Снежана Ивановић

Коса је имала само петнаест година када је, на петровданском вашару, први пут видела Остоју. Био је сиромах, један од тројице браће који су, на нешто више од два хектара земље, живели преко Јањића брега, у трећем селу.
И раније је Коса, кћер богатог сељака Павла Глигоријевића, чула за Остоју. Причало се да је висок и леп као слика и да свира трубу као нико. А кад га је смотрила како, с рукама у џеповима, стоји и разговара са сеоским учитељем, његов лик се одједном издвојио из масе људи и бљеснуо као лик свеца. Коса се, вођена невидљивом силом, обрела испред њега и стала да зури у његове очи. Остоја је заћутао. Пред њим је стајало ситно дете дугих, науљених плетеница и тек заруделих груди. Гледали су се нетремице. Те вечери, Остоја и Коса су постали муж и жена. Узели се. Залуд је био очај њене мајке, куканија старијих сестара и гнев оца. Коса је отишла за својом срећом.
Када се прво јутро пробудила као жена, Остоје није било на сламарици која јој је жуљала мршава леђа. Са страхом је погледала низа се: крвава мрља на белој кошуљи ошинула ју је посред груди. Нема и пренеражена, устала је и умила лице поливајући се из крњавог лончета. Сетила се зебње која јој је синоћ, док су прилазили малој кући, обузела душу. Ледена слутња брзо се претворила у извесност грубог живота.
Остоја се показао као невиђени шкртац. И оно мало пара које је зарађивао свирајући, она никада није виђала. У кући је увек фалило свега: гаса, кремена, соли, шећера… О чему другом, финијем, могла је само да сања. У почетку је покушавала да га умилостиви на разне начине, не би ли јој дао неки динар. Убрзо је престала јер је одговор увек био исти: вика од које се тресао кров трошне куће. Муж јој је бивао све мрскији. Нарочито га се грозила када би, вративши се ноћу са каквог весеља, одлазио у други крај собе и, окренут леђима, бројао паре. Биле су зелене и велике као младо храстово лишће, толико је Коса могла да види јер их је он, као да се троше и од погледа, брзо склањао у дрвено сандуче и још брже га закључавао. (То сандуче Коса је запамтила за сав живот.) Потом се, задовољан на кратко, обраћао жени сувим, набуситим питањима о летини, храни или стоци. Никада није пропуштао да је, за сваки случај, опомене на штедњу. За то време, гомила новчаница је расла у сандучету.
Најтеже јој је било кад је израђала децу: Љепосаву, Јелу, Невену, Станимирку и, најпосле, Радивоја. Једно јој је и умрло, син Недељко. Заспао је у хладу ораха, добио врућицу и није оздравио. Чак ни тада, док су покушавали да га излече, Остоја није отворио сандуче. Остао је тврд и неумољив. Никада Коса није прежалила седмогодишњег сина нити је опростила мужу. Као непомични, тамни камен, у најдубљем кутку њеног срца остао је неотклоњиви, горки прекор. Исто осећање, ко зна зашто, дуго је носила у себи кад год би видела двоје који се воле. Једном је, живо се сећа те слике, на превоју изнад њихове куће угледала комшију Светозара како својој жени Ружи пажљиво извлачи мараму испод крагне капута, а потом јој плетенице пружа низ леђа. У том часу, Коса је пустила сузу чија се жилица негде испод ребара провукла до ока. Обрисала ју је испуцалом шаком и загледала се у далеке, плаве врхове Таре испод којих је остао њен дом. Остоја, додуше, ниједном није дигао руку на њу, а и како би? Она је била кротка и ћутљива, па је сву муку товарила у уска плућа као пласт, без икаквог знака. Понекад јој се чинило да ће јој груди препући од неизговореног јада. Право говорећи, није ни пио, тешила се Коса. Али, добро памти и тај дан, једном јој је запретио да ће јој главу одсећи на пању пред кућом ако не призна како је липсало тек опрашено прасе. Она је тврдила да се заглавило у плоту, иако га је нехотице убио Радивоје, и то краставцем. Муж ју је шчепао за мараму и повео ка клади на којој су цепали дрва. Положио је њен врат на хладно дрво грубим покретом и подигао секиру. Зачувши писак деце, скочила је и, први пут после оног несрећног Петровдана, вриснула: „Ја сам га убила, убио те Бог!“ Спустио је секиру, ушао у кућу, најео се проје и млека и – заспао.
А једном је заноћила под стрехом. Ево како.
