Бранислав С. Миленковић

Период између два светска рата, према оцени познатог геолога др Матије Дровеника, назива се „златно доба” у историји Борског рудника.
У оквиру постојања Француског друштва Борских рудника (1904–1941) – у даљем тексту ФДБР– најуспешнијим периодом сматра се пословање у времену 1930–1941. година.
У том периоду ФДБР остварило је највеће успехе у пословању, односно у остваривању циљева предузећа, а то су максимализација добити – профита и оптимализација раста и развоја предузећа. Резултате остваривања циљева сагледавамо кроз остваривање функција предузећа у областима:
– техничко-технолошке опремљености и коришћења средстава рада;
– производње и обезбеђивања рудних резерви (геолошка истраживања);
– остваривања финансијских ефеката и функције маркетинга;
– остваривања персоналне функције у смислу стварања стабилности и квалитета радне снаге, укључујући и остваривање материјалних и друштвених услова;
– организационе стабилности предузећа као пословног система и модернизације управљачке и руководне функције;
– остваривања односа са непосредним окружењем, државом и светским тржиштима, укључујући и унутрашње и међународне политичке прилике.
Техничко-технолошка опремљеност и коришћење средстава рада
У периоду који нас занима остварени су највећи домети техничко – технолошке опремљености, исказани кроз следеће резултате:
– у заокруживању техничке опремљености и модернизације производних погона – за производњу до 50 000 тона блистер бакра;
– у области рударства почела је масовна експлоатација руде на површинском копу Чока Дулкан и јамска експлоатација рудног тела Тилва мика;
– уведена је у производњу модерна механизација – бушилице, багери, утоваривачи; значајно је повећана ефикасност и продуктивност рада;
– повећани су и модернизовани капацитети извозног окна јаме;
– изграђена је нова флотација капацитета 2 000 t/24 h и почело флотирање пирита;
– у области металуршке прераде изграђени су већи капацитети Ватер – жакетних пећи и замењени стари конвертори;
– изграђена је електролиза бакра, капацитета 12 000 тона, у то време једна од најмодернијих у свету, чиме је заокружена металуршка прерада до производње електролитног бакра и племенитих метала;
– у интерном транспорту (транспорт руде, јаловине и других материјала) изграђено је око 100 км железничког колосека (различитих димензија), на којима је радило око 50 локомотива различитих капацитета.
– заокружена је техничка опремљеност и модернизација „главне радионице” (касније механичка, па машинска радионица, из које је створена данашња Фабрика опреме и делова – ФОД); изграђена је ливница и ковачница;
– изграђена је модерна хемијска лабораторија за праћење и модернизацију процеса производње;
– формирана је грађевинска оператива за одржавање и изградњу производних објеката и одржавање стамбених колонија;
– уведен је камионски транспорт и изграђене су одговарајуће гараже и радионице.
Сви ови резултати показатељи су комплетно заокруженог и на највишим стандардима заснованог процеса производње у техничко-технолошком смислу.
Остварена производња
Најбољи показатељ стабилног и високог континуитета производње, ефикасности и организованости предузећа јесте чињеница да се производња у периоду 1930–1941. године непрестано одржавала на нивоу од око 40 000 тона бакра, што је, у светлу пословања сличних предузећа, где различити услови и фактори битно утичу на ток и континуитет, на успоне и падове, изванредан резултат пословања ФДБР-а.
Друга битна карактеристика у оствареној производњи наведеног периода везана је за експлоатацију најбогатијих рудних лежишта, што је утицало на смањење века експлоатације рудних тела и услова експлоатације у каснијем периоду. Таква оријентација у експлоатацији произашла је из рока трајања концесије, али и услед одсуства интервенције државе у одређивању законом прописаних услова за експлоатацију концесија у страном власништву.
Финансијски ефекти
Повећање техничке опремљености, повећање производње, положај на тржишту, системски услови (однос према држави и системски закони), одразили су се на финансијске резултате ФДБР-а.
При оснивању, 1904. године, почетни капитал ФДБР-а износио је 5,5 милиона франака, да би се у периоду до 1938. године, емитовањем нових пакета акција, увећао на 120 милиона франака. Истовремено је вредност акција значајно порасла: године 1936. једна акција од 100 златних франака вредела је на тржишту 3 500 папирнатих франака.
Књиговодствена вредност (у исто време) свих инсталација износила је 50 милиона франака, док је чиста добит (профит) износила 108 милиона франака.
