Архиве ознака: бележница05

Роман Самотиња Радише Драгићевића – емотивни осврт

Драган Тешовић

Не сматрам себе компетентним да критички процењујем туђе стваралаштво. Нарочито не рад Радише Драгићевића, који је увелико и одавно прешао оквире локалног, чији је прелазак преко Честобродице и поред магле и клизавог терена, успешно окончан.
Ипак, три дана по “гутању” последње странице Самотиње, осећам потребу да нешто запишем, да истресем муку из себе, да “провревим” макар с папиром. И зато ово није књижевнокритички осврт, већ једно, врло субјективно виђење настало из унутрашњег порива који је господин Радиша покренуо.
Мени се овај роман НЕ СВИЂА!
Није у питању квалитет и стил. Они су неспорни.
Не ради се ни о вођењу радње. Оно је у маниру најбоље српске класике. Поредећи га са најсличнијим примером, Ивановићевим Аризанима, рекао бих да Самотиња има већу дубину и обухватност.
Не ни због реченице, која је у тимочком стваралаштву најклимавија тачка. Драгићевић из једног јединог пасуса своје књиге може без измена направити збирку врхунских, правих афоризама.
Не свиђа ми се садржај. Самотиња је наставак романа Преко неба и, самим тиме, врста аутобиографског романа. Када се то има у виду, онда је јасно зашто Самотиња изазива нелагодан бол у пределу дијафрагме. Смрди на живот!!!
Да сам био у позицији господина Недића, вероватно бих рецензију завршио реченицама: “Обавезно штампати!” “Никако читати!” А издавачу бих препоручио да испод наслова допише контраиндикације: “Није за употребу у депресивним стањима”.
Дакле, онима храбрима, са јаким желуцем, свесрдно препоручујем ову књигу. Онај ко је са уживањем читао Роман о Лондону, уживаће и у Самотињи. Мени се Црњански није свидео.
Да се не стекне погрешан утисак: Самотиња је најпотпунији, најобимнији и најквалитетнији књижевни захват до сада у Тимочкој крајини. А познајући и остали део опуса Радише Драгићевића, потврђује се и моје веровање да је он један од најкомплетнијих писаца у Србији. И да је штета што живи у Бору, далеко од важнијих збивања.
Штета за њега. За нас – чист ћар!

Од Козарске до Француске 7

Саша Д. Ловић

Јован С. Митровић, Отворени рудник, Нолит, Београд 2001. (Библиотека “Нови нолитовци.

Покушај да се једно од могућих целовитих читања приближи, предложи и подели са осталим читаоцима, могао би се узети као полазна намера овог избора из поезије једног ствараоца. Иако свој конформизам Песника Митровић крије иза једног вагабундовског лика, у своје стваралаштво уноси мистичност (и логично, дело је бивало све мање разумљиво), тј. себе и своја виђења исказује слободним стихом, а догађаје казује а не приказује, док јасно види и показује кривицу (немоћ да се оствари освета). “Док је мајка са оцем / радила додатну шихту за Тита и Партију / Ми смо се играли у флотацијском песку“ каже Песник.
Израз “целовито читање” се, наравно, изриче условно – с пуном свешћу о томе да се и најмањи целовити део те условно формиране целине непрекидно отима било каквом коначном сагледавању, било каквој једној интерпретацији, која би обухватила необухватно, која би искључила другачије приступе. Читање смислова, порука поетске творевине, и само јесте некакав необухватан процес рачвања смисла, кад год јој се поново приближимо.
У многобројним рецензијама Песниково име се везује за Рудник, што и аутор овог избора, сам Песник, потенцира. Међутим, тај мит о Рудару, те старе слике мишићавих Радника који се купају у гордини зноја свог, углавном је заступљен у ранијем стваралаштву (Реч приближна животу), док се даље (кроз овај избор, наравно) Песник углавном ослања на искуствену спознају и чулна опажања и не успева да створи индивидуални поредак ствари јер у томе самом мало је поезије, само празна игра речи, униформна продукција симбола, и самим тим тврдњу Ролана Барта, да књижевна творевина није производ већ знак, овај избор потврђује.
Песникове фотографије осликавају Човека усамљеног који долази из напуштеног сјаја прошлости (пуне горких мириса флотацијског песка, пуне блата Козарске улице, пуне парола исписаних кречом) и није спреман да без страха оде у таму Будућности (али, по свему судећи, Песник чека “боље Сутра”). Он стоји избезумљен, загледан у своје руке пуне пепела бесмисла и очима загледаним у даљину, пуну пахуља црне боје, чудног мириса устајалог људског меса и упија горчину магле која трује сваки дах. Отуда у њему самом дилема, отуда та страшна удвојеност која му не да мира, него га опомиње да се сједини и уздигне.
Године пролазе и Песник се уздиже и открива Пећину, ново надахнуће. Из Пећине извиру Платон, Русаље и сама Колонија. Из Пећине извире нови начин изражавања. Песник се након толиких лутања враћа Богу, али на врло занимљив и необичан начин и наслућује се снажнији раскид, осећа се више новина у његовом наступу него сличности које га везује за старо, за труло. Дакле, “боље сутра” стиже, али, по свему судећи, “Ћиром”, а не оним новим возом о коме Песник толико машта.
Метафизичка хијерархија снова Песникових, дакле, поклапа се са хришћанском вертикалом Пакао – Чистилиште – Рај. Свет и његови делови, који губе своје метафизичко значење и улогу у крају времена, у спасењу палих у грех и огрезлих у таму, с једне стране, и свет који извире из свог светог значаја на челу са Богочовеком, са друге.
И, наравно, да не заборавимо уредника библиотеке која објављује овај избор, старог социјуса Песниковог, зналца Пећине и песмолога који несебично води Песника овом књигом ка звездама и титули лауреата (врло вероватно) и тиме учвршћује његов положај у историји борског песништва.
Књига завређује дуго ишчитавање, као и цео опус песников, који је превођен на више језика и непрекидно ишчитаван диљем васељене.
“… Можда ће неки глас глас отерати моју мору,
или ће ме нека рука страсна
к теби привити…”

Мирис балканске свакодневице

Милен Миливојевић

Бојан Димитријевић, Мирис енглеског чаја, Културно-просветна заједница општине Зајечар, 2000.

