Милица Кирћански

Семинар у Љигу, 9, 10, 11. март 2005. г.

Презентација часописа за децу Библиотечки путоказ, одржана другог дана семинара у Љигу, била је потврда свих назнака о одређеном фокусирању рада библиотека и њихових трагања за изналажењем адекватних садржаја – ефектних за конкретно окружење, као и настојању библиотекара да се, уз усмеравање ка циљној групи корисника, наметну и систему образовања, локалној управи, привредном сектору, породици – дакле, широј друштвеној средини. У том циљу, Градска библиотека у Новом Саду је покренула часопис за децу, специфичне садржине, којим, обраћајући се редовним корисницима, допире и до потенцијалних читалаца. Ако смо свесни чињенице да су млади популација која треба да заволи књигу и да настави трајно да користи библиотеке, улагање у овакву публикацију представља дугорочно улагање у будућност.

Савремено библиотекарство је данас суочено са сталним и неминовним променама, због чега је неопходно да библиотеке буду флексибилније; оне морају да прате, да се прилагођавају и да одговарају на све веће захтеве корисника. У земљама са развијеним библиотекарством, ко је су економски стабилније и у којима су јасно дефинисане државне стратегије развоја библиотекарства као науке и делатности, библиотекама је лакше да одреагују на потребе времена. Наше библиотеке су суочене са честим и драматичним друштвеним променама, лошим материјалним статусом и неадекватним условима рада. У већини наших библиотека још увек функционише искључиво традиционалан начин рада, што је последица објективно лоших услова, али и неспремности људских ресурса да прихвате промене. Свакако, ово није генерална процена, јер у Србији постоје средине које разумеју значај библиотека и спремне су да више у њих улажу. Можемо се подичити и високообразованим кадром, добрим стручњацима и значајним теоријским достигнућима који представљају допринос српском библиотекарству и шире.
Оно што библиотеке у Србији негују, а чиме су фасцинирани и инострани стручњаци, то је – издаваштво. Бројне публикације су издавачки подухвати библиотека. Градска библиотека у Новом Саду је једна од оних које су свој рад на издаваштву усмериле на културну историју завичаја. Међутим, као велика јавна библиотека (а максимално се залаже и за статус савремене), окренута је корисницима и свом окружењу и одговара на уочене потребе. Одредила је циљну групу корисника која је, као и већини библиотека, млада популација.
Искуствено, кроз садржајан, активан рад са децом, издвојени су приоритети и специфични захтеви ове групе корисника. Тoме су допринела и годишња опсежна истраживања међу децом и младима – методама анкетирања и интервјуисања – при чему су добијени драгоцени подаци. То се првенствено односи на истраживање новонасталих потреба потенцијалних корисника. Обављање матичних функција омогућује Градској библиотеци комплетан увид у стање фондова и рад школских библиотека. Тако је уочена појава недовољне информисаности међу децом осмошколског узраста, због чега се покретање часописа одређене концепције и специфичног садржаја – само наметнуло. Изналажење начина за континуирано, ефектно и што шире популарисање књиге, читања и коришћења библиотека, као и (у складу надлежности) пружање доприноса развоју и постепеном реформисању образовања код нас, били су довољан разлог за настанак Библиотечког путоказа.
Предности новосадске Градске библиотеке у овом подухвату су, пре свега, одговарајући кадровски потенцијал, квалитетни фондови и задовољавајућа техничка опремљеност. Високообразовани кадар (професори књижевности, професори језика, педагози) – стручни библиотекари, спољни стручни сарадници и информатичари – представљају тим људи који је изнео овај пројекат, од замисли до реализације. У библиотеци је урађено све – од идејног осмишљавања до комплетне припреме за штампу.
С обзиром на то да је Библиотечки путоказ, по концепцији, углавном информативни билтен, било је јасно да мора да испуни два услова:
– да понуди садржаје за децу различитог узраста (од најмлађег до 15 година старости)
да излази у пуном колору због специфичног изгледа – илустрованих корица књига.
Такође, с великом пажњом се радило на ликовном и графичком решењу и на естетској допадљивости. Часопис је морао бити прегледан – нипошто претрпан, а истовремено и визуелно примамљив. Периодичност излажења је требало да прати квантитет и квалитет издавачке продукције и процењено је да тромесечно излажење задовољава ове захтеве.
Библиотечки путоказ садржину својих рубрика доноси на 36 страница, у тиражу од 1000 примерака. Намењен је деци и младима до 15 година старости, наставницима, педагозима и библиотекарима у основним школама, родитељима и свим корисницима фондова дечјих одељења у библиотекама. Намена је дефинисала концепт рубрика, одредила циљеве и предвидела ефекте коришћења ове периодичне публикације.
Часопис обавештава о новим књигама, али и о публикацијама старијих издања и квалитетом избора утиче на читалачки укус – дакле, основна су му информативна и едукативна функција. Актуелан је, са приказима књига који дају суштину садржине, тек толико да пробуде интересовање код читалаца. Уз сваки приказ стоји и напомена ком узрасту се књига препоручује.
Рубрике
Прикази приновљених публикација заузимају највећи број страница. Ова рубрика примењује селективност по квалитету садржине, информативна је и актуелна. Доноси приказе за све узрасте, иако је заступљеност нове литературе по узрасту условљена актуелном понудом издавача. Представљене су књиге домаћих и страних аутора, највише из области лепе књижевности (прегледно одвојене по родовима и тематици), али и из свих других области људског стваралаштва и знања. Уз приказ су дати основни подаци о публикацији, као помоћ мањим библиотекама при набавци;
Прикази књига је рубрика која је временом потврдила трајан квалитет. Ова рубрика скреће пажњу на одређену садржину, утиче на читалачки укус, при чему је јасно изражена едукативна функција;
Приручна литература као водич у трагању за знањем;
Прикази књига на енглеском језику;
Литерарни и ликовни радови деце-подстицај креативног рада и сарадње;
Радови дечјих писаца;
Занимљивости из прошлости града и завичаја;
Биографије познатих личности;
Објашњења непознатих термина и појава;
Рубрика намењена наставницима – доноси радове из савремене методике наставе и књижевне критике;
Активности Дечјег одељења, предлози, сугестије, сарадња и наградни конкурси;
Листа најчитанијих књига, формирана одвојено за млађи и старији узраст;
Дечје библиотеке у свету.
Часопис оваквог формата не губи на информативности, може трајно да се чува и вишеструко је користан: као својеврстан водич кроз свет литературе за децу, пружа помоћ при одабиру адекватних наслова, библиотекарима помаже приликом планске набавке и иницира активну сарадњу са децом, школама, писцима и издавачима.
Библиотечки путоказ, промовишући књигу и читање, указује на трајне вредности. Без истицања поука, стилом и језичким изразом у обраћању, те вредности су приближене младима. Деци више нису ускраћене информације (уколико их не добију у школи или породици), напротив, понуђен им је квалитетан избор, са објашњењима и препорукама, што је од велике користи и наставницима и родитељима.
У удруженом деловању на обликовању здраве, образоване, самосталне, младе генерације која ће знањем постизати циљеве, сви који се баве децом и њима су наклоњени, препознаће заједнички смисао свог рада и у појављивању овог часописа. Библиотечки путоказ може да анимира многе. Млади ће, надамо се, прихватити часопис као јединствен лист њима намењен; наставници – као часопис који нуди драгоцену помоћ и у чији се квалитет могу поуздати; писцима и издавачима он је бесплатан, компетентан промотер њиховог стваралаштва и рада. Библиотекама, овај часопис је још један од начина којим се оне боре за повратак књизи и повећање броја корисника, пре свега младих.

Драгана Сабовљев

Питање постојања издавачке делатности у склопу библиотеке постављано је у више наврата на многим скуповима библиотекара током године. Оно је неоспорно сложено, различита мишљења су се око тога чула, од потпуног негирања до одобравања и подстицања. Наша жеља није овом приликом да то питање даље развијамо, мада га укратко морамо дотаћи, него да на практичном примеру рада издавачке делатности у склопу зрењанинске библиотеке покажемо неопходност њеног постојања и предности које пружа у раду једне библиотеке. Наиме, основна идеја у нашој библиотеци је била да се заокружи цео процес везан за књигу, и то смо ове године коначно успели да урадимо. У библиотеци сад постоје:
– издавачка делатност у којој се прикупљају рукописи, а уређивачки одбор одлучује шта ће објавити, врши се припрема за штампу, лектура и коректура;
штампарија (купљена је нова машина захваљујући помоћи Министарства културе Републике Србије) у којој се штампају наша издања и тиме штеде значајна средства којима су плаћане штампарије у граду, а обезбеђују се додатна средства услужним радом;
Клуб књиге са књиговезницом, где се набављају књиге за одељења, врши се продаја и размена наших издања, продаја издања других издавача и повезивање наших издања и преповезивање и заштита старих и оштећених монографских публикација и периодике, да би публикације стигле на наша одељења где се врши примарна, односно библиотечка делатност.
Ако би се позвали на Закон о библиотечкој делатности, који каже да библиотечка делатност обухвата: прикупљање, обраду, чување и коришћење библиотечке грађе; прикупљање, обраду и пружање информација и података који се односе на библиотечку грађу, издавачка делатност налази своје место у више сегмената.
Када се ради о прикупљању, библиотека која има своја издања, у могућности је да их мења за издања других издавачких кућа или да их продаје, те тиме обезбеди средства за куповину публикација којима богати своје фондове. Знајући да су финансије најчешће најболнија тачка сваке библиотеке, ово је веома добар начин да се од оснивача не траже средства за набавку, нити да се ослања искључиво на откуп Министарства културе, за који смо добили податак да задовољава 13% потреба библиотека. О контактима и корисним везама које се успостављају са издавачким кућама и ауторима на овај начин, непотребно је говорити. Такође је важна и када је у питању грађа са завичајном тематиком јер се врши презентација културне баштине са наших простора и израђују текуће, ретроспективне и персоналне би блиографије у издањима библиотеке. Али, ако би посматрали шире библиотечку делатност, неоспорно је да библиотеке заиста јесу у овом тренутку информационо- документациони центри и да је издавачка делатност постала неопходна у пружању оваквих услуга корисницима.
Развој издавачке делатности
Градска народна библиотека из Зрењанина данас је препознатљива по својој издавачкој делатности, коју обавља преко тридесет година. Библиотека је објавила 300 наслова књига у тиражу од око 400 000 примерака.
Издавачка делатност је организована у оквиру девет едиција: „Савремена поезија“, „Савремена проза“, „Књижевност за децу и омладину“, „Посебна издања“, „Изабрана дела“, „Полис“, „Сусрети“, „Феникс“ и „Фреквенцијски речници“, у штампаном и електронском облику. У оквиру издавачке делатности излази и часопис Улазница, који се бави феноменима културе, уметности и друштвених питања.
Издавачка делатност је започела своје постојање идејом да се промовишу млади аутори са нашег простора и да се објављују њихове прве књиге, које би их даље промовисале и помогле им да се представе читалачкој публици. Убрзо су успостављени контакти са ауторима са простора читаве ондашње Југославије и започело је објављивање њихових дела као и антологија љубавне поезије, чијом разменом је библиотека започела прикупљање публикација за одељења али и за даљу продају, а отворена је књижара. Покренут је часопис за културу, уметност и друштвена питања Улазница, где је такође била идеја да се објављују необјављени радови првенствено локалних, а касније и многих других, већ афирмисаних аутора. Остварена је сарадња са Књижевном заједницом Зрењанина, која постоји и данас, у избору књига и текстова који ће се објављивати. У оквиру часописа расписан је књижевни конкурс за необјављену кратку причу, поезију и есеј. Он постоји колико и часопис, преко тридесет година. На тај конкурс сваке године стигне неколико хиљада радова. Најбољи се објављују и на тај начин су многи аутори афирмисани и отворен им је пут у књижевни свет. (На пример, Јелена Марковић, књижевница из Ужица, која је објавила своје романе Есцајг за телетину и Стопало кинеске жене у Хрватској и Босни и за Есцајг за телетину добила награду ВБЗ-а за најчитанију књигу у Загребу у износу од 15 000 еура, објављује Стопало кинеске жене у нашој библиотеци. Поставља се питање зашто то није урадила у некој већој издавачкој кући која има развијенију дистрибуцију и боље је медијски покривена. Један од разлога је и тај што је 1995. године добила 1. награду за прозу на Књижевном конкурсу Улазница ‘95, радо се сећа Зрењанина, библиотеке, Пивнице и тамбураша, а та награда је била један од подстицаја да настави да пише и објављује).
Године 1974, започела је манифестација дечјег одељења – Песничка штафета, где је један песник обилазио школе у којима су ученици читали своју поезију. Најбољи радови су награђивани. Песник је објављивао своју књигу која је била представљана на сусретима у школама. Тиме је остварио другачији контакт песника и деце, јер не само што је он читао своју поезију, него су и она добила прилику да читају своју, а њихово стваралаштво је подстицано и награђивано. Књига Певанка – причанка, Љубивоја Ршумовића, продата је у тиражу од преко 50 000 примерака. Убрзо су песници позивали једни друге да воде „штафету“, тако да ми сада, у издању библиотеке, имамо једну од најбогатијих збирки дечје поезије најзначајнијих песника као што су Драган Лукић, Десанка Максимовић, Љубивоје Ршумовић, Душко Трифуновић, Добрица Ерић, Мошо Одаловић, Душан Поп Ђурђев, Градимир Стојковић, Павле Јанковић Шоле. Манифестација ће се одржати и ове године у пет општина Средњобанатског округа, у више од педесет школа, а песник водитељ је Градимир Стојковић.
Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ одлуком Управног одбора основала је Фонд „Тодор Манојловић“ 17. фебруара 1992. године. Тада је донет и Статут, основан је Управни одбор, као и Уређивачки одбор Изабраних дела Тодора Манојловића, који су сачињавали: Михајло Пантић, Драшко Ређеп, Гојко Тешић и Марта Фрајнд. Циљ деловања фонда је трајно прикупљање књижевне заоставштине, проучавање, објављивање и популарисање дела и чување имена Тодора Манојловића, једног од најзначајнијих песника, драмских писаца, књижевних и ликовних критичара 20. века на нашим просторима, који је годинама био занемарен у књижевности и критици.
Тада је профилисана награда за модерни уметнички сензибилитет коју фонд сваке године додељује. Досадашњи добитници су: Миодраг Павловић (1992), Милорад Павић (1993), Миодраг Б. Протић (1994), Ђорђе Балашевић (1995), Душан Ковачевић (1996), Марина Абрамовић (1997), Мирољуб Тодоровић (1998), Момо Капор (1999), Павле Угринов (2000), Јован Христић (2001), Јовица Аћин (2002), Вида Огњеновић (2003) и Мирослав Јосић Вишњић (2004). У оквиру награде, лауреат објављује своју књигу у библиотеци „Феникс“. Ова библиотека данас сигурно даје потпуни пресек онога што је значајно у књижевности и критици с краја прошлог и почетка овог века, а што спада у корпус модерног сензибилитета.
Популарисање дела Тодора Манојловића фонд чини и објављивањем Изабраних дела Тодора Манојловића: Поезија (приређивач Душко Ређеп), Драме (приређивач Марта Фрајнд), Нови књижевни сајам (приређивач Михајло Пантић), Основе и развој модерне поезије (приређивач Гојко Тешић) и Критичари и писци о Тодору Манојловићу (приређивач Михајло Пантић).
У оквиру библиотеке „Сусрети“ објављују се мање познати или необјављени текстови Тодора Манојловића, као и дела о њему. До сада су објављене књиге: Тодош у Бечкереку Војина Матића, Хајка на Актеона Радивоја Шајтинца, Дијалози или уметност разговора Тодора Манојловића, коју је приредила Марта Фрајнд и Грађанин света Радована Поповића (биографија Тодора Манојловића).
Сваке друге године библиотека објављује једну свеску часописа Улазница, посвећену Тодору Манојловићу. До сада је изашло пет тематских свезака (два троброја и три броја) у којима су своје прилоге дала најпознатија имена књижевности и критике, као и добитници награде фонда „Тодор Манојловић“. Такође се објављују и текстови посвећени добитницима награде за модерни уметнички сензибилитет. Поводом 150 година рођења Тодора Манојловића, одржан је симпозијум у Новом Саду и Зрењанину, у сарадњи са Позоришним музејом из Новог Сада, и објављен је зборник.
Неговање завичајности и посвећивање пажње делима наших суграђана који су превазишли оквире локалне средине наставља се и објављивањем Изабраних дела Војислава Деспотова, једног од најзначајнијих модерних аутора, који је родом из Зрењанина. Одржан је и симпозијум посвећен преминулом Деспотову, са којег ће такође бити објављен зборник радова. Објављене су књиге поезије, есеја, романа, а у припреми је и последња књига текстова.
Оно што издавачку делатност зрењанинске библиотеке чини препознатљивом и другачијом је и едиција „Полис“. Наиме, жеља је била да се изађе из оквира књижевности и да се пажња посвети делима из других друштвених наука за које влада велико интересовање, као што су социологија, филозофија или историја. Тако су објављене књиге Хане Арент О слободи и ауторитету, Владимира Илића и Слободана Цвејића Национализам у Војводини, Владимира Илића Облици критике социјализма, Превладавање прошлости у Војводини и Matering the past in Vojvodina, Тодора Куљића Тито, Јова Бакића Идеје југословенства између српског и хрватског национализма 1918–1941, а у припреми су нове књиге Владимира Вулетића и Владимира Илића.
Основна идеја да се објављују прве књиге зрењанинских писаца није заборављена. То се ради и данас у оквиру едиција „Савремена поезија“ и „Савремена проза“, иако су и оне прошаране делима значајних аутора попут Михајла Пантића, али и писаца са простора бивше Југославије попут Горана Трибусона и Винка Модерндорфера. Жеља нам је да сваке године објавимо бар по једну књигу писаца који припадају ономе што се некада сматрало Југославијом.
Израда Фреквенцијског речника Тодора Манојловића у оквиру пројекта „Корпус српског језика“, од капиталног је значаја за културу земље и даља научна истраживања на пољу језика. Носиоци пројекта су проф. др Александар Костић (Лабораторија за експерименталну психологију – Филозофски факултет у Београду) и др Петар Милин (Филозофски факултет у Новом Саду и Лабораторија за експерименталну психологију – Филозофски факултет у Београду). У зрењанинској библиотеци је у припреми овај речник у штампаном и електронском облику. Иновација се огледа у томе да је на основу створене електронске базе података извршено препознавање, разврставање и граматичко дефинисање речи које ће сваком будућем истраживачу омогућити брже, прецизније и квалитетније истраживање. Фреквенцијски речник Тодора Манојловића је експериментални покушај и представља новину на пољу истраживања језика и први пут ће бити објављен у нашој земљи. Такође ће бити објављен Фреквенцијски речник Војислава Деспотова.
Улагање у издавачку делатност Градске народне библиотеке значи да се она промовише као озбиљан издавач који привлачи пажњу, обезбеђује учешће значајних аутора не само у продукцуји библиотеке, него и у оном што такође спада у примарну библиотечку делатност, а то је популарисање књиге кроз промоције и књижевне вечери. Са финансијског аспекта, издавачка делатност је битна јер омогућава библиотеци да прати текућу продукцију и попуњава фондове, али и да обезбеди додатна средства продајом књига у оквиру Клуба књиге, тј. књижаре, за даљи развој библиотеке у свим сегментима њене делатности.