У периоду 1929–1935. године ФДБР је оставило у земљи (за порезе, таксе, царине и друге дажбине, радничке плате, услуге железнице, грађевински материјал, итд.) 707 160 000 динара, док је вредност произведеног бакра и племенитих метала износила 2 207 891 112 динара, што значи да је у земљи остала само једна трећина од вредности производње.
У области комерцијалног пословања остварени су следећи резултати: у периоду 1930–1941. вредност извоза производа ФДБР а премашивала је 8% укупног југословенског извоза, што је значајно утицало на економско стање и привредна кретања у земљи.
За разумевање одређених околности у односима на релацији ФДБР – држава – извозни послови, веома је значајна чињеница да је већ средином тридесетих година неупоредиво највећи увозник борског бакра (преко 70%) била Немачка, убрзано изграђујући своју ратну индустрију. У складу са том чињеницом можда можемо тражити и узроке одуговлачења и опирања француских власника предузећа да изграде рафинацију (електролизу) бакра, мада је било очевидно да је држава, извозећи нерафинисани – блистер бакар, имала огромне губитке, јер је са тим бакром одлазио и значајан проценат племенитих метала. Тако је било све до 1935. године, када је Народна банка донела уредбу о обавезном откупу целокупне производње племенитих метала у Југославији.
Но, без обзира на ове чињенице, комерцијални резултати у сваком случају показују какав је повлашћени положај имало ФДБР и какви су били односи између овог предузећа и државе.
Персонална функција
Повећање обима пословања условило је и одговарајуће ангажовање радне снаге са адекватном квалификационом структуром. У том периоду, сагласно са настојањима управљача да створе услове за високи континуитет производног процеса, ствара се једна стабилнија структура радне снаге. У ово време, већ се значајан број радника – који су дошли са стране – определио за сталност боравка у насељу, стварајући породична домаћинства, која су истовремено представљала и будући извор радне снаге, било да се ради о „наслеђивању” радног места или остваривању извесне вертикалне покретљивости запослених у области квалификације – занимања, или, најзад, у оквиру врло значајне структуре коју су чинили предрадници, мајстори, пословође, до руководилаца на нивоу погона. Управо је овај већ укорењени слој дао и главна обележја социо-културном и друштвеном амбијенту у насељу чије је и само име у том времену представљало обележје – „Борски рудник”.
„Стална” структура квалификованих и стручних радника је већ од почетка тридесетих година заменила значајни део иностраних радника (Французи, Италијани, Чеси, итд.), које је ФДБР ангажовало у првим деценијама рада. За француску управу то је било и јефтиније и поузданије решење, јер су домаћи радници, прихватајући за оно време значајне бенефиције (добра примања, бесплатан стан, огрев и осветљење, итд.), прихватали и професионални менталитет и однос оданости и верности према предузећу. Та групација радника истовремено постаје и агенс – носилац друштвеног живота у насељу; у погледу квалитета живота, структуре потрошње, модела понашања и опхођења, задовољења духовних и културних потреба, стварања одређеног система вредности који врши утицај на формирање друштвене свести – насеље постепено добија карактеристике урбаног простора.
Организација и управљање
Једна од најбитнијих карактеристика пословања ФДБР-а, оно што битно опредељује „златно доба” Борског рудника, јесте делатност предузећа као сложеног динамичког техничко-производног и друштвеног система, на највишем (за то време) цивилизацијском нивоу.
Остварени квалитет организовања и управљања произилази из чињенице да је ФДБР створено као акционарско друштво, чији су акционари били из редова светског финансијског капитала, ангажованог и у другим европским и колонијалним предузећима. То значи да је постојало велико искуство и кадровски потенцијал у стварању таквих предузећа и организовању пословања, и да је управљачка структура ФДБР-а (акционари) била у прилици да ангажује врхунске оперативне стручњаке у области руковођења производњом и предузетничким функцијама. Таква организација заснована је на основним принципима модерне капиталистичке привреде – предузетништву, професионализму, одговорности, радној хијерархији, оданости предузећу. И на крају, кроз процес формирања управљачке структуре и функције, доминирало је схватање да је организација, као облик колективне акције, отворила неслућене могућности проширења акционог радијуса човека. Због тога се сматра да организација (као колективно деловање човека), улази у ред најзначајнијих људских изума.
Управо таква организованост ФДБР-а оставила је најдубље трагове и најзначајнији цивилизацијски утицај на једну неразвијену и забачену средину (материјални развој, утицај технике и технологије на формирање индустријског радника, нови културолошки и друштвени обрасци).
  
