I evo me, jurim užarenim ulicama Zvezdare, na
zadatku koji je jutros stigao, u obliku molbe za uslugu –
od drugara iz Bora. Istina, to je jedan od onih ljudi s
kojima se ne viđam toliko često, ali svako druženje s
njim i čitavim društvom oko njega, uostalom, uramljeno
je u unutrašnju galeriju nezaboravnih provoda. A kad je
to slučaj, onda je osećaj prema drugarstvu snažniji od
formule za čije računanje je činilac količina zajednički
provedenog vremena. Na njegovo lukavo, šifrovano
pitanje: da li bih mogao da se iscimam, preuzmem i
odnesem nešto njegovom drugaru, prvo me proradi
nervoza, ali već u narednim sekundama mozak štancuje
kolekciju argumenata koji će ovom danu dati smisao,
mom karakteru injekciju steroida, a što se čini najvažnije
danas – zatrti raspoloženje u kom sam se probudio,
ostaviti ga u prašini daleko iza, s nadom da neće uspeti
ponovo da me dohvati.
