Подигох споменик што није руком творен,
Неће га начети заборава зуб.
Челом се поносним узнео непокорен
Над Александров ратни стуб.

Не, смрти нисам плен; мој дух са лиром светом
Ван судбе свег што мре, наџивеће ми прах.
Славан ћу остати док траје са планетом
Бар једнога песника дах.

О мени Русијом жив глас пронеће qуди,
Поменуће ме свуд народа wених круг –
Словена горди син, и Тунгуз дивqе ћуди,
Финац и Калмик, степа друг.

Дуго ћу бити драг и мио своме роду:
Лиром сам бодрио свих добрих тежwи глас,
У веку окрутном певао слободу,
За сужwе увек звао спас.

Највишу заповест о, музо, верно следи –
Хвала и клевета спокојно слушај збор,
Не тражи ловоре, пред увредом не бледи,
И са глупаком мани спор.