Важно је напоменути да је стварање оваквог система управљања и руковођења, формирање квалификоване структуре запослених, креирање једног посебног менталитета у оквиру високо организованог колективног деловања (стручност, радиност, професионални однос, одговорност), временски превазишло постојање ФДБР-а. И дуго година после Другог светског рата, овај дух и однос према раду и предузећу оних у француско време формираних кадрова – носилаца производње – битно је опредељивао радни ангажман и напоре у правцу успешног рада РТБ Бор.

Бранислав С. Миленковић

Пословање и последице

Тема овог написа је разматрање периода постојања Француског друштва Борских рудника (1904–1941).
Постојање одређене историјске дистанце нам омогућава, према захтевима историјске науке, да превазиђемо одређену субјективност, идеологизацију и политизацију времена и догађаја, и да извршимо одређено превредновање датих приказа и оцена о догађајима, процесима и улогама одређених субјеката у стварању тадашње стварности. То превредновање учинићемо из угла садашњих сазнања и створеног система вредности.
Полазећи од методолошког захтева да се друштвена стварност, као најсложенији феномен стварности са којим се човек и друштво сукобљава, може истинито сагледати само у примени става „у целини је истина”, овај став опредељује и приступ обради појединих питања о постојању и улози Француског друштва Борских рудника (у даљем тексту: ФДБР).
Та питања се односе на пословање и утицај ФДБР у односу на стварање материјалне и друштвене стварности Бора.
УСЛОВИ ПОСЛОВАЊА ФДБР
Природни услови
За предузеће које се бави експлоатацијом природног богатства (руде, шуме, воде, итд.) квалитет тог природног ресурса је одлучујући фактор за остваривање основног циља предузећа, а то је: добит -профит.
Рудна лежишта бакра у Бору у то време убрајана су међу најбогатија лежишта у Европи и свету.
У време експлоатације руде у периоду 1904–1941, експлоатисана је руда са просечним садржајем од 7% бакра, док је сиромашна руда, која је од 1929. године ишла на флотирање, имала садржај бакра од 3,5%. Руда је, поред бакра, садржала и племените метале и то: 24–30 грама злата по тони руде, 96–120 грама сребра.
За економичну експлоатацију, поред садржаја метала, битан је однос руде и јаловине, дубина лежишта и дужина транспортних путева руде и јаловине.
Показатељи квалитета руде и односа јаловине и руде говоре следеће: 1929. године за тону бакра било је потребно 58 тона ископина, 1960. 180 тона ископина, а 1984. године 770 тона.
За период 1904–1941. године остварен је физички обим производње:
-тона руде: 11.637.655
тона блистер бакра: 636.336
килограма злата у бакру: 29.418
килограма сребра у бакру: 88.024
Упоређења ради, у периоду 1945–1960. остварен је физички обим:
тона руде: 21.700.000
тона блистер бакра: 478.580
килограма злата: 14.300
килограма сребра: 45.000
Индикатори услова пословања у области експлоатације руде показују стално погоршавање услова (смањење метала у руди, повећање односа руде и раскривке), са главном последицом повећањем трошкова производње.
Стално погоршање природних услова експлоатације руде, временска ограниченост концесије (на 50 година) и непостојање државних прописа у овој области, а у сврху максимализације профита као основног циља пословања, мотивисало је ФДБР да врши селективно откопавање само богатијих партија руда, чиме је вршено такозвано раубовање лежишта.
Такав режим експлоатације руде имао је за последицу да се један део рудне масе не користи и остаје заробљен у виду тзв. „нога” и „плафона”, који су експлоатисани касније, методом површинског откопавања.
Таква експлоатација утицала је на скраћење века рудника и није била у складу са рударском логиком која подразумева сагледавање режима експлоатације за целину рудног налазишта.
Економски положај и финансијско пословање ФДБР
На економски положај и финансијско пословање ФДБР утичу бројни чиниоци: природни услови, системски услови државна регулатива и привредно и политичко окружење.
За приказивање економског положаја и финансијског пословања послужићемо се следећим показатељима:
Основни капитал за оснивање ФДБР обезбедила је банка „Мирабо, Пијерари и комп.” у износу од 5,5 милиона златних франака.
У току пословања, за инвестиције и развој емитовано је више пакета акција, па је 1938. године акцијски капитал износио 120.000.000 франака, подељен у 600.000 акција по 200 франака.
Акције ФДБР чија је номинална вредност износила 100 златних франака достизале су у појединим периодима вредност и до 3.500 папирних франака.
Књиговодствена вредност свих инвестиција у ФДБР 1937. године није износила ни пуних 50.000.000 франака, а чиста добит за ову годину остварена је у износу од 108.000.000 франака.
У периоду 1929–1935. ФДБР је оставило у земљи:
за порезе и таксе:
200.400.000 динара
за царине:
43.200.200 динара
за радничке наднице:
264.500.000 динара
за железнички
транспорт:
200.000.000 динара,
свега: 717.160.000 динара.
За исти период вредност произведеног бакра износила је 2.267.891.112 динара.
