Јелена Милетић, Небојша Миликић

ПОКАзасмоЖИ ШТА МИСЛИмоШ – УРАДИсмо ШТА ЗНАсмоШ

Поводом пројеката СЛИКЕ ТРАНЗИЦИЈЕ и ЈАВНА ТАЈНА Организација и продукција REX – Културни Центар Б92 и Ресурс центри Бора, Лесковца, Ниша, Неготина и Санџака. (www.rex.b92.net/sliketranzicije и www.rex.b92.net/javnatajna)

Питања која себи морамо поставити су: шта очекујемо од децентализације културне политике и како се у рецентној, и од институција препознатој уметничкој продукцији, дефинише идентитет неког града, или проблеми неке мањинске групе у њему, или било који регионални спецификум?
Рекли бисмо да позиције академско/аматерско, институционално/ванинституционално, стваралац/конзумент воде у затворени круг некомуникативног. Потрага за са временим креће другим путем који није затворен наслеђеном хијерархијом, већ отворен за размену и дијалог. За нас као ауторе радова, комуникација са својом (наравно, и другим срединама) је кључан квалитет који је понуђен конкурсом и изложбом Слике транзиције. Долази се до могућности раслојавања утврђених односа појединац-институција-јавност. Идентитет места где се изложба одвија више није утврђен релацијом а=а, већ релацијом а=догађај. Институција постаје оно што и треба да буде–добродошло оруђе, хардвер који омогућава пласман мислеће категорије.
Јасно је да обрасци центар-провинција дају сасвим другачију слику ствари. Устаљене форме стварања индентитета једне средине на основу традиционалистичког културно-административног миљеа су, обично рутински, одржаване како у републичким, тако и у регионалним институцијама. Такве фирме стварају слику затво–реног, херметичног и, ако желимо рећи, непроменљивог. Да ли центри културе јесу градови са „регистрованом” огромном уметничком продукцијом или треба истраживати и провоцирати потенцијале других средина? Изложбе Слике транзиције у Бору, Лесковцу, Неготину, Новом Пазару и Нишу представљају предлог за приступ таквим могућим потенцијалима, али и потребама аналитичког окретања социо-политичком стању које продукује (свака) сама средина. Очито је да су, нпр. аутори, представљени на изложби у Бору, приступајући задатој теми, на много начина искорачили из својих устаљених животних активности и притом се нашли у заједничком подухвату са ауторима који су такав искорак учинили истим поводом, у својим местима живљења. Основни импулс овог искорака је свесност већине аутора радова о друштвеним околностима наглашених темом и жеља за интеракцијом њихових порука и ставова. О овим околностима и могућностима уметничке рефлексије или интервенције је дискутовано на радионицама које су водили уметници-модератори: Јелица Радовановић, Драган Јовановић, Зоран Тодоровић, Драган Протић и Драган Перић. Контакти модератора и људи који су учествовали на радионицама били су прилика за стварање нових пунктова уметничке продукције. Група или појединац, свесни реалности у којој се налазе, исказују понекад слична решења у различитим срединама, што наговештава да мрежа оваквих пунктова има потенцијал профилисане стваралачке платформе и да може прерасти у нову сцену.
Саме Слике транзиције, као тема, у многим радовима имају семиотичку позицију/функцију у релацији означено-значење-друштвена реалност. У видео раду Транзиције нема, групе „Чај одличан” (Ниш) аутори траже реч „транзиција” у Речнику страних речи и израза (М. Вујаклија). „Транзиција” је у функцији знака, има форму, значење и интерпретацију која не води означеном, „транзиција” остаје непронађена. Видео Рингишпил, Миодрага Миће Дрче (Неготин) рефлектује једнолични циклични код шарене лаже, страх аутора од вашарских изазова и подвлачи „замагљену” друштвену реалност у функцији времена означеног транзицијом. Рад се састоји из непрекинутог субјективног кадра особе на рингишпилу. Занимљиво је да овом приликом аутор није превазишао свој страх од вртоглавице, па је на мегдан рингишпилу изашао унајмљени камерман.
Слике празних излога у раду Srbia in Transition Новице Станковића (Бор) и серија фотографија Shoping Милене Поповић (Ниш), као и тестирање доплеровог ефекта брендоманије у раду Пиратерија Ненада Максимовића (Бор) (његов рад се састоји из „излагања” групне конзумације неоригиналне нес-кафе) симулирају релације потрошачког друштва и његових десубјективизираних чинилаца – огољених лутака /конзумената/, посетилаца изложбе. Реакција на неонацизам у мултиетничким срединама и суочавање са трауматичном садашњошћу или прошлошћу присутна је у радовима Ко је крив Назима Личине и Аладина Диздаревића (Нови Пазар) и Поздрав из Бора -НЕОАФЖ Јелене Милетић (Бор) у формама видео спота и разгледнице. Новопазарски аутори у свом раду по први пут локалној и широј јавности приказују видео снимке уличног сукоба навијача у Новом Пазару (август 2002), а Јелена Милетић фокусира свакодневицу, „илустровану” неонацистичким графитима, супротстављајући се том мучном окружењу својом појавом на фотографијама.
