем Одељења за набавку, сусрећемо и са Одељењем каталога и обраде монографских публикација као и са Одељењем каталога за обраду серијских публикација. Библиотека града Београда, рецимо, има Одељење за попуњавање фондова, инвентарисање књига и друге библиотечке грађе и Одељење за обраду и библиографска истраживања.
У краљевачкој библиотеци не постоји одељење за набавку књига већ те послове обавља петочлана комисија.
Просторне прилике условљавају смештај ових одељења па се тако у оквиру Сомборског одељења за набавку налази и читаоница за научни рад.
Одељење за рад са одраслим читаоцима (корисницима), Позајмно одељење, Опште позајмно одељење, Одељење за књижевност и језик имају све библиотеке, али и овде просторне (смештајне) могућности намећу одређене специфичности, тако у Народној библиотеци у Бору, Одељење стручне књиге са читаоницом уједно је и позајмно одељење за одрасле.
Сомборска библиотека у оквиру одељења има и интернет кутак.
Одељење за рад са децом, Позајмно одељење за децу имају све библиотеке с тим да је оно негде просторно и физички одвојена целина, као што је случај са Библиотеком града Београда која има два дечја одељења „Змај” и „Невен” на две локације.
У склопу ових одељења све чешће сусрећемо и интернет кутак, као нпр. у краљевачкој библиотеци где просторне могућности условљавају да се он налази на дечјем одељењу.
Завичајна збирка, Одељење завичајних и посебних фондова, Завичајно одељење, Одељење завичајног фонда, старе и ретке књиге присутнaје у свим библиотекама. И овде се сусрећемо са специфичностима, у Сремској Митровици, завичајна збирка смештена је у склопу читаонице са стручном и приручном литературом. Слично је и у Суботици где се у склопу научног одељења налазе завичајна збирка и збирка старе и ретке књиге. Библиотека града Београда има Одељење старе и ретке књиге (Београдику).
Приручни фонд, Одељење приручне књиге, Научно одељење, Одељење за научни рад и интерну позајмницу има, по подацима, 10 библиотека (Ниш, Пожаревац, Јагодина, Врање, Краљево, Панчево, Зајечар, Шабац, Чачак, Лесковац) као засебно одељење. На сајту чачанске библиотеке присутан је податак да имају и Научно и Стручно одељење?
Сомбор, Кикинда, Панчево, Сремска Митовица, Суботица, у склопу овог одељења, имају и позајмно одељење односно одељење периодике, интерну позајмницу, завичајну збирку. Библиотека града Београда има Одељење уметности, док је то у Новом Саду Информационо реферални центар са читаоницом. У организационој шеми библиотеке у Прокупљу није наведен податак о приручном фонду.
Матично одељење, Одељење за развој и матичне послове, Матична слижба, Служба за развој и матичне послове, Одсек за унапређење библиотечке делатности, Одељење за развој и унапре ђење библиотечке делатности и популаризацију присутно је и поред терминолошке различитости у свим библиотекама с тим да Ниш има Одељење за матичне послове и Одељење развоја. У Новом Саду у склопу овог одељења налази се популаризација књиге и читања, затим библиотекар за издавачку делатност као и информатичари.
Одељење периодике приказано је у организационим шемама пет библиотека (Ниш, Пожаревац, Бор, Београд, Краљево), док се у организационим шемама других библиотека налази у склопу другог одељења или уопште није приказано.
Књиговезница, Одељење за заштиту и повез књига по подацима из организационих шема могло се видети да књиговезницу као засебно одељење има 7 библио тека и то Ниш, Пожаревац, Прокуп ље, Нови Сад, Лесковац, Шабац и Краљево.
Намеће се питање да ли је „књиговезац“ делатност у оквиру опште службе, јер је у већини библиотека приказан радник а не одељење и то у оквиру опште службе.
Одељење за административно – правно финансијске и техничке послове, Општа служба, Општи сектор, Управа вероватно постоји у свим библиотекама иако га све нису приказале. У појединим библиотекама као што је Библиотека града Београда постоји Одељење за рачуноводствене послове, Сектор за финансијско пословање.
Популарисање књиге и читање, Редакција књижевног и културног програма, Уредник културно – образовне и издавачке делатности, Служба јавне и издавачке делатности, Служба за културно – образовну делатност, Одсек за културне програме и пројекте, издаваштво и маркетинг, Одељење за израду библиографија и издавачку делатност као посебно одељење присутно је у 9 библиотека: Бор, Панчево, Ниш, Јагодина, Краљево, Нови Сад, БГБ, Прокупље, Кикинда. Може се претпоставити да и у другим библиотекама, без обзира на то што немају одвојена “пропагандна” одељења, постоје људи који обављају и послове културно – образовне делатности као и издаваштва јер је у савременим условима неиминован овакав вид делатности.
Огранци су, по приспелим подацима, присутни у 12 библиотека и то: Библиотека града Београда има 13 општинских библиотека, Зајечар 2, Јагодина 2?, Кикинда 9, Краљево 2, Ниш 5?, Нови Сад 23, Прокупље 3, Сомбор 14, Сремска Митровица 6, Суботица 14 и Чачак 4.
Број огранака није усаглашен са бројем становника, тако нпр. Кикинда, Сремска Митровица имају већи број огранака у односу на Чачак или Краљево, где је мањи број огранака у односу на број становника. У Београду се општинске библиотеке јављају као огранци док су у осталим градовима присутне месне односно сеоске библиотеке као огранци.
Закључак
У приказивању организационе структуре библиотека присутна је терминолошка неуједначеност, тако да се негде сусрећемо са одељењима, негде са службама у оквиру исте делатности. Негде је тешко сместити делатност у оквиру одређеног одељења или службе.
Библиотечки стандарди су застарели, не прате развој савременог друштва и често су сасвим неадеквантни.
Информатичка делатност и ин форматичари у библиотекама све су присутнији иако положај информатичара у организационој структури није дефинисан, негде су у склопу општих служби, одељења за развој и унапређење библиотечке делатности док у појединим библиотекама имамо већ формирана информатичка одељења. Тако, на пример, у Библиотеци града Београда имамо Одсек за информатичку подршку, у Бору Информативно одељење, а у Панчеву Службу за информатику.
Постоје још неке делатности које нису регулисане стандардом као што је „однос са јавношћу”, који углавном обављају директори библиотека. У појединим библиотекама, као што је панчевачка, сусрећемо се са Одељењем маркетинга.
Нигде није регулисан ни статус Одељења стране књиге иако је оно присутно у две библиотеке у нишкој и шабачкој.
Набавка, каталошко-библиографска обрада, издавање публикација на коришћење, конзерваторско-рестаураторска заштита, чување, информациона и реферална делатност представљају системске библиотечке функције и на основу добијених података видимо да их све библиотеке, углавном, имају, у зависности од просторних, кадровских и финансијских могућности.
Савремено библиотекарство обухвата како штампане тако и дигиталне публикације. Библиотеке се од храмова читања претварају у динамичне информативне институције и то је промена коју морамо обухватити организацијом библиотечке делатности.
Напомене:
1 Светлана Јанчић, Основе библиотечко-информационе делатности за 3. и 4. разред усмереног образовања културолошко-језичке струке, ЗУНС, Београд, 1991, стр. 67.
2 Заједница библиотека, Београд, 1987, год. XV, бр. 1–4, стр. 61.
3 www.statserb.sr.gov.yu

Анализа завичајних фондова матичних библиотека у централној Србији

Мр Дејан Вукићевић

Анализом је обухваћено стање завичајних фондова матичних библиотека централне Србије на основу обављеног стручног надзора током 2005. и 2006. године, као и на основу МБС извештаја за 2005. Стручни надзор је извршен током 2006. годинe у библиотекама следећих градова: Ваљево, Врање, Јагодина, Крушевац, Ниш, Смедерево, Ужице, Чачак; у 2005: Београд, Бор, Зајечар, Крагујевац, Лесковац, Пирот, Прокупље, Пожаревац; у 2004: Шабац; за Краљево подаци су узимани из МБС извештаја и телефоном. Анализа нужно подлеже законима симплификовања јер је већину категорија немогуће ограничити у строге оквире.
У анализи није третиран проблем локалног обавезног примерка јер МБС извештаји говоре да општинска одлука о њему постоји само у једном случају (Пожаревац). Такође, анализа се не бави принављањем фондова о чему ће се више водити рачуна у наредном периоду јер ће аутор имати поред старих и нове податке које ће моћи да сравњује. Ово стога што се из године у годину показује да МБС извештаји често не одговарају чињеничном стању.
Увод
Према истакнутом стручњаку из ове области Десанки Стаматовић формирање завичајних фондова започело је 1884. године у Њукастлу при тамошњој народној библиотеци. Тек 1953. Народна библиотека Србије упућује предлог народним библиотекама о оснивању завичајних фондова, но ни потоњи закони о библиотечкој делатности од 1960. до 1994. нису успели да ваљано уреде ову област. Према подацима из 1999. само 40 од 192 општинске библиотеке је испунило обавезу формирања завичајних фондова, а у зборнику Стање и перспективе развоја завичајних фондова (објављен 2004) наведен је списак 70 српских библиотека са завичајним фондовима од којих 9 нема библиотекара задуженог за фонд. У последњем важећем Закону о библиотечкој делатности завичајни фондови се уопште не помињу, што само потцртава проблем законске регулативе.
Територија
Ако бисмо територију коју захвата један завичајни фонд поделили у три категорије: 1) општина, 2) округ и 3) општина + мање или шире окружење, добили бисмо подједнаку расподелу, по 6 матичних библиотека би припало свакој категорији (у процентима по 33,33). Овде се јавља стари проблем одређивања територије, да ли дати примат географском, историјском или етничком принципу.
Оснивање
Уочљиво је да су, осим најранијег, београдског, из 1930, завичајни фондови оформљени тек иза Другог светског рата, највише у седамдесетим годинама прошлог века кад је и рад на њиховом оснивању био најинтензивнији. Најмлађи су фондови Јагодине (2000) и Лесковца (2001).
Кадар
На пословима завичајних фондова запослено је 28 библиотечких радника с тим што 5 радника обавља и друге послове (у ужичкој библиотеци и послове матичне службе, у прокупачкој и послове маркетинга и организовања културних манифестација, пиротска библиотека је у кадровском погледу сасвим специфична јер је фонд физички подељен и на њему раде 3 радника са по отприлике 1/3 радног времена, тако да 28 радника покрива заправо 25 радних места са пуним радним временом). Осим у београдској и нишкој библиотеци где је запослено по 3 библиотечка радника, и у краљевачкој, крагујевачкој, чачанској и смедеревској библотеци где су запослена по 2 библиотечка радника, у осталим библиотекама се налази по 1 библиотечки радник или више њих са укупно једним радним временом.
Од запослених 2 су магистра наука, а по библиотечким звањима структура је следећа:
3 библиотекара саветника (10,7%),
4 виша библиотекара (14,3%),
14 библиотекара (50%),
1 самостални виши књижничар (3,6%),
4 виша књижничара (14,3%),
1 самостални књижничар (3,6%),
1 књижничар (3,6%),
груписано у три основна звања:
21 библиотекар (75%),
5 виших књижничара (17,9%),
2 књижничара (7,1%).
Монографске публикације
Завичајни фондови тренутно поседују око 87709 монографских публикација што у процентима изгледа овако:
Београд 30%
Бор 1,8%
Ваљево 4,1%
Врање 2,4%
Зајечар 3%
Јагодина 2,2%
Крагујевац 2,6%
Краљево 5,7%
Крушевац 7%
Лесковац 3,3%
Ниш 7,3%
Пирот 2%
Пожаревац 3,8%
Прокупље 1,1%
Смедерево 4,3%
Ужице 7,9%
Чачак 8,3%
Шабац 3,1%
Ако би се изузео београдски завичајни фонд који чини безмало трећину укупног фонда монографских публикација, структура би изгледала овако:
Бор 2,6%
Ваљево 5,8%
Врање 3,5%
Зајечар 4,3%
Јагодина 3,2%
Крагујевац 3,7%
Краљево 8,2%
Крушевац 9,9%
Лесковац 4,7%
Ниш 10,4%
Пирот 2,9%
Пожаревац 5,5%
Прокупље 1,6%
Смедерево 6,1%
Ужице 11,3%
Чачак 11,9%
Шабац 4,4%
Лако је уочљиво да распон иде од 1,6% у Прокупљу до 11,9% у Чачку. Важно је напоменути да се приказ монографских публикација мора узети сасвим условно јер је број примерака веома различит и иде од (најчешће) 1 до 2, а у неким случајевима чак и 4 или 5 примерака истог наслова.
Инвентарне књиге
Ову рубрику можемо поделити на оне библиотеке које:
1. имају инв. књиге (таквих је 6 или 33,3%);
2. имају инв. књиге само за монографске публикације (7 или 38,9%);
3. делимично имају инв. књиге (4 или 22,2%); и
4. немају инв. књиге (1 или 5,6%).