Објављивање књиге приповедака Мирис енглеског чаја млађег борског аутора Бојана Димитријевића (Бор, 1963) у издању зајечарске Културно-просветне заједнице представља значајан догађај у борској култури, а посебно у његовом динамичном књижевном животу. Иако је у питању књижевни првенац, реч је о зрелом прозном остварењу, са завидним уметничким дометом.
У четрнаест кратких прича (званих још и новинским, јер су због такве своје форме погодне за објављивање у новинама), Димитријевић гради свој књижевни свет судбинама (али и схватањима и доживљајима стварности) људи различитих образовних нивоа и хтења. Две се особености ове књиге намећу као сталне: еротика и српско поднебље. Како еротика има суштинскији уплив у садржај прича (понегде је она и доминантан мотив), а географски прецизна одређења у већини случајева могу бити само формална, споредне или условне локализације збивања, могло би се рећи да се кроз целу књигу провлачи мотив еротике на тлу Србије.
љубав (стварна или у сну, или између сна и стварности) прожета је често и смрћу (директно или индиректно, или је, пак, смрт само присутна, као неминовни пратилац). То су два пола ове књиге који је чине животном. Већ је одавно нађена веза између Ероса и Танатоса, а Димитријевић их ставља у реалне животне оквире и ненаметљиво нам слика поетичан, суров, поетично-суров и сурово-поетичан живот.
На еротском плану, који представља живот, наћи ће се и неприродне и насилничке појаве (лажно представљање у “Утицају бањских љубави на модерну поезију”, силовање у причи “Ван решетака” или содомија у “Циркуској балади”). Тако ћемо, на оном другом плану, наћи и смрт која није природна, као, на пример, у “Кратким резовима” или “Позиву из тунела”, дакле баш у првој и последњој причи. Таквом смрћу писац као да је намерно (а како би друкчије него намерно!) уоквирио ову књигу (односно: живот).

“Кажем, никада нећу разумети жене, шта их то нагони да увек изаберу погрешног човека” – каже младић у возу у насловној причи књиге, али тако је и у причи “Ван решетака”, као и у још неким причама.
“И најпознатији светски психолози дошли су до сазнања да се све може потиснути и заборавити, само не може оно што се јавља у сну и постаје део живота, део мисли, ритма срца и живота” – говори исти младић у возу у причи “Мирис енглеског чаја” и тиме као да објашњава и став писца, и оно што се догађа у већем делу ове књиге, и комплетан књижевни поступак Бојана Димитријевића.

Све приче имају занимљиву фабулу и невероватне обрте. “Нисам могао да поверујем”, често каже и сам наратор у приповеткама, чинећи их, и тим невероватностима, не само занимљивијим, него и ближим животу. Радња се догађа (или су ликови отуда пореклом) у Војводини, Поморављу (али ту је и Далмација, а и има и досељеника из Босне), у Београду, Крагујевцу (или, још прецизније, у аутобусу који вози раднике у “Заставу”), Јагодини, Параћину, Неготину, Књажевцу, тимочком селу Шипкову, селу Б. (једино које није са потпуним називом, али се зна да је оно на падинама Овчара), а ту су још и Врњачка Бања, па Сокобања…
Смештајући радњу понекад и у воз (који повезује више места), Димитријевић као да хоће да каже како пише о судбини овог народа, који, иначе, воли да се весели, који држи до весеља, који све обележава весељем, али је то, истовремено, и народ кога прати прерана смрт (јер ону смрт која дође кад јој је време примамо природније, очекиваније, скоро неприметно). Реч је, дабоме, о небеском народу, који је такав баш због тога. Можда писац и није имао такву намеру, она се експлицитно нигде и не да видети, али ју је остварио, што му, као писцу, само може ићи у прилог.
По изванредном сликању карактера психологије ликова могла би се узети за пример, рецимо, приповетка “Ван решетака”. Са само неколико реченица дијалога Димитријевић изванредно дочарава све ликове, а посебно робијаше. Али и овде, као да не слика само оне затворенике (који, иначе, нису у затвору), него цео овај народ, који, такође, није у затвору, али је на робији, односно под разним санкцијама – спољашњим или унутрашњим.
Тако нам Бојан Димитријевић књигом Мирис енглеског чаја пружа прилику да, разноврсним поступцима у књизи и појединачним причама, омогућимо себи разноврсна доживљавања ове књиге која сведочи о човеку овог поднебља, садашњем и свевременом. Мирис енглеског чаја је, дакле, мирис балканске свакодневице.