Из овог прегледа се види да је само 1/3 новца остајала у земљи, а 2/3 је ФДБР изнело у иностранство. Ово најбоље говори о обиму пословања ФДБР и оствареним односима на релацији ПРЕДУЗЕЋЕ – ДРЖАВА.
Све до 1935. године ФДБР је слободно извозило са бакром и злато и сребро. До тог времена је кроз сирови бакар извезено преко 16 тона злата и 32 тоне сребра. Истовремено је Народна банка куповала злато по берзанским ценама, да би одржала стабилност динара. Подаци такође показују да је бакар увезен за потребе домаће привреде био два пута скупљи од извезеног.
Основна карактеристика пословања ФДБР је стални раст физичког обима производње, што се види из следећих чињеница: 1905. године произведено је 5.500 тона руде и 774 тоне бакра, а 1934. године 44.643 тоне бакра, уз одговарајући раст производње злата (1.715 kg) и сребра (5.841 kg). Раст производње огледао се не само у финансијским ефектима профита, него и у уделу у југословенском извозу: године 1921. тај удео је износио 1,68%, а 1938, то је 8% од целокуног домаћег извоза, што је имало великог удела у јачању југословенске привреде.
ФДБР и држава
Однос ФДБР и државе на општем и посебном плану одређивали су бројни фактори, а нарочито: место налазишта и постојеће окружење, устројство државе и државних институција, привредна и друштвена развијеност, (не)регулисаност системских услова за експлоатацију руде и корумпираност државног апарата с једне стране, и карактер акционарског предузећа као израза моћног страног капитала европског ранга са предузетништвом и организацијом која је у целости била усмерена на остваривање профита, с друге стране. То је условило да ФДБР и у окружењу и у земљи пословања буде својеврсна „држава у држави”.
Најкрупније питање односа ФДБР и државе односило се на решавање извоза злата садржаног у руди и блистер бакру. У 40.000 тона бакра (колико је просечно годишње произвођено у периоду 1930–1940) садржано је и 2.000 kg злата и 6.000 kg сребра. Југословенска влада је вршила сталан притисак на ФДБР да се изгради електролиза (рафинација) бакра, како би се издвојило злато и сребро из блистер бакра, опорезовали продукти елетролитског процеса и продавало злато Народној банци.
Како ФДБР није предузимало мере за изградњу електролизе, Влада Југославије је августа 1934. донела Уредбу о надзору производње и употребе племенитих метала. По овој уредби, сви племенити метали морали су се продавати Народној банци Југославије. Тако је ФДБР било принуђено да Народној банци враћа злато које је било извезено у иностранство у нерафинисаном блистер бакру.
Тим мерама Влада је присилила ФДБР на изградњу електролизе, која је пуштена у рад 1938. године. То је истовремено био и један од најзначајнијих резултата тзв. Нове економске политике владе Милана Стојадиновића, коју је он прокламовао 1936. године.
Одређени моменти из говора др Милана Стојадиновића приликом отварања електролизе најбоље показују циљеве те нове економске политике и однос државе према пословању ФДБР и других предузећа која послују са страним капиталом:
„Када смо пре две године објавили нашу нову економску политику, прокламујући принцип да се наше рудно благо има прерађивати у нашој земљи, са нашом радном снагом, тиме смо, у оно време, првенствено мислили на гвожђе, бакар и алуминијум.”
„Ми нећемо више извозити те руде као сировине, да би их после, прерађене у иностранству, поново куповали од странаца.”
„Код бакра ми желимо створити једну фабрику за изградњу телефонских каблова. Пре је постојао предлог да се готови каблови купују у иностранству. Ми смо ту идеју сада одбацили. Подићи ћемо своју фабрику каблова и она ће добити све наруџбине које иду у стотине милиона динара, и чији ће износ тако, највећим делом, остати у земљи.”
„Ми ћемо још дуго бити упућени на страни капитал. Само, тај страни капитал не сме бити наш експлоататор, већ наш сарадник. Правичан интерес на уложени капитал треба да буде обезбеђен, али капиталистички интерес не сме да буде једини циљ. Циљ и правац делатности има да утврди држава. Државни и национални интереси морају да буду изнад свих других.”
Говор председника владе изражава одређено економско и друштвено стање и кретања у свету и Југославији. Он истовремено показује и политичке прилике и формирање свести о постојећим односима и начинима којима страни капитал учествује у југословенској привреди, као и нужност одређене еманципације привреде и преиспитивање постојећих односа.
На основу изнесене слике стања и последица, које налазимо и у Стојадиновићевом говору, произлази и наш покушај да дамо једну иницијалну социо-економску анализу, као и да осветлимо процесе који су се одвијали у том времену. Француско друштво Борских рудника било је несумњиво најзначајнија појава у историји борског краја, чинилац који је, и на позитиван и на негативан начин, одсудно определио даљи историјски ток и развој Бора.
Ако је тачна изрека „Историја је учитељица живота”, можда се у овој нашој актуелности, свеобухватним сагледавањем прошлости, могу да извуку одређене поуке за садашње и будуће време.