Каталози
Методско упутство за формирање и вођење завичајних фондова Десанке Стаматовић предвиђа, зависно од величине фонда, врсте грађе и сл, формирање пре свега алфабетског ауторског, као и предметног, хронолошког и топографског каталога, док стручни није неопходан за овај тип фонда.
Највише су заступљени алфабетски каталози, ауторски у 15 библиотека и на наслов 5, предметни 6, топографски 4, стручни 4, (само) електронски 2 и хронолошки само у 1 библиотеци.
Класификација грађе
Методско упутство за формирање и вођење завичајних фондова такође предвиђа да се грађа у завичајним фондовима класификује по нумерусу куренсу, а у оквиру њега према форматима. Ову норму прихватило је 11 матичних библиотека (61,1%), 5 је грађу организовало према систему Универзалне децималне класификације (27,8%), а 2 библиотеке су прибегле класичном уазбучавању (11,1%).
Периодика и посебни фондови
Кад је у питању Периодика и посебни фондови, подаци нису сасвим поуздани, негде су дати у укупном збиру наслова новина и часописа и он за све матичне библиотеке износи 2898 (кориснија информација би била о броју библиографских јединица завичајне периодике и њиховој потпуности). Зајечарска и лесковачка библиотека нису имале податке о периодици, а пиротска још увек није излучила завичајну периодику из општег фонда.
Оно што је важно истаћи у вези са завичајном периодиком је да се ради о сегменту којем није довољно посвећена пажња, најчешће не постоји картотека и ова врста грађe је углавном необрађена. Један од основних проблема је и неразумевање шта овде спада, па се тако налазе и свеске часописа у којима је објављен неки текст о завичајном аутору.
Некњижна грађа
Некњижну грађу могуће је разврстати само у две класе:
1. необрађена (што је случај у 14 библиотека или 77,8%) и
2. делимично обрађена (само 4 библиотеке или 22,2%).
Ова врста грађе је болна тачка свих завичајних фондова. Неки су (Београд, Зајечар, Краљево и Крушевац) кренули са обрадом, али општа слика је врло суморна. Ово не чуди ако се узме у обзир основни проблем који се везује за каталогизовање некњижне грађе а то је познавање стандарда. Наиме, од библиотекара завичајног одељења очекује се да подједнако добро влада ISBD стандардима за монографске и серијске публикације, стару и некњижну грађу. С друге стране, пак, није јасно зашто грађа није макар инвентарисана, што је једноставан и више мануелан посао.
Ревизија
Осим у прокупачкој библиотеци где никада није обављена иако је фонд формиран још 1977, ревизија је у осталим завичајним фондовима рађена благовремено, тј. према упутству, у року од 10 година. Да ли је рађена према нормативима, друго је питање о којем ће се у наредном периоду повести више рачуна, јер у неким библиотекама нису постојали записници.
Опрема и техника
Од опреме и технике завичајни фондови имају на располагању 22 персонална рачунара, 5 скенера, 10 штампача, 3 магнетофона и 2 микрочитача. Ако се узме у обзир да су сви фондови опремљени са по бар једним рачунаром, то би се тренутно стање могло назвати прихватљивим.
Програм за обраду
Одлука о одабиру програма за електронску обраду података је, наравно, ствар политике куће а не фонда, често и покрајине или републике. Тренутно је најзаступљенији програм COBISS у 8 библиотека (44,4%), потом Библио у 6 (33,3%), у београдској библиотеци раније су коришћени Либнет и Библис, сада прелазе на Бисис, у краљевачкој Winisis, борској Биббор и нишкој Нибис. Још ако се овоме дода чињеница да је Војводина донела званичну одлуку о примени програма Бисис у јавним библиотекама, шаренило које влада на овом пољу је огромно и нешто се свакако мора предузети како се смисао јединственог библиотечко-информационог система Србије не би изгубио.
Картотека завичајних аутора
Картотеку завичајних аутора по седује само 5 завичајних фондова у облику свеске или у штампаном ви ду, иако је од велике користи при раду.
Каталог дезидерата
Једанаест библиотека нема каталог дезидерата, док га 7 има било у облику правог каталога, било у облику свеске или спискова. Ради се такође о веома значајном и корисном помагалу.
Статистика корисничких услуга
О овоме ће се убудуће водити више рачуна него до сада. За сада само подаци из 3 библиотеке.
Простор
Завичајни фондови простиру се на укупно 865m2. Ако изузмемо београдску библиотеку која има значајну квадратуру, преостаје 675m2 што просечно чини 39,7m2. Бројке ваља узети сасвим условно јер у Бору, Врању и Зајечару простор користе и друге службе. Еклатантан је пример Пирота где су у 11m2 смештена 3 библиотечка радника, а најтежи случај је у Прокупљу где завичајни фонд не поседује никакав простор.
Легати
Од 18 завичајних фондова 11 у свом саставу нема легате, док се у преосталих 7 налази 14 легата. Информација говори о легатима у саставу завичајних фондова, док они који су у саставу библиотеке нису третирани.
Стара и ретка књига
Подаци говоре да се у завичај ним фондовима налази 11447 старих и 12010 ретких књига, али треба их узети са резервом јер се рецимо у Крагујевцу ради о броју наслова, а у Нишу о књизи до 1900. године, што не представља границу за стару књигу; кад је у питању ретка књига, ситуација је још непоузданија јер су узимани врло различити критеријуми.
У Бору, Врању, Ваљеву, Пироту и Прокупљу још увек није оформљена оваква врста збирке. По броју примерака старе књиге јасно је да предњаче београдска, крагујевачка, смедеревска и шабачка библиотека.
Закључне напомене
Може се са сигурношћу рећи да завичајним фондовима централне Србије, тим минијатурним националним фондовима није посвећивана довољна пажња ни кад је у питању законодавство – од чега би бар требало све да почиње, ни кад су у питању оснивачи – због врло често неадекватног простора или недовољног одвајања средстава за принављање фонда, али ни кад су у питању сами библиотечки радници – у смислу прикупљања, чувања, смештаја, обраде и класификације. На овом веома важном послу неопходан је и већи ангажман водећих институција библиотекарства – кад је у питању стандардизовање, тумачење постојећег Методског упутства за оснивање и вођење завичајних фондова општинских библиотека, обучавање, као и пружање стручне помоћи.