Бор – историјски путокази

Бранислав С. Миленковић

У напомени о мотивима и сврси писања књиге, аутор Слободан љ. Јовановић је јасно определио своју намеру речима: “Књига која је пред читаоцем представља покушај да се на концизан начин прикажу одреднице историјског развоја и путеви преображаја…”, и даље “Аутор се нада да ће презентовани материјал омогућити сазнање и оцену о месту, значају и улози Бора у историјским и савременим збивањима”. У приказу књиге се одмах треба изјаснити да је аутор своје мотиве и постављени задатак и остварио у целини.
МЕТОДОЛОГИЈА. Савремени (нови) прилаз изучавању и приказивању прошлости захтева интердисциплинарни приступ стварности као укупности и императив научног прилаза као јединствене науке. Аутор, поштујући тај захтев јединства и целине, приступа разматрању прошлости и на примерени начин структурира књигу.
ПРИРОДНО-ГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БОРСКОГ ПОДРУЧЈА. У овом делу се језгровито дају оснивни подаци, који у целини информишу о основним карактеристикама борског подручја, који служе као основа за разумевање историјских процеса.
ЕТНИЧКИ ПРОЦЕСИ И СТАНОВНИШТВО. Полазећи од становништва, као основног носиоца историјских збивања, аутор на малом простору целовито презентира слику становништва на овом подручју (шире Тимочке Крајине) од досељавања Словена на Балкан и врло интензивне миграције на простору Тимочке Крајине до почетка ХХ века. Такође, даје приказ формирања структуре становништва Бора као насеља, од формирања борског рудника 1903. год., са свим претпоставкама које су определиле састав и основне демографске, економске, друштвене и културолошке карактеристике.
Следећи део књиге ПРОШЛОСТ ДО 1903 ГОДИНЕ обрађује праисторијско време и активности на овом простору – цивилизацијске токове. Као посебно интересантно, даје се приказ државно – политичких прилика и владања две империје, Аустро-Угарске и Турске, што је битно определило Историјске путоказе
ПРОШЛОСТ БОРА ОД НАСТАНКА 1903 ГОДИНЕ (Као године формирања предузећа и рударске колоније – Борски Рудник). Обради овог периода, аутор прилази методолошки на тај начин што, поштујући објективну стварност, даје настанак и развој борског рудника као предузећа (Француско Друштво Борског Рудника, ФДБР) и Борског Рудника као насеља, представља јединствен процес, међусобно условљен у привредном, друштвеном, културном и духовном развоју предузећа и града. Тек у том јединству и међузависности могу се описати, сазнати, разумети и вредновати сви процеси који су се развијали у оквиру предузећа и насеља. У том смислу, аутор, служећи се компаративним прилазом и анализом историјских токова предузећа и насеља, презентира једну целину историјског простора.
Такав, комплексан прилаз прошлости, у контексту целине, резултирао је у садржају јер је аутор истовремено приказао две монографије – града и предузећа, које по форми и садржају представљају посебне целине, а истовремено су и јединствени приказ предузећа и града као једног јединственог бића. То је једно специфично али нужно решење приказа прошлости у једној посебној међузависности једног предузећа и града.
ФОТОМОНОГРАФИЈА. Књига је у поднаслову означена и као фотомонографија што представља посебан прилаз и квалитет књиге.
Проналаском фотографије се сматрало у науци, уметности, историји и филизофији да је реалистичка тенденција добила савршен медиј у посредовању човека са светом – са објективном стварношћу и да се употребом фотографије у приказивању објективне стварности превазилазе субјективне слабости доживљавања стварности – као искривљене стварности и истине. Аутор је на најбољи начин искористио својства фотографије и фотомонографије да дочара “путовање” кроз историју овог “поднебља” и да фотографије боље објасне текст; или, можда, обрнуто, да текст појасни фотографије! Такав спој даје јединствен квалитет и доживљај књиге.

Књига, по целини садржаја приказа ”историјских путоказа”, по савремености методолошког прилаза разматрања материјала, по форми приказа чињеница и процеса, и по литерарном начину излагања, има вишезначну употребну вредност, и то:
– Књига је информативна за упознавање и разумевање целине историјских токова на овим просторима, а посебно у настанку предузећа и насеља (од рударске колоније до садашњег града Бора);
– Представља попуну празнине монографске грађе која није обрађена од 1970. г. до данас;
– По својој садржини даје целину приказа историјског развоја борског подручја, предузећа (ФДБР, касније РТБ Бор) и Бора као насеља;
– Као монографија којом се може представити Бор широј јавности, како југословенској тако и страној, у циљу промоције потенцијала борског подручја ради остваривања пословних контаката (привреда, туризам, култура и др.).
Књига као изворни историјски материјал је подстицајна за даље изучавање прошлости о Бору и попуне фонда завичајне литературе.

На крају треба истаћи да је аутор Слободан љ. Јовановић приказом коришћене литературе показао да је користио, углавном, сву литературу која постији о Бору (уже и шире), што показује да је познавалац историјских токова, што му је омогућило да на врло малом простору презентира прошлост од праисторије до данас. То је захтевало велику умешност да се од наизглен небитних чињеница састави мозаик – целина историјске слике, што је у крајњем и захтев историјске науке. Квалитет аутора, као зналца историјске прошлости али и савремених токова на овим просторима, омогућио му је да поред историјског приказа, да врло успешно социолошку слику положаја човека, друштвених група (структуираних по разним основама и интересима), односно, да пружи слику друштвених односа, пре свега од времена отварања рудника 1903. г. и формирања насеља – рударске колоније до настајања садашњег града, кроз врло бурно историјско време промена друштвено економских односа и услова живота

Јелена Радовановић – Избор из поезије

Прва песничка књига Боранке Јелене Радовановић Повремени прекиди са зујањем, после прве награде на Дисовом пролећу 1999., овенчала се и “Бранковом наградом” за 2001. годину, коју додељује Друштво књижевника Војводине. Ова награда обележила је песничке почетке Васка Попе, Павла Угринова, Рајка Петрова Нога, Раше Ливаде, љубивоја Ршумовића, Мирослава Максимовића, Братислава Милановића, Драгана Јовановића Данилова, што на посредан начин говори о квалитету поезије младе песникиње.

