Десило се тако да је неки мање познати швајцарски књижевник, пишући из Милана „познатом историку“ Милеру, поменуо и Стјепана Зановића, који ће бити главни јунак ове наше препоруке за читање. Година је 1772. а Стјепан, млади литерат из „Далмације“, затечен је у нереду радне собе како крај угашена камина и крај огромне боце воде седи косе пребачене преко лица, укочена погледа, говорећи да је сада, када је Волтер остарио, а Жан Жак (Русо) више не пише, остао само он да људима каже истину. Сомнабулна величина ове редукције при којој се одстрањују највећи умови европског просветитељства и хуманизма да би се у немогућем светлу лажи приказао један дрски виртуоз живота, само су епизодица у невероватној историји постојања овога човека, који је живећи у другој половини 18. века и шпартајући Европом као заводник, криминалац, кривоклетник, фалсификатор епских размера, исписао једну од занимљивијих прича балканске и европске књижевности и културе.

Стјепан је рођен у Венецији, а његов отац је конте Антун Зановић, Будвљанин. Отац је 1766. изгнан из Венеције због организовања забрањених хазардних игара. Брат Примислав ни са ким другим него са Казановом опијао је и пљачкао некога енглеског лорда, па је стога био протеран, као и Казанова, из Фиренце. Фиренци се, претходно, Стјепан покушао да наметне као песник. У своју књигу песама, он је уврстио и сонет некога наводног италијанског песника, у којем се слави писац књиге и који је, заправо, дело самога младога Зановића. У то време назвао се academico, као наводни члан фирентинске уметничке академије, мада на њеном списку никада није могло да се нађе његов име. После ситних и крупних али непрестаних катастрофа са дуговима и срамне епизоде са језуитима, која је, изгледа, била језовита, на ред долазе крупни епски фалсификати. Прво је открио европским владарима да је он, уистину, Шћепан Мали Црногорски, убијени и обезглављени краљ који је срећном преваром остао жив. А онда се пронашао и у фантазији да је он једанаести праунук Скендербега, те да је тиме предодређени претендент на земље и поседе Црне Горе и Албаније. С тим намерама пише Фридриху II, проводи време са Огинским, претендентом на пољски престо, дописује се са Катарином Другом. Своја писма и преписку са европским владарима објавиће у оквиру књиге Турска писма, коју Милорад Павић пореди са Монтескејовим Персијским писмима. Глас о његовим фаслификатима и непочинствима шири се Европом, па мора да се брани. Каже, порекла сам католочко-римско-апостолског, али што је важније, ја сам филозоф. Ипак, протерају га и из Берлина, па у Риму ступа у љубавну аферу са остарелом али још увек лепом и фаталном бабом леди Кингстон, која ће, лаке финасијске руке, помагати „албанског“ момка до краја живота (леди Кинстон ће бити романескни прототип за два Текеријева женска лика). Стјепан је гоњен и осуђен у одсуству у Венецији. Крстари полуилегално Немачком и Белгијом. Пише америчком конгресу са саветима за организовање државног и политичког живота. Меша се у најављени рат између Холандије и Аустрије, мешетарећи и обећавајући за новац војску лудака, Црногораца и Албанаца, који руше све пред собом и слушају само њега, а не на пример Његоша, којег је срео у Бечу. Условљава државно веће Холандије, у којем се јавно читају његове бестидне и скупе понуде. У време мира, који је убрзо склопљен, коначно заврши у затвору, из којег пише патетична и молећива писма својим заштитницима са Острва и из Прусије. На послетку, последњим иметком, паром златних дугмади, подмити стражара, овај му донесе врч вина, попије га и потом себи пререже вене, те га ујутру нађу у крви, мртвог. То је био крај Стјепана Зановића, човека који је био песник, мислилац, аутобиограф и путописац, који је мењао идентитете као љубавнице, који је имао дар да своје фаслификате изводи на високом нивоу и постане партнер многим европским владарима, иако је са своје стране имао само голу митоманску страст и строгу и делотворну вештину лагања.

Много више детаља ове сочне и узбудљиве приче можете наћи у есеју „Стјепан Зановић, алазон са наших страна“, који је аутор Петар Џаџић објавио 1987. године у књизи Homo Balcanicus, Homo Heroicus. Алазон је стари термин, поменут још у првом веку у расправи Tractatus Coislinianus, сродној Аристотеловој Поетици. Појам је оживео Нортроп Фрај у оквиру своје Анатомије критике, у којој се, укратко, помиње као име комедиографског типа варалице, у пар могућих значењских варијанти, а Џаџић га употребљава у значењу „митоман“. Изгледа да је појам трансисторијске природе, заправо, можда је најбоље погледати данас око себе. Када се читалац појмовно опреми, сигурно ће, у оквиру генерације или у оквиру друштва, или нације, или културе, препознати знамените примерке. Есеј у закључном делу смешта појаву алазона Стјепана Зановића у релевантан психолошки и културолошки оквир, тако да осим бизарних и зачудних чињеница из живота овога пустолова, могу да се протресу и донесу и неки темељнији закључци о природи људи са Балкана.

Oto Oltvanji (1971, Novi Sad) je pisac, prevodilac i stripar. Na policama biblioteke u Boru možete naći sledeće njegove autorske naslove: romane Crne cipele (2005), Kičma noći (2010) i Iver (2015), kratku prozu za decu Kako sam postao detektiv (2019) i priče u okviru izbora ili unutar časopisa. Takođe, brojni su naslovi koje je Oto Oltvanji preveo sa engleskog jezika (Džonatam Letem, Džordž Pelikanos, Lucijus Šepard itd.)

Ovde uz dozvolu autora prenosimo njegovu ranu priču LICEMER iz 1996. godine. Da biste pročitali priču, sledite vezu.

http://www.datavoyage.com/sfbay/novel/licemer.htm

Priča Huga Prata vodi nas u Argentinu na početak 19. veka, na čijoj se obali sukobljavaju uskomešane sile tadašnjih imperijalista, Engleske i Španije. Očekivano, u pratovskom umetničkom i pripovedačkom smislu, u njenom središtu nije kruta istoriografska građa, niti su to velika imena pomenutog vremena. Centralno mesto, na pozadini na kojoj se smenjuju oficiri, članovi masonskih loža, praznjikave i sračunate aristokrate, pripada malim ljudima: dobošaru Tomu Braunu, irskoj osuđenici i prostitutki Moli Maloun, Grbavcu, crncima, grubim muškarcima, obuzetim i vođenim nesputanim nagonima, od kojih je onaj seksualni dominatno prikazan u stripu, devojkama koje se podaju što zbog putenih slasti, što zbog toga što smatraju da im je u igri sticanja slobode i prava na život jedino telo ostalo kao dobar zalog. Takođe očekivano, dominatna osećanja nisu čisto epska, militarna ili herojska, niti su naglašeno upućena na razgranatu naraciju i na oduševljavanje epizodičnošću i sjajem etapa u životima – ona su setna, ocrtana prolaznošću, tugom, strašću i umiranjem, izrasla sa mirnih otoka margine na kojima, izbledela i mirna, još uvek, makar u sputanoj i umornoj retrospektivi, bivaju zapljuskivana mrkim morem istorije. Manarin crtež je istovremeno i duboko stvaran i toplo senzualan i majstorski ikoničan u svojim tretiranjima skliskih pojedinosti koje se cede sa margina prikazanog.