Бранислав С. Миленковић

Сећање на Милоша Милутиновића (1933–2003)

Милош Милутиновић је рођен у Бајиној Башти 1933. године. Као дете повремено долази у Бор, код тетка-Драге (тетка по мајци), а непосредно после окупације 1941. године, када су му родитељи настрадали, долази са браћом у Бор.
Тада почиње фудбалски живот Милоша Милутиновића: на улици, поплочаној „коцкама од шљаке”; на пољанчету иза млина на Другом километру; на Падини (пољани где је сада сервис „Заставе”). На овим „теренима” Милош чини прве фудбалске кораке (додуше, крпењачом) и постаје капитен тима „Скакавац”. У то време свака улица или део насеља („мала”) имала је свој фудбалски тим, а ФК „Скакавац” је био тим „Другог потока” (тако се звао део насеља Бор на потесу где је сада Пензионерски дом).
Ти „улични” тимови или тимови „мала”, представљали су базу из које су се регрутовали фудбалери за фудбалски клуб у Бору.
У Бору се 1946. године формира фудбалски подмладак ФК „Бор” ради учешћа у првенству Тимочког фудбалског подсавеза за омладинце. Тим првог подмлатка чине: Милош Милутиновић, Балдовини, Тошић, Вејић, Миленковић и др. Капитен је Милош Милутиновић.
Подмладак је био срећно укомпонована генерација у тиму који осваја првенство Тимочког подсавеза (куп систем), и наставља такмичење за првака Србије. У том такмичарском циклусу, подмладак игра са „Радничким” и „Динамом” из Ниша, „Дубочицом” из Лесковца, „Партизаном” и „Црвеном звездом” из Београда, „Спартаком” из Суботице, итд. У том циклусу такмичења подмладак има запажен успех, а најбољи играч је Милутиновић.
Подмладак стиче популарност у Бору и шире, а утакмице подмлатка ФК „Бор” се рекламирају на следећи начин: „Наступа Милошева чета.” Публика у великом броју долази да гледа подмладак, али пре свега да ужива у Милутиновићевој игри.
Такав успех подмлатка, а пре свега М. Милутиновића, био је запажен у фудбалској јавности Србије.
Када се 1950. године припремала јуниорска репрезентација Југославије за европско првенство у Кану, из Бора је позван на изборну утакмицу и Милош.
На пробној утакмици у Београду, за избор репрезентативаца за одлазак у Кан, одређена је „плава” и „бела” екипа. Милош је био центарфор у „белој” екипи. На тој утакмици играо је фантастично. Дао је три гола и скренуо пажњу стручњака и спортске јавности на себе.
У полувремену, тренер Вујадиновић му је саопштио: „Довољно је. Ти нећеш да играш у другом полувремену, али ћеш сигурно да путујеш у Кан и можеш да се вратиш у Бор”. Таква тренерова одлука је потврда да је Милош за једно полувреме показао свој раскошан таленат и велики квалитет.
По повратку у Бор, били смо задовољни и срећни што је наш друг успео, али је било и мало скривене туге што још неко из тог подмлатка није био позван на „пробу”. (Бор је, у то време, ипак био провинција, тако да је срећа што је Милош био позван).
Касније, постављали смо му многа питања: „Како си играо, шта се дешавало, шта су ти рекли, како си дриблао, како си давао голове…?” Милош је кратко одговорио, можда помало збуњен толиким питањима: „Па, играо сам као и овде, за подмладак”. То би требало да значи да је играо слободно, самоуверено, надмоћно – он и није могао другачије.
Још је рекао: „Било ме је страх да ће ме оставити тренер да играм само у другом полувремену неколико минута, али, када сам заиграо, знао сам да ћу да успем.” Такав је био Милош! Није ни могао да игра другачије него што му је сама његова природа налагала.
Спортска и фудбалска биографија М. Милутиновића је позната, па овде само наглашавам основне моменте:
– играч и капитен тима „Скакавац”;
– капитен и најбољи играч подмлатка ФК „Бор”;