Весна Тешовић

„Сви путеви воде у Рим – а библиотеке у бољу будућност“
Пети инструктивни семинар мреже „Библиотеке нашег окружења“ у Љигу

У марту месецу (9, 10. и 11) одржан је у Љигу пети инструктивни семинар мреже „Библиотеке нашег окружења“, који је окупио библиотекаре из 27 библиотека Србије. Добра прилика да се размене искуства, стекну нова сазнања, у поређењу са другима измери властити квалитет.
Првог дана радило се на тему „Библиотеке и унапређење квалитета живота локалне заједнице“. Модератори су били проф. др Александра Вранеш, председник Библиотекарског друштва Србије и проф. др Херберт Ахлајтнер са Empire State University Kansas. Истакнуто је да је библиотека саставни део информационог система и да, ако је формирана на прави начин, чини глобалну информациону мрежу. Поред своје функције да чува културно благо, данас, у новој индустријској ери, пред њом је изазов припремања информација. По речима професора Ахлајтнера, библиотека и библиотекари имају обавезу да помогну транзицију јер знамо где је знање и умемо да претражујемо базе података. Пошто друштво не може увек да препозна нашу улогу, веома је важна медијска подршка и добра сарадња са локалном управом, до тог нивоа да прерасте у партнерство. Сви системи, па тако и политика, зависе од информација. Зато у 21. веку библиотекари постају посебно важни јер су у позицији да у право време каналишу информације онима којима су потребне. Примери јавних библиотека у Канзасу показују како чињеница да библиотекар уме да постави питање и зна где да нађе одговоре, може да буде и начин за додатно финансирање. Иако се у Америци јавне библиотеке финансирају од стране општине, оне се обраћају и индустрији. Бизнисмени немају времeна да долазе у библиотеку и траже потребне податке и зато тим стручњака из библиотеке истражује за њих. Тај посао има своју цену и тако се новац враћа библиотеци, а сарадња бива обострано корисна.
О томе како библиотека унапређује квалитет живота локалне заједнице могли смо чути и од два градоначелника. И домаћин, председник oпштине Љиг Мирослав Максимовић и председник oпштине Стари Град Мирјана Божидаревић су, без куртоазије, исказали велико задовољство „својим“ библиотекама. Њихов заједнички став је да оно што библиотека даје локалној заједници одређује и однос локалне заједнице према њој. Пред библиотекарима је време кад треба да уложе све своје знање, стручност и креативност како би квалитет њиховог рада постао неопходан за успешно пословање како локалне управе, тако и заједнице уопште. У Америци постоје јавне библиотеке чији библиотекар искључиво прати рад локалне власти. Његово радно место је у згради општинске управе, где ослушкује њихове потребе, припрема и носи им информације „на ноге“.
С обзиром на ово искуство, поставља се питање да ли је и како искоришћен кадровски потенцијал наших библиотека како би се у њима развијали различити кориснички сервиси. На тај начин би се постигло да корисници библиотеке постану и они који иначе у њу не долазе.
Први дан семинара пратиле су и колеге из Народне библиотеке Србије на челу са директором Сретеном Угричићем.
Другог дана указано је на перспективе развоја јавних библиотека са трећим сектором, на њихово приближавање модерним европским и светским трендовима, као и на неке нове облике сарадње са локалном заједницом у заједничком напору да се побољша квалитет живота.
Уводно излагање на тему „Модели и потребе издавачке политике библиотека“ имала је Јасмина Нинков, директор библиотеке „Милутин Бојић“. На примерима скандинавских библиотека, библиотека у Данској и Холандији, али и на примеру Градске библиотеке у Задру (проглашена за најбољу јавну библиотеку у Хрватској) и библиотеке „Отон Жупанчич“ из Љубљане, могла се створити слика о томе каква им је издавачка политика. Модели су различити: од вишејезичних водича кроз библиотеку и општину, преко филмова о раду библиотеке или неког њеног сегмента (нпр. завичајног одељења) до часописа. Посебно је истакнут часопис који заједнички уређују скандинавске јавне библиотеке и који је због свог квалитета најцењенији на свету, као и часопис и CD библиотеке из Архуса, која је добила награду Била и Мелинде Гејтс за најбоље јавно коришћење нових технологија у 2004. години.
Истакнута је потреба да библиотека има детаљан водич на свом сајту са обавезном рубриком „Питајте библиотекара“. Пример добре сарадње са локалном заједницом је водич библиотеке „Милутин Бојић“, који на српском и енглеском језику даје карту свих установа културе, а кроз сајт библиотеке може се ући на сајт општине Палалула.
Адела Мацола, уредник геополитичког часописа Limes plus, који организује дебате са различитим људима на различите теме, говорила је о савременој набавци и фондовима библиотека у Парми, с посебним освртом на емеротеку, тј. периодику и начин коришћења тог фонда.
Зорица Стабловић-Булајић, уредник Адижес института за југоисточну Европу, представила је део стручне литературе коју је упутно користити у библиотекама током транзиције.
У дискусији је поново истакнуто да данашње време намеће потребу сталног перманентног образовања човека и зато библиотеке треба да постану, ако већ нису, трансфери знања. Нове могућности у пословању диктирају и нове понуде библиотека и ту треба тражити могућности за додатно финансирање. Библиотеке би морале имати некога ко уме да претражује хиљаде web–страна и да, потом, путем свог издаваштва продају информације.
Моделе издавачке политике представиле су и две библиотеке. Драгана Сабовљев је говорила о издавачкој делатности библиотеке у Зрењанину, а Милица Кирћански из Градске библиотеке Новог Сада представила је часопис за децу Библиотечки путоказ. Бележница вам на својим странама доноси њихова излагања која свакако заслужују пажљиву анализу.
Радионицу „Могућности сарадње са организацијама цивилног друштва у заједничком наступу код донатора и државних фондова“, водили су представници Грађанске читаонице „Пиргос“ из Пирота. За оне који до сада нису имали прилике да на тај начин прикупљају средства за своју библиотеку, ово излагање, иако чисто информативно, ипак је било корисно. Драгоценија су била искуства која су колеге, које су већ сарађивале са невладиним сектором, несебично поделиле са свима присутнима. У служби тога је била и радионица коју је водио Милун Васић, директор библиотеке у Јагодини. Она је имала за циљ да упути присутне како се прате донаторски конкурси и како конкурисати код државних фондова. Охрабрујућа су искуства јагодинске и сомборске библиотеке, које су (по слободној процени аутора текста) највештије у овом послу.
Последњи сегмент семинара се одвијао у просторијама Интернет-клуба Љиг. Тема је била „Интернет и библиотеке“.
Треба рећи да је материјал за семинар садржао и CD који уз програм садржи и малу е–библиотеку у којој су текст Закона о јавном информисању и текст уговора, упутство за писање пројекта корак по корак чији су аутори Chad T. Green и Yvette Castro-Green, као и актуелни конкурси.
Семинар је био прилика и за представљање књига. О монографији о Драгиши Васићу говорили су библиотекари Ратко Чолаковић и Мирко Марковић, а антологију Расцветни цветник, коју је приредио Мирко Марковић, представио је Гојко Тешић. Другог дана семинара библиотекари су походили и манастир Боговађу.
Овакав облик инструктаже библиотекара заслужује сваку похвалу. Разлози су многи. На овај начин се путем осмишљеног дружења, кроз колегијалну едукацију узајамно обогаћује личност библиотекара, а тиме снажи еснаф и унапређује библиотечка делатност. Корист би требало да буде обострана, како за библиотеку као институцију, тако за локалну заједницу у којој она делује, да би се у овом времену транзиције „лутајући путевима који воде у Рим, уз библиотеку лакше стигло у бољу будућност“.