Е-маил

Пакосни гном ме је гледао изнутра
Чекајући само да завршим
Па да одмах отрчи у Канаду
Похватала сам последње зелене инсекте:
“Све је у најбољем реду. Пуно те волим”
На клик гном је одјурио
Преко пола Европе велике воде целе Америке
И за три секунде биће код тебе
Тако никад нећеш сазнати
За паузу између у и најбољем
Како ми се рукопис искосио
Јер није све у тако добром реду
И колико је данас нервозна локна на р
Знаш већ
Ал сад нема начина да сазнаш
Нећеш писмо
Хоћеш да будемо
Економични
Ефикасни
Емнациповани
Ето ти онда

Кратак сусрет

Зовем се Немања Ружичић и гледао сам
змији у очи.
Будим се уморан.
Летео сам високо заједно са светлом.
Газим предграђе и жудим врле градове.
Сипам често живо млеко у сламнате жене.
Чекам јутро на крововима.
Размишљам о кречењу неба.
Пребројавам на колико сам места шупаљ.
Пребројавам такође и мртваце у грлу.
Слике из сна су се случиле у следећем столећу.
Испод кревета гмижу жуте стенице као
коштице урми.
Смрдим на себе.
Моје ципеле говоре.
Моји xепови певају.
Ја ћутим.

Подстанарка

Заљубљена сам у тебе Родионе Романовичу
Још од оног часа кад сам те угледала одмах
Сам те и прочитала јер и сама сам
Свакодневни убица ал неко секиру носи
У глави
А неко у глави
И у руци
Са твојим именом на уснама ја
Сечем све без милости убила сам данас
Дебелу касирку у радњи преко пута што
Никада не враћа педесет пара а после одсекла
љубичасте прсте благајници Народне банке и
Ископала очи гадном посластичару што
Штеди шлаг на мом кестен-пиреу
Пола сата касније заклала сам дете што
Гађало је клоцом црну мачку
Помислила сам да је за данас доста и
Кренула својој туђој кући кад сам у лифту
Истранжирала велику бабу с пудлицом што
Је пишкила пудлицу нисам дирала
Само сам јој ишчупала реп дошла
Сам у собу све мислећи на тебе
Спремна да одем чак и у Сибир
С тобом бришући ти грех за Аљону мада
Ми стари Фјодор то не би опростио ал како
Би само било добро да смо заједно и
Да убијамо све који у кући имају гоблен
Зимска ноћ и све друге гоблене
У гвозденим рамовима и жене које купују
Вештачко цвеће творце реклама за
Хигијенске улошке и све глумице у њима каква
Би то сјајна река крви била па онда
Војне пилоте партијске вође
Холивудске продуценте убице китова
Пијачаре што подмећу буђав сир попове што
Кркају чварке и сто марака по крштењу
Наставнике физичког што
терају децу да ђипају по греди
Произвођаче барбика купце барбика
Васпитачице у обдаништима мајке
Деце из контејнера и њихове очеве и
Пит-бул теријере средовечне жене у
У циклама конфекцији финансијске директоре
Макрое порезнике судске извршитеље
Мачо типове у каубојкама мало ко
Би остао драги Родионе онда бисмо
Опрали руке и за крај убили моју
Газдарицу што кува јаје у млеку да
Уштеди струју и онда срећни црвених руку
Склонили бисмо се у белу земљу
Сибирску без људи

XX

Како мора бити да је уживанција
У шупљини између две димензије
На јастуцима у не-времену
Да скрстиш ноге и гледаш амбис
Под својим стопалима
Крави качамак
У коме се давимо столећима
И никако да се досетимо да
Променимо куваре
И сву пијану ујдурму
Твог уображеног термитњака
У коме кидамо једни другима црева
Пошто нам је корак тесан
А земљи се повраћа
Колико смо јој претоварили стомак
И поврх свега смо побегли у себе
Мислећи да ту
Не можеш да нас видиш
Јер да можеш
Већ би нешто рекао
Или се спустио на уклето вашариште
Док је још време
Док нам земља не избљује
Многобројне оброке
Ал опрости им не знају
Да ћутиш зато што си
Остао без речи

Разговор са Драгишом Калезићем: Беседа о беседама

Драгица Радетић

Од прве доделе Нобелове награде прошло је сто година. Да ли је то била инспирација и повод за појављивање ове књиге?
И јесте и није. Идеја да та књига настане стара је више од десет година. Повремено су се у нашим новинама појављивале беседе нобеловаца за књижевност. То су били веома лепи текстови и помислио сам да би било добро и занимљиво да се ти текстови обједине и објаве у књизи. Покушао сам за то да заинтересујем једног издавача, који је и прихватио моју идеју, али је проблем био да прикупимо текстове. Обраћали смо се чак и шведској амбасади, али није било одзива. Тек касније смо успели, укључујући неке људе који су могли да помогну.
Када смо набавили текстове, тек тада је мотив за објављивање књиге била стогодишњица од прве доделе Нобелове награде. Успели смо објавити ову
књигу у јубиларној години, тако да је то њена додатна вредност.

Реч “беседа” је помало заборављена у говору данашњице. У Речнику Матице српске “беседа” означава говор припремљен за неку свечану прилику. Дакле, наслов књиге у потпуности одговара садржају књиге. Да ли сте насловом хтели да ставите акценат на беседе, а не на беседнике?

Да, нагласак је стављен на беседе. Ја сам у предговору књиге назначио да избор беседа не кореспондира са избором аутора, јер има великих писаца који нису неки велики беседници. То напомиње и Томас Ман у својој беседи “Писци нису оратори”. Има књижевника чије је књижевно дело скромно, али су се нашли у књизи, и обрнуто. Дакле, ја сам бирао текстове који по своме садржају заслужују пажњу читалаца, а не према вредности беседника као писца.

Свет је очекивао да први добитник Нобелове награде за књижевност буде Лав Толстој. Је ли учињена неправда што су та очекивања изневерена?