– играч јуниорске репрезентације Југославије, која је 1950. године у Вијаређу (Кан) постала првак Европе, а Милош Милутиновић је проглашен за најбољег играча турнира (изузетан успех: од играча борског подмлатка до најбољег јуниора Европе);
– по повратку из Вијаређа, постаје првотимац ФК „Бор”, са шеснаест и по година и игра центарфора (уз легендарног фудбалера Бора, Тимочке крајине и Србије Буду Гојковића);
– за младог репрезентативца (чији је бљесак у Кану одушевио Европу) „боре се” „Партизан” и „Црвена звезда”. Сукоб није само између клубова, већ се продубљује, и то на две најмоћније институције у Србији: Владу и УДБ-у. Влада је за „Црвену звезду”, а УДБ-а је за „Партизан”. Настаје незапамћена „јурњава” мерцедесима и џиповима прашњавим друмовима од Београда до Бора – ко ће пре да стигне до Милоша: „Црвена звезда” (читај: Влада) или „Партизан” (читај: УДБ-а). Сукоб се заоштрио до усијања. Милоша су, чак (!) киднаповали, скривали по појатама, нико жив није знао где се он налази. Тајна! У „игру” улази и Фудбалски савез Југославије. После свега, Милош потписује за „Партизан”, иако је (то смо знали сви у подмлатку) био навијач „Звезде”, и маштао о томе да постане „звездаш”.
– Милош је за „Партизан” одиграо 199 утакмица и дао 198 голова, више и од легендарног Моше Марјановића, па чак и од Пелеа, најбољег светског фудбалера свих времена!
– до своје 25. године, за државни тим одиграо је 34 утакмице, када је, због болести, напустио земљу; после операције плућа, наставио је да игра у „Бајерну” (Минхен), „Расингу” и „Стед франсу” из Париза, а фудбалску каријеру је завршио са Шекуларцем, у ОФК „Београд”.
Милош је у 25. години доживео тешку судбину. Разболео се. Лекари су констатовали да је изгубљен за фудбал. Остала је само нада у операцију плућа. Таква операција је, у то време, могла да се изврши само у Немачкој или Швајцарској, а Милош за то није имао пара.
Фудбалски савез Југославије није хтео да му помогне, чак су заборавили како су га извлачили из болнице да би играо за репрезентацију.
Милош се за помоћ обратио богатом председнику „Бајерна” (који је и раније изразио жељу да Милош игра за „Бајерн”). Молба му је услишена, под јединим условом: да Милош, ако операција успе, фудбалску каријеру настави у „Бајерну”. Тако је и било.
Након окончања играчке каријере, Милош Милутиновић је био тренер „Партизана” и ОФК „Београд”, као и савезни капитен југословенске репрезентације.
О Милошу, као фудбалеру и човеку, написано је много чланака, како код нас, тако и у светској спортској штампи и литератури. Због лепршавог, грациозног стила, због виртуозности у баратању лоптом, прозвали су га „Плава чигра”.
О Милошу се може написати роман, читава фудбалска студија – да би се објаснило шта је то, што је од њега створило „Плаву чигру”, фудбалску игру уздигло до уметности, а од фудбалера направило правог уметника.
Милош никада није заборавио Бор. И када је постао славно име „Партизана”, репрезентације и светског фудбала, није прекидао сентименталне везе са Бором, родбином и пријатељима у граду где је остварио своје фудбалске почетке. Интензивно се дружио са Боранима у Београду, а приликом својих редовних посета тетка-Драги и пријатељима у Бору, увек је изражавао велико интересовање за напредак и борског фудбала и самог града.
Ово је само мали допринос да сећање на Милоша Милутиновића не избледи. Он је својим умећем афирмисао не само фудбал, већ и сам град Бор у Југославији и у свету.
Треба се, на крају, упитати да нисмо, можда, остали помало дужни Милошу Милутиновићу? Он је, вероватно, био наш најпопуларнији и најпознатији суграђанин.