Ранко Рисојевић

Кратак преглед

Комплетна област библиотекарства почива на професионалним установама, али се сâмо библиотекарство протеже и у домене образовања и науке, чинећи са њима органско јединство, што ову област издваја у комплетном сегменту културе као најзначајнију за развој друштва. Истовремено, она је законски најуређенија. Поодавно су усвојени европски стандарди, који се, нажалост, у ратном и послератном периоду нису примјењивали. И поред тога може се с правом рећи да библиотеке и библиотекарство у Републици Српској данас представљају сигурно најуређенији институционални простор културе ове републике. Мрежу народних библиотека чине 48 библиотека, од којих једна републичка, седам матичних и четрдесет општинских. То су, углавном, библиотеке формиране у предратном периоду, смјештене у домовима културе, са изузетком библиотеке „Филип Вишњић“ у Бијељини која је једина смјештена у намјенски изграђен објекат.
Народна и универзитетска библиотека Републике Српске (у даљем тексту: НУБ РС) има 51 запосленог, смјештена је у Дому солидарности, просторно већ скучена за своју троструку функцију (национална, универзитетска и градска библиотека). Без издвојеног буџета, НУБ РС је успјела за ове четири године како је проглашена националном да ту своју националну функцију и оствари.
НУБ РС је депозитна библиотека за Републику Српску, те тзв. обавезни примјерак распоређује и осталим матичним библиотекама, а повезана је и са Народном библиотеком Србије, Библиотеком Матице српске и Библиотеком „Ђурађ Црнојевић“ на Цетињу.
Као матична библиотека у Републици Српској, НУБ РС је устројила базе података о свим библиотекама у Републици Српској и унапређује њихов рад. Усавршавањем постојећег кадра, НУБ РС је оспособљена за организовање полагања стручних испита из библиотекарства и стицања библиотечких звања, што је данас окосница њеног рада на унапређењу библиотекарства у Републици Српској. До сада је одржано више семинара чији су организатори били Друштво библиотекара РС и НУБ РС, на којима је учествовало више стотина библиотекара свих профила, квалификованих и приучених, запослених у већини библиотека (народне, школске, специјалне).
НУБ РС објављује националну библиографију Републике Српске – од 1999. године текућу, док је период 1992–1999. покривен ретроспективном библиографијом. Наши библиографи редовно учествују на библиографским конференцијама у Србији, доприносећи развоју овог веома важног сегмента библиотекарства.
НУБ РС је чланица међународних библиотечких асоцијација, од IFLA-е до сталног учествовања на годишњим конференцијама националних библиотека Европе и Балкана. Она је данас ISBN и ISMN агенција Републике Српске и у њој се већ годинама врши каталогизација за сва нова издања у Републици Српској. Тиме што је постала ISMN и ISBN агенција, НУБ РС је унијела значајан ред у издавачку дјелатност јер је наше издаваштво постало доступно свијету путем заједничких интернетских претраживача по свјетским стандардима. Веома је значајно увођење УНЕСКО-вог програма ISIS за обраду библиотечке грађе, што је уз компјутеризацију (за сада прилично скромну) свих народних библиотека у Републици Српској и многих школских и факултетских, модернизовало пословање библиотечких сервиса. Овај програм дистрибуиран је до сада већини библиотека у Републици Српској, што је подразумијевало и одговарајућу обуку библиотекара.
Удружено са информатиком, библиотекарство данас представља темељни камен сваке културе и ону драгоцијену спону између образовања и културе, између различитих култура и језика. Све ово напросто захтијева стално унапређење библиотекарско-информатичког сектора сваке државе. Стога је значајно увођење новог информатичког система COBISS, којим се НУБ РС, а преко ње и остале библиотеке Републике Српске, уводи у нови, виши степен информатичке повезаности са библиотекама бивше Југославије. Успостављање јединствених каталога и база података помоћи ће мањим срединама да превазиђу своју одвојеност од извора информација, што је свјетски тренд број један. Да би се ово до краја успоставило, нужно је створити добру академску информатичку мрежу која ће чинити цјелину са академском мрежом Федерације БиХ и Србије и Црне Горе, а у перспективи и мрежама околних земаља.
Да би НУБ РС до краја испунила своју функцију, потребно је осигурати јој стабилан буџет који до сада није имала. Из тог буџета финансирали би се сви њени материјални и програмски трошкови. Ако више од десет година НУБ РС није претплаћена на часописе, онда је то тешко надокнадив дефицит за цијелу Републику Српску. Укупно обнављање књижних фондова је испод дозвољеног минимума за много мање библиотеке него што је ова капитална културно-образовна институција Републике Српске. С тим у вези је и хронични проблем народних библиотека – осипање чланства, смањење читаности. Проблем треба рјешавати синхронизовано, кроз широко дјеловање школа, медија, библиотека.
Нужно је осигурати средства за аквизиције старих књига и периодике везане за Републику Српску и БиХ, као и скенирање и претварање у дигитални формат међуратне периодике и књига како би они били доступни преко Интернета свим корисницима ма гдје се они налазили. Републици Српској је нужан информатички центар који може да се успостави у НУБ РС, а услуге ће користити и Архив РС и Народни музеј РС. Тиме ће се повезати ове три капиталне институције које своје услуге треба да понуде најширем кругу потенцијалних корисника, не само у локалном приступу, него и путем Интернета.
Матичне библиотеке Републике Српске су, поред НУБ РС, још у Приједору, Добоју, Бијељини, Зворнику, Српском Сарајеву, Србињу и Требињу. Оне су данас у неједнаком положају. У најтежем положају је Народна библиотека у Приједору, која је годинама у скученом простору Музеја Приједор, што је неприхватљиво за град од 80 000 становника. Слично је и са библиотеком у Требињу, која се налази у подрумским изнајмљеним просторијама. Већина ових библиотека нема осигуран буџет, јер се из буџета Републике Српске финансирају само плате, док би се из локалних буџета требало да финансирају остали трошкови, што се само дјелимично чини. Сличан је случај и са осталим народним библиотекама које су сада у веома незавидном положају, нарочито библиотеке у источном дијелу Републике Српске. Ипак, све ове библиотеке остварују своју функцију и неке од њих, примјерице библиотеке у Добоју, Бијељини и Источном Сарајеву, истичу се програмским активностима.
БиблиотекеРепублике Српске
У Републици Српској ради 48 народних библиотека, хијерархијски распоређених у 8 матичних подручја, на сљедећи начин:
БАЊАЛУКА
1. Бањалука, Народна и универзитетска библиотека
2. Градишка, Народна библиотека
3. Кнежево, Народна библиотека
4. Котор Варош, Народна библиотека
5. Лакташи, Народна библиотека
6. Мркоњић Град, ЈПКИОЦ „Петар Кочић“
7. Прњавор, Народна библиотека
8. Србац, Народна библиотека
9. Челинац, Народна библиотека „Иво Андрић“
10. Шипово, Народна библиотека
БИЈЕЉИНА
1. Бијељина, Народна библиотека „Филип Вишњић“
2. Лопаре, Народна библиотека
3. Угљевик, Народна библиотека „Зворник“
4. Братунац, Народна библиотека
5. Власеница, Народна библиотека
6. Зворник, Народна библиотека и музејска збирка
7. Милићи, Народна библиотека
8. Сребреница, Народна библиотека
9. Шековићи, Народна библиотека
ДОБОЈ
1. Вукосавље
2. Дервента, Народна библиотека
3. Добој, Народна библиотека
4. Модрича, Народна библиотека
5. Петрово, Народна библиотека
6. Српски Брод, Народна библиотека „Бранко Ћопић“
7. Теслић, Народна библиотека „Данило Киш“
8. Шамац, Народна библиотека
ПРИЈЕДОР
1. Козарска Дубица, Народна библиотека
2. Нови Град, Народна библиотека
3. Приједор, Народна библиотека „Ћирило и Методије“
4. Српска Костајница, Народна библиотека „Невенка Станисављевић“
СРБИЊЕ
1. Вишеград, Спомен библиотека „Иво Андрић“
2. Калиновик, Народна библиотека „Јован Дучић“
3. Рудо, Народна библиотека „Просвјета“
4. Србиње, Српска централна библиотека „Просвјета“
5. Чајниче, Народна библиотека „Бранко Ћопић“
СРПСКО САРАЈЕВО
1. Пале, Народна библиотека
2. Рогатица, Народна библиотека
3. Соколац, Народна библиотека
4. Српско Сарајево, Матична библиотека
5. Трново, Народна библиотека
6. Хан Пијесак, Народна библиотека
ТРЕБИЊЕ
1. Берковићи, Народна библиотека
2. Билећа, Народна библиотека
3. Гацко, Народна библиотека
4. Љубиње, Народна библиотека
5. Невесиње, Народна библиотека
6. Требиње, Народна библиотека
Према подацима којима располаже Матична служба НУБ РС, а на основу анкета о библиотечком пословању, у Републици Српској егзистира 336 школских библиотека и 18 специјалних.
Књижни фондови наших библиотека су релативно скромни, слабо обнављани, али углавном обрађени и доступни читаоцима. Честе су акције прикупљања књижне грађе за народне библиотеке у Републици Српској, као и за специјалне библиотеке, нарочито манастирске. Четрдесет осам народних библиотека заузима 12 226 m² корисног простора, углавном ненамјенског и великим дијелом неодговарајућих услова. У посљедње вријеме све су библиотеке снабдјевене рачунарима, али је ниво компјутерске писмености и дигитализације књижних фондова, као и коришћења међународних база података остао релативно скроман.

Горан Миленковић

На Јахорини је 30. и 31. маја у организацији Друштва библиотекара Републике Српске и Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске одржан стручни скуп за библиотекаре. Тема, широко постављена, тицала се путоказа и препрека за библиотеке (библиотекарство и библиотекаре), па су двадесетак саопштења заиста обухватила различите аспекте и проблеме савременог библиотекарства. Међутим, када сам већ поменуо проблеме, морам да кренем од оног што је, бар за мене, давало надређену боју, или незанемарљиво значење (осенче ње?) овом лепом и корисном сусре ту: истога дана када је започео скуп, посланици парламента Републике Српске доносили су одлуку која се тицала (и то непосредно) самог опстанка ентитета српског у оквиру Босне и Херцеговине; на значајној прослави, која је одржана у Сарајеву пар недеља или можда нешто ближе пред јахорински скуп, представни ци библиотекарства Републике Српске нису ни били позвани, нити је оних других из Федерације било на скупу на Јахорини; и много јасних и упозоравајућих речи изговорених на скупу било је подвлачило несигурност, несређеност и неку одређену врсту нелогичности међу стварима. У таквом окружењу, библиотекари Републике Српске и њихови гости говорили су о едукацији библиотекара, о мултимедијалним одељењима, о културолошком деловању библиотека, ширењу знања, аутоматизацији библиотечког пословања итд. – са искреним посвећењем и отвореношћу.
Крећући се од оних дескриптивних (Јасминка Елаковић, „Библиотека града Београда данас“, Мирјана Савић, „Одељење уметности Библиотеке града Београда данас“) преко оних суштински практичних (Ранко Рисојевић, „Однос друштва према библиотекама – кратак историјат и оцјена данашњег стања“, Жељка Комленић, „Модели едукације библиотекара и њихова ефикасност; оснивање ‚Едукационог библиотечког центра‘ у НУБ РС“), до оних зазивајућих, који отварају проблеме и који су изговорени са одређеном полемичком тензијом (Александар Бјеличић, „Аутоматизација библиотечког пословања“, Александар Саша Грандић, „Арогантни примитивизам као суштинска препрека културолошком деловању библиотека“), библиотекари из Републике Српске и Србије показали су да су недвосмислено свесни да постоје проблеми, али и то да они знају како их треба решавати. Две ствари које се мени чине издвојеним тичу се управо овога последњег реченог: колега Ранко Рисојевић, директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, посебно је говорио о потреби двосмерног регулисања односа између библиотеке, са једне стране, и институцинализованих облика друштвено-државне супервизије, са друге, и то у смислу осмишљавања модуса који би били апсолутно прирођени библиотекарском начину размишљања о библиотекама и месту њиховом у свету, док је Борјанка Трајковић, начелник Библиографског одељења Народне библиотеке Србије, говорећи о „Сербици“, новој серији текуће библиографије Србије, инсистирала на повезивању библиотечких система у српским земљама, и бржој комуникацији у смислу достављања и размене публикација, стратешког усклађења нанационалном нивоу, итд. На скупу је представљен рад British Council-а, међународне организације из Велике Британије која делује у области образовања и културе, као и Goëthe Institut (представник ове институције говорио је на тему „Информације и библиотеке“). Саопштења су на крају оцењена као врло разноврсна, занимљива и вредна, и судбина зборника у којем ће ови радови бити објављени не би требало да буде лишена присуства радозналих читалаца.
Библиотекари Републике Српске показали су сву своју љубазност и отвореност, и нешто на чему им свакако треба позавидети – једну нијансу избалансиране али снажне колективности, чија ће унутрашња спонтаност и јака воља сигурно доскочити горе поменутим проблемима у стручном раду. Наравно, морам да поменем и њу која је, будући изнад свих и свега, изнад дисеминације информација, каталогизације, едукације, идеологије, стратегија, менаџмента, по свему дала печат овоме скупу – дивна планина Јахорина богато се даровала библиотекарима, уморним од сивих очију стварности.