Осврт на међународни научни скуп

Милица Кирћански

Као члан Библиотекарског дру штва Србије, као библиотекар библиотеке која је била једна од организатора научног скупа, као учесник скупа и председник Комисије за статусна и професионална питања БДС, износим своја запажања, закључке и утиске о протеклом Међународном научном скупу.
Од 19. до 21. октобра 2006. године, у сали Погон Дома омладине у Београду одржана је, пета по реду, међународна научна конференција на тему Лидерство у библиотекама: спона културе, науке и привреде. Организатори скупа су били Филолошки факултет у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Библиотекарско друштво Србије, Библиотека Матице српске, Библиотека града Београда, Градска библиотека у Новом Саду и Библиотекарско друштво Републике Српске. Више од четрдесет иностраних и домаћих излагача позабавило се различитим темама које су се, у већој или мањој мери, односиле на главну тему скупа.
Присуство уважених предавача из иностранства омогућило нам је: да сагледамо место савременог српског библиотекарства у односу на библиотекарство у развијеним земљама и земљама у окружењу; да одредимо – односно да прихватимо – правце развоја који су јасни и неизбежни; да се суочимо са сопственим пропустима и грешкама; да схватимо да је једини могући правац развоја библиотекарства у Србији онај који треба да се ослања на квалитет рада, лично залагање и допринос, примену успешних решења и добро функционисање БИС-а Србије у пракси, а не формално. У развијеним земљама, у веку знања, библиотеке јесу лидери у свом друштву, а лидери у библиотекама разумеју улогу и одговорност функције коју су прихватили. Поново смо могли слушати о значају и снази иностраних библиотечких удружења и тзв. „Пријатеља библиотеке’’, организација које успешно функционишу (Сали Рид). У Србији, у земљи у којој је донаторство дубоко укорењено и има дугу традицију, где су завештање и даривање, у циљу националног добра и напретка – у националном бићу, не постоје организације „Пријатељи библиотеке’’. То значи да поново треба оживети сваки облик подршке и помоћи библиотекама. Врло значајно и актуелно у иностранству (нарочито у скандинавским земљама) јесте повезивање и удруживање библиотека, не само у оквиру региона и државе, већ и у оквиру више држава. Нама би то требало бити озбиљна порука и једини начин за превазилажење проблема: само удруженим снагама, јединствени и са усаглашеним мишљењима можемо решавати професионална питања и правити помаке.
Након излагања наших библиотекара могло се закључити да библиотеке у Србији нису лидери у свом друштву јер им друштвена заједница не придаје такав значај – напротив, објективна позиција дијаметрално је супротна од лидерске позиције и без стратешког опредељења државе. Када су у питању лидери у библиотекама, ситуација се компликује због моћи политике и политичких утицаја на културу, тачније, на занемаривање културе и страначко уплитање и наметање кадрова. У таквим условима водећи људи у библиотекама не могу бити истински лидери одани библиотеци и професији – свакако, нека је увек част изузецима. Суштинску анализу, констатацију и исправан закључак за решавање овог проблема пружио је рад проф. др Александре Вранеш Моћ библиотеке и моћ у библиотеци. Препознајући се у закључцима овог рада, одговорни појединци у нашим библиотекама наћи ће потврду да су на правом путу а, многи, могу открити смернице за проналажење пута. Лајф Леринг је говорио о „осећају библиотекарства’’ као основном, јединственом начину размишљања о библиотекарству који даје јединственост – да мислимо и понашамо се као библиотекари, фокусирајући се искључиво на срж професије. С обзиром да је то важан услов за развој професије, стање у српском библиотекарству мора озбиљно да се размотри. Још једна врло значајна порука чула се у излагању Лајфа Кајберга који је рекао да „међу библиотекама треба сви на исти начин да разговарамо’’, односно, да проналазимо заједничка мишљења, јединствене ставове, без фаворизовања одређених библиотека или појединаца (по формално прописаној хијерархији, величини установе или града итд.).
О квалитету радова домаћих излагача могло би се дискутовати на неком од наших наредних стручних скупова. Комисија која би вршила процену вредности радова за ову Конференцију није образована из разлога што је Организациони одбор заузео став да треба испоштовати жељу и труд сваког излагача да учествује на скупу који многима представља јединствену могућност да говоре о одабраној теми. Библиотекари би морали, као стручњаци у својој професији, да разумеју одређење „међународни научни скуп’’ и да квалитетом радова одговоре нивоу скупа и очекивању учесника. Због тога поједини радови као да су „залутали’’ на Конференцију, а то су, пре свега, радови са промашеном темом, радови чија се садржина може под вести под извештај рада библиотеке без постављања проблема на ниво општег, радови који констатују последично пословање проузроковано уско-локалним проблемима, без понуђеног решења и излагања која је било тешко пратити због бројних набрајања, подела, поступака, а без презентације у Pow���er Point-у. Осим тога, неколицина излагача се није ни потрудила да текст коришћене литературе (стране или домаће) прилагоди садржини свог ауторског рада, већ се литература препознавала као дословно пренесена, без назнака цитата.
Иако је помоћник управника НБС, Весна Ињац, пригодним речима поздравила скуп, осим једног библиотекара који је својим излагањем узео учешће на Конференцији, одсуство свих осталих најављених излагача из наше националне библиотеке изазвало је збуњеност, недоумицу и коментаре присутних библиотекара. Одговоре (лишене нагађања) за овакво понашање, библиотекари морају потражити од самих колега из НБС.
Различити коментари поједина ца по питању котизације (која је пр ви пут уведена, објективно, уз образ ложење, а ипак није била обавезујућа) говори о нама самима, дуплим мерилима и критеријумима. До сада су библиотеке у држави организовале различите семинаре (за које су тражиле и имале подршку БДС) који су били мањег значаја, без иностраних излагача и самим тим садржински скромнији, али са обавезним котизацијама око којих није било замерки. Нису логични коментари и деструкција у вези овог саветовања које највише користи свим библиотекарима у држави. Свакако да би било идеално да су учешће у организацији узели многи од нас, да су помогли у складу са својим могућностима, или да су се ангажовали у тражењу оних који могу пружити помоћ. У том случају котизација не би била потребна.
Кад је у питању српско библиотекарство, овај скуп је показао да смо постигли одређене резултате, али да можемо више и боље. Лично ми се наметнуо утисак да је Конференција акцентирала ипак проблеме који постоје, који спутавају бржи напредак, разједињују библиотекарство Србије, а јединство, заједнички чврсти ставови и смернице јесу једини могући начини развоја библиотекарства као делатности и науке. То је уједно и начин заштите професије и залагања за њен статус.
Чињеница да се на Конференцији није појавила већина чланова Управног одбора БДС, захтева објашњење. Српски библиотекари имају право да чују зашто су поједине колеге које су изабрали у највише тело свог удружења, игнорисале Конференцију.
На крају, многи библиотекари ће се сложити да треба одати признање и упутити захвалност свима који су уложили знање, труд и време у организацију овог скупа. При томе мислим не само на стручњаке из наше професије и студенте – будуће колеге, већ нарочито на људе изван струке који су наклоњени библиотекама. Свако ко се барем једном прихватио организационог посла у ком нема довољну финансијску подршку, а често ни разумевање, зна колико је то тежак и незахвалан подухват. Можда је то многима био разлог за дистанцирање од било каквог ангажовања и пружања помоћи, али не треба да буде разлог за неосноване, макар и најмање, примедбе. Сваки научни скуп ових размера, одржан у нашој земљи, доноси нова сазнања, нуди позитивна решења, утиче на правце развоја и, најзад, промовише српско библиотекарство.

Енергија читалаца

Звонко Поповић

Од када је Ајнштајн објавио да је читав свет, и материјални и духовни, сачињен од енергије и информација библиотеке су, као места сабора духовне енергије векова и укупне суме информација о људском сазна њу, морале постати изворишна места цивилизацијског креативног горива на којима човечанство масовно окрепљује своју животну енергију, али нажалост, нису.
Чини се да су устукнуле пред налетом масовних медија и допустиле, истина уз пружање величанственог, али недовољног отпора, да човечанство заседне испред телевизијских апрата и почне да гаси не само своју животну енергију него и свој смисао.
Атомска физија у материји је одавно експлодирала у лице цивилизације и увела свет у еру терора оружја за масовно уништење, а фузија духа и лепоте, која се одвија у реакторима људске баштине у библиотекама, још увек чека на прави детонатор и експлозију оплемењене енергије која ће спасити свет.
Нисам велики поборник спектакуларних експлозија, па биле то и експлозије духовности, више сам поклоник милиона малих пражњења светлости и топлоте, синергије енергетских светковина духа и душе које би се дешавале у библиотекама, огњиштима цивилизације, претварајући их временом у лидерске институције од највећег значаја за највећи број људи.
Библиотека је упркос насртају модерног времена успела да остане: и Парацелзусов космос у малом у којем су сабране информације и енергије генија, и Борхесов Alef – отмена палуба за ванвремену пловидбу људским памћењем, и Хесеов театар за степске вукове отворен само за лудаке који још увек трагају за суштином људског живљења, и историјска читанка, мемоарска чајанка на којој се узвишена старост човечанства упознаје са временом које је већ проживела, и витешка авантура, љубавна серенада на којој се школска младост човечанства упознаје са тајнама игре коју ће тек доживети.Све ове улоге је библиотека успела да очува кроз векове, али библиотека није успела да лансира атомску духовну енергију у нови век, и зато није лидерска институција од највећег значаја за највећи број људи и зато није на месту које јој по енергетском потенцијалу и капацитету меморије припада.
Библиотекама је неопходан доток животне силе која би их одбранила од судбине антикварница, алеја великана, дрвореда окамењене лепоте, уточишта ексцентрика који мрежама за лептире лове ретке мисли изумрлих примерака људске духовности.
По Ајнштајну и квантној физици енергија читалаца је та сила, детонатор кретања у библиотекама, која покреће информације у галактички плес, а теоријом можданог праска порађа смисао иза сваког слова и остварује тријумф живота, тријумф људског стваралаштва.
Ова еурека, позната свима као да сам узвикнуо месец је сапутник ноћи, а дан се рађа са појавом сунца, није довољна за рађање тог дана огромне сунчеве енергије читалаца у библиотекама на свим меридијанима истовремено.
За порађање те силе потребно је опет се вратити Ајнштајну што ћу ја сада и учинити и лаички извести формулу за привлачење енергије читалаца у библиотеке из његове чувене једначине. Алберт Ајнштајн је био велики поклоник имагинације и немојте се бринути: ово скрнављење физике ради имагинативног увида које ћемо заједно извести не би га уопште наљутило, напротив.
Дакле: E = MS²
Енергија = Мотивација пута Смисао на квадрат или
Енергија читалаца = Мотивација читалаца Смислом њиховог индивидуалног и друштвеног живота
Смисао је јачи од добити. И људе више мотивише када знају Зашто нешто раде него када знају Шта раде. Знање је оно шта добијамо, а остварење људске личности је оно због чега то радимо, образовање је оно шта добијамо, а успех у животу је оно зашто.
Улога лидера у библиотекарству, који желе да освоје енергију читалаца, садржи се у повезивању читања, дакле стицања знања и образовања са остварењем људске личности и успехом у животу.
Чувени амерички психолог Вилијам Џејмс је једном приметио да је највеће откриће нашег доба појава да људи, мењајући унутрашње аспекте свог мишљења, могу да промене спољашње аспекте свог живота. Ми нисмо оно што мислимо да јесмо него оно што мислимо то јесмо и то постајемо, као што је то приметио још један мудрац.
Остварење личности и успех у животу почињу у вашој глави, у вашим мислима које постају емоције, које постају деловање које на крају даје резултат. Библиотекар, као ризничар највреднијих мисли човечанства, јесте и ваш стратег и ваш мотивациони тренер за врхунске резултате. Водите рачуна о ономе што улази у вашу главу јер из ње излазе ваша веровања, принципи по којима се понашате, одлуке које доносите и читава ваша судбина. Уласком у библиотеку ви узимате судбину у своје руке. Библиотекар је ваш картописац сигурне пловидбе у добром правцу. Сваки улазак у библиотеку значи увећање ваше индивидуалне вредности и шанси за успех на тржишту живота. Библиотекар је ваш доживотни инвестициони саветник. Улазак у библиотеку је и почетак потраге за светим гралом, за мислима и осећањима којима се сти же до пехара који точи смисао. Библиотекар је ваш витешки водич… и тако даље. Комуницирање смисла читања претходи саветима шта и како читати. Шта и како треба читати спада у домен управљања или менаџмента читалаца. Зашто треба читати спада у домен визије и мисије читања у област у којој царују лидери. Лидерство у библиотекарству не треба да се бави техником управљања или како добро урадити одређене ствари, него пре свега смислом читалаштва и ентузијазмом читалаца или како урадити добре ствари у библиотекарству новог доба.
Лидери у библиотекарству морају имати смелости да изврше организацијске промене које ће одговорити захтевима модерног света, па макар оне звучале овако:
Дођите у библиотеку по своју порцију атомске животне енергије!
Свратите у библиотеку по, буквално, генијалне информације које драматично мењају квалитет вашег живота на боље!
Ово су могли бити рекламни слогани за масовна учлањења у библиотеке, да су лидери у библиотекарству пратили промене и мало озбиљније схватили квантну физику и маркетинг од оружара и политичара. Свет би изгледао мало другачије да смо им пружили адекватан отпор.
Која су то култна места у 21. веку заузела примат библиотекама?
Шопинг молови и фитнес центри.
Задовољавање телесних потреба је агресивно заробило пажњу света и овладало духом времена.
А шта за то време раде библиотеке, институције за задовољавање духовних потреба?
Јесу ли се ставиле на чело покрета отпора вулгарном материјализму?
Јесу ли окупиле енергију читалаца око дружине духовног прстена за коначни обрачун са силама мрака?
Не.
Стидљиви и скромни књижари у истој личности са охолим пуританским интелектуалцем, са презиром су окренули главу од мача који кроји пажњу света, од маркетинга. И заиста, маркетинг, тај владар светског фокуса, заобишао је у широком луку библиотеке и оставио их у имиџу с почетка двадесетог века. Чак су се и цркве боље прилагодиле и више окористиле маркетингом од библиотека.
Која то догма спутава лидере да библиотекама дају маркетиншка крила и доведу их у време садашње? Нова технологија је одавно ушла у свет библиотека, али маркетинг чека на учлањење већ деценијама.
Зашто је немогуће чути на телевизији рекламу: Отворен је нови центар здравог духовног живота у вашој библиотеци. Посетите наш духовни spa центар и урадите не само anti-age третман него и третман бесмртним животом у фонтанама вечите младости човечанства. Естетски фитнес и ментални аеробик на новим издањима у античкој вежбаоници наше high tech библиотеке. Интелектуална кржљавост је out. Дефинишите своје спиритулне бицепсе.
Зашто је немогуће прочитати оглас у часописима за младе: Шетња библиотеком или обредни круг за сродне душе. Мирис књига, заводљивост генија, близина мистерије стварају атмосферу узбуђења и очараности и повећавају шансе љубавне вероватноће. Да ли ће варнице емоција искочити из корица књиге или из ока другог читаоца небитно је, важно је да се у библиотекама љубав догађа чешће него на било ком јавном месту осим можда у школи, али и тамо је дух библиотеке присутан. Тинејџери, заљубљеност најчешће станује у библиотекама.
И шопинг бесмртне лепоте и фитнес дворана креативних мисли и љубавни замак и све то под једним кровом библиотеке ако га добро маркетиншки осмотрите. Библиотека је просто осуђена да опет постане култно место цивилизације уколико њени лидери буду на висини задатка. Али и лидерима је такође потребна мотивација за ову велику промену, потребна им је одлучност и смелост о којој генији са полица библиотека причају.
Увек имајте на памети да је ваша одлучност да успете важнија од било које друге ствари.
(Абрахам Линколн)
Сва слава света почива у смелости да се ствари започну.
(Шекспир)
Сва слава библиотека почива у смелости њених лидера да започну мотивацију читалаца.
Одлучите да подигните енергију у библиотекама, а када читаоци буду њоме привучени учланите их, а када их учланите, смислом читања подигните њихову енергију и уживајте у духовном подмлађивању човечанства.
Имам за вас још једну информацију о смислу лидерског рада у библиотекама.
Ви делите храну за ум цивилизацији која умире од духовне глади.
Ви сте дакле, најзначајнији хуманитарни радници на планети, јер ви не спашавате живот неком од глади телесно изнуреном појединцу или хиљадама таквих појединаца, ви спашавате читаву цивилизацију од духовне булимије и анорексичне савести, а без креативне снаге човечанства и свести о патњи другог човека никоме не може бити помогнуто.
И зато је свака библиотекарка, предана свом послу, двојница Мајке Терезе.
И зато је сваки библиотекар шерпас са Хималаја, искусни водич људске савести, без кога се ниједан слободоумни дух не може попети на најузвишенију тачку личности.
Сваки пут када младом човеку препоручите за читање, рецимо Достојевског, не заборавите да сте тог тренутка постали обавезни да му одговорите на питање како ће то лепота спасити свет, да му кажете шта ће то лидери библиотека учинити да ова велика мисао руског романописца постане научна истина, и да му покажете како ће то библиотека постати чврста тачка духовне лепоте око које је могуће окренути свет.
Београд 18. 10. 2006.