Бранислав С. Миленковић

Скица за социо-историјски приказ

Налазимо се у времену јубилеја обнове рударства на овим просторима у 20. веку и стварања насеља Бор. Пошто је ред да се о јубилеју сетимо „слављеника”, његових почетака, остварених резултата и квалитета живота, и како је ред да истакнемо шта нам је остављено у наслеђе, односно какви су утицаји те прошлости на садашњост, циљ написа је да, у мери у којој је то могуће, представи то време што истинитије, ослобођено разних наслага заборава, идеолошких виђења стварности, свесних искривљавања у циљу остваривања одређених интереса (институција, друштвених група, појединаца) и шематизованог приказивања прошлости. Желимо да извршимо деконструкцију одређених кључних појмова којима се описивала и „разумевала” стварност, и да са једне релативно кратке дистанце укажемо на директан наставак те прошлости у смислу „историје која тече”.
Напис скица и у методолошком смислу нема за циљ да само фактографски и „фотографски” представи слику прошлости, већ да ту слику оживи из угла савременог виђења догађаја, у смислу последица те и такве прошлости и њеног одраза у садашњости.
С обзиром на то да предмет нашег написа представља осврт на постојање Француског друштва Борских рудника (даље у тексту: ФДБР), као једног сложеног техничко-производног, економског и друштвеног система, динамичког система који се стално мења и прилагођава променама у самом систему и променама у вези са окружењем, ФДБР није за нас само произвођач бакра, већ је и привредни и друштвени субјект који у остваривању својих циљева (производња и профит) остварује друштвену моћ, утиче на друштвене односе и, по природи ствари, опредељује и свеукупне услове живота.
Специфичност предмета обраде је у томе, да је ФДБР узрок настајања насеља Бор и детерминанта његовог живота и развоја. Тај утицај се не односи само на стварање материјалне структуре насеља, већ је определио насеље као урбани феномен, као цивилизацијски одраз привредног развоја, односно индустријализације.
Социолошки приказ мора да обухвати и друштвене групе, друштвене односе и структуру локалне заједнице према одређеним елементима, динамику у смислу остваривања друштвених процеса, циљева и интереса појединих друштвених слојева и група.
Основна карактеристика ФДБР опредељена је својинским карактером, а то значи да је ФДБР акционарско друштво, створено иностраним капиталом и да такав својински однос условљава: циљеве пословања, организацију предузећа, систем управљања и руковођења. Битно је да су руковођење процесима производње и пословања одвојени од власника – акционара и пренети на плаћене професионалне управљаче – менаџере. Из таквог карактера предузећа произилази и конституисање и расподела економске и друштвене моћи – стварање одређене структуре радне снаге у погледу професионалне и техничке поделе рада и економског и друштвеног положаја одређених групација запослених.
Француско друштво Борских рудника је, дакле, као економски и друштвени субјект, одређивало све токове живота у предузећу и насељу.
Насеље Бор се ствара од 1904. године, испрва као рударско насеље, затим као рударска колонија, па као “Борски рудник”, и напослетку, као варошица која представља резултат раста и развоја предузећа. С тим у вези, можемо да посматрамо развој друштвене структуре – појаву елите и “елите”, посебног стила живота и духа насеља, као одраза симбиозе духа паланке и индустријско-рударске средине, и најзад, локалног сеоског окружења. Са стварањем варошице (развој трговине, занатства, угоститељства), ствара се посебан слој тзв. средње класе, који сада значајно утиче на политички, друштвени и културни живот насеља. (Са овим у вези јесте и значајна последица – битна промена етничке структуре становништва.)
Структура запослених је опредељена карактером предузећа у целини (циљевима и интересима, врстом производње – рударство и металургија, техничком опремљеношћу, локацијом предузећа и постојањем извора радне снаге, како из ближег окружења, тако и из других крајева, укључујући и професионалне и стручне раднике средњоевропског порекла). Радна снага у ФДБР су претежно били неквалификовани радници.
Разликујемо, међутим, четири основне групације радне снаге:
– неквалификовани радници који су ангажовани из ближе околине. Они су представљали раднике – путнике који су свакодневно путовали од пребивалишта до радног места. То су радници који су и економски, и друштвено, и духовно, остали људи без села и „свог времена” и нису се стварно интегрисали у друштвени миље Бора. Стога је њихов утицај на друштвене токове у насељу био незнатан.
– Претежно неквалификовани радници, самци, ангажовани са ширег простора Србије, односно Југославије. Они су радили као сезонски радници или су радни век проводили у Бору, а затим се, као пензионери, враћали у своје крајеве. Та групација је остала на половини пута између индустријског радника и пољопривредника и није никада потпуно интегрисана у дати индустријски амбијент.
– Мање бројну, али изузетно значајну групацију, представљали су професионални радници који су животно били опредељени за рад у индустрији и који су кроз свој радни век раскинули са својим коренима (село, постојбина) и са својом имовином. Прву групу су чинили професионални рудари и рударске и индустријске занатлије пореклом из Средње Европе, који су дошли одмах након отварања рудника; друга група су ангажовани квалификовани радници из одређених индустријских средина са простора Србије, односно Југославије, који су пристизали упоредо са развојем производње. Њихово стално везивање за Бор имало је за последицу врло значајне утицаје на друштвени и културни живот.
– Стручњаци виших категорија и управљачка структура (из Француске и других европских земаља). Тај слој представљао је посебну елиту, али на неки начин и затворену друштвену групу у смислу друштвеног и културног живота.
Таква структура радне снаге битно је утицала на основну структуру борског становништва и била одлучујући фактор у стварању посебног, специфичног менталитета средине.
Имајући у виду изнете чињенице о раду и развоју предузећа, изградњи насеља и формирању друштвених структура и односа, запажамо последице које се на битан начин рефлектују и у данашњем времену:
– изградња колонијалног насеља уз само предузеће определила је и изградњу чаршије, а самим тим и даљи локацијски развој града. Последице су живот у загађеној средини, неплански развој града и остале негативности које проистичу из изградње града у еколошки нездравој средини.
– С обзиром на неразвијеност школства и других цивилизацијских претпоставки, није извршена вертикална покретљивост становништва у више квалификационе статусне и социјалне структуре, што је у датом периоду онемогућило динамичан културни развој, а последице тога видљиве су и данас.
– Мотивација акционара као власника предузећа у смислу максимализације профита определила је и начин експлоатације рудног богатства, као и планирање раста и развоја предузећа. То се огледало у селективној експлоатацији само најбогатијих слојева, чиме је умањен степен искоришћења руде, што се негативно одразило на каснији развој рударства у Бору.
Како је, међутим, Француско друштво Борских рудника било организовано на предузетничким принципима пословања, који су се испољавали у модерној организацији, систему руковођења, коришћењу технике и технологије, створен је одговарајући предузетнички дух, који се огледао у: високом професионализму стручних радника, остваривању високе радне и технолошке дисциплине, привржености и оданости предузећу – на чему се заснивало ефикасно руковођење процесима производње. У том смислу је створен тзв. предузетнички менталитет који се задржао и код радника који су касније (после Другог светског рата) ударали темеље обнови производње.
Период Француског друштва Борских рудника дао је значајан печат процесима привредног, друштвеног и културног преображаја овог краја и токовима економског и друштвеног развоја, до данас. У времену обележавања стогодишњег јубилеја Борског рудника и Бора, указујемо на потребу темељитог и свеобухватног социо-историјског разматрања и валоризације постојања, делатности и утицаја Француског друштва Борских рудника; суштинско сазнање о прошлости као наук историје може да нам послужи и за сагледавање будућности.