Лаш Фр. Х. Свенсен

Велика питања нису обавезно идентична вечним, јер је досада централни културни феномен тек неколико стотина година. Наравно, не може се тачно одредити када је настала, а има и своје претходнике. Ипак, досада је типичан феномен модерности. Њени претходници су генерално били резервисани за мале групе, као што су племство или свештенство, док досада погађа широко и мора се рећи да је она релевантан феномен за скоро свакога у модерном, западном свету…
… Питао сам мало, на ненаучној основи, колеге, студенте, пријатеље и познанике о досади, и најчешћи одговор је био да не могу тачно да кажу да ли се досађују или не, али неки су одговарали потврдно или одрично, а једна особа је чак одговорила да се никада није досађивала. Оним читаоцима који се можда никада нису досађивали, могу да укажем на то да је дубока досада, феноменолошки посматрано, сродна несаници у којој јаство губи идентитет у тмини, заробљено у наочиглед бесконачном ничему. Човек покушава да заспи, покрене се можда мало у правцу сна, али не досеже га, и завршава на ничијој земљи између сна и јаве…
… Потпуно је могуће досађивати се, а да тога нисмо свесни, и могуће је досађивати се, а да нисмо у стању да наведемо разлог или узрок тој досади….
… Често се тврди да око десет процената становништва пати од депресије једанпут током живота. То је површна, али изгледа не и неразумна процена. Која је разлика између дубоке досаде и депресије…?
… Понекад се чини да читав западни свет личи на Бергхоф, санаторијум у књизи Чаробни брег Томаса Мана [Thomas Mann], у коме Ханс Касторп обитава седам година. Убијамо време и смртно се досађујемо. Због тога можемо пасти у искушење да кажемо да је Бајрон [Byron] у праву: „Слабо нам је шта остало, осим да се досађујемо или да досађујемо другима.“ (Lord Byron, Don Juan, Penguin, Harmondsworth, 1973, Canto XIV, v. 18)
У мом малом истраживању се показало да се мушкарци досађују у већем броју него жене. Психолошка истраживања такође указују на то да мушкарци више пате од досаде него жене. (Ова истраживања такође потврђују Шопенхауерову [Schopenhauer] тврдњу да са годинама опада осећање досаде.) Немам никакво добро обрашњење зашто је то тако. Могуће је да жене у мањој мери исказују досаду, али да их она погађа колико и мушкарце. Можда жене уопште имају друге потребе за смислом и његове изворе и због тога су у мањој мери изложене различитим културним променама које су исходиште досаде. Као што сам већ рекао, нисам нашао задовољавајуће објашњење ове разлике међу половима. Ниче такође тврди да жене мање пате од досаде него мушкарци, и то објашњава тиме да жене никада нису научиле да раде како треба (Nietzsche, Menschliches, Allzumenschliches I), што је више него сумњиво образложење.
Ја сматрам да Киркегор [Søren Kiekegaard] претерује када тврди: „Досада је извор свег зла“ (Søren Kiekegaard, Enten-Eller. Første Deel. Samlede Voerker. Bd. I, Gyldendal, Kobenhavn, 1923). Али она доприноси много чему што је зло. Не верујем да има много убистава која су почињена из досаде, јер, као што је познато, убија се најчешће у афекту, али видимо да се досада користи као објашњење за низ недела, па и убистава. Такође не верујем да можемо да кажемо да ратови почињу из досаде, али чињеница је да избијање рата скоро без изузетака прате изливи одушевљења, када људи излазе на улице у еуфорији, као да славе што је нешто најзад разбило свакодневну монотонију – као пример можемо навести Први светски рат, као рат за Фокландска острва. Јун Хелеснес је о томе писао са дубоким разумевањем теме (Hellesnes, På grensa). Међутим, проблем са ратом је у томе што не само да проузрокује смрт, већ врло брзо постаје досадан. Као што је Езра Паунд [Pound] једном написао: „Wars without interest boredom of a hundred years‘ wars“ (Ezra Pound, The Cantos – Revised collected edition, Faber and Faber, London, 1975, Canto LIII). У роману Чаробни брег Томаса Мана, избијање рата коначно буди Ханса Касторпа из његових седам година дремежа у досади, али све указује на то да ће га досада врло брзо опет ухватити. У покушају да о досади каже барем нешто позитивно, социолог Роберт Нисбет тврди да је досада извор многих зала, али да је она такође прекинула читав низ зала, због једноставног разлога што су зла на крају постала досадна. Он користи спаљивање вештица као пример, и тврди да та пракса није престала из правних, моралних или верских разлога, већ просто јер је постала толико досадна, да су људи помислили: „Ако си видео једну како гори, видео си их све“ (Robert Nisbet, „Boredom“, In: Prejudices: A Philosophical Dictionary, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts/London, 1982). Могуће је да има нечега у Нисбетовој изјави, али, ипак се тешко може рећи да је досада сила која може да нас избави из нечега. Јер у његовом аргументу имплицитно стоји да је досада такође била и узрок спаљивања вештица…
… Досада настаје обично када не можемо да радимо оно што желимо, или морамо да радимо оно што не желимо. Али шта када немамо појма шта желимо да радимо, када изгубимо способност за оријентацију у животу? Тада смо можда потонули у дубоку досаду, која подсећа на недостатак воље, јер воља није нашла упориште. Фернандо Песоа то описује као: “патити без патње, хтети без воље, мислити без тока мисли” (Pesoa, Uroens bok)…
(Из књиге Филозофија досаде Лаша Фр. Х. Свенсена, Геопоетика, Београд, 2004)

Драгица Радетић

(1999–2004)

УВОД
Међу првим издавачким подухватима Народне библиотеке Бор је издавање Бележнице, листа библиотеке. Први број Бележнице је изашао у пролеће 1999. године, на стотридесетогодишњицу оснивања прве читаонице на подручју борске општине.
Уреднишво је у складу са првобитним концептом листа установило следеће рубрике: Живот Библиотеке; Шта се дешава; Књиге, књижевност; На нашој стази; Прикази, читања, расветљења и Летопис Библиотеке.
Главни и одговорни уредник прва четири броја Бележнице, у периоду од 1999. до 2001. године је Јелица Живковић. Од петог до седмог броја уредник је Горан Миленковић, а од осмог броја (пролеће 2003) Бележницу уређује Ана Јанковић.
Лист излази два пута годишње. Први број штампан је у Штампарско-издавачком предузећу „Бакар”-Бор, бројеви од 2. до 7. одштампани су у борској штампарији „Графомед”, а последња три броја штампа „n-design” Бор.
Бележница од шестог броја има ISSN број 1451-2378. Штампана је ћирилицом, на А4 формату у тиражу од 300 примерака.
Библиографија обухвата 10 бројева (од 1999. до 2004) и обрађује 209 библиографских јединица. Библиографски опис је рађен „de visu”, према Међународном стандарду за библиографски опис прилога у публикацијама – ISBD(CP). Садржинска обрада библиографских јединица уређена је према систему Универзалне децималне класификације, по макро УДК индексима, а класификација унутар тих група, азбучно и хронолошки. Библиографија садржи предметни и именски регистар.
БЕЛЕЖНИЦА / Народна библиотека Бор / главни и одговорни уредник Ана Јанковић. – Год. 1, бр. 1 (пролеће 1999) – . – Бор : Народна библиотека Бор, 1999 – . – 29 цм
Броширан повез. – Полугодишње.
ISSN 1451-2378
02 БИБЛИОТЕКАРСТВО. БИБЛИОТЕКЕ
1. БаковиЋ, Милица
Завештање – светлост и судбина / Милица Баковић
У: Бележница. – Год. 5, бр. 9 (2003), стр. 12–14.
2. Бањац, Јелена
Катедра за библиотекарство и информатику на Филолошком факултету Универзитета у Београду / Јелена Бањац, Ана Јовановић // 5 : 9 (2003) 19.
3. Грбовић, Милорад
Могућност формирања медијатеке у Народној библиотеци Неготин / Милорад Грбовић // 4 : 6 (2002)
8–11.
*Са литературом
4. „БЕЧКА школа”, смер библиотекарство : Biicherein Wien / Милорад Грбовић // 5 : 9 (2003) 17–18.
5. Живановић, Душанка
Из историје борског библиотекарства / Душанка Живановић // 1 : 1 (1999) 4–6.
6. Живковић, Јелица
О лажима и другим демонима / Јелица Живковић // 3 : 4 (2001) 20–21.
7. БИБЛИОТЕКА плус / Јелица Живковић // 3 : 5 (2001) 12–14.
8. ИМА ли наде за школске библиотеке / Јелица Живковић // 4 : 7 (2002) 4–5.
9. БИБЛИОТЕКА у улози локалног информационог центра / Јелица Живковић// 5 : 8 (2003) 11–13.
10. ЈАНКОВИЋ, Ана
Савиндан – крсна слава и Дан Народне библиотеке Бор / Ана Јанковић // 3 : 4 (2001) 4–5.
11. ФОНД серијских публикација у Народној библиотеци Бор / Ана Јанковић // 3 : 5 (2001) 4–6.
12. БЕОГРАДСКИ сајам – празник књиге и читања / Ана Јанковић // 3 : 5 (2001) 19–20.
13. ОТКУП – за (због) кога / Ана Јанковић // 4 : 7 (2002) 7–8.
14. ОСАМНАЕСТИ сајам књига у Народној библиотеци Бор / Ана Јанковић // 5 : 8 (2003) 22–24.
15. БЕОГРАДСКИ сајам књига / Ана Јанковић // 5 : 9 (2003) 25–26.
16. ДА ли је књига ваша потреба? / Ана Јанковић // 6 : 10 (2004) 19–21.
17. ЈАНОШЕВИЋ, Бисерка
135 година библиотекарства у борском крају / Бисерка Јаношевић // 6 : 10 (2004) 15–16.
18. ЈОВАНОВИЋ, Весна
Наше дечије одељење / Весна Јовановић // 3 : 4 (2001) 6–7.
19. ДЕЦА уче / Весна Јовановић // 3 : 5 (2001) 18–19.
20. У БИБЛИОТЕЦИ о адолесценцији / Весна Јовановић // 4 :7 (2002) 18.
21. ЧИТАЊЕ – не само културна потреба, већ и навика / Весна Јовановић // 5 : 8 (2003) 17–18.
22. ТРИБИНА о „новој школи” / Весна Јовановић // 5 : 9 (2003) 28.
23. КАЛАПИШ, Марија
Издавачка делатност у библиотекама / Марија Калапиш // 5 : 8 (2003) 4–10.
24. КОЧБАШЛИ, Божица