Библиотека као мера успеха

Милица Матијевић

(Научни скуп „Лидерство у библиотекама: спона културе, науке и привреде)

Научни скуп „Лидерство у библиотекама: спона културе, на уке и привреде” одржан је у хали Погон београдског Дома омладине од 19. до 21. октобра 2006. године. Организатори скупа били су Филолошки факултет Универзитета у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Библиотекарско друштво Србије, Библиотекарско друштво Републике Српске, Библиотека Матице српске, Библиотека града Београда и Градска библиотека Новог Сада.
Скуп је одржан уз подршку Министарства за културу Србије, Министарства за науку и заштиту животне средине, Градског Секретаријата за културу (Београд), Амбасаде САД и Блеквел сервиса за дистрибуцију књига.
Овогодишњу међународну конференцију библиотекара карактерише одсуство учешћа најављених излагача из Народне библиотеке Србије и мали број посетилаца који су пратили рад Конференције. Пратећи програм ове године се свео на посету Америчком кутку у Дому омладине. На тему „Лидерство у библиотекама” у ова три дана представљено је око четрдесет радова. Опет смо ове године имали велики број колега из иностранства који су нам у својим радовима презентовали и своја практична искуства која су увек најзанимљивији део јер покрећу на размишљање колико је могуће од онога што се ради у свету спровести и код нас. Чуло се и доста теоретских излагања стручњака из различитих образовних и других институција на тему положаја и улоге библиотеке у друштву. Пре свега мислим на излагање професора Звонка Поповића из ЦЕЛЕС-а који се у свом раду „Енергија читалаца” позабавио новим методама мотиваци је читалаца.
Наш Фулбрајтов стипендиста професор Гордана Стокић имала је такође врло инспиративан рад у коме је прецизно дефинисала положај и улогу лидера у библиотеци, значај тимског рада и креирања унутрашњих и веза према окужењу. На сличном трагу био је и рад колеге Адама Софронијевића из Универзитетске библиотеке који се бавио тимским радом и управљањем пројектима.
Наравно да ми је у једном моменту засметало што је и ове године велики број излагача искористио прилику да у оквиру Конференције, без обзира на тему, говоре о раду своје библиотеке. Наравно да сам се брзо постидела те своје мисли. Јер, све те моје колеге које својим свакодневним упорним радом широко отварају врата своје библиотеке заслужују и много више од тога да пет минута на годишњој Конференцији говоре о својим покушајима да њихова библиотека освоји позицију лидера у својој средини.
Дан после ја увиђам да је толики број излагача са својим различитим рефератима базираним на многобројним и разноврсним искуствима и истраживањима квалитет раван сензацији на овим просторима. Толико много напора је уложено од тако великог броја креативних људи у славу библиотека. Мислим да би пре доношења било каквог закључка о могућностима лидерске позиције библиотека у Србији требало уважити чињеницу о тешком и неравноправном положају наших колега у свим типовима библиотека. Сасвим је сигурно једно: залагање библиотекара за унапређење положаја библиотека и унапређење статуса професије којом се бавимо као крајњи резултат увек ће имати и унапређење положаја корисника наших услуга и бржи развој целог друштва.
Библиотека као мера…