То је страшна неправда. Највећа неправда, и то учињена на самом почетку. О томе је било много коментара у свету. И у Шведској је коментарисано. Касније је одлука образложена аргументима који уопште нису релевантни, нису прихватљиви у естетском смислу, не одговарају духу тестамента: био је у сукобу са црквом, против цара и против војног буxета и сл., углавном неки политички разлози. Осим Толстоја, Нобелову награду је заслужио да добије и Чехов, још је био жив, али је није добио ни он, већ Придом.

По Вашем мишљењу, колико је Нобелова фондација успела за ових сто година да оправда своје постојање остварујући изворну намеру Нобела?

Нобелова фондација у сваком случају оправдава своје постојање, али извесне грешке показују да није у свим случајевима изворна намера Нобела поштована. Знате, то је једна посебно занимљива тема: осврт на критерије и преиспитивање да ли је Нобелова награда увек праведно додељивана. Очигледно је да није. Међутим, упркос томе, значај Нобелове награде, као највећег јавног признања у свету, не може да се умањи. Има и оних који су мало огорчени, па кажу да се може направити тим писаца који нису добили награду, а који не би био лошији од ових који су је добили. На списку добитника су и нека имена за која нисте ни чули до сада, а са друге стране ту нису Толстој, Чехов, Ибзен, Стриндберг, Xојс, Пруст… Мартен ди Гар у својој беседи на то подсећа, просто опомиње.

Да ли Алфред Нобел заслужује дивљење човечанства више као научник и проналазач или као човек и хуманиста?

Више као хуманиста. Као проналазач има пуно патената од којих је најпознатији и најзначајнији, за индустријски развој света, динамит.Убрзо је све видео какву разорну моћ има овај његов технички проналазак и да може бити коришћен и против човека. Управо због тога је Нобелова намера била да оснује једну овакву фондацију. Ајнштајн је 1945. године у свом говору поводом неког јубилеја напоменуо да је у подтексту Нобеловог тестамента присутна нека врста гриже савести. његова намера је била да укаже на потребу критичког односа према научним проналасцима – не само да се проналази, него да се човек пита о ономе што проналази, о смислу и сврси проналаска. Неопходност да сваки научник задржи једну изворно филозофску димензију према научним проналасцима како би се човечанство заштитило од могуће злоупотребе. Такође, потребан је и тај критички однос према литератури, књижевности која се највероватније највише бави људском судбином у изворном смислу и која највише поштује човека као циљ, као сврху по себи.

Приликом избора текстова кажете да сте се одлучили за оне беседе које највише плене лепотом исказа и које су дирљиво искрене. Пошто су текстови превођени са разних језика, постоји ли могућност да су неке беседе изгубиле превођењем нешто од тога?

Свакако да су изгубиле, мада су у највећем броју беседе писане на енглеском језику. Али, ако је мојим избором учињена неправда према неким беседама које нису у овој књизи, не мања неправда је и према оним беседама чији су аутори хтели да подсете и упознају свет са историјом својих земаља, што је природно и поштовања достојно, али су због своје опширности и подсећања на историографске списе, изостављене, јер сам сматрао да им читаоци не би поклонили већу пажњу.

Издвојили сте нобеловце за књижевност, иако и остали добитници Нобелове награде (за физику, хемију, медицину и за мир) не заслужују мање пажње и уважавања. Шта за Вас значи и каква је улога књижевности у животу човека?

Посебно у данашње време, у свету свеопштег материјализма проистеклог из свемоћи технике, мисија књижевности је да оплемењује душу човечанства. Сен Xорx Перс каже да је песник обитавао и у пећинском човеку и да ће обитавати и у човеку нуклеарног доба. Човек има душу, а душа је огњиште љубави, љубави према лепоти, уметности, животу и према другом човеку. То би значило да књижевност има двојаку улогу, естетску и етичку. Мада улогу књижевности не одређује само писац, него и читалац.

Наш нобеловац, Иво Андрић, у својој беседи каже да “приповедач и његово дело не служе ничем, ако на један или други начин не служе човеку и човечности”. Успева ли књижевност увек у остварењу ове улоге?

Сигурно је да не успева увек, али то би требало да јој буде циљ.

Ви сте у вечерашњој беседи доста говорили о нескладу између материјалних добара и духовног богатства/сиромаштва данашњег човека. Да ли је то један од разлога због којег можемо бити забринути за будућност човечанства?

Наравно. У свету у којем преовладава жеља за стицањем, у којем је новац постао светиња и све постаје роба јер се све продаје и купује, одговор на Фромову дилему “имати или бити” углавном је “имати”. Заиста, имамо разлога да будемо забринути за будућност.

Верујете ли и слажете ли се са пророчанском реченицом Достојевског: “Лепота ће спасти свет!”?

Ја бих ту реченицу тумачио кроз питање: како то, на који начин, лепота може спасити свет. Уметност има духовну моћ и, за разлику од политичке моћи, која убеђује људе помоћу пропаганде или присиле, уметност на “неодољив начин убеђује”. У том смислу би се могла разумети спасилачка мисија уметности, односно лепоте. Пошто уметност подразумева сталну продукцију нове естетске стварности, она иде испред историје, чији је главни инструмент клише. Отуда уметност може бити форма одбране од поробљавања, јер ће човек од уметничког укуса теже постати жртва пропаганде властодржаца и демагогије, који желе да у свему виде сагласност и једнодушност. Уметнички укус ту претходи моралном чину. Дакле, естетика је старија од етике. Сложио бих се са Бродским у тумачењу речи Достојевског да ће лепота спасти свет. и то уз скептичну ограду да је за свет вероватно касно, док за појединца шанса постоји.

