Priča Huga Prata vodi nas u Argentinu na početak 19. veka, na čijoj se obali sukobljavaju uskomešane sile tadašnjih imperijalista, Engleske i Španije. Očekivano, u pratovskom umetničkom i pripovedačkom smislu, u njenom središtu nije kruta istoriografska građa, niti su to velika imena pomenutog vremena. Centralno mesto, na pozadini na kojoj se smenjuju oficiri, članovi masonskih loža, praznjikave i sračunate aristokrate, pripada malim ljudima: dobošaru Tomu Braunu, irskoj osuđenici i prostitutki Moli Maloun, Grbavcu, crncima, grubim muškarcima, obuzetim i vođenim nesputanim nagonima, od kojih je onaj seksualni dominatno prikazan u stripu, devojkama koje se podaju što zbog putenih slasti, što zbog toga što smatraju da im je u igri sticanja slobode i prava na život jedino telo ostalo kao dobar zalog. Takođe očekivano, dominatna osećanja nisu čisto epska, militarna ili herojska, niti su naglašeno upućena na razgranatu naraciju i na oduševljavanje epizodičnošću i sjajem etapa u životima – ona su setna, ocrtana prolaznošću, tugom, strašću i umiranjem, izrasla sa mirnih otoka margine na kojima, izbledela i mirna, još uvek, makar u sputanoj i umornoj retrospektivi, bivaju zapljuskivana mrkim morem istorije. Manarin crtež je istovremeno i duboko stvaran i toplo senzualan i majstorski ikoničan u svojim tretiranjima skliskih pojedinosti koje se cede sa margina prikazanog.