Архиве ознака: Прота-ставрофор Петар Милинковић

Протојереј-ставрофор Андреја Ђорђевић

Прота-ставрофор Петар Милинковић

Кратка биографија

Андреја Ђорђевић је рођен 26. новембра 1893. године у Приштини, од оца Ђорђа Јаничијевића, кројача из Неродимља и мајке Јелене, рођене Симић, домаћице из Приштине (Протокол за 1893. годину, бр. 420).
Основну школу је завршио у Приштини са најбољим оценама, што му је била препорука да добије државну стипендију и да као изузетно надарен ђак заврши Гимназију у Солуну 1910. године, са одличним успехом и оценом 10 (диплома, редни бр. 291).
По завршеној Гимназији, као стипендиста одлази на више Богословско студирање у Грчко-Цариградској Патријаршији на Принчевским острвима на Халци. Завршава школовање са највишом оценом и као један од најбољих бива постављен за секретара манастира Хиландара у Светој гори. За сво време свога боравка у манастиру Хиландару, г. Андреја Ђорђевић је показао примерно понашње, као и приврженост у својој секретарској дужности. Због лошег здравственог стања, после две и по године, враћа се из Свете горе у Краљевину Србију, одлази у Београд, ради у Богословској библиотеци, а месеца септембра 1921. године уписује Богословски факултет (Уписни лист бр. 500).
Са својим колегом са факултета Душаном Глишићем, одлази у село Докмир код Уба, где посећује храм Ваведења Пресвете Богородице. После појања на светој литургији, упознаје наочиту ћерку свештеника Розомира Глишића Симеуну, са којом се венчава 28. априла 1922. године у селу Докмиру. Школски друг у Богословији на Халци био му је потоњи епископ тимочки др Емилијан, који је знао све његове квалитете, јер је г. Андреја знао неколико светских језика. Говорио је руски, француски, италијански, немачки, грчки и турски језик, а редовно читао књиге на латинском и хебрејском језику.
С обзиром на то да су тадашњем епископу тимочком г. Емилијану били веома потребни свештеници, он позива Андреју код себе у Зајечар, рукополаже га за свештеника и 1. јуна 1922. године му додељује парохију у Борском руднику.
Службујући у Борском руднику, у многонационалној средини, уживао је велики углед, не само код православаца, већ и код римокатолика и муслимана. Својим ауторитетом успео је да прикупи велика средства за градњу храма Светог Великомученика Георгија у Бору. Највећи донатор био је управо римокатолик, директор Борског рудника г. Емил Пијала.
Колико је био цењен у Борском руднику, најбоље говори чињеница да је, без обзира што је 1939. године премештен у Сокобању, од стране грађана Борског рудника уследио захтев епископу тимочком г. Емилијану да им њихов бивши парох Андреја Ђорђевић буде, поред епископа, главни гост на освећењу храма. Том приликом, 6. маја 1940. године, епископ га је одликовао чином протојереја.
За време службовања у Сокобањи, затекао га је Други светски рат, где се као добар пастир старао о свим људима. Покрстио је многе сокобањске Цигане да би их заштитио од окупатора. Пружио је уточиште многим избеглицама, професору Карловачке богословије г. Душану Петровићу и његовој породици, као и избеглом свештенику из Хрватске Јовану Сурчинском са женом и троје деце.
Треба још напоменути да је због показане ревности у пастирском служењу и проповедању одликован правом ношења црвеног појаса (15. мај 1929. године, еп. бр. 672).
Поводом стогодишњице Тимочке епархије одликован је правом ношења Протске камилавке (8. јула 1934. године, еп. бр. 2386), а напрсног крста 12. маја 1953. године (Синод, бр. 1323/зап. 378).
О Ускрсу 1934. године био је у Јерусалиму у званичној пратњи епископа рашко-призренског г. Серафима и тада је добио назив хаџија, који никада није хтео да придода свом презимену. Године 1935. на Дан Ускрса, одвео је своју супругу Симеуну и свога сина Јована у Јерусалим, а његов тада десетогодишњи син је носио жезло епископу бачком г. Иринеју, од кога је добио Свето писмо са посветом о боравку у Јерусалиму.
Као полиглота, више пута је био вођа путницима за Свету гору, Палестину и Египат. У 70. години старости поново се прихватио изучавања хебрејског језика.
Пензионисан је 1959. године у Сокобањи, где је остао у свом скромном стану са супругом.
Када је у Сокобањи отворена Гимназија, понуђено му је да предаје латински језик, али је услов био да скине мантију и да у цивилном оделу долази у школу, што је одмах одбио, јер без мантије никада није прешао преко кућног прага напоље.
До краја живота редовно је као први долазио у свети храм, палио свеће и кандила и спремао све што је потребно за света богослужења и за млађе свештенике којима је био архијерејски намесник. Напрсни крст носио је само у изузетним приликама. Намесник сокобањски био је (са малим прекидима 1957, 1958 и 1963. године) од 12. фебруара 1940. до 1. маја 1975. године. Чланове своје породице је усмеравао да не буду бахати и хвалисави, да Бога носе у срцу и да буду милосрдни, а својим праунуцима је усадио љубав према школи и Светосављу.
Умро је у Нишу 16. маја 1982. године у дому својих унука. Сахрањен је на сокобањском гробљу у породичној гробници коју је за живота подигао. Опело је служио епископ тимочки г. Милутин са ђаконом и уз учешће 12 свештеника.