Бранислав С. Миленковић

У напомени о мотивима и сврси писања књиге, аутор Слободан љ. Јовановић је јасно определио своју намеру речима: “Књига која је пред читаоцем представља покушај да се на концизан начин прикажу одреднице историјског развоја и путеви преображаја…”, и даље “Аутор се нада да ће презентовани материјал омогућити сазнање и оцену о месту, значају и улози Бора у историјским и савременим збивањима”. У приказу књиге се одмах треба изјаснити да је аутор своје мотиве и постављени задатак и остварио у целини.
МЕТОДОЛОГИЈА. Савремени (нови) прилаз изучавању и приказивању прошлости захтева интердисциплинарни приступ стварности као укупности и императив научног прилаза као јединствене науке. Аутор, поштујући тај захтев јединства и целине, приступа разматрању прошлости и на примерени начин структурира књигу.
ПРИРОДНО-ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БОРСКОГ ПОДРУЧЈА. У овом делу се језгровито дају оснивни подаци, који у целини информишу о основним карактеристикама борског подручја, који служе као основа за разумевање историјских процеса.
ЕТНИЧКИ ПРОЦЕСИ И СТАНОВНИШТВО. Полазећи од становништва, као основног носиоца историјских збивања, аутор на малом простору целовито презентира слику становништва на овом подручју (шире Тимочке Крајине) од досељавања Словена на Балкан и врло интензивне миграције на простору Тимочке Крајине до почетка ХХ века. Такође, даје приказ формирања структуре становништва Бора као насеља, од формирања борског рудника 1903. год., са свим претпоставкама које су определиле састав и основне демографске, економске, друштвене и културолошке карактеристике.
Следећи део књиге ПРОШЛОСТ ДО 1903 ГОДИНЕ обрађује праисторијско време и активности на овом простору – цивилизацијске токове. Као посебно интересантно, даје се приказ државно – политичких прилика и владања две империје, Аустро-Угарске и Турске, што је битно определило Историјске путоказе
ПРОШЛОСТ БОРА ОД НАСТАНКА 1903 ГОДИНЕ (Као године формирања предузећа и рударске колоније – Борски Рудник). Обради овог периода, аутор прилази методолошки на тај начин што, поштујући објективну стварност, даје настанак и развој борског рудника као предузећа (Француско Друштво Борског Рудника, ФДБР) и Борског Рудника као насеља, представља јединствен процес, међусобно условљен у привредном, друштвеном, културном и духовном развоју предузећа и града. Тек у том јединству и међузависности могу се описати, сазнати, разумети и вредновати сви процеси који су се развијали у оквиру предузећа и насеља. У том смислу, аутор, служећи се компаративним прилазом и анализом историјских токова предузећа и насеља, презентира једну целину историјског простора.
Такав, комплексан прилаз прошлости, у контексту целине, резултирао је у садржају јер је аутор истовремено приказао две монографије – града и предузећа, које по форми и садржају представљају посебне целине, а истовремено су и јединствени приказ предузећа и града као једног јединственог бића. То је једно специфично али нужно решење приказа прошлости у једној посебној међузависности једног предузећа и града.
ФОТОМОНОГРАФИЈА. Књига је у поднаслову означена и као фотомонографија што представља посебан прилаз и квалитет књиге.
Проналаском фотографије се сматрало у науци, уметности, историји и филизофији да је реалистичка тенденција добила савршен медиј у посредовању човека са светом – са објективном стварношћу и да се употребом фотографије у приказивању објективне стварности превазилазе субјективне слабости доживљавања стварности – као искривљене стварности и истине. Аутор је на најбољи начин искористио својства фотографије и фотомонографије да дочара “путовање” кроз историју овог “поднебља” и да фотографије боље објасне текст; или, можда, обрнуто, да текст појасни фотографије! Такав спој даје јединствен квалитет и доживљај књиге.

Књига, по целини садржаја приказа ”историјских путоказа”, по савремености методолошког прилаза разматрања материјала, по форми приказа чињеница и процеса, и по литерарном начину излагања, има вишезначну употребну вредност, и то:
– Књига је информативна за упознавање и разумевање целине историјских токова на овим просторима, а посебно у настанку предузећа и насеља (од рударске колоније до садашњег града Бора);
– Представља попуну празнине монографске грађе која није обрађена од 1970. г. до данас;
– По својој садржини даје целину приказа историјског развоја борског подручја, предузећа (ФДБР, касније РТБ Бор) и Бора као насеља;
– Као монографија којом се може представити Бор широј јавности, како југословенској тако и страној, у циљу промоције потенцијала борског подручја ради остваривања пословних контаката (привреда, туризам, култура и др.).
Књига као изворни историјски материјал је подстицајна за даље изучавање прошлости о Бору и попуне фонда завичајне литературе.

На крају треба истаћи да је аутор Слободан љ. Јовановић приказом коришћене литературе показао да је користио, углавном, сву литературу која постији о Бору (уже и шире), што показује да је познавалац историјских токова, што му је омогућило да на врло малом простору презентира прошлост од праисторије до данас. То је захтевало велику умешност да се од наизглен небитних чињеница састави мозаик – целина историјске слике, што је у крајњем и захтев историјске науке. Квалитет аутора, као зналца историјске прошлости али и савремених токова на овим просторима, омогућио му је да поред историјског приказа, да врло успешно социолошку слику положаја човека, друштвених група (структуираних по разним основама и интересима), односно, да пружи слику друштвених односа, пре свега од времена отварања рудника 1903. г. и формирања насеља – рударске колоније до настајања садашњег града, кроз врло бурно историјско време промена друштвено економских односа и услова живота