Делатност дечијих библиотека и односи са јавношћу

Мр Славица Јанковић

Будући да је надметање за дететово време и пажњу све веће, позитивна слика дечијих библиотека у јавности постаје све важнија, истиче се у IFLA-иним Упуствима за дечије библиотеке.1 Читање и писменост су вештине неопходне за комуникацију и зато се у јавности то мора стално истицати.
За професионално деловање дечијих библиотека у Упутствима је предвиђено да дечији библиотекари поседују добре комуникацијске вештине, способност сарадње са појединцима и тимског рада, способност повезивања и сарадње и познавање теорије развоја читања и промоције читања. Они који спроводе услуге за децу морају бити укључени у планирање активности библиотеке као целине, јер само тако се може осигурати укљученост ових услуга у дугорочне планове библиотека.
У поменутом можемо препознати дисциплину менаџмента – односе са јавношћу. У овом случају то је напор библиотеке да одржи наклоност и разумевање између себе са једне стране и корисника са друге. У том процесу размене библиотека мора наћи заједнички језик са својим корисницима, креирати своје услуге „очима“ својих корисника, препознати њихове потребе, разменити идеје о вредностима својих услуга и учинити услугу ефективном.
Поуздане информације о пословању су нужне за процењивање и унапређивање служби и услуга. Зато је неопходно осигурати податке који су нужни за планирање, утврђивање поузданости и доношење одлука утемељених на објективним подацима. Библиотека мора обезбедити статистичко праћење грађе, особља, услуга, активности, потреба корисника и друго. Статистичко мерење делатности библиотека важно је због праћења оперативних резултата међу сличним организацијама, ради утврђивања трендова и успостављања темељних података за планирање, одлучивање и побољшање квалитета услуге у свакој врсти библиотеке уз могућност међусобних међународних поређења. Библиотечка статистика се обрађује у норми ISO 2789 и она је нормативно полазиште за примену норме за показатеље успешности у библиотекама ISO 11620 и успостављање мерења успешности библиотечке делатности у међународним оквирима.
Рад са средствима јавног информисања је дефинисан и у Стандардима за јавне народне библиотеке:
– библиотечки радници су дужни да спроводе делатности у области средстава масовног информисања у интересу популалризације библиотечких услуга,
– библиотечки радници су дужни да задовоље потребе за информацијом масовних медија.
Они морају деловати у континуитету у локалној штампи и другим штампаним издањима, и знати методику наступа и учешћа у интервјуима на радију и телевизији. Библиотечки радници морају да познају методе популаризације рада библиотеке и њених услуга кроз компјутерска и телекомуникациона средства, укључујући и популаризацију кроз veb сајтове.
Теоретичари менаџмента у библиотекарству2 упозоравају да је слика дечије библиотеке и јавне библиотеке уопште у јавности све важнија. На нужност ефективног коришћења штампаних и електронских средстава јавног информисања указују и IFLA/UNESCO Упуства за развој јавних библиотечких сервиса, која указују на нужност да библиотекари буду упознати са методологијом наступа на телевизији кроз интервју, али и са осталим видовима промоције сопствених активности.
IFLA-ина Секција за менаџмент и маркетинг у стратешком плану 2004–2005. године3 истиче следеће активности: помагање учвршћива ња улоге библиотека у друштву, развој библиотечке професије, про моцију стандарда, упутстава и нај бољих примера у пракси као приоритете у деловању. Секција је са партнером 3М објавила конкурс „Међународна награда IFLA 3М за најбољи маркентишки пројекат у 2004. години“. Један од критеријума за избор најбољих је способност информисања широких слојева о делатностима библиотеке, појачана подршка чланова локалне заједнице на територији општине у којој библиотека делује и односи са страним организацијама. Активности Секције биће усмерене на стварање базе података која ће дати потпуну слику о библиотечким промотивним алатима и понудити професи оналцима за библиотекарство и информационе услуге практичне алате за библиотечки менаџмент.
Чланица IFLA-ине Секције за менаџмент библиотекарских друштава Вини Витзански истиче неколико врста јавног деловања: на прво место ставља утицај на оне који доносе одлуке – министри, политичари и различити државни службеници; изградња партнерства и савеза са библиотекарским и другим удружењима, али и институцијама као што су архиви, школе, музеји, образовне установе за одрасле и други; развој издавачке делатности кроз публиковање магазина са најновијим информацијама, редовно ажурирање мрежне странице и друго; редовно обавештавање штампе о активностима у библиотеци.
Оспособљавање библиотекара за јавно деловање у циљу повезивања свих сегмената друштва и укључивања библиотекарске струке у друштвене и државне процесе неминовни су у раду библиотекара, наглашава хрватски теоретичар библиотекарства Едита Банчић.4 Она истиче да јавно деловање обухвата: основе јавног деловања, креирање простора и попришта за јавне расправе, изграђивање партнерства и коалиција, развијање односа са медијима, прикупљање средстава од донација.
Популаризација рада је део маркетиншке стратегије и она подразумева: ефектно искоришћавање штампаних и електронских средстава информације и комуникације, изложбе, редовне припреме и публикације материјала и брошура са информацијама о постојећим ресурсима, кампање за ширење писмености и навике читања, организовање кампања за услуге за кориснике са посебним потребама, књижевне вечери, библиотечки Web сајтови, везе ка актуелним Web сајтовима, библиотечки форуми, обележавање „Недеље библиотеке“ и значајних догађаја, присуство информација о библиотеци у телефонском именику, специјалне публикације у издању библиотеке, популаризација међу различитим групама у општини и све друге активности које су погодне за подручје општине у којима библиотеке делује.
Видови библиотечке „пропаганде“ фондова и услуга у дечијим одељењима у Србији су разнолики. Програми су се нужно мењали пратећи техничке иновације, али су увек задржавали карактер забавности, актуеалности и необавезности настојећи да буду у складу са стварним интересовањима деце и њихових потреба. Пасивни вид пропаганде као начин привлачења корисника био је изглед библиотеке, сређеност фонда, услужност библиотекара и прилагођеност радног времена. Активне видове пропаганде су чиниле: изложбе у просторијама библиотеке, тематске изложбе, изложбе приновљених публикација, изложбе старих и нових публикација, разговори са писцима, часови прича, предавања намењена популарисању науке и уметности, филмске пројекције, позоришне представе, музика, информативни билтени посвећени најновијим публикацијама и слично.
Очигледно је да су улога дечије библиотеке и масовних медија комплементарне. Библиотеке развијају емоционалне, естетске, образовне и информативне потребе, а масовни медији их чине атрактивним и на тај начин поменута интересовања продубљују или потенцијално изазивају. Данас се често истиче пресудна улога масовних медија на формирање културних потреба. Развој средстава масовних комуникација – радија, телевизије, сателитске и кабловске телевизије, обележио је нову друштвену ситуацију у којој је информација подједнако доступна сваком члану друштва.
НАПОМЕНЕ:
1 Guidelines for Children`s Libraries Services, The Hague, IFLA Hеadquarters, 2003.
2 Гордана Стокић, Жељко Вучковић: Менаџмент у библиотекама, Београд, 2003. и Милена Драгићевић Шешић: Од књиге до читаоца, Књига и читаоци у Београду, Марксиситички центар, Бео град, 1988.
3 Strategic Plan, Management and Marketing Section, http:/www.ifla.org/VII/s34/annual/sp34.htm, посећен 05.05.2005.
4 Едита Бачић: „Основе стратешког планирања развоја књижничарских удруга уз посебан осврт на односе са медијима’’, Вјесник библиотекара Хрватске, бр. 3-4, 2002, стр. 17–126.

Нова радионица за библиотекаре у Гете-институту у Београду

Весна Тешовић

Када ће библиотеке у Србији постати центри за учење на даљину?
Као својеврсни наставак прошлогодишње радионице „Захтевни и захвални – млади као корисници библиотеке“ (о томе опширно у Бележници бр. 13) и овог новембра Гете-институт, Образовни центар Народне библиотеке Србије и Библиотека+ организовали су радионицу у којој су се окупљени библиотекари упознали са једним модулом пројекта Bib Web – фокусирање на младе. Овај модул се, такође, бави питањима омладине као корисника библиотека, али је конкретно усмерен на то како ми, библиотекари, можемо да се усавршимо и побољшамо услуге намењене овој популацији. И овог пута радионицу је водила проф. Бригит Данкерт са Универзитета примењених наука у Хамбургу, која је била и један од чланова пројектног тима.
Бeртелсманова фондација заједно са библиотечким сервисом за електронску обраду података (EKZ) руководи пројектом Bib Web и он се, поред Немачке, одвија и у Пољској и Шпанији. Намењен је стручном усавршавању и едукацији библиотекара на даљину, тзв. е-учењe. Ови програми поред општeг библиотечког знања подразумевају и стално усавршавање како би се могло onlajnрадити преко Интернета и како би се лакше комуницирало са младима као циљном групом.
Пракса је показала да електронско учење нуди својим учесницима низ погодности: нема трошкова путовања или боравка у центрима где су школе; одређени стандард знања је загарантован; визуализација олакшава комуникацију, повећава могућност памћења и својом виртуелном формом омогућава увид и спознају тешко доступних области; учесници у е-учењу су по правилу просторно и временски одвојени од онога ко их организује и њихова комуникација је асинхрона (e-mail), и синхрона (chatroom).
Ако се изузму почетни проблеми који се јављају док људи науче да користе ове програме, јасно је да су користи многоструке. И у болоњском систему, стицање знања се заснива на модулским процесима, па реформисане студије омогућавају људима да путем е-учења лакше и брже уђу у потребан ток. У нашим условима, када људи све чешће остају без посла, много се лакше стичу поновне квалификације уз е-учење.
Колико је оваква пракса учења применљива у Србији и какву улогу треба да има библиотека у томе?
На почетку, неопходно је сагледати у којим друштвеним условима радимо, тј. дефинисати властито место у погледу нације и културе и наћи повољне услове за сопствени оквир. Библиотекарство у Србији је неравномерно развијено, почевши од простора и кадра до техничке опремљености. Добро је што се људи различитих звања баве овим занимањем и што њихов тимски рад (тамо где га има) може да допринесе квалитету програма. Сарадња са локалном заједницом је различита од општине до општине, али је преко потребно пронаћи партнере у политичким факторима који могу да подржавају програме е-учења намењене младим људима (и осталима који су за то заинтересовани). Треба истаћи да постоје добри предуслови да се направе омладинске библиотеке јер су у Србији углавном развијена дечја одељења у којима постоји тин-кутак. Такође, међубиблиотечка сарадња и несебичност библиотекара у размени програма и идеја гарантују квалитет културних програма што чини одскочну даску за развој омладинских одељења. Међутим, библиотечко-техничке могућности су недовољне. Иако су скоро све (!!!) библиотеке компјутеризоване, опрема је застарела и оскудна, те је неопходна њена модернизација. Ретки су и информатичари у библиотекама. Народна библиотека Србије би могла да се прихвати задатка да образује кадар који би био укључен у програм е-учења, јер су такви програми атрактивнији за младе и до принели би да библиотека постане најснажнији извор са кога би млади човек задовољавао своју духовну жеђ.
И услови у којима живе млади људи доста се разликују. Различита је њихова техничка опремљеност и приступ медијима. Међутим, генерално гледано, информатичка писменост младих је супериорнија у односу на нас библиотекаре. Формално образовање које им се нуди још увек је неадекватно потребама друштва јер не прати захуктали ток времена. Млади човек жели да до информације дође брзо, без посредника, у било које време, по могућству без великог напора, воли и када је то што „конзумира“ визуелно примамљиво. У томе треба видети предности е-учења јер свим учесницима обезбеђује исте услове без обзира где живе и омогућава им равноправан приступ знању. Добар пример учења на даљину је искуство Београдске отворене школе која је преко средњих школа у Србији организовала електронску школу новинарства и екологије.
Пошто смо сиромашно друштво, логично је очекивати да јавне библиотеке буду информатички центри који би свима обезбедили равноправан приступ информацијама и е-учење. Зато република и локална заједница треба више да улажу у развој библиотекарства.
Разумљиво је очекивати да Народна библиотека Србије, Катедра за библиотекарство, Библиотека града Београда, велике библиотеке по Србији и Библиотекарско друштво Србије направе центар за е-учење. Како је све окупљене обавестила колегиница Весна Ињац-Малбаша, Народна библиотека Србије је направила пројекат и конкурисала за донацију. Средства која треба издвојити на самом почетку су велика. Преузимање програма Bib Web – Fokus Jugend стаје око 30 000 евра, а ако се определимо да развијамо сопствени софтвер, тј. програм који бисмо сами пунили садржајима, (према западном нивоу цена) то би коштало 300 000 евра.
Весна Ињац-Малбаша је нагласила да место е-учења у Србији не зависи само од новца, већ је проблем и у кадру. Кадровски ресурси Народне библиотеке Србије којима би градила центар за е-учење су неадекватни. Поред волонтера различитих квалификација, потребна им је и свака друга помоћ. Несрећа је што се у усвојеној Стратегији развоја информатичког друштва библиотеке не спомињу. Оне нису срце те стратегије иако је реално било очекивати да то постану.
Млада генерација се научила на компјутере и већ учи уз помоћ њих. То је гарант ширења „учења на даљину“. Зато је, да би им се што пре и што боље изашло у сусрет (а уз њих и целом друштву), поред воље библиотекара из Србије, потребна снажна подршка министарстава културе и науке. Ни пројекат Виртуелна библиотека Србије у почетку није финансиран од стране министарства, па ће и програм е-учења за библиотекаре, надамо се, бити покренут уз помоћ донатора. У Народној библиотеци Србије тврде да је јефтиније купити готов програм, а и онда предстоји велики посао превођења шест постојећих курсева, што захтева време, добре стручњаке и новац. Потребно је тај програм прилагодити локалним специфичностима и због тога организовати тим психолога, социолога, педагога, статистичара. Расположење окупљених библиотекара у Гете-институту било је такво да се са оптимизмом може очекивати како оснивање тако и почетак рада центра за е-учење, јер су спремни да уче и пруже сваку помоћ коју од њих буде тражила Народна библиотека Србије.

15. Конференција COBISS Улога библиотечко-информационе делатности у високом школству

Весна Стевановић

Марибор 29–30. новембар 2006.