Лична карта Народне библиотеке Бор / Божица Кочбашли / 1 : 1 (1999) 7–9.
25. ШКОЛСКЕ библиотеке / Божица Кочбашли // 1 : 2 (1999) 6–7.
26. СЕОСКЕ библиотеке / Божица Кочбашли // 2 : 3 (2000) 5–6.
27. МАЛЕШЕВИЋ, Наташа
Читалишта и Читаоница карановачка / Наташа Малешевић // 5 : 9 (2003) 15–16.
28. МАЛИЋ, Драгана
Играчкотеке, играонице и лекотеке / Драгана Малић // 3 : 4 (2001) 7–10.
*Са литературом
29. ИГРАЧКЕ – нова врста некњижне библиотечке грађе / Драгана Малић // 3 : 4 (2001) 10–14.
*Са литературом
30. ОБЛИЦИ допунских извора финансирања у јавним библиотекама и архивима Велике Британије / Драгана Малић // 6 : 10 (2004) 4–7.
*Са литературом
31. МАТИЈЕВИЋ, Милица
Интелектуалне слободе и библиотека / Милица Матијевић // 5 : 9 (2003) 4–6.
*Са литературом
32. МАТОВИЋ, Маријана
У почетку беше реч : изложба публикација на 96 језика света из фондова Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку / Маријана Матовић // 5 : 9 (2003) 9–11.
33. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Феномен читања у светлу промене носилаца информација / Горан Миленковић
// 4 : 6 (2002) 12–16.
*Са литературом
34. МЛАДЕНОВИЋ, Власта
153 година Неготинске библиотеке / Власта Младеновић // 1 : 2 (1999) 4–5.
35. НЕШИЋ, Тихомир
Човек без књиге – шта је то / Тихомир Нешић// 5 : 8 (2003) 25.
*Текст прочитан на отварању 18. Сајма књига у Народној библиотеци Бор
36. ОТАШЕВИЋ, Даница
Светлоносац културе / Даница Оташевић // 5 : 8 (2003) 19–20.
37. РАДЕТИЋ, Драгица
Ту мртви живе, а неми проговарају / Драгица Радетић // 4 : 7 (2002) 59–60.
38. СЛОБОДА интелекта или интелектуална слобода у библиотекарству / Драгица Радетић // 5 : 8 (2003) 14–16.
39. ПУТОКАЗ здравља у библиотеци / Драгица Радетић // 5 : 8 (2003) 34–35.
40. УМ у служби слободе / Драгица Радетић // 5 : 9 (2003) 7–8.
41. РАЈЗНЕР, Невена
Било је … / Невена Рајзнер // 1 : 1 (1999) 4.
42. РЕПАЦ, Бориславка
Изложба лековитог биља у библиотеци у Брестовцу / Бориславка Репац // 5 : 8 (2003) 36.
43. САВИЋ, Милисав
Читање (ни)је чин усамљености / Милисав Савић // 6 :10 (2004) 22.
44. СТОИЉКОВИЋ, Елица
Библиотека Музеја рударства и металургије у Бору / Елица Стоиљковић // 2 : 3 (2000) 4.
45. СТОЈАДИНОВИЋ Бас, Милан
Сесије против агресије и рата / Милан Стојадиновић Бас // 1 : 1 (1999) 17.
46. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган
Документарна вредност визуелних и аудио-визуелних извора у завичајним фондовима / Драган Стојменовић // 4 : 6 (2002) 4–7.
*Са литературом
47. ТЕШОВИЋ, Весна
Читалачко интересовање корисника дечијег одељења / Весна Тешовић // 3 : 5 (2001) 7–11.
*Са литературом
48. У ПОТРАЗИ за идентитетом града : трибине у Народној библиотеци Бор / Весна Тешовић // 6 :10 (2004) 28–29.
49. БИБЛИОТЕКА осликана чајем / Весна Тешовић // 6 : 10 (2004) 31.
050 ЧАСОПИСИ
50. ЂОРЂЕВИЋ-Максимовић, Јелена
Психологија данас / Јелена Ђорђевић-Максимовић // 3 : 5 (2001) 39–40.
*Приказ часописа
51. НЕДЕЉКОВИЋ, Живорад
Повеља, часопис за књижевност, уметност и културу / Живорад Недељковић // 5 : 9 (2003) 75–77.
*Приказ часописа
52. ОТАШЕВИЋ, Даница
Дисово пролеће / Даница Оташевић // 5 : 8 (2003) 21.
*Приказ часописа
53. ТРАИЛОВИЋ, Горан
Панчевачко читалиште / Горан Траиловић // 4 : 7 (2002) 9–10.
* Приказ часописа
069 МУЗЕЈИ. МУЗЕОЛОГИЈА
54. МИЈИЋ, Сузана
Етнолошка збирка Музеја рударства и металургије / Сузана Мијић // 5 : 9 (2003) 57–61.
*Са литературом
55. РИСТИЋ, Данијела
Стална поставка Музеја рударства и металургије у Бору / Данијела Ристић // 4 : 6 (2002) 42–45.
1 ФИЛОЗОФИЈА. ПСИХОЛОГИЈА
56. АРСЕНИЈЕВИЋ, Бобан
Протоскромност у протопостмодернизму / Бобан Арсенијевић // 1 : 2 (1999) 30–31.
*Приказ књиге Михаила Епштајна „Постмодернизам”
57. ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије
Антологија хумана: Бела Хамваш, Дерета, Београд, 2001 / Димитрије Ђорђевић // 4 : 6 (2002) 65–66.
*Приказ
58. РУСКА идеја Николаја Берђајева / Димитрије Ђорђевић // 5 : 8 (2003) 76–77.
*Приказ
59. ЂОРЂЕВИЋ-Максимовић, Јелена
Ескапизам и градско окружење / Јелена Ђорђевић-Максимовић // 4 : 6 (2002) 46–52.
*Са литературом
60. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган
Време у протоку књиге / Драган Стојменовић // 6 : 10 (2004) 8–14.
*Са литературом
61. ТЕШОВИЋ, Весна
Радоје Домановић вечно међу Србима / Весна Тешовић // 5 : 8 (2003) 61–64.
2 РЕЛИГИЈА. ТЕОЛОГИЈА
62. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Сто тридесет година кривељске цркве / Слободан Љ. Јовановић // 5 : 8 (2003) 58.
63. 170 година Тимочке епархије : кратак осврт на рађање духовног живота / Слободан Љ. Јовановић // 6 : 10 (2004) 49–51.
64. СИМИЋ, Зоран
Изложба Средњовековне цркве и манастири на Космају / Зоран Симић // 5 : 9 (2003) 27.
3 ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ
65. ЖИВКОВИЋ, Јелица
Радио Бор / Јелица Живковић // 4 : 6 (2002) 46–52.
66. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Соколско друштво у Бору 1930–1941 / Слободан Љ. Јовановић // 5 : 9 (2003) 46–50.
67. КРУГ, Адам
Како читати нас саме : Ервинг Гофман : Како се представљамо у свакодневном животу, Геопоетика, Београд, 2000 / Адам Круг // 4 : 6 (2002) 64–65.
*Са литературом
68. СУДБИНА воденог цвета / адам Круг // 4 : 7 (2002) 33–35.
*Приказ књиге Цветка Костића „Бор и околина”
69. ПРОЛЕГОМЕНА за сваку будућу прогностику : симболичко читање и симболички говор / Адам Круг // 5 : 8 (2003) 68–69.
*Поводом књиге „Креманско пророчанство : рукопис”, Интелекта, Ваљево, 2001/2002.
70. МАРКОВИЋ, Златја
Сто суседа у једном дому / Златја Марковић // 1 : 2 (1999) 8.
71. МИЈИЋ, Сузана
Етно-историјски процеси у источној Србији у 19. веку / Сузана Мијић // 5 : 9 (2003) 66–68.
72. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С.
Француско друштво Борских рудника (1904–1941) / Бранислав С. Миленковић // 5 : 8 (2003) 55–57.
73. ФРАНЦУСКО друштво Борских рудника : пословање и последице / Бранислав С. Миленковић // 5 : 9 (2003) 36–39.
74. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Ијаколон и ја / Горан Миленковић // 1 : 2 (1999) 11.
75. МИХАЈЛОВИЋ, Неда
Друштвени и културни развој Бора до Другог светског рата / Неда Михајловић // 5 : 9 (2003) 40–45.
*Са литературом
76. ПАНТИЋ, Ненад
Морална паника Кенета Томпсона / Ненад Пантић // 5 : 9 (2003) 71.
*Приказ књиге Кенета Топсона : „Морална паника”, Clio, Београд, 2003.
77. СТОЈМЕНОВИЋ, Драган
Обреди, ритуали, празници и ритуализовани јавни скупови у Бору / Драган Стојменовић // 3 : 4 (2001) 35–40.
*Са литературом.
78. ИДЕНТИФИКАЦИЈА бактерија у стилу мишљења: Мери Даглас: Како институције мисле, Реч, Београд, 2001 / Драган Стојменовић // 3 : 5 (2001) 40–42.
79. ЧИТАЊЕ куће – читање града : Urbis morientis imago / Драган Стојменовић // 4 : 6 (2002) 53–61.
*Са литературом
80. СЕЛО Бор / Драган Стојменовић // 5 : 8 (2003) 41–48.
*Са литературом.
81. ЗАКОНИТОСТ кризе у политичкој употреби простора / Драган Стојменовић // 5 : 9 (2003) 51–56.
*Са литературом
82. КРСТИЋ, Дејан
Истина у традицији: Славољуб Гацовић: Путеви истине, Матична библиотека „Светозар Марковић”, Зајечар, 1999 / Дејан Костић // 3 : 4 (2001) 41–43.
83. МИЛЕТИЋ, Јелена
Слике тајни / Јелена Милетић, Небојша Миликић // 5 : 9 (2003) 29–31.
*Са литературом
5 ПРИРОДНЕ НАУКЕ
84. МАРЈАНОВИЋ, Топлица
Раденко Лазаревић : Крас Дубашнице, Горњана и Мајданпека, ШРИФ, Бор, 1999 / Топлица Марјановић // 1 : 2 (1999) 21–22.
6 Примењене науке. медицина. техника
85. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Стогодишњица борског рудника : кратка повест открића / Слободан Љ. Јовановић //5 : 8 (2003) 50–54.
86. МИЛЕНКОВИЂ, Бранислав С.
„Златно доба” Борског рудника 1930–1941 / Бранислав Миленковић // 6 : 10 (2004) 32–35.
87. ТЕШОВИЋ, Весна
Издавачка делатност у Бору / Весна Тешовић // 4 : 7 (2002) 25–28.
7 Уметност. архитектура. фотографија. музика. спорт
88. ВИДОВИЋ, Мирјана
Кнежев дворац у Брестовачкој бањи / Мирјана Видовић // 2 : 3 (2000) 23–24.
89. МАРЈАНОВИЋ, Драган
Филмска грађа „Бакар-филма” (Телевизија Бор) / Драган Марјановић // 6 : 10 (2004) 30.
81 Лингвистика. језици
90. Арсенијевић, Бобан
Српски језик и нови миленијум / Бобан Арсенијевић // 1 : 2 (1999) 14–15.
91. Миленковић, Горан
Речи које опет живе : Татомир Вукановић : Речник древнога рударства у замљама централног Балкана 12–18. века, Музеј рударства и металургије Бор, 1998 / Горан Миленковић // 1 : 1 (1999) 21.
*Приказ
92. ТУГА (и) напомена / Горан Миленковић // 1 : 2 (1999) 24–25.
93. ТЕКСТОЛОГИЈА Душана Иванића : Душан Иванић : Основи текстологије…, Народна књига, Београд, 2001 / Горан Миленковић // 3 : 5 (2001) 43–45.
*Приказ
94. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Библиотечки логос / Станиша Милосављевић // 1 : 2 (1999) 23.
95. МУКЕ с речницима / Станиша Милосављевић // 2 : 3 (2000) 27–28.
96. ОД идеје до облика / Станиша Милосављевић // 4: 7 (2002) 36.
97. ИЗ радионице / Станиша Милосављевић // 5 : 9 (2003) 72.
98. МОЛНАР, Стеван
Tradecteur interprete / Стеван Молнар // 4 : 6 (2002) 67–68.
99. НИКОЛИЋ, Ениса
О превођењу наслова књижевних дела / Ениса Николић // 5 : 8 (2003) 78–79.
82. Књижевност
100. МИЛЕТИЋ, Јелена
Зашто жене нису писале / Јелена Милетић // 5 : 8 (2003) 70–75.
*Поводом књиге Вирџиније Вилф : „Сопствена соба”, Плави јахач, Београд, 1995.
Са литературом
101. СЛАПШАК, Светлана