Ваша књига је штампана у нашем граду у Штампарији “Бакар”, а корице је радио наш суграђанин господина Зоран Станковић, па смо ми, Борани, дајући овако свој допринос, на известан начин поносни што је настала овако једна лепа књига. Да ли сте и Ви поносни?

Веома сам поносан и овом приликом се још једном захваљујем свима који су ми помогли да се ова књига појави.

Можда бисте на крају хтели рећи нешто што Вас нисам питала у овом разговору?

Хето бих да кажем нешто, мада би можда било боље да то остане тајна. Планирам да пишем о добитницима Нобелове награде за физику. То је врло занимљиво јер су физичари, по мом мишљењу, својеврсни филозофи природе.

Ми се Вама захваљујемо првенствено на књизи, а онда и на овако лепом разговору.

Београдски сајам – празник књиге и читања

Ана Јанковић

Крај октобра је време када се организује једна од већих европских манифестација писане речи – Сајам књига у Београду. И поред познатих несугласица и недоумица око организације, Сајам је протекао у необично живој и, рекло би се, гламурозној атмосфери. Хале 1 и 14 Београдског сајма, у којима се традиционално одржава Сајам књига, личиле су на прави мали “град књиге” (обележје овог Сајма су биле “улице” назване именима наших познатих књижевника), што не само да је било новина у организацији, већ је и олакшавало сналажење посетилаца, а самом Сајму давало сасвим нов изглед који ће се памтити.
И не само то – штандови су другачије изгледали, био је прегледнији распоред излагача, а и величина излагачког простора је била примерена значају издавачке куће (до сада то није било тако), што, на неки начин, указује на реалније сагледавање стања у савременом издаваштву код нас.
Било је доста нових књига, и то добрих књига; излагало је око 480 издавача, међу којима су највећи српски и црногорски издавачи и 86 страних издавача.
И радници Народне библиотеке Бор су један свој радни дан провели на Сајму књига у Београду. За библиотечке раднике, Сајам је одлична прилика не само за куповину књига, већ и за сусрете са писцима, али и за договоре са издавачима о будућој сарадњи.
Свега тога било је и на овом Сајму.
Куповина књига на Сајму у Београду је један од основних (ако не и најважнији) видова набавке у Народној библиотеци Бор, јер се управо тамо (одједном) купи највећи број нових и вредних наслова.
Број приновљених књига у Народној библиотеци Бор у 2001. години не прелази бројку од 1500 књига, иако је наша обавеза, као народне библиотеке, да годишње набавиммо 4500 књига (притом се мисли и на обнављање наслова дотрајалих књига, а и на куповину нових наслова). На последњем Сајму у Београду, у октобру ове године, купљено је 330 примерака књига (од тога 223 наслова). Углавном су то нови наслови које одељења за одрасле и за стручну литературу нису поседовала. И Дечје одељење је приновило свој фонд, доста скромно, за 57 књига.
Последњих дана увелико пристижу и књиге које је за библиотеке у Србији од издавача откупило Министарство културе (такође један од важнијих видова набавке). То је још 250 нових књига.
За све нас који радимо у библиотеци, а сигурно и за наше кориснике, највећа би срећа била када бисмо могли да купимо све оно што се ново објави између два сајма књига. Пошто то, из финансијских разлога, једноставно није могуће, трудимо се да ипак набавимо оно што је највредније (не само у материјалном смислу, већ и у културолошком и научном) и најактуелније, помно пратећи књижевну продукцију, али и када је то могуће, жеље и потребе наших корисника.
То је постало веома тешко (само Народна књига из Београда је на последњем Сајму изложила 200 нових наслова) – у обиљу нових и вредних књига начинити такву селекцију, тј. одабрати што је могуће више добрих књига, а остати у оквирима нашег и више него скромног буxета (иако је књига наше основно средство за рад).
За књиге данас треба издвојити доста новца (према процени Народне библиотеке Србије, просечна цена књиге је 350 динара). Иако смо током године набавили неупоредиво мањи број књига него што је то наша обавеза (мада бројка од 4500 књига годишње за наше услове звучи помало претерано), и иако смо на Сајму купили (само) 330 књига, морамо истаћи да је Народна библиотека Бор била једна од ретких библиотека која је том приликом у оволикој мери увећала свој фонд.

Деца уче

Весна Јовановић

У првој недељи октобра Дечје одељење је обележило Дечју недељу низом разноврсних садржаја, који су поред свог информативног имали и културно-забавни карактер.
Програм је обухватао упознавање деце са основним начелима и принципима на којима се заснива рад УНИЦЕФ-а, берзу књига, филмски програм, књижевно вече и цртање на задату тему.
Током ове недеље најмлађи корисници су били у прилици да се у простору Дечјег одељења друже цртајући разгледнице чије су поруке биле љубав, срећа и радост за сву децу света. Изложбу, коју је Дечје одељење поставило за ову прилику, чинила је кратка прича о Међународном фонду Уједињених нација за помоћ деци и низ илустрација које су објашњавале неке од чланова конвенције о правима детета. Стотинак дечјих цртежа-разгледница употпунило је ову изложбу.
Да би на што лакши и прихватљивији начин схватили која су то права која имају, организован је квиз на ту тему. Замишљен у виду радионице, са неконвенционалним приступом новом појму, а захтевајући пуно ангажовање све присутне деце, мало надметања и тимски рад, ова радионица максимално је окупирала пажњу деце.
Берза књига за децу била је први пут организована на Дечјем одељењу, у оквиру ове недеље у октобру. Деца су била у могућности да своје књиге, уxбенике, стрипове и сликовнице размењују, поклањају или продају.
Крајем недеље гости су били познати песник за децу Недељко Попадић и књижевни критичар Воја Марјановић. Пред препуном салом, заједно са песником, малишани су рецитовали најпознатије стихове омиљеног песника. Том приликом промовисан је и књижевни часопис за децу “Витез”.
Дечја недеља завршена је затварањем берзе књига и доделом награда најмаштовитијим креаторима разгледница и порука упућених деци широм света.
Иако са првенствено информативним и едукативним циљем, овај програм имао је намеру да анимира децу, да их позове и окупи да кроз упознавање и дружење уче, размењују искуства и разоноде се. Број учесника у догађањима током ове октобарске недеље показао је и то да су малишани заинтересовани за овакав вид рада и учења кроз дружење и забаву.

