Архиве ознака: Виолета Блага

Романса

Виолета Блага

Тог пролећа Елеонора звана Нора (Ибзенова драма – 3 вертикално) нашла је напокон швалера (љубавник – 12 хоризонтално). Заљубила се као гимназијалка, иако је ускоро, требало да прославе тридесет година матуре (испит зрелости – 19 усправно). Обзнанили су у новинама. Сви они који нису оглашени на последњима странама градског „Гласника”, који се нису ушинули, нити одлетели преко баре да посете децу расуту по белом свету, усхићено су се спремали за тај значајни датум. Позвали су чак и сенилног професора Леку, физичара (природна наука – 21 вертикално), који удобно проводи своје старачке дане, у Дому на периферији, у заслуженој пензији. Швалер је био харизматични Квазимодо, (Главни лик романа Звонар Цркве Нотр Дам – 44 хоризонтално) Тако га је мајка звала од миља, а беше једина жена, осим Норе, која је у њему успевала да разазна какву – такву лепоту. Био је погрбљен, ћелав и буљавих очију али, непоновљиво замаман.
По Нориној теорији о мушкарцима, уклапао се невероватно: „Ако си сигурна да га нико неће, онда је само твој!”, тврдила је, срчући кафицу са својом најбољом другарицом – исфрустрираном Маги. Био је потпуно различит од њеног досадног, трећег мужа, бившег шахисте велемајстора, наше, бивше отаџбине. Квазимодо је имао – Оно Нешто, боју гласа као Рет Батлер (главни мушки лик у филму Замјео их вјетар – 13 окомито), вишезначне, трик реченице на које падају релативно начитане средовечне интелектуалке и наравно, џентлменско понашање. Састајали су се пре и после њеног козметичког третмана, у највећој тајности, јер је опасније било да их ухвати његова мајка, посесивна стара роспија, него ли њен муж, ако неким чудом, изађе из шах клуба раније и примети да му нема супруге у кухињи, тачно на оном месту где се дивно сусрећу фрижидер и радна плoча за мешење теста. Нора и њен Ах! – Драги!, одлазили су у мотеле, с оне стране Мораве (река у Србији – 48 хоризонтално), где су упорно, али без икаквог успеха, покушавали да изазову бурну хемијску реакцију два испошћена тела. Обесхрабрен и потпуно полудео од страха да његова мајка не дозна, ретко када би успевао да код себе изазове макар наговештај позиције за одрађивање оног мучно-слатког стања од кога је, тако брижљиво чуван, ех, педесет две године. Замамни педест двогодишњи нежења, прекинуо је ту лудост, скинуо терет са себе! Оставио је. Елеонора, звана Нора била је смлаћена… плакала је данима, гутала пилуле. Запијала се са пијандурама у голф клубу у току преподнева. Повраћала нешто зелено и горко – али је осећај љубави и патње није напуштао, ко зна колико времена. Пилинг лица радила је сваке седмице. У четири по подне излазећи из козметичког салона освртала се да види његов вартбург (марка аута из ДДР – 34 вертикално) али узалуд, њега не беше нигде! Припитомио се, повратио уз мајчин скут. Блудни, неваљали син, вратио се на своје исходиште, засео у фотељу преко пута маме и требио грашак као некад, „О боже, какво олакшање, бити исправан, неоптерећен…”, мислио је.
Нора је размишљала да прекрати себи муке, увек кад се ушика. Претила је самој себи у огледалу. Буљила закрвављеним очима негде у празно, у правцу прозора, где је у окну видела његов, само његов лик… Међутим, није се убила.
„Увек тако недоследна, Бог је вид‘о, говорила је њена најбоља дру гарица исфрустрирана Магдалена, „Буди Бог с нама!”
„Моја љубав према њему стално расте, цвилела је код психијатра, следбеника Фројда (чувени психијатар Сигмунд – 73 хоризонтално)
Међутим, као што обично бива: Љубав је расла, расла, па спласла…
Једног дана, спласла!
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)