821.112.2-4 НЕМАЧКА КЊИЖЕВНОСТ. ЕСЕЈИ
102. СТАНКОВИћ, Виолета
Кафкина поетика простора / Виолета Станковић // 5 : 9 (2003) 62–65.
*Са литературом
821.134.3.09 ПОРТУГАЛСКА КЊИЖЕВНОСТ. КРИТИКА
103. ЛОВИЋ, Саша Д.
Против свеобухватности краха: Жозе Сарамаго: Слепило, Београд, 2001 / Саша Д. Ловић // 3 : 5 (2001) 42–43.
821.161.1.09-31 РУСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ РОМАНА
104. ЦОЛОВИЋ, Едита
Мотиви демонског у роману „Злочин и казна” Ф. М. Достојевског / Едита Цоловић // 6 : 10 (2004) 57–60.
821.163.2.-1 БУГАРСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПОЕЗИЈА
105. БОТЕВ, Христо
Хаџи Дмитар / Христо Ботев; са бугарског превео Венко Христов Борејн // 1 : 1 (1999) 18.
*Песма
821.163.41.09 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. КРИТИКА
106. ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бане
О бардовима (борске) критике/ Бане Димитријевић // 5 : 8 (2003) 80–81.
107. (А САД мало) о писцима / Бане Димитријевић // 5 : 9 (2003) 73–74.
108. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Има нешто међу нама / Радиша Драгићевић // 2 : 3 (2000) 25–26.
109. СТАНКОВИЋ, Милан
Литература је слобода / Милан Станковић // 2 :3 (2000) 25–26.
110. СТЕВАНОВИЋ, Светислав
Пиши кад већ говориш – читај кад је већ написано / Светислав Стевановић // 1 : 2 (1999) 26–27.
821.163.41.09-1 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ ПОЕЗИЈЕ
111. БРАНКОВИЋ, Бранислав В.
Фрагменти о поезији Милена Миливојевића: Лажу вегетаријанци, Бор,1991; Нећу више да се играм, Зајечар, 1996 / Бранислав В. Бранковић // 1 : 2 (1999) 18–19.
112. ВУКСАНОВИЋ, Оливера
Зујање у прекидима: Јелена Радовановић : Повремени прекиди са зујањем, Градска библиотека, Чачак, 2000 / Оливера Вуксановић // 2 : 3 (2000) 30–31.
113. ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бане
Поезија : одбрана и последњи дани / Бане Димитријевић // 6 : 10 (2004) 63–64.
114. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Царске песме / Радиша Драгићевић // 5 : 8 (2003) 37–38.
*Приказ књиге Милена Миливојевића „Царске песме”, Инорог, Бор, 2003.
115. ЛОВИЋ, Саша Д.
О поезији Радише Драгићевића / Саша Д. Ловић // 1 : 1 (1999) 30.
*Приказ књиге ”Зашто река има две обале”
116. ОД Козарске до Француске 7: Јован С. Митровић : Отворени рудник, Нолит, Београд, 2001 / Саша Д. Ловић // 3 : 5 (2001) 31–32.
117. NOX mickocosmica (Сто година Марка Ристића) / Саша Д. Ловић // 4 : 6 (2002) 66–67.
118. ОЖИЉЦИ и црна знамења / Саша Д. Ловић // 4 : 7 (2002) 30.
*Приказ књиге Милана Мирића: „Трачки коњаник”, Инорог, Бор, 2001.
119. МАКСИМОВИЋ, Ненад
„Шта” и „како” савремене поезије у нас / Ненад Максимовић // 3 : 5 (2001) 48–50.
120. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Песме без хаљина / Милен Миливојевић // 2 : 3 (2000) 13–15.
*О поезији Милана Стојадиновића Баса
121. ЗВУЦИ шарбановачке лире: Живко Аврамовић : Песник два завичаја / Милен Миливојевић // 2 : 3 (2000) 19–20.
122. ПРОДАВАЦ свежег бола : Јелена Радовановић : Ситне изнутрице, Бранково коло, Сремски Карловци, 2002 / Милен Миливојевић // 4 : 6 (2002) 38–39.
123. СТЕВАНОВИЋ, Светислав
„Ситне изнутрице” : најбоља књига борског аутора за 2002. годину / Светислав Стевановић // 5 : 8 (2003) 26–27.
124. СТОЈАДИНОВИЋ Бас, Милан
„Најбоља књига године” за 1998 – Радиша Драгићевић: Поезија / Милан Стојадиновић Бас // 1 : 1 (1999) 19.
125. МАЛО речи, многе мисли: Милен Миливојевић : Други колосек, Зајечар 1999 / Милан Стојадиновић Бас // 1 : 2 (1999) 20.
126. ТЕШОВИЋ, Весна
Сажетошћу до пуноће израза : Љубиша Рајковић Кожељац : Посвете, Инорог, Бор, 2001 / Весна Тешовић // 3 : 5 (2001) 34–35.
127. БОРСКИ поетски круг Милана Мирића / Весна Тешовић // 4 : 7 (2002) 29.
128. ДАМАРАЊЕ детињства / Весна Тешовић // 4 : 7 (2002) 32.
*Приказ књиге Радише Драгићевића: „Колико дуго живи дрвеће”
129. ТРАИЛОВИЋ, Горан
Есхатолог Ивана Илића / Горан Траиловић // 3 : 5 (2001) 32–33.
821.163.41.09-31 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ РОМАНА
130. СТАНКОВИЋ, Милан
Прошлост као бол, сан и дим : Никола Милошевић : Нит Михољског лета, Стубови културе, Београд, 1999 / Милан Станковић // 1 : 2 (1999) 29.
131. ТЕШОВИЋ, Весна
О додели награде „Најбоља књига године” за 2001 : Радиша Драгићевић : Самотиња, Нолит, Београд, 2001 / Весна Тешовић // 4 : 6 (2002) 21–22.
132. ТЕШОВИЋ, Драган
Емотивни осврт / Драган Тешовић // 3 : 5 (2001) 31–32.
*Приказ романа Радише Драгићевића „Самотиња”
821.163.41.09-32 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ ПРИПОВЕДАКА
133. ЛОВИЋ, Саша Д.
Оивиченост сетом: Бранислав Бане Димитријевић: Прави дан за у рибе, Handsome Publishers, Ниш, 2002 / Саша Д. Ловић // 4 : 6 (2002) 37.
134. ЛУТАЈУЋЕ сенке, уздигнуте и привидне : Стеван Молнар : Шапат годова: триплон, Бор, 2001 / Саша Д. Ловић // 4 : 6 (2002) 40–41.
135. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Мирис балканске свакодневице / Милен Миливојевић // 3 : 5 (2001) 29–30.
*Приказ књиге Бојана Димитријевића „Мирис енглеског чаја”
821.163.41.09-36 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ КРАТКИХ ПРИЧА
136. БРАНКОВИЋ, Бранислав В.
У простору кратке приче / Бранислав В. Бранковић // 2 : 3 (2000) 12–13.
137. НОВЕ приче у папучама / Бранислав В. Бранковић // 4 : 6 (2002) 37–38.
138. ЖИВКОВИЋ, Јелица
Приче у папучама / Јелица Живковић, Весна Тешовић // 4 : 6 (2002) 26–27.
139. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Ни по бабу, ни по стричевима : Рајко Мицин : Ни по бабу, ни по стричевима, Инорог, Бор, 2002 / Станиша Милосављевић // 4 : 6 (2002) 39–40.
821.163.41.09-84 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ АФОРИЗАМА, МАКСИМА, ИЗРЕКА, СЕНТЕНЦИ
140. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Афористичко умеће / Милен Миливојевић // 5 : 8 (2003) 39–40.
*Приказ књиге Јована Г. Стојадиновића : „Како се сеје и гаји празна слама”, Штампарија „Бакар”, Бор, 2003.
141. ПОСТХУМНО објављена књига / Милен Миливојевић // 5 : 9 (2003) 32.
*Приказ књиге Драгомира Раденковића : „Далеко је боље”, Штампа, радио и филм, Бор, 2002.
142. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Дриблинг духа : Милен Миливојевић : Ово није Данска, ШРИФ, Бор, 2001 / Станиша Милосављевић // 3 : 4 (2001) 31–32.
143. ЗАКУКУЛЕЛЕЧАЊЕ: Љубиша Микуловић Љуца: И ја вама. 2, Бор, 2002 / Станиша Милосављевић // 3 : 5 (2001) 33–34.
821.163.41.09-9 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ РАЗЛИЧИТИХ ДРУГИХ ЖАНРОВА
144. КОСТАДИНОВИЋ, Александар
Уметност дијалога: Бранимир Ћосић: Десет писаца -десет разговора, Народна библиотека Бор, 2002. / Александар Костадиновић // 4 : 6 (2002) 32–34.
145. ЛОВИЋ, Саша Д.
Човек рата и човек уопште: Славиша Саша Трифуновић: Жетва живота, Оскар, Зајечар, 1999. / Саша Д. Ловић // 3 : 4 (2001) 31–32.
821.163.41-1 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПОЕЗИЈА
146. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Калемар / Драгиша Драгићевић // 1 : 1 (1999) 19.
*Песма
147. ЛОВИЋ, Саша Д.
Моја кућа / Саша Д. Ловић // 1 : 1 (1999) 18.
*Песма
148. МИРИЋ, Милан
Метохијске ријеке / Милан Мирић // 1 : 1 (1999) 17.
*Песма
149. ПЕСМЕ / Милан Мирић // 4 : 7 (2002) 30–31.
150. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
У библиотеци 1–5 / Милен Миливојевић // 1 : 2 (1999) 16–17.
*Песме
151. РАДОВАНОВИЋ, Јелена
Песме / Јелена Радовановић // 3 : 5 (2001) 26–27.
152. СИТНЕ изнутрице – избор / Јелена Радовановић // 5 : 8 (2003) 28–29.
153. СТОЈАДИНОВИЋ, Милан Бас
Песме / Милан Стојадиновић Бас // 2 : 3 (2000) 16–17.
821.163.41-31 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. РОМАНИ
154. ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша
Самотиња / Радиша Драгићевић // 4 : 6 (2002) 23–25.
*Одломак из романа
155. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
Џода / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 44–48.
* Одломак из необјављеног романа
821.163.41-36 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. КРАТКА ПРИЧА
156. ГАВРИЛОВИЋ, Драга
Поверење / Драга Гавриловић // 5 : 9 (2003) 23–24.
157. ИВАНОВИЋ, Снежана
Сандуче / Снежана Ивановић // 5 : 9 (2003) 20–22.
158. ИГЊАТОВИЋ, Миодраг
Бело, плаво, црвено / Миодраг Игњатовић // 2 : 3 (2000) 9–10.
159. НОЋ пред дуго путовање у вечно / Миодраг Игњатовић // 4 : 7 (2002) 12–13.
160. МАРКОВИЋ, Миле
Зачин / Миле Марковић // 3 : 5 (2001) 17–18.
161. ПРВУЛОВИЋ, Милена
Маче / Милена Првуловић // 5 : 9 (2003) 22–23.
162. СТОЈКОВИЋ, Раде
Овде у паклу / Раде Стојковић // 1 : 1 (1999) 14–15.
163. КЉУЧ од пријатеља / Раде Стојковић // 1 : 2 (1999) 12.
821.163.41-4 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ЕСЕЈИ
164. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
О украденом споменику / Слободан Љ. Јовановић // 3 : 5 (2001) 47.
165. КРУГ, Адам
Немушти језик обреда прелаза / Адам Круг // 4 :7 (2002) 54–56.
166. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Заборављене књиге / Горан Миленковић // 1 : 1 (1999) 27.
167. ТАМНА срж / Горан Миленковић // 5 : 9 (2003) 69–70.
168. МОЛНАР, Стеван
Збогом песниче / Стеван Молнар // 3 : 5 (2001) 46–47.
169. СТАНКОВИЋ, Виолета
Владислав Петковић Дис : „Можда спава” / Виолета Станковић // 5 : 8 (2003) 65–67.
821.163.41-5 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. ГОВОРИ
170. ЖИВКОВИЋ, Јелица
Уводна реч уредника / Јелица Живковић // 1 : 1 (1999) 3.
171. ЈАНКОВИЋ, Ана
Уз десети број Бележнице / Ана Јанковић // 6 : 10 (2004) 2.
172. САВИЋ, Милисав
Реч на отварању 16. Сајма књига у Бору / Милисав Савић // 3 : 4 (2001) 17.
173. ТЕШИЋ, Милосав
Реч на отварању 17. Сајма књига у Бору / Милосав Тешић // 4 : 6 (2002) 20.
821.163.41-7 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. САТИРА. ХУМОРЕСКА. ПАРОДИЈА
174. МИЦИН, Рајко
Избор из књиге : Ни по бабу, ни по стричевима / Рајко Мицин // 3 : 4 (2001) 24–26.
175. ТЕШОВИЋ, Драган
Књига у тржишном свету чуда / Драган Тешовић // 3 : 4 (2001) 18–19.
821.163.1-9 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. РАЗЛИЧИТИ ДРУГИ ЖАНРОВИ
176. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
За и против награде / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 65–66.
821.163.41-94 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. МЕМОАРИ. УСПОМЕНЕ. ДНЕВНИЦИ
177. ВОРОНЦОВ, Александар Фјодорович
Бор – живот и сећања : сага о Воронцовима/ Александар Фјодорович Воронцов // 5 : 9 (2003) 33–35.
* Одломак
821.163.41-83 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ. РАЗГОВОРИ. ДИЈАЛОЗИ. ИНТЕРВЈУИ
178. ВЕЛМАР-Јанковић, Светлана
Српска историја као Библија / Светлана Велмар-Јанковић; разговор водила Златја Марковић // 1 : 1 (1999) 15–16.
179. ГОЛУБОВИЋ, Горан
Савремени изазови адолесценције / Горан Голубовић ; разговор водила Весна Јовановић // 4 : 7 (2002) 19–22.
180. ДАМЈАНОВИЋ, Ратомир Рале
У верзији Ралета Дамјановића / Ратомир Рале Дамјановић; разговор водила Златја Марковић // 2 : 3 (2000) 10–11.
181. КАЛЕЗИЋ, Драгиша
Беседа о беседама / Драгиша Калезић; разговор водила Драгица Радетић // 3 : 5 (2001) 21–24.
182. КУИЋ, Гордана
Гостовање у Бору / Гордана Куић; разговор водила Златја Марковић // 2 : 3 (2000) 7–8.
183. МАРКОВИЋ, Мирко С.
Хумор : основа књижевности за децу / Мирко С. Марковић ; разговор водила Весна Јовановић // 5 : 8 (2003) 32–33.
184. ПЕТРОВИЋ, Горан
Горан Петровић у Бору / Горан Петровић; разговор водила Златја Марковић // 3 : 4 (2001) 26–28.
185. ПОПОВ, Раша
Човек није тица / Раша Попов; разговор водила Весна Јовановић // 4 : 7 (2002) 14–17.
186. ПРОДАНОВИЋ, Милета
Књижевност као одбрана и последњи дани / Милета Продановић; разговор водила Весна Тешовић // 5 : 8 (2003) 30–31.
187. СИМИЋ, Томислав М.
Војвода Миленко Стојковић : историја која живи / Томислав М. Симић; разговор водила Весна Тешовић // 6 : 10 (2004) 35–37.
188. СТОЈКОВИЋ, Градимир
Писати на дечији начин / Градимир Стојковић; разговор водила Весна Тешовић
// 4 : 6 (2002) 35–36.
189. ТРЕБЈЕШАНИН, Жарко
Трагедија без расплета / Жарко Требјешанин, Мирјана Булатовић; разговор водила Јелица Живковић // 4 : 7 (2002) 23–24.
190. ЋИРИЋ, Зоран
Урнебесно књижевно зезање / Зоран Ћирић; разговор водила Весна Тешови // 4 : 6 (2002) 27–30.
821.163.41.09-93 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ЗА ДЕЦУ. КРИТИКА
191. ТЕШОВИЋ, Весна
Маче наопаче : Љубиша Симић : Маче наопаче, Инорог, Бор, 2002 / Весна Тешовић
// 4 : 6 (2002) 41.
821.163.41.09: 398 НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ. ПРИКАЗИ И КРИТИКЕ
192. ТЕШОВИЋ, Весна
Марко Краљевић опет међу Србима, Инорог, Бор, 2001 / Весна Тешовић // 3 : 4 (2001) 28–31.
*Приказ књиге „Народне песме о Краљевићу Марку …”, прир. Славољуб Гацовић, Матична библиотека „Светозар Марковић” Зајечар, Књижевни клуб Инорог, Бор, 2001
821.511.141-1 МАЂАРСКА КЊИЖЕВНОСТ. ПОЕЗИЈА
193. КАНТОР, Петер
Сиво свитање / Петер Кантор; са мађарског превео Стеван Молнар // 4 : 6 (2002) 69.
*Песма
194. РАДНОТИ, Миклош
Стасите девице, пастири и стада / Миклош Радноти; са мађарског превео Стеван Молнар // 4 : 6 (2002) 69.
*Песма
9 ГЕОГРАФИЈА. БИОГРАФИЈЕ. ИСТОРИЈА
195. ГРБОВИЋ, Милорад
Прилози за историју Крајине / Милорад Грбовић // 6 : 10 (2004) 61–62.
*Са литературом
196. ЈАНКОВИЋ, Ана
Нове књиге о Брестовачкој бањи / Ана Јанковић // 2 : 3 (2000) 18–19.
*Приказ књига:”Брестовачка бања” , зборник радова у издању Туристичке организације општине Бор и
„Брестовачка бања” од Драгана Г. Ничића у издању Стручне књиге, Београд.
197. ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ.
Борски јубилеји : наши потенцијали и пропуштене прилике / Слободан Љ. Јовановић // 6 : 10 (2004) 52–53.
198. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав
Бор – историјски путокази : Слободан Љ. Јовановић : Бор – историјски путокази, Бор, 2001 / Бранислав Миленковић // 3 : 5 (2001) 28–29.
199. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
200 година од Првог српског устанка у Тимочкој крајини / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 43–48.
929 БИОГРАФИЈЕ
200. КАБИЋ, Душан
In Memoriam : Братислав Петровић / Душан Кабић // 4 : 6 (2002) 61–63.
201. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Како избећи смрти : у спомен Милану Стојадиновићу Басу (1937-2001) / Милен Миливојевић // 2 : 4 (2001) 21–22.
*У тексту су две песме Милана Стојадиновића Баса: „Смрт” и „Прстен живота”

199. МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша
200 година од Првог српског устанка у Тимочкој крајини / Станиша Милосављевић // 6 : 10 (2004) 43–48.
929 БИОГРАФИЈЕ
200. КАБИЋ, Душан
In Memoriam : Братислав Петровић / Душан Кабић // 4 : 6 (2002) 61–63.
201. МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен
Како избећи смрти : у спомен Милану Стојадиновићу Басу (1937-2001) / Милен Миливојевић // 2 : 4 (2001) 21–22.
*У тексту су две песме Милана Стојадиновића Баса: „Смрт” и „Прстен живота”
202. МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С.
Милош Милутиновић, наш суграђанин / Бранислав С. Миленковић // 5 : 8 (2003) 59–60.
203. МИЛЕНКОВИЋ, Горан
Les rivieres descendent dans les bateaux: Ване Живадиновић Бор / Горан Миленковић
// 1 : 1 (1999) 22–24.
204. HOMAGE to : Ване Бор 1993–2003 / Горан Миленковић // 4 : 7 (2002) 38–39.
205. МИЛОШЕВИЋ, Александра
Човек иза камере / Александра и Милан Милошевић // 1 : 2 (1999) 28.
206. ПРОДАНОВИЋ, Милета
Надреалистичка акустика : портрет надреалисте у старости / Милета Продановић // 4 :7 (2002) 40–43.
*Преузето из: New moment: магазин за визуелну културу, 1996. бр. 5
207. РАДЕТИЋ, Драгица
Златна нит Ђорђа Вајферта / Драгица Радетић // 4 : 6 (2002) 59–61.
208. ФРАЊА Шистек (1854–1907) / Драгица Радетић // 6 : 10 (2004) 36–42.
*Са литературом
209. СТЕВАНОВИЋ, Светислав
Молитве на ушћу дуге : у помен Александру Драгићу–Помежанском / Светислав Стевановић // 4 : 7 (2002) 52–53.
ИМЕНСКИ РЕГИСТАР
АРСЕНИЈЕВИЋ, Бобан 56, 90
БаковиЋ, Милица 1
Бањац, Јелена 2
БОТЕВ, Христо 105
БРАНКОВИЋ, Бранислав В. 111, 136, 137
БУЛАТОВИЋ, Мирјана 189
ВЕЛМАР–Јанковић, Светлана 178
ВИДОВИЋ, Мирјана 88
ВОРОНЦОВ, Александар Фјодорович 177
ВУКСАНОВИЋ, Оливера 112
ГАВРИЛОВИЋ, Драга 156
ГОЛУБОВИЋ, Горан 179
ГрбовиЋ, Милорад 3, 4, 195
ДАМЈАНОВИЋ, Ратомир Рале 180
ДИМИТРИЈЕВИЋ, Бане 106, 107, 113
ДРАГИЋЕВИЋ, Радиша 108, 114, 146, 154
ЂОРЂЕВИЋ, Димитрије 57–58
ЂОРЂЕВИЋ–Максимовић, Јелена 50, 59
ЖивановиЋ, Душанка 5
ЖивковиЋ, Јелица 6–8 , 9, 65, 137, 170, особа која интервјуише 189
ИВАНОВИЋ, Снежана 157
ИГЊАТОВИЋ, Миодраг 158, 159
ЈАНКОВИЋ, Ана 10–16, 171, 196
ЈАНОШЕВИЋ, Бисерка 17
ЈОВАНОВИЋ, Весна 18–22, особа која интервјуише 179, 183, 185
ЈОВАНОВИЋ, Слободан Љ. 62, 63, 66, 85, 164, 197
КАБИЋ, Душан 200
КАЛАПИШ, Марија 23
КАЛЕЗИЋ, Драгиша 181
Кантор, Петер 193
КОСТАДИНОВИЋ, Александар 144
КОЧБАШЛИ, Божица 24–26
КРСТИЋ, Дејан 82
КРУГ, Адам 67–69, 165
КУИЋ, Гордана 182
ЛОВИЋ, Саша Д. 103, 115–118, 133, 134, 145, 147
МАЛЕШЕВИЋ, Наташа 27
МАЛИЋ, Драгана, 28–30
МАРЈАНОВИЋ, Драган 89
МАРЈАНОВИЋ, Топлица 84
МАРКОВИЋ, Златја 70, особа која интервјуише 178, 180, 182, 184
МАРКОВИЋ, Миле 160
МАРКОВИЋ, Мирко С. 183
МАКСИМОВИЋ, Ненад 119
МАТИЈЕВИЋ, Милица 31
МАТОВИЋ, Маријана 32
МИЈИЋ, Сузана 54, 71
МИЛЕНКОВИЋ, Бранислав С. 72, 73, 86, 198, 202
МИЛЕНКОВИЋ, Горан 33, 74, 91–93, 166–167, 203–204
МИЛЕТИЋ, Јелена 83, 100
МИЛИВОЈЕВИЋ, Милен 120–122, 135, 140–141, 150, 201
МИЛОСАВЉЕВИЋ, Станиша 94–97, 139, 142–143, 155, 176, 199
МИЛОШЕВИЋ, Александра 205
МИЛОШЕВИЋ, Милан 205
МИРИЋ, Милан 148, 149
МИХАЈЛОВИЋ, Неда 75
МИЦИН, Рајко 174
МЛАДЕНОВИЋ, Власта 34
МОЛНАР, Стеван 98, 168, прев. 193–194
НЕДЕЉКОВИЋ, Живорад 51
НЕШИЋ, Тихомир 35
НИКОЛИЋ, Ениса 99
ОТАШЕВИЋ, Даница 36
ПАНТИЋ, Ненад 76
ПЕТРОВИЋ, Горан 184
ПОПОВ, Раша 185
ПРВУЛОВИЋ, Милена 160
ПРОДАНОВИЋ, Милета 186, 206
РАДЕТИЋ, Драгица 37–40, 207, 208, особа која интервјуише 181
Радноти, Миклош 194
РАДОВАНОВИЋ, Јелена 151, 152
РАЈЗНЕР, Невена 41
РЕПАЦ, Бориславка 42
РИСТИЋ, Данијела 55
САВИЋ, Милисав 43, 172
СИМИЋ, Зоран 64
СИМИЋ, Томислав М. 187
СЛАПШАК, Светлана 101
СТЕВАНОВИЋ, Светислав 110, 123, 209
СТАНКОВИЋ, Виолета 102, 169
СТАНКОВИЋ, Милан 109, 130
СТОЈАДИНОВИЋ Бас, Милан 45, 124, 125, 153
СТОИЉКОВИЋ, Елица 44
СТОЈКОВИЋ, Градимир 188
СТОЈКОВИЋ, Раде 162, 163
СТОЈМЕНОВИЋ, Драган 46, 60, 76–81
ТЕШИЋ, Милосав 173
ТЕШОВИЋ, Весна 47–49, 61, 87, 126–128, 131, 138, 191, 192, особа која интервјуише 186–188, 190
ТЕШОВИЋ, Драган 132, 175
ТРАИЛОВИЋ, Горан 53, 129
ТРЕБЈЕШАНИН, Жарко 189
ЋИРИЋ, Зоран 190
ХРИСТОВ Борејн, Венко прев. 105
ЦОЛОВИЋ, Едита 104
ПРЕДМЕТНИ РЕГИСТАР
Аврамовић, Живко – „Изабране и нове песме” – приказ 121
Адолесценција 20
Архитектура -Кнежев двор Брестовачка бања 88
Берђајев, Николај – „Руска идеја” – приказ 58
Библиотекари
образовање 2, 7
Библиотеке
улога и задаци 9, 36, 37
изложбе
предавања, разговори, изложбе
Библиотеке, народне
у Бечу 4
у Бору 5, 24, 41
у Неготину 34
Библиотеке, сеоске 26
Библиотеке, специјалне
Музеј рударства и металургије 44
Библиотеке, школске 8, 25
Библиотеци
изложбе, у 42, 45
предавања, трибине, у 22, 39, 42, 45
Библиотечка администрација
– извештаји 6
– финансије 30
Библиотечка грађа
– некњижна 3, 28, 29, 46
Библиотечка набавка
– легат 1
– откуп 13
Библиотечки фондови
-Дечије одељење 19
серијске публикације 11
Библиотечко издаваштво 23
Бор – издаваштво 87
Бор – историја града 63, 66, 75, 80, 197
Борски рудник 85, 86
Брестовачка бања 196
Брестовачка бања – Кнежев двор – архитектура 88
Булатовић, Мирјана – интервју 189
Вајферт, Ђорђе – биографија 207
Велмар-Јанковић Светлана – интервју 178
Вукановић, Татомир – „Речник древнога рударства …” – приказ 91
Вулф, Вирџинија: „Сопствена соба”
мотив 99
Гацовић, Славољуб – „Путеви истине” – приказ 82
Геологија
геоморфологија 32
Голубовић Горан, интервју 179
Гофман, Ервинг – „Како се представљамо у свакодневном животу” – приказ 67
Даглас, Мери – „Како институције мисле” – приказ 78
Дамјановић, Ратомир Рале – интервју 180
Димитријевић, Бојан – „Мирис енглеског чаја” – приказ 135
Димитријевић, Бранислав Бане – „Прави дан за у рибе” – приказ 133
Домановић, Радоје
карактерологија ликова 61
Достојевски, Фјодор Михајлович „Злочин и казна”
мотив 104
Драгић Помежански, Александар 210
Драгићевић, Радиша
„Зашто река има две обале” – приказ 115
Поезија – приказ 124
„Самотиња” – приказ 131, 132
– „Колико дуго живи дрвеће” – приказ 128
Епархија, Тимочка 63
Епштајн, Михаил – „Постмодернизам” – приказ 56
Етнологија – Источна Србија 71
Живадиновић Бор, Стеван – биографија 203, 204, 206
Иванић, Душан –„Основи текстологије …” – приказ 93
Издаваштво – Бор 87
Илић, Иван – „Есхатолог” – приказ 129
Интелектуална слобода – слобода мисли 31, 38, 40
Информисање – Радио 65, 70
Источна Србија – Етнологија 71
Језик, српски 90–92, 94–96
Јовановић, Слободан Љ. – „Бор – Историјски путокази” – приказ 198
Калезић, Драгиша – интервју 181
Кафка, Франц
појам простора 102
Кнежев двор – Брестовачка бања – архитектура 88
Књига 16
изложба 32
сајам у Београду 12, 15
сајам у Бору 14, 172, 173
Књига кроз време
филозофски аспект 60
Књижевна критика 106–110, 113, 119
Књижевно превођење 98, 99
Књижевност, балканска 101
Костић Цветко : „Бор и околина” – приказ 68
Космај – Цркве, средњовековне 64
Краљевић Марко – Народне песме 192
Креманско пророчанство : рукопис – приказ 69
Кривељ – Црква 62
Куић, Гордана – интервју 182
Лазаревић, др Раденко – „Крас Дубашнице, Горњана и Мајданпека” – приказ 84
Лековито биље, изложба 42
Марковић, Мирко С. – интервју 183
Микуловић, Љубиша – „И ја вама”. 2 143
Миливојевић, Милен
„Лажу вегетаријанци” – приказ 111
„Нећу више да се играм” – приказ 111
„Други колосек” – приказ 125
„Ово није Данска” – приказ 142
„Царске песме” – приказ 114
Милутиновић, Милош 202
Милошевић, Никола – „Нит михољског лета” – приказ 130
Милошевић, Миодраг Мика – биографија 205
Мирић, Милан
поезија – приказ 127
„Трачки коњаник” – приказ 118
Митровић, Јован С. – „Отворени рудник” – приказ 116
Мицин, Рајко – „Ни по бабу, ни по стричевима” – приказ 139
Молнар, Стеван – „Шапат годова – триплон” – приказ 134
Музеј рударства и металургије
етнолошка збирка 54
сталне изложбе 55
Народна веровања 77
Народне песме – Краљевић Марко 192
Петковић, Владислав Дис – „Можда спава” 169
Петровић, Братислав – биографија 200
Петровић, Горан – интервју 184
Политика, утицај 81
Попов, Раша – интервју 185
Продановић, Милета – интервју 186
Први српски устанак – Тимочка крајина 199
Психологија
-боравишни утицај 59, 79
Раденковић, Драгомир – „Далеко је боље” – приказ 141
Радио – Информисање 65, 70
Радовановић, Јелена
„Повремени прекиди са зујањем” – приказ 112
„Ситне изнутрице” – приказ 122, 123
Рајковић, Љубиша Кожељац – „Посвете” – приказ 126
Ристић, Марко 117
Рударство
у Бору 85, 86
Сајам књига
у Београду 12, 15
у Бору 14, 172, 173
Сарамаго, Жозе – „Слепило” – приказ 103
Симић, Љубиша – „Маче наопаче” – приказ 191
Симић, Томислав М. – интервју 187
Слобода мисли – Интелектуална слобода 31, 38, 40
Социологија културе
изложба 83
културни садржај друштвеног живота
Српски језик 90–92, 94–96
Стојадиновић, Јован Г. – „Како се сеје и гаји празна слама” – приказ 140
Стојадиновић Бас, Милан
поезија – приказ 120
биографија 201
Стојковић, Градимир – итервју 188
Тимочка крајина – Први српски устанак 199
Томпсон, Кенет – „Морална паника” – приказ 76
Требјешанин, Жарко – интервју 189
Трифуновић, Славиша Саша – „Жетва живота” – приказ 145
Ћирић, Зоран – интервју 190
Ћосић, Бранимир – „Десет писаца – десет разговора” – приказ 144
Филм
грађа 89
Француско друштво борских рудника (1903–1939) 72, 73
Хамваш, Бела – „Антологија хумана…” – приказ 57
Црква – Кривељ 62
Цркве, средњовековне – Космај 64
Часописи, прикази
Бележница 171
Дисово пролеће 52
Панчевачко читалиште 53
Повеља 51
Психологија данас 50
Читалиште
карановачко 27
Читање 21, 33, 35, 43
Читалачко интересовање 47
Шистек, Фрања (1954–1907) – биографија 208

