Текст „Библиотека у Британском музеју“ објавила је Исидора Секулић 1941. године у књизи Аналитички тренутци и теме. 1. На његовом самом крају налази се знаковита и занимљива реченица: „Ко је у Британској радио, постао је више човек но што је био, и без обзира на оно што је читао и проучавао.“ На чему је, заправо, Исидора заснивала ову своју тезу о издвојеним могућностима хуманизације читалаца од стране једне посебне институције?
***
Изузетност њену ауторка темељи на генијалности споја библиотеке и музеја, чиме је дотакнута и актуелизована живост националног документа, центрираност науке и чиме је остварен положај друштвене жиже. У том смислу, а и захваљујући својој архитектонској посебности, то место живи, управо пулсира као античка агора, постајући тако свачија кућа. А по етичком значају, то место представља оваплоћење добра и то оног које ради на корист ослобођења и тријумфа читавог човечанства. Пошто претпоставља да је немогуће снаћи се у оваквим фразираним квалификацијама институције, Исидора контрастира три велике сродне националне институције – библиотеке у Паризу, Берлину и Лондону.
Све три куће богате су културним благом, али се Британска библиотека издваја пре свега по начину општења с људима. Та комуникација огледа се у чудесном и неистрошивом давању себе у виду постигнуте савршене функционалности (владање фондом путем система каталогизације и унутарбиблиотечке хијарархије), потом топлом човечношћу и, коначно, луцидном самосвешћу институције.
И још ближе – у Великој Британији, каже Исидора, верују човеку као човеку, све дотле док он не да повод за сумњу и разочарење. До тада, ако се то уопште деси, библиотека од срца излива љубав и поверење свима: и великима и малима, и даровитима и недаровитима. Из те љубави према свима рађа се осећај завичајности код питомаца ове библиотеке.
Ова корисничка хедонистичка патетика би овде, ради простог умирења савести, могла да буде дотакнута класичном парафразом из Фредерика Џејмсона – да полеђину културе увек чине крв, тортура, смрт и страва. А Британци су често били неславан јунак те опречности. Вероватно би одређена доза меланхолије, или туге – луцидна самосвесна дистанцираност – била прирођенија положају читаоца на овом месту.
(Исидора Секулић. „Библиотека у Британском музеју“, у: Аналитички тренутци и теме. (Сабрана дела Исидоре Секулић), Вук Караџић, Београд, 1977, стр. 251-268)