После 130 година

Ружа Божић

Захваљујем вам се на показаном интересовању за овај скроман догађај којим обележавамо 130 година од отварања “Читаонице Кривељске”. Наиме, читаоница је установљена на дан 12. децембра 1871. године и,после Злотске, била је друга и уједно и последња на просторима данашње борске општине у то време.
Кривељ се као насеље помиње још далеке 1571. године у турским детаљним и прецизним катастарским пописима и харачким обрачунима под именом Кривељац. Као Кривигберг забележен је на аустријској карти Црноречке области из 1718. године. Статус варошице Кривељ добија 1910. године. Зато није изненађујуће што се догађај отварања читаонице збио прилично рано имајући у виду прилике у Кнежевини Србији.
О самом отварању читаонице постоје документа. Ево цитата из једног од њих, где се на леп начин описује тај догађај:
(сложи га мало уже, без првог реда)
“Неколико отмених лица из села Кривеља одважила су се да установе у истом селу читаоницу под именом Читаоница Кривељска и написали су правила за читаоницу, које су поднела свом среском старешини на одобрење.”
Наравно, одобрење су добили и од окружног начелника и од министра просвете и црквених дела.
Читаоница је 1874. године имала тридесет и једног члана, који су уплатили по 12 гроша годишњег улога, а имала је и друге приходе као што су нпр. приходи од “добровољних подарака”. Расходи читаонице у били искључиво у плаћању новина које су примане, а чији је број иначе био прилично велики. Зна се да је примано десет листова: “Сион”, “Јавност”, “Глас јавности”, “Видов-дан”, “Будућност”, “Београдске новине”, “Исток”. “Школа”, “Тежак” и “Српске новине”. Књижни фонд чиниле су 63 разне књиге.
Читаоница у Кривељу радила је без престанка током читавог периода од оснивања до Српско-турских ратова (1876-1878). Према постојећим подацима, а упоређујући их са подацима о другим сличним читаоницама, може се рећи да је читаоница у Кривељу била једна од активнијих и боље опремљених сеоских читаоница у Србији. Може се претпоставити да се међу оним читаоницама које су радиле почетком двадесетог века налазе и читаонице у Злоту, Кривељу и Слатини. У периоду између два рата, поред Бора и Злота, народне књижнице и читаонице имали су још село Кривељ и Слатина. О књижници у Кривељу није установљен никакв траг у литератури и изворима, али зато о њеном раду постоје многобројна сведочења савременика. По записаним сећањима, књиге је издавао учитељ Драги Петковић. Крајем тридесетих, други учитељ, Сава Грујић, оформио је неку врсту одбора чији су чланови добровољним прилозима помогли обогаћивању књижног фонда Кривељске читаонице и књижнице. По другим сазнањима, у Кривељу је радила још једна књижница у оквиру Соколске чете.
У периоду после Другог светског рата, књижница и читаоница у Кривељу је радила са извесним прекидима при школи или при Дому културе, а посао књижничара обављали су омладинци, понекад учитељи и активисти, за веома низак хонорар или без накнаде. Такво стање је трајало све до 1962. године, када је Централна библиотека покренула реорганзацију сеоских књижница. Године 1978. сеоска књижница у Кривељу преименована је у Сеоску народну библиотеку. До 1989. године основано је десет “сеоских народних библиотека”, што је Народну библиотеку у Бору уврстило у у ред матичних библиотечких институција са најјачом мрежом у Србији.
Данас огранак Народне библиотеке Бор у Кривељу има богат књижни фонд, али, нажалост, чланство драстично опада тако да ове године има исти број чланова као и пре 130 година. Огранак је 1982. године на “Такмичењу сеоских библиотека” добио трећу награду Културно-просветне заједнице Србије и Нолита.