Овогодишња Конференција корисника COBISSa-, петнаеста по реду, одржана је 29. и 30. новембра у Марибору, централна тема је била посвећена улози библиотечко-информационе делатности у високом школству. Овакав избор теме је повезан с болоњским процесом који ће сигурно утицати на већу проходност и конкурентност универзитета. Тиме нису заобиђене библиотеке које не спадају у високошколске, јер јавне и специјалне библиотеке такође преузимају образовне и информативне функције.
У оквиру различитих програма развојне помоћи Југоисточној Еврo пи, ИЗУМ је обезбедио финансијска средства за покриће трошкова превоза и ноћења у хотелу за 250 учесника из целог региона: Бугарске, Србије, Албаније, Македоније, Босне и Херцеговине и Црне Горе. На Конференцији је учествовало 58 библиотечких стручњака из Србије. Универзитетима је препоручено да се укључе у систем COBISS.Net, нарочито због међународне приступачности изворима знања, као и због ажурног праћења библиографских показатеља научне, стручне и педагошке успешности. У складу с тим, један део поменуте финансијске помоћи се односио и на донацију библиотекама, односно њиховим каталогизаторима на COBISS платформи, који су се укључили у израду библиографија истраживача, пропорционално броју унетих библиографских записа из овог сегмента.
Вече пред отварање Конференције, 28. новембра, после завршне седнице Међународног програмског одбора, свечано је потписан Споразум о укључивању библиотека у Бугарској у слободан проток библиографских записа у мрежи COBISS.Net.
Конференцију су отворили, уз поздравне речи, мр Томаж Сељак, директор ИЗУМ-а и др Јуре Зупан, министар за високо школство, науку и технологију Словеније. Потом је др Франци Демшар, директор Јавне агенције за истраживачку делатност Републике Словеније – АРРС представио рад ове Агенције, њену основну делатност и транспарентност, организацију рада, као и њен хронолошки развој. У оквиру експертног система АРРС узимају се у обзир системи: COBISS са доступним библиографијама истраживача и SICRIS, при одређивању елемената евалуације система. АРРС се залаже за транспарентност у науци, па је од 2006. године преко Интернета је доступна „бела књига” о финансирању науке, користећи експертни систем АРРС. Поред многих погодности које овај систем пружа, др Франци Демшар тврди да се тиме разрешавају разни конфликти интереса, а да је корупција обрнуто пропорционална транспарентности.
О значају библиотека у евалуа цијама и акредитацијама универ зитета, излагала је др Беверли Линч са универзитета у Калифорнији и Лос Анђелесу. Др Богомир Михевц и др Франц Мали са Универзитета у Љубљани су приказали своја виђења приступа евалуацији и отворена питања и дилеме у квалитативном и квантитативном оцењивању у науци. Др Перо Шипка са Универзитета у Новом Саду је представио један модел употребе цитатних информација у евалуацији научног учинка.
На крају првог дана Конференције, отворена је Панел дискусија, у вези програма развојне помоћи у Југоисточној Европи за информацијску инфраструктуру науке, образовања и културе. Учесници Панела су били представници универзитета, министарстава и европских комисија за истраживање, образовање и културу. Представници из Србије су били: Сретен Угри чић, управник НБС и Вања Марковић, саветник за покретна културна добра у Министарству културе Републике Србије.
Стекао се утисак да у европским фондацијама за развој и оспособљавање има разумевања за улагање у националне и регионалне пројекте.
Други дан је започео представљањем извештаја о стању високошколског библиотекарства у регији и оцене могућности за подстицање његовог развоја, узимајући у обзир међународну развојну помоћ посредством сарадње са значајним представницима ЕУ и других међународних организација. Стање у високошколским библиотекама исцр пно је представио Богољуб Мазић, в. д. директора Универзитетске би блиотеке у Београду.
Др Марта Сељак, помоћница директора ИЗУМ-а, приказала је табеле података у вези добијања лиценци за рад у систему узајамне каталогизације у Словенији. Стекли смо детаљан увид у све фазе у процесу добијања лиценце: законом регулисане обавезе, начин пријављивања кандидата, начин испитивања кандидата пред комисијом, писмено навођење кандидата које све шифре за приступ COBISS базама користи уз допуштење да се његови лични подаци употребе у сврху вођења статистичких евиденција обраде библиотечке грађе.
Рад Мр Зорана Крстуловића, заменика директора Националне библиотеке Словеније, односио се на каталошка правила и обезбеђивање квалитета библиографских података, а Лидија Цурк је представила рад групе аутора из ИЗУМ-а о повезивању система SICRIS, COBISS.SI и Web of Science.
Матјаж Залокар из ИЗУМ-а је представио рад на развоју општег речника пред метних одредница си стема COBISS.SI. Направио је интересан тно поређење са системом одредница ко ји користи Конгресна библиотека у Вашингтону.
За време другог дана Конфреренције, објављена је сензационална вест, да се број библиографских записа у бази COBIB.SI попео на 3.000.000.
Уз завршну дискусију и закључак, наведено је да ће на наредној COBISS Конференцији бити речи и о музејским архивама и дигитализованим колекцијама.

Александријска библиотека

Виолета Стојменовић

Када је 330 г. пр. н. е. Александар Македонски освојио Египат, основао је као један од знакова своје моћи град који ће понети његово име – Александрија – и који ће убрзо постати културни, научни, трговачки и политички центар тадашњег света и тај статус задржати током наредних векова, кроз читаво доба које данас називамо хеленизмом, а које је трајало до првог римског цара Октавијана Августа. Специфичан положај Александрије и богатство птоломејске династије (у злату, али, што је за нашу тему још значајније и у папирусу), која се докопала Египта у деоби Александровог царства после његове смрти, условили су њену премоћ, па је град ускоро постао стециште, место размене и својеврсна синтеза оног најзначајнијег са Истока и Запада, различитих култура и школа мишљења. Тиме је превазиђена нарцистичка усредсређеност грчких полиса, дошло је до културне децентрализације и глобализације.
Дух синтезе, систематизације, класификације, али и дух критичке анализе, расправе и тумачења карактерисао је како сам град, тако и читаво раздобље. Убрзо по оснивању града, 300. г. пр. н. е. основана је и Александријска библиотека, оличење тог енциклопедијског и еклектичног духа. Подаци о њеном настанку и нестанку, о њеним фондовима, као и о другим са њом повезаним институцијама, Музеју и Серапиону, малобројни су и противуречни, нарочито када је реч о броју свитака које је библиотека поседовала, па није чудо да прича о њој често из области историографије скреће у легенду. С обзиром на то да из времена док је библиотека постојала и била на свом врхунцу нема поузданих, тачније готово никакавих података, и да се о њој више писало онда кад више није радила, информације су збуњујуће различите, незасноване, а често и фантастичне. Кроз накнадне конструкције Библиотека је постепено постала борхесовски лавиринт свих икада написаних и многих никада заиста постојећих дела. Неоспоран је, ипак, њен значај за развој научне и културне делатности и ширење идеја и сазнања, као и чињеница да је била прва јавна и у то време највећа библиотека.
Као људи и сами заинтересовани за науку и уметност, Птоломеји су били издашни према културним институцијама, свесни да је и знање извор моћи и могуће средство хегемоније. Птоломеј I Сотер је основао Museion– Музеј, у чијем је саставу касније, највероватније, функционисала и Александријска библиотека, а који се налазио у североисточном делу града, у четврти палата. Музеј је, као храм, а по злобницима и кавез, Муза¹, заштитница уметности и наука, био место рада учењака најразличитијих струка, који су имали јединствену прилику да се, захваљујући Птоломејевим финансијама, сасвим ослобођени свих овоземаљских брига, здушно посвете својим проучавањима. У Александрији су, између осталих, боравили и радили Еуклид, Архимед и др. Музеј и библиотека били су нови, до тада невиђени тип истраживачког центра, што је и омогућило не само обимна истраживања и систематизације дотадашњих достигнућа, већ и појаву сасвим нових наука. Замисао о библиотеци с којом би ти научници имали на располагању све неопходне текстове на једном месту настала је у време Птоломеја I, али је реализована за време владавине његовог сина, Птоломеја II Филаделфа. Верује се да идеја потиче од Деметрија из Фалерона, Аристотеловог ученика, атинског прогнаника, који је хтео да се перипатетичка традиција обнови и настави у новом велеграду. Аристотелова приватна библиотека била је највероватније узор организације и класификације и за Александријску.² У Египту је већ постојала традиција библиотека, као уосталом и на целом Блиском Истоку, нарочито у Асирији где се јављају зачеци библиотечке делатности: Асурбанипалова је пре Александријске била највећа, али за разлику од ове није била јавна, нити је поседовала тако свеобухватан и тематски и језички разнолик фонд.
Физички изглед библиотеке није поуздано познат, па се претпоставља да се састојала од колонаде – читаонице, око које су се ређале просторије за смештај фондова. Фондове су сачињавали свици начињени од папируса, обележени идентификационим тракама. Свици су куповани, нарочито на Родосу који је у то време био највеће тржиште књига, или су, на писмену молбу Птоломеја слати из свих делова Грчке преписи дела из свих области наука и уметности.
Када је фонд прерастао физичке могућности библиотеке, за владавине Птоломеја III, свици су се депоновали у новоотворену библиотеку у Серапиону, храму бога Сераписа, птоломејског измишљеног божанства, које је, као комбинација Зевса и Озириса, оличавало еклектизам новог доба.
Много прича сумњиве веродостојности испредено је око Александријске библиотеке; неке од њих тичу се начина на који су Птоломеји, када нису могли да их купе, долазили до свитака. Једна од њих каже да су плењени свици са свих бродова који су пристајали у александријску луку, оригинали су депоновани у фондове, а власницима су враћане копије. Такви свици су на тракама за идентификацију, поред имена писца и његове народности, као основних података, имали и ознаку ex ploionса бродова.
Преписивање дела античких писаца било је, дакле, једна од значајних делатности библиотеке. Она је омогућила шире и боље познавање дела грчких аутора, не само међу самим Грцима. Преписивачка делатност допринела је ширењу утицаја грчке културе и науке међу другим народима. Захваљујући тим преписима многа значајна дела антике сачувана су и после уништења библиотеке и оригиналних рукописа.
Умножавање примерака писаних дела ишло је у корак са све већом афирмацијом писане речи, односно читања. Ширење граница једне културе захтева писмо као средство комуникације, али и пропаганде: Сократова усмена мајеутика, Аристотелова перипатетика, рапсодско рецитовање нису више задовољавали потребу за знањем. Тако са хеленизмом, кроз симбиозу грчке културе са египатском традицијом која већ познаје светост писаног и даје високо достојанство и ексклузивност писарском занату, и јеврејском културом која своје страхопоштовање према књизи сведочи на многим местима Старог Завета, започиње известан култ књиге, тј. писане речи, која је дотада често омаловажавана. Чувена је, и већ много пута навођена Платонова прича из Федра о богу Тоту чији је изум – писмо – краљ Там одбио речима да оно није мнемотехничко помагало, већ пре средство заборављања и занемаривања памћења. А Александријска библиотека са својим мегаломанском амбицијом прикупљеним, свеукључивим фондом требало је да буде баш то – памћење, али не индивидулано, већ колективно и екуменско, памћење свеколиког људског искуства као темељ идентитета новог царства и нове културе.
Ипак, од приговора да писмо води атрофији памћења, битнији је други – приговор да је написано мртво и пасивно, а потенцијално и опасно, за разлику од усмене, живе речи, којој, наводно, не прети опасност од некритичког, неупућеног, погрешног и сличног усвајања. Књига је тим приговором окарактерисана као извор лажне мудрости. Verba volant, scripta manent – речи лете, али су дејствене, за разлику од списа који опстају, али као мртво слово: и ова позната латинска изрека се може тумачити као још увек присутно фаворизовање усменог разговора³. Међутим, са Александријском библиотеком није започео само процес умножавања списа и читалаца. Ту су и корени херменеутике схваћене као дијалошка метода читања, помоћу које се прочитано подвргава анализи и критици, тексту се постављају питања и у њему траже одговори, са текстом се, дакле, у покушају актуелизације неког кохерентног смисла, води разговор. Тако се постепено у Александрији издвојила и специјална наука о књижевности. Библиотекари, нарочито Аристофан из Бизанта и Аристарх, бавили су се, између осталог, и писањем коментара и тумачењем значајних дела грчке књижевности. Било је и коментара коментара, као у Борхесовој Вавилонској библиотеци, и побијања тих коментара, јер, опет по Борхесу, свака књига тражи своју против-књигу: књишка ерудиција и помно проучавање класика временом су се извргле у јалово и ситничаво шкрабање по маргинама туђих дела, чију оригиналност и величину нису могла да понове, библиофилија се изметнула у библиоманију.
Проучавањем дела грчких аутора прво су се бавили људи који су и сами били, или тежили да буду, песници. Њихов рад имао је све одлике „конзервације”, јер су они хтели да очувају чистоту песничког језика, његову лексику, синтаксу и метрику. Касније је такво проучавање постало ствар струке, па данас говоримо о александријској школи тумачења.
Пергам, престоница Аталида, друге линије наследника Александра Великог, био је највећи конкурент Александрије, како у области библиотекарства, тако и у области филологије. Пергамску библиотеку основао је Еумен II, па је и она убрзо нарасла и развила значајну културну делатност, те данас говоримо и о пергамској школи тумачења. Александријској школи је страна алегореза и моралистичко тумачење пергамских учењака, које је често водило готово фантастичним интерпретацијама, слагању мита на мит. Александринци нису били за спекулацију, већ за темељно и поткрепљено, више формално изучавање, које укључује савладавање огромне количине грађе. Отуда се за ученост тог типа и полиграфију и данас користи атрибут александријски.
Александрија и Пергам су били конкуренти и на пољу граматологије, једне од наука која се у то доба развила као посебна дисциплина. Аналогисти из Александрије тврдили су да је аналогија основни принцип развоја језика, те да су одређeни скупови облика парадигматски и нормативни, а аномалисти из Пергама – да се језик развија с обзиром на аномалије проистекле из језичке употребе. Овај сукоб најјаче се одвијао измећу Аристарха, једног од управника библиотеке, и Кратеса, библиотекара из Пергама.
Легендарно супарништво Александрије и Пергама оличава прича по којој су Птоломеји забранили извоз папируса, те су у Пергаму почели да за писање користе штављену кожу – пергамент. Мећутим, употреба пергамента позната је од раније, а то што је превагнула над папирусом ствар је економије, а не филологије и библиотекарства.
Тумачење дела, чиме су се бавили готови сви познати библиотекари из Александрије, подразумевало је обиман текстолошки, и не само текстолошки, рад, који је водио изради критичког издања, као и биографије аутора. Међутим, да би такво критичко издање било валидно, требало је пре свега установити стандардну верзију дотичног текста. То је водило прикупљању што већег броја различитих верзија истог дела, пре свега Хомеровог, са чијом стандардизацијом је започео већ први управник Библиотеке Зенодот. Илијада и Одисеја, а затим и дела Пиндара, Алкеја, Хесоида и других значајних аутора нису више била у надлежности рапосода, већ учених библиотекара и филолога. Вршено је поређење верзија и њихово уједначавање, емендације, коњуктуре, да би се одстраниле све касније интерполације и да би се дошло до оригиналног текста. Још једна полулегендарна прича каже да су Птоломеји на превару, али и уз енорман трошак успели да доћу до званичних верзија трагедија Есхила, Софокла и Еврипида, које су стандардизоване Ликурговим указом, да би се спречила њихова извитоперавања и грешке. Александријским учењацима су биле потребне што старије верзије, а њихова јагма за оригиналима изродила је пиратерију и низ лажних дела – можда и читаву библиотеку имагинарних књига. Бирајући ауторе које ће изучавати и коментарисати они су по први пут створили, ако не и установили и дефинисали, представу о класику, неприкосновеној уметничкој, филозофској или научној вредности којом се ваља увек изнова и изнова бавити.