Очигледно је да организатори и аутори радова циљају на ангажман уметничког дела у пољу друштвених, политичких и економских односа. Поставља се директно питање смисла уметничке продукције у релацијама ангажовано/декоративно, свима-разумљиво-и-потребно/елитистичко. Од учесника у пројекту очекује се прихватање мото-а, чак ултиматума: „Хоћемо да мислимо!”. Одбија се улога пуких конзумената културних и политичких начела у чијем формирању се не учествује. Није важно да ли су то начела културне или економске политике, да ли су на столу питања децентрализације сваке друштвене продукције или демонстрирања права на уметничко стварање ван 19-овековног клишеа: мецена-геније-музеј; тражи се своје место у конкретној заједници, ван понуђених и од образовног система пропагираних хијерархија.
Прави одговори на питања са почетка текста су да ангажована уметничка продукција постоји, или боље рећи, предстоји у целој Србији, да је треба истражити, подржати или провоцирати у различитим срединама, маргинализованим групама и појединцима, а да „макро” културно-политичке стратегије могу бити успешно оријентисане и према актуелним проблемима и искуствима данашњице. Релације центар-периферија није тешко превазићи (јер их је развој савремене технологије већ поништио) и започети рад на успостављању комуникација и веза између људи који хоће да мисле из различитих средина, ради препознавања и профилисања заједничких интереса.
Пројекат Јавна тајна директно произилази из ових постулата, а конкурс, радионице и продукција радова окренути су осветљавању и разумевању феномена јавних тајни, као конститутивних услова многих људских заједница, од породице, групе становника улице или зграде, до становника једног села или града.
Пре него што закључимо овај текст, изнећемо занимљиву констатацију директора Ресурс центра Неготин Сање Мркобад, изнесену на припремној радионици пројекта Јавна тајна у Rex-u: „У Неготину ни на једном отварању нема више од 20 30 људи”. Ова јавна тајна није специфично везана за Неготин нити за било који град Србије. Савремена уметничка продукција једноставно нема своју публику, јер није способна да произведе догађај. Фабрикација галеријске уметности, неспособне да упути било какву поруку која би била јасна и пријемчива ван самодовољног оклопа (да не кажемо конзерве) уметничког система, има за последицу незаинтересованост шире публике и свођење уметничких пракси у оквире визуелних досетки, вицева, и уопште, карикатуралности. Ретки су радови на данашњој сцени који би понудили концепт за излаз из деградирајућег положаја обесправљеним становницима насеља Дубочица, или било ког радничког предграђа у Србији, па ће га очигледно они потражити сами, можда гласањем за спаситеља који ће се сигурно појавити на политичкој сцени, а можда у подмлатку екстремних политичких организација.
Проблематизовање значења феномена јавне тајне намеће се као нужно у актуелном политичком и свакодневном дискурсу. Не треба да наводимо много примера, довољан је један: ко је бирао жртве за каналисање насиља унутар заједнице бивших југословенских република? Ако савремена уметност треба да буде одраз друштвене стварности ма како трауматична ова била, онда се јавна тајна о жртвовању десетина хиљада људи током деведесетих година може схватити као резултат стања духа или друштвеног конструкта који има своје особене, али за нас још увек тајне механизме деловања. Такав конструкт и даље постоји. Јавна тајна је процес који за полазиште има информацију или појаву која је, обично, за заједницу којој се обраћа недовољно убедљива, да би се потом о њој причало, и на крају следи јавно објављивање/потврда када сама полазна информација/појава престаје да буде јавна тајна, али се цео механизам, склоп конструкта премешта на другу појаву или скуп информација. Радионице и изожбе на тему Јавна тајна су пројектовање механизама или, боље речено, -мреже за схватање потреба појединаца и заједница за успешном миграцијом овог феномена.

О ауторима:
Јелена Милетић (Зајечар, 1975), дипломирала историју уметности на Филозофском факултету у Београду 2002 године. Добитник прве награде жирија на изложби Слике транзиције у Бору. Објављује радове из области савремене уметности и теорије феминизма. Ради као руководилац ликовне збирке Музеја рударства и металургије у Бору.
Небојша Миликић (Београд, 1964), дипломирао и магистрирао на Рударско-геолошком факултету у Београду. Бави се организацијом, продукцијом и промоцијом пројеката у култури. Самостално и групно излаже од 1997. године. Објављује чланке о политици продукције и презентације савремене уметности. Ради као уредник програма акција у Реx-у, Културном центру Б92 у Београду.