Библиотека плус

Јелица Живковић

Последњу деценију прошлог века обележио је снажан продор електронике у све сфере друштвеног живота, па и у библиотечку делатност, што је у светској библиотекарској јавности изазвало бројне расправе и опречне ставове о будућности књига и библиотека.
Запитаност над судбином традиционалне библиотеке у надолазећем времену Интернета и нових компјутерских технологија сасвим је разумљива и оправдана: мултимедијалност нових електронских облика књиге, која подразумева и нов начин читања, намеће потребу за другачијом опремом и организацијом рада библиотека. Улога претежно пасивне институције која прикупља, обрађује, чува и даје на коришћење библиотечки материјал мења се и библиотека постаје информатички центар који пописује, класификује, омогућава свестрано претраживање фондова свих умрежених библиотека и дистрибуира у неупоредиво краћем року жељене информације и сав остали библиотечки материјал. У библиотеци будућности, која је за развијене земље већ почела, уместо каталога користе се софтвери за унос података, читаоницу је заменила рачунарска мрежа и онлајн приступ који библиотека обезбеђује својим корисницима; библиотекар у класичном смислу више не постоји и он преузима улогу информационог стручњака, који води своје кориснике кроз свет информација о расположивим фондовима.
Нажалост, наша шира јавност је остала, у условима блокаде и санкција, изван дискусија о мисији и функцијама библиотека у информатичком окружењу – нас и даље муче елементарни проблеми опстанка као што су простор, набавка и кадрови. Ипак, и наши библиотекари су свесни нових захтева и последица коришћења информатичких технологија и, у вези с тим, потребе која се намеће као императив времена – да се планира развој професије и струке.
Три библиотекара Народне библиотеке Бор присуствовала су током 2001. године семинарима у организацији Школе Б плус, а који су се бавили савременим стандардима у библиотекарству у три основна сегмента делатности: набавном процесу и каталогизацији публикација, менаxменту и маркетингу у библиотекама, и примени актуелних информативних технологија. Позитивна искуства стечена на курсевима изазвала су велико интересовање за саму Библиотеку плус – њене организаторе, циљеве и будућност. У покушају да нађемо одговоре на ова питања, стигли смо до Зорана Хамовића, аутора пројекта и једног од водитеља курсева, који је иначе јавности познат као оснивач и главни уредник Издавачке куће КЛИО и аутор више пројеката из области едукације у културним и медијским установама.
Школа Б плус, као део програмског пакета Библиотека плус, намењеног перманентном образовању библиотекара, указала се као јединствена и драгоцена могућност осиромашеној и у сваком погледу запостављеној библиотечкој делатности да своје кадрове упозна са савременим токовима библиотечког пословања. Према речима Зорана Хамовића, идеја о подстицању библиотекара на акцију, са циљем изградње савременог типа отворене библиотеке, покренута је још 1997. године. Почетком реализације пројекта може се сматрати семинар у Горњем Милановцу (септембар 1998), у чијем је раду учествовало 15 библиотека из Србије. Ипак, због недостатка финансијских средстава, на конкретан рад школе се чекало још две године, када је пројекат добио подршку Фонда за отворено друштво, што је организатору омогућило да, између осталог, сноси трошкове пута и боравка полазника.
Овогодишњи програм Школе Б плус у свом наставном плану имао је две целине:: Савремени стандарди и методи у библиотекарству и Нове информационе технологије у библиотекарству, и пет тематских модула: Иновације у набавци и каталогизацији,, Коришћење библиотечког материјала, Менаxмент и маркетинг, Обука за електронско доба и Коришћење извора са Интернета. Теме су обрађене у оквиру осамнаест курсева у Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић” у Београду, а на сваки курс је позивано највише 20 пријављених полазника, што је диктирано капацитетима коришћених учионица (класичне и електронске) којима библиотека располаже. Како се у програму наводи, курсеви су били намењени “библиотекарима из свих типова библиотека и свих професионалних усмерења, руководиоцима одговарајућих одељења и руководиоцима библиотека”, са напоменом да су у Школи Б плус, за разлику од постојеће поделе према школској спреми на библиотекаре и књижничаре, “библиотекари људи који су положили стручни испит и раде у некој библиотеци: школској, високошколској, јавној, специјалној.” Очигледно је приликом прихватања пријава кандидата узиман у обзир територијални принцип па су се на истом месту нашли библиотекари из свих крајева Србије, што је читавом пројекту дало квалитет плус, у смислу омогућавања размене искустава и отварања врата за сарадњу. Водитељи курсева су били признати стручњаци за одређене теме, аутори различитих програма, стручних радова или пројеката из одговарајућих области библиотекарске едукације. Курсеви су одржавани током месеца маја, јуна, септембра и октобра, викендом, у виду једнодневних (у трајању од 4 часа), или дводневних (8 часова). Највећи број курсева је од полазника захтевао ангажман у четири фазе: припрема, рад на самом курсу, израда практичног рада и верификација стеченог знања и, што нам се чини особито значајним по ефекат школе, наставак сарадње у облику консултативног програма праћења развоја првобитно постављених пројектних задатака.
Организатори Школе Б плус могу бити задовољни почетним резултатима: програм за 2001. годину реализован је 100%, интересовање полазника је било много веће од расположивих капацитета, примећено је да су курсевима присуствовали факултативно, у мери у којој је простор дозвовољавао, и људи који нису добили позив, а сви консултовани полазници су се најпохвалније изразили о целокупној организацији и квалитету наставе. Оно што се и овог пута потврдило јесте чињеница о огромним разликама у опреми и раду међу појединим библиотекама – док једни лагодно сурфују по Интернету, други немају ни каталошке листиће, да и не говоримо о компјутерима! Међутим, оно што је у неформалним разговорима са полазницима означено као најважнији резултат ове школе јесте потпуно равноправно дата могућност свим учесницима да се едукују и буду спремни за повољније услове, које сви очекујемо у времену које долази. Зоран Хамовић нам је потврдио да су се намере организатора школе ка таквом циљу и кретале – поента читавог пројекта садржи се у томе како други раде, а не како ви радите. То Б плус чини отвореним, динамичним системом, који је Хамовић, мислећи на методе и ефекте школе на учмалу и пасивну атмосферу у претежном броју наших библиотека, назвао “креативним поремећајем”. По његовим речима, програм ће се даље развијати уз учешће оних библиотека и библиотекара који буду показали највећу кооперативност и отвореност.
За наредну годину планира се децентрализација у раду школе, тако да се курсеви неће одржавати само у Београду него и у другим библиотекама у оквиру система. Такође ће бити предузети кораци у правцу регионалног повезивања, на нивоу бивших југословенских република и шире, обезбеђивањем учешћа предавача, а можда и слушалаца, из иностранства. Изгледа да ће баш наредна година показати колико ће се услова стећи да се високо постављени циљеви Школе Б плус, као што су континуирано развијање стручних способности и изграђивање професионалних навика библиотекара и иновирање и уједначавање библиотечке праксе у различитим типовима библиотека, у стварности реализују и колико спремности међу самим библиотекарима има да у трку ухвате један од брзих возова за будућност у свету, насупрот тихом умирању из претходне деценије.