У време када су полемике и диспути били такорећи ствар престижа, и рад тих библиотекара био је предмет критике и оспоравања. Тако је нпр. већ спомињани Тимон изражавао сумњу у веродостојност њихових верзија Хомера и у њихову позваност да пресуђују по питању интерполација.
Каталогизација је следећи битан посао којим су се бавили у Александријској библиотеци. Зачеци каталогизације откривени су у Нипуру – таблице са пописом сумерских дела која су се налазила у палати, а затим и у Хатуши, где је попис дела садржавао и белешке за идентификацију. I да се раније није спроводила, у Александријској библиотеци, услед обима њеног фонда, каталогизација је била неопходна. Зенодот је, као први управник библиотеке, установио систем смештања фонда и увео принцип сређивања по алфабетском реду. Ређање књига од тада више није препуштано случају. Калимах је, на основу типографског каталога, који је вероватно сам претходно саставио, израдио чувене Таблице (Pinakes), тј. Таблице особа славних у свакој грани учености заједно са пописом њихових дела. Те Таблице, које су обухватале 120 књига, нису биле само каталог библиотеке; с обзиром на податке везане за ауторе и дела које је уносио у тај попис, оне су ближе ономе што данас подразумевамо под био-библиографијом. Његов каталог био је алфабетски организован, за разлику од већ спомињаних покушаја каталогизације у Нипуру и Хатуши, где је редослед каталошких одредница био случајан, као и сам распоред дела.
Каталог тј. набрајање је у основи песнички поступак (Хомерови каталози бродова или јунакових подвига, Библијски родослови итд.). У антици су постојале чак и каталошке песме, као посебан жанр. Набрајање укида просторне и временске координате, „узвишени апетити чезну за свим тренуцима времена и различитостима простора”⁵: библиотека је требало да физички представи свеповезаност и јединство људског искуства (или бар само оног записаног), а Калимахове Таблице – да кроз резиме учине тај свемир списа прегледним, а њихо ву повезаност у заједничком циљу очигледном.
За систематско смештање фонда и израду топографског каталога, за претварање каталога у специфично библиотечки каталог неопходна је и класификација списа по неком критеријуму, садржинском и/или формалном. Верује се да је Калимах следио Аристотела и да је целокупан књижни фонд разделио у следеће категорије: драма, беседништво, епика, лирика, законодавство, историографија, филозофија и разно (у ову су категорију између осталог спадали и кувари), у оквиру којих је извршио даљу поделу на врсте и жанрове. Класификовање је наметање статичног поретка мноштву и разноликости, апстрактни платонски систем, нужно произвољан, без обзира на своје претензије, мрежа појмова која појединачно не може да обухвати у потпуности нити да исцрпи његову пуноћу, јер сваки систем подразумева селекцију и редукцију. Из тог разлога тешко је одредити одговарајуће место свакој књизи, па је Калимах сигурно морао имати недоумица и потешкоћа при разврставању. Ипак, не зна се како је изашао на крај са проблемом, са којим се, уосталом, и данас библиотекари (бар они којима је стало) свакодневно суочавају, упркос, или баш због разрађеног и детаљног система класификације књига. Зна се нпр. да је Аристарх замерио Калимаху што је извесно дело Касандра, по његовом мишљењу дитирамб, сврстао у пеане. И други су, очигледно, имали примедбе на Калимахову класификацију, судећи по томе да је остао познат спис Аристофана из Бизанта О Калимаховим Таблицама, или Против Калимахових Таблица. Док су с једне стране, као библиотекари, тежили да списе редуцирају на шаблон одређене врсте, дотле су, с друге, као филолози и читаоци, поново откривали њихову комплексност и несводивост.
С обзиром на то да је основана да буде свеобухватна и веродостојна, Александријска библиотека је садржала и преводе неких значајних дела из других култура.⁶ Прича о превођењу јеврејске свете књиге уједно је и најстарији сачуван спомен на библиотеку. Реч је о псеудоепиграфском делу, Аристејевом писму, писму Јеврејина из Александрије, који хвали превод, тзв. Septuagintu (наводно је у превођењу, које је наручио Деметрије из Фалерона, учествовало 72 рабина, који су радили 72 дана).
Када се говори о изворима за проучавање историје Александријске библиотеке, када је настала, где се тачно налазила, када и како је уништена, колики је био фонд, спомињу се поред овог писма још и: римски географ Страбон, римски историчари Амијан Марцелин и Дион Касијус, Сенека који се можда позива на изгубљен том Ливијеве Историје Рима, Цезар, Плутарх, итд, дакле Римљани, а не савременици.⁷ Највише контраверзи, при том, изазивају подаци око величине фонда и датума нестанка библиотеке. Што се фонда тиче бројеви варирају од 40 000 (Сенека) до 700 000. Ову енормну бројку наводи Амијан Марцелин, који је Александрију посетио тек негде средином 4 века, при чему он још и брка библиотеку са оном у Серапиону, па каже да је у овом храму за време Цезаровог освајања Александрије изгорело 700 000 књига.⁸ Уобичајено је да се прихвата цифра од пола милиона свитака, мада то ништа не говори о стварном броју књига. За многе је наслове било потребно на десетине свитака, а неки су наслови били заступљени у више верзија, тако да је сигурно сам Хомер запремао на стотине свитака. Ипак пола милона свитака звучи фантастично, јер мада су свици мали (30–40 cm x 11–18 cm), за смештање толиког броја била би потребна огромна грађевина, каква библиотека сигурно није била, нарочито ако је заиста функционисала у саставу музеја.
Амијан, дакле, спаљивање би блиотеке датира у време Цезара и Птоломеја XII. Овај податак потиче од Плутарха, који каже да је ватра са докова уништила велику библиотеку.⁹ Међутим, док се на крају Цезарових Коментара о грађанским ратовима заиста спомиње пожар на бродовима у луци¹⁰, на почетку Александријског рата се изричито тврди да у Александрији није било дрвених конструкција, него само камених грађевина, те да је град био сигуран од пожара¹¹. Наравно, информације из Цезарових списа и оних које су дописали његови следбеници нису апсолутно веродостојне, па је можда реч о заташкавању.
Да ли је библиотека била уништена 48. г. пр. н. е? Постоји легенда да је Антоније Клеопатри поклонио 200 000 књига из Пергамске за Александријску библиотеку, негде око 30 г. пр. н. е. (и тиме симболично окончао њихов сукоб у корист Александрије, чија трезвена ученост и темељитост у раду свакако више иду уз строги и рационални римски дух, него пергамска маштовита алегоријска тумачења и теорија аномалија). Страбон је 20. г. био у Александрији и упркос детаљном опису града, палата и музеја, код њега нема ни помена о библиотеци: да ли зато што је била у саставу музеја или зато што је заиста била уништена? Чињеница да је Александрија и у римско, па и у хришћанско доба још увек била једно од културних и научних средишта – репрезентативна је личност Дидима „Бронзане петље” за кога се верује да је написао 3500–4000 списа – није одлучујући доказ да је библиотека још увек постојала, јер су учењацима на располагању биле и библиотека у Серапиону, а и друге, касније изграђене.
Поред Цезара као потенцијални уништаваоци библиотеке у изворима и спекулацијама спомињу се још и Патријарх Теофил Александријски који је крајем 4. в. спровео у дело наредбу цара Теодосија да се затворе или униште сви пагански храмови (а Музеј и Серапион су били храмови – библиотеке) и Калиф Омар, мада је сасвим сигурно да у 7. в. када су Арапи освојили Александрију, библиотека више није постојала.
Сасвим је могуће да су приче о изненадном и тоталном уништењу највеће ризнице књига на свету накнадне конструкције и мистификације, део мита о библиотеци, те да она није изгорела одједном, већ да је постепено пропадала или вишекратно уништавана у пожарима и приликом опсада. Један од могућих узрока њене пропасти је и Птоломеј XII – тиранин који се престола докопао уз помоћ убиства, а који је многе значајне грчке учењаке прогнао из Александрије.
Непоузданост, недореченост и малобројност извора узрок су што је Александријска библиотека и у модерна времена задржала свој митски ореол и што и данас изазива проучаваоце да се њоме изнова баве, да на основу штурих података, са много „места неодређености” склапају своју причу, која „ако није истинита као чињеница, биће истинита као симбол”,¹² симбол страдања духа у сукобу са тиранијом, догмом, верском или националном нетолеранцијом, исл. Носталгија за изгубљеним делима неке научника изазива да, као читаоци читалаца, на основу наслова или извода покушају да та дела реконструишу, да их васпоставе из трагова. Идеја да се на једном месту сакупе сви записани производи људског духа фасцинира и данас, када је очигледно да је таква библиотека или Утопија или Свемир. Део те фасцинације је и нова, модерна и модернистичка Библиотека Александрина, отворена 2003. г, а изграђена близу места на коме се претпоставља да је била и она стара.