У Николићима, чије су куће биле подно гробља, одржавала се моба. Читав летњи дан је жњела Коса на божијој звезди за које кило брашна. Непрестано је мислила о деци и сваки час је, надланицом бришући чело, погледала навише не би ли угледала које од њих. Бринула је да ли су шта јели и да случајно не направе какву штету. Нека чудна, неодређена кривица коју је једнако осећала пред мужем, горела је у њој као жижак у кандилу. Кад се почело ближити вече, Коса се узнемирила. Она би кући, а вечера никако да почне. Народ је весело жагорио. И песма је кренула, дукат Месеца бљеснуо поврх ћувика, а Коса гладна, није рада да вечера голу проју у својој кући. Глад ју је охрабрила, па је одлучила да остане. Вечере нема, па нема, никоме се не жури. У неко доба, била је решена и да крене, али се, богме, плашила да прође поред гробља. Причало се по селу да је пре два-три месеца сеоски рабаџија угледао покојну Стану Николину како, у белој одори, вија по врзини иза гробља.
После вечере, Коса је камена срца пошла кући. Месец је у међувремену одлуњао насред неба. Небо светло од месечине, а кућа тамна наспрам неба. Као замишљен, погнут човек који стрпљиво некога чека у ноћи, деловала је претеће. Тишина, као да није овај свет. Само се чуло мешкољење свиња у обору. Коса је тихо покуцала на врата. Ништа. „Остоја…“, прозборила је готово нечујно, као да само потврђује његово име. Већ изнемогла од страха, поновила је чукање. Опет ништа. Пришла је прозору и продрмала га. Мук. Из собе се чуло потмуло искашљавање. Више није смела ни да шушне. Савила се као кокош испод стрехе и будна сачекала свитање. Видела је и чула све: прву румену пругу на истоку, гашење звезда и сусрет Месеца и Сунца (неко време су заједно сипали сјај на поспана поља), цвркут птица у гнезду на храсту украј пута и промукли пој остарелог петла…
Да видиш, некако јој је и лепо било. Први пут је ноћила изван куће и постеље коју је делила са Остојом. Док је дан насвајао, лица окренутог истоку, Коса је покушавала да се сети нечег великог, округлог и блиставог, нечег чему је заборавила име, али је знала да још увек постоји у малој, давно зазиданој одаји њене душе.
Кад је устао и уклонио резу на вратима, муж јој је мрачним погледом рекао све. Ћутке је прошла поред њега настојећи да га не дотакне и мирно почела да послује по кући.
Једном приликом, и то памти, за срце ју је ујео као никада до тада. Најстарија кћер је већ била стасала за удају и требало је о Госпођиндан ићи на вашар. Отуд – одовуд, морала је да пита злотвора за коју пару да би кћери доле, у селу, купила платно за сукњу. И питала га је. Залуд молећиви поглед. Само је узео трубу и замако низ шљивик. Љепосава је на вашар отишла у закрпљеној сукњи. Недуго затим се и удала, на сву срећу и доброту божију, како ваља. Али, Коса је ту горку успомену понела са собом и у гроб. Није могла да заборави слику: Љепосава читав дан стоји уз дрво да се закрпа не би видела. Ни у колу није заиграла.
Утом се завршио и рат, онај од четрдесет прве. Дошла је нова власт, а краљ давно пребегао у туђу земљу. Говорило се да ће сада да се „уведу“ нове паре. Коса је то напоменула мужу једног јутра док су у њиви сејали кромпир. Рекао је само: „Лажу“. Те вечери га је затекла како броји велике паре поред отвореног сандучета. Први пут се није крио. Кад их је пребројао, заклопио је сандуче, положио шаку на њега као да се опрашта, гурнуо га под кревет и дубоко уздахнуо.
После неколико дана, дали су народу на знање да краљеве паре више не важе. Пропале су. Постале гомила шуштаве, зелене хартије којом се више није могло купити ни зрно соли. Остоја је данима ћутао. Сандуче више није отварао. Стајало је под креветом све до његове смрти.
Кад је, септембра шездесет треће, Остоје умро од запте, Коса је извукла сандуче испод кревета, али није могла да нађе кључ. Однела га је на онај исти пањ испод куће и замахнула секиром. Паре су се, као поплашене птице, разлетеле по авлији. Коса је тукла по пању све док јој марама није спала с главе.
Затим је позвала петнаестогодишњу унуку и испричала јој своју причу.
(Прва награда наКонкурсу за кратку причу)