Библиотекари Александријске библиотеке

Зенодот из Ефеса – Радио је у првој половини 3. в. пр. н. е. и био је први управник библиотеке. Извршио је организацију фонда и увео алфабетски редослед, мада само с обзиром на прво слово имена. Започео је са стандардизацијом Хомерових текстова, тј. бавио се текстологијом. Такође се бавио и лексикологијом: у свом речнику ретко коришћених речи први пут је употребио алфабетски редослед, који му је касније био и принцип за сређивање фонда.
Калимах из Кирене – Радио је око средине 3. в. пр. н. е, мада око његовог статуса у библиотеци не постоји слагање код свих проучаваоца, па му тако неки оспоравају положај управника библиотеке. Ипак, са становишта историје библиотекарства његова улога је значајнија и већа од улоге неоспорних управника попут Аристофана или Аполонија, који су значајнији за историју филологије, текстологије или граматологије, него за само библиотекарство. Калимах је поред тога био и значајан песник и у то време врло утицајан. Писао је лирску поезију: епиграме, химне, и сл. Његова поезија је еклектична, ерудитна, чак антикварна, али пре свега минималистичка. Као још један његов славни колега, библиотекар и писац Борхес, Калимах је мрзео обимне књиге и сматрао да је свака дебела књига зло. Отуда његова љубав према каталозима и класификацијама, па и његова друга, непесничка дела, судећи по насловима, имају форму каталога, лексикона, речника или енциклопедије, дакле форму резимеа или коментара. Мећутим, попис његових дела показује да је круг његових интересовања био врло широк. Бавио се „етнологијом” (Обичаји страних народа, Различити етнички народи), „географијом” (О рекама света), али и сакупљањем грађе везане за сваковрсне куриозитете и раритете, за егзотично или чак имагинарно, чему је то доба било посебно наклоњено (Необичности из читавог света сабране према местима).
Аполоније са Рода – Радио је у другој половини 3. в. пр. н. е. Као и Калимах био је утицајан и значајан песник, али у погледу поетике и естетике његов љути противник. Његово најзначајније дело, Аргонаутика, представља све оно што је Калимах сматрао безвредним у поезији, опсежан киклични еп са континуираном радњом.
Ератостен – Радио је крајем 3. и почетком 2. в. пр. н. е. Носио је надимак Бета, тј. Други, по некима, зато што се бавио толиким бројем дисциплина да ни у једној није био водећа личност. Уколико је то мњење извор надимка, онда је оно са данашњег становишта злобно и погрешно, с обзиром на то да су се његова географска проучавања, нпр. обим Земљине кугле, показала као запањујуће тачна. Можда је тај надимак добио зато што се, уосталом као и други библиотекари, бавио текстуалном критиком, дакле писањем другог текста на основу туђег, писањем коментара. Сигурно је да је сам Ератостен овој својој делатности давао велики значај, с обзиром на то да је први који је себе назвао филологом, љубитељем речи. Остало је познато његово утицајно дело О комедији. Као тумач и коментатор дошао је у сукоб са алегорезом коју су на темељу стоичке филозофије заступали пергамски библиотекари.
Аристофан из Бизанта – Радио је у првој половини 2. в. пр. н. е. Његов рад обухвата различите дисциплине из области наука о језику. Бавио се проучавањем, анализом, стандардизацијом и коментарисањем дела грчких аутора, затим лексикографијом (дело Речи наставља и допуњује рад првог лексикографа Филите и његових Разноликих речи), каталогизацијом списа библиотеке (Против Калимахових Таблица). Приписује му се проналазак знакова интерпункције и знакова за обележавање акцената. Легенда каже да је као управник научио напамет сва дела из Александријске библиотека, што му је омогућило да на неком такмичењу песника открије плагијаторе. По другима, управо је тим својим знањем и разоткривањем плагијатора привукао пажњу Птоломеја, који га је затим поставио за управника.
Аполоније Еидограф – Сем податка да је био управник библиотеке у првој половини 2. в. пр. н. е, ништа друго о њему није познато. Неки сматрају да је његово име последица неспоразума и да је уствари реч о Аполонију Рођанину, који је, иако по рођењу Александринац, једно време боравиoна острву Род, а затим се вратио у Александрију и на место управника библиотеке. С обзиром на то да кретања овог Аполонија од Александрије до Рода и назад нису поуздано позната, остало је нејасно да ли су била два управника са истим именом или два „мандата” једног Аполонија.
Аристарх са Самотраке – Радио је око средине 2. в. пре. н. е. Наставио је филолошки рад својих претходника и савременика. Бавио се коментарисањем и издавањем анотираних издања Пиндара, Алкеја, Хесоида. У праксу тумачења и коментарисања увео је начело дефинисано као „Хомер се Хомером објашњава”, начело које и данас примењују сви заговорници иманентних метода у проучавању књижевности. За њега је тумачење великих књижевних дела било „мисионарски задатак”. Аристарх је био и један од највећих граматичара свога доба, мада је његово учење познато само по граматичком приручнику његовог ученика Дионисија Трачанина.

Напомене:
1 Овако га назива Тимон у стиховима:
Многи примају храну у вреви народа Египта
људи што шкрабају књиге,водећи бескрајне расправе
у тамношњем кавезу Муза.
Наведено према: Јакоб Буркхарт, По вест грчке културе, IV, Издавачка књижница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1992, стр. 536.
2 Страбон тврди да је Аристотел први саставио збирку књига и да је подучио египатске краљеве како да уреде библиотеку. То ипак није сасвим тачно. Прве познате библиотеке настале су у Асирији, једну је основао Тиглат – Пиласар I, а другу, која је уједно и прва систематски прикупљена збирка књига, Асурбанипал. У вези са Аристотелом, постоје спекулације и противуречни извештаји о томе да ли су или нису Птоломеји успели да купе, или се на други начин домогну, те чувене збирке књига.
3 На сличан начин ову изреку тумачи и Алберто Мангел. Види: Алберто Мангел, Историја читања, Светови, Нови Сад, 2005, стр. 155.
4 Иако је хеленизам доба полиграфије, то је истовремено и доба у којем почиње специјализација и постепено одвајање и осамостаљивање бројних наука из окриља филозофије. Међу тим новим наукама је и филологија.
5 Х. Луис Борхес, Историја вечности, Огледало загонетки, Светови, Нови Сад, 1998, стр. 35.
6 Преводило се и са грчког на друге језике. Захваљујући тим преводима сачувана су многа дела чији су оригинали изгубљени.
7 За детаљан приказ и критичку анализу извора о Александријској библиотеци види: J. Hannam, The Foundation and Loss of the Royal and Serapeum Libraries of Alexandria, http://www. bede.org.uk/library2.htm.
8 Амијан Марцелин, Историја, Просвета, Београд, 1998, стр. 277 (16, 12).
9 Александар и Кесар Плутарх, 49, Хеленски и римски јунаци и њихове судбине, Просвета, Београд, 1958, стр. 328.
10 Г. Јулије Цезар, Коментари о грађанском рату, 3. 111, Моји ратови, Зора, Загреб, 1972, стр. 316.
11 Цезар, Александријски рат, 1, Нав. дело, стр. 325.
12 Х. Луис Борхес, Прича о ратнику и заточеници, Алеф, Паидеиа, Београд, 1999, стр. 31.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Лајонел Каснон, Библиотеке старог света, Clio, Београд, 2004.
2. Албин Лески, Повијест грчке књижевности, Голден маркетинг, Загреб, 2001.
3. Слободан Грубачић, Александријски светионик, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2006.
4. James Hannam, The Foundation and Loss of the Royal and Serapeum Libraries of Alexandria, http://bede.org.uk.library2.htm.
5. Јакоб Буркхарт, Повест грчке културе, IV, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1992.
6. Гај Јулије Цезар, Моји ратови, Зора, Загреб, 1972.
7. Амијан Марцелин, Историја, Просвета, Београд, 1998.
8. Диодор са Сицилије, Историјска библиотека, Матица српска, Нови Сад, 1998.
9. Охсфордска историја Грчке и хеленистичког света, пр. Xон Бордман, Xаспер Грифин, Озвин Мари, Clio, Београд, 1999.
10. Алберто Мангел, Историја читања, Светови, Нови Сад, 2005.