Бранислав Бане Димитријевић

У претходним чланцима писао сам о критичарима, писцима и општем стању у књижевности, са нагласком на издавачима. Анализа и критика којима сам покушао да их подвргнем (признајем – понекад сувише директно, понекад превише лично, а све време недовољно стручно), нису имале за циљ нити да увреде, нити да науче некога памети или одуче од писања, већ да подстакну на размишљање и преиспитивање, што би као последицу требало да има побољшање стваралачког рада, или барем свест о потреби за њиме.
У граду у коме постоји више десетина људи који себе сматрају писцима, и скоро исто толико (а можда и више?) професора и наставника српског језика и књижевности (да не спомињем све оне сродне делатнике, а има их много, којима књижевност није основна опсесија, али чије се професионално испуњење без ње не може у потпуности остварити), очекивао сам некакву, барем благу, ако не и грубу, полемичку или увређену реакцију, јер им је повод збиља и у пуној мери пружен на отвореној тацни. Ако је реакција и било (а знам да јесте), остале су у усменом облику, у међусобној одвојености истомишљеника разних врста и интереса.
Стога сам решио да овај мали „серијал” завршим (иако тема има још, и напретек), и то изношењема неких начела којих се држим приликом писања белетристике, свестан њихове недовољне стручности, и без намере да их икоме намећем као (не дај, Боже!) свете и непрекршиве законе. Намењена су, можда, највише почетницима у писању, као један од видова и могућности за проверу њиховог досадашњег и будућег рада. Такође представљају изазов искусним и афирмисаним ауторима да још једном преиспитају своје, али и моје ставове, и, уколико би у неком од наредних бројева резултате таквих промишљања јавно изнели, свакако би се степен мог задовољства овим градом и његовим књижевним животом значајно увећао.
Поштовање начела која следе, дакле, не гарантује квалитетно књижевно дело (пишући их, превасходно сам мислио на приче, али се, у мањој или већој мери, она односе и на друге врсте књижевности), нити може надоместити непостојање дара, али просто смањује шансе да коначан резултат писања буде потпуно лош. Исто тако, сматрам да је могуће написати добро дело и на сасвим другачији начин, само бих молио поштеног налазача да ме упути и на такве примере.
Да скратим, дакле, овај предугачак и мучан увод, прелазим, коначно, на тему.
Два су основна предуслова да би од писменог човека (уколико он то, наравно, жели) постао какав-такав писац. Први је да стално, много и аналитички чита. На тај начин, не само што шири општу културу, већ се и упознаје са начином писања, темама, стиловима и техникама других (бољих) писаца. Образложење многих, нарочито професора књижевности, да превелико познавање књижевности убија порив за писањем и смета слободи писања и оригиналности, напросто, не стоји. Пре ће бити да у таквим случајевима правог порива није ни било, а што се тиче овог другог, размислите о савету да градитељ мостова не треба да зна како су их градили други, његови претходници, из разлога оригиналности?!! Да ли је потребно коментарисати?
Други потребан предуслов је, ма колико то личило на плеоназам, да (писац мора да) стално пише, на разне начине и теме, нарочито на своме стваралачком почетку. На тај начин се „бруси перо” и проналази сопствени стил. Заступници тезе да треба писати мало, али добро, при чему се, обично, као пример потеже Милан Ракић, обично пишу мало и лоше. Просто, немогуће је радити било шта добро, па и писати, ако то радите два пута годишње. А Ракић је фасцинантан пример изузетно строгог критичара који је живео у великом писцу и човеку, и сâм Бог зна колики је број лоших, али сигурно и песама које би свако од нас поносно пригрлио као своја најдража чеда, а које су нестале у пламену његове тежње ка савршенству.
Крећући од ова два предуслова, написали смо причу (или слично), ставили је пред читаоца. Шта очекујемо од ње?
Пре свега да буде занимљива. Ово је прво и најважније правило, из простог разлога што нико не чита ништа што је досадно, осим ако је обавезно, или се тиче њега лично, па чак ни тад. Зато прича мора да има свој почетак, који ће на прави начин увести читаоца у радњу, средину, у којој ће му рећи све што овај треба да зна, и крај, где ће му саопштити поенту и извести га паметно из приче, дајући му да о њој још мало размишља. Шта и како треба писати у том почетку, средини и крају, може бити тема многих дебелих књига, и заиста је пуно различитих могућности, али ниједна од њих не садржи у себи досаду као постулат.
Замка коју у себи садржи ово начело је могућност да се писац одмакне даље од пуке занимљивости и због тога…
Прича мора у себи да носи поруку и лични став. Кроз испричани догађај, писац ставља на знање читаоцу нешто што се десило и (што неприметније, то боље) шта он о томе мисли, или га оставља да сам о томе донесе своје закључке, изјављујући (ваљда увек лажно), да је збуњен и у недоумици.
Често је (нарочито код добрих писаца) и постављање тешко решивих (обично моралних) дилема са подједнако лошим решењима, које читаоца дуго муче и терају га да се изнова враћа читању, где решење, ма колико дубоко скривено, ипак постоји.
Писац (поготово лош) шаље поруку читаоцу, чак иако то не жели, само што у том случају она може бити прилично поражавајућа за самог писца.
Замка овог начела је да порука буде преочигледна, тј. постаје дидактичка, што директно штети начелу занимљивости.
Писац, такође, мора да има и исказује лични емотивни однос према ликовима и догађајима из приче. Мора да их воли, мрзи, поштује, презире, било шта, само не сме бити равнодушан према њима. Уколико је прича успела, читалац се идентификује са неким од ликова (најчешће са главним), а према осталима почиње да гаји осећања слична пишчевим, чиме се на посредан начин остварује повратна емотивна спрега аутор–читалац, што чини додатни и, рекао бих, неопходни квалитет правог дела.
Ово начело, наравно, пренаглашено примењено, зна да одведе писца у тзв. „херц литературу”, илити кич, што такође има своју верну публику, али…
Прича, даље, мора да звучи аутентично и веродостојно, тј. читалац мора да поверује да се описани догађај стварно збио, или барем да се могао збити, баш тако како је и испричан. Постизање тога умногоме зависи од пишчевог дара и занатске вештине, али такође постоји начин да и мање даровити и вични аутори постигну сличан резултат. А то је, пре свега, коришћење модела из стварног живота. Дакле, упрошћено речено, ликове градите према стварним ликовима чије понашање у разним ситуацијама можете да предвидите, догађаје – према стварним догађајима, место догађања – према месту које добро познајете, па можете да га опишете.
Такав приступ носи опасност да вас повуче, па да просто препричавате стварне догађаје, онако како су се догодили, без икакве интервенције, чиме упадате у анегдотност или мемоарност, а ми овде причамо о fiction књижевности, измишљеној или бар обрађеној стварности која у рукама правог мајстора често изгледа реалније од (понекад стварно сулудог) живота.
При свему томе, потребно је користити језик разумљив просечном читаоцу белетристике (рецимо свршеном средњошколцу који је имао тројку из српског). Јасно је да чак и лош писац има знатно богатији речник од просечног конзумента књига, али је глупост парадирати тиме, из простог разлога што нико неће да чита оно што не може да разуме. Оставимо такве трикове политичарима.
Када сте, дакле, проверили своју причу по овим начелима, шта урадити са њом? Дајте је на читање пријатељу који се, канда, разуме у књижевност. Он ће вам најчешће рећи да је прича добра, што обично значи да вам је сувише добар пријатељ, да се не разуме у писање, или да му је била досадна, па је није довршио. Онда је дајте следећем пријатељу, који ће вам рећи да је лоша, што може да значи свашта, а обично не значи ништа. Дајте је затим наредном, који вам је дуго неће враћати под изговором да је још није прочитао, што значи да вас воли, али да му се прича уопште не допада. На крају је дајте ономе ко ће вам рећи шта му се допада, а шта не, па по његовим примедбама напишите нову верзију, и тако више пута.
Ово је врло делотворна метода, која са собом вуче само једну замку, а то је да врло брзо изгубите све своје пријатеље. А да бисте спречили да вам се то догоди, згужвајте овај папир, заборавите на писање, извалите се на кауч, пустите музику коју волите и прочитајте неку књигу. Верујте ми, биће вам много лепше. Ако мене питате, препоручио бих вам Цвајга.

Саша Д. Ловић

(In Memoriam: Милан Младеновић, 1958–1994, „Екатарина Велика”)

Бићу искрен – нисам сигуран да чак имамо своју садашњост.
Извесно је да стихијски идем кроз живот, па где се зауставим.
Једно је сигурно – никад не знам у ком ћу смеру кренути.
(Милан Младеновић)

Више смелошћу духа но правим погоцима, Милан Младеновић је заталасао своје време. Остао је скривен у свом херметичном омотачу, са изузетним осећајем за музику стиха – као непресушни стваралац речи – бића; као иза тамничких решетака остао је скривен његов митски свет. Као да је одувек мислио да није у стању да уочи истински значај проблема, није чак ни стигао да се од њега уплаши, нити да похвата његове законистости; проблем га је престигао и смрвио…

…Прете ми ноћу у моју собу тихо уђу
нађу ме будног где слушам откуцаје сата
приђу ми тихо док имам камен уместо срца
лагано склопе прсте око мога врата.
(„Рано изјутра”)
Човек се диже у висине на крилима својих илузија, а најзад, поуку му даје сама наша судбина, сами наши удеси. На том искуству песник наставља стихове свога јада у својој поезији ставља у погон механизам неочекиваних и значајних веза међу стварима: пустио је да се слике и метафоре сударају, суочио речи у неочекиване сусрете, узвишено и банално спајао у нови квалитет.
Мислим да је доста патетично време у коме живимо… Ако имаш доста јаке одбрамбене механизме, онда то не може да те дотакне; међутим, ако мало шире отвориш очи, онда све јасно видиш. Врло је тешко да оно што видиш кажеш и пренесеш људима, а да не испаднеш баналан.
Уместо да разбија окове, поезија песника баца у окове. Поезија је, у ствари, замена за вечито прижељкивање неисказаности која песника гуши испод „лешева”, закона, традиције, испод прихваћених конвенција. А како препознати себе у мору конвенционалности? Каквог онда има смисла – упознати себе, када упознати себе значи извршити замену!?
Охрабрује ли чињеница, што нам дело Милана Младеновића доказује, да пролазећи кроз многе векове, људски идентитет остаје исти, и да је вечит? Идеја да је људска судбина увек потресна, трагична током читаве историје, у свакојаким преокретима, свакако застрашује.

…Магла чешља прамен на улици
хладан дах са запада
гар се црни свуда по снегу
плава блуза и кифла пред час
рођен сам у гету
тако нешто задаје страх
рођен сам у гету
тачно у час да видим…
(„Гето”)
Орфејева уста певају испод земље, окупљају комаде његовог тела и припајају их глави. Та уста ипак певају о љубави. Опет и ипак. А љубав буди мртве, обгрљује супротности. Милан је био дечак из воде, воде као средства обнављања, као извора живота. Он је гласом водио и усхићивао. Широки токови стихова које нам је подарио, преплављују тоном смирености, ма колико у њима врвело од струја у судару…
Борите се за своју личну слободу, не дозволите да вас лажни сребрњаци и криво оправдане норме угуше…
Борите се за свој живот..
Слобода се најчешће завршава у ропству. Ако нико не воли свога ближњег, ако је све неподношљиво, ако наука и религија не дају одговоре на питања која нас највише муче, онда ни поезија не може ништа битно поправити. Човек је остављен на ивици амбиса… чујемо данас са свих страна.
А уме ли још ико да слуша поезију? Њена порука није помодна. Њу не можемо сматрати просто „културном”. Тачније, дело Милана Младеновића не може тек тако да се једноставно упише у историју културе. Научимо поново да се дивимо. Он је познавао моћ чуђења и дивљења. Никада није заборавио питање крајњег исходишта.

… Добро знаш
сваку реч
сваки знак
како најлакше
најбрже
најслађе
рећи
одлазим…

Виолета Станковић

Ништа није достојно дивљења сем душе
и ништа у поређењу са њом није велико
(Сенека)

Петраркина појава у књижевности означава обрт ка унутрашњем свету, почетак узмицања у интиму и постепеног отуђивања од сфере јавног и социјалног живота. До изражаја долази субјективан осећај који себи потчињава спољашњи свет, чинећи од њега сопствено средство и подређујући га сопственим ритмовима. Следећи неке од својих великих узора, Сенеку и св. Августина пре свих, он придаје одлучујући значај интроспекцији и медитирању, испитујући сваку и најмању промену у својим осећањима, мислима и ставовима. Средњи век је подразумевао групни живот, јавност приватног живота и заједничке ритуале, док се код Петрарке сада јавља свест о индивидуалности и непоновљивости свакога искуства, праћена потребом за усамљивањем и затварањем у себе. Средњи век је имао амбивалентан однос према осамљивању, а Петрарка га прихвата као средство саморефлексије и неговања, истанчавања сопствене осећајности и пријемчивости. Самоћа је постала нужна за интелектуални и емоционални развој, за духовно сазревање самосвесне и егоцентричне јединке.
У себи Петрарка открива неисцрпност и неуморну динамику духа, самодовољност унутрашњег живота. Сваки тренутак постаје битан, сваки утисак и свако осећање ма како пролазни и нејасни завређују да се човек на њих осврне и да их изрази. Богатство духа је толико да често неки његов елеменат и не успе да се до краја артикулише, да се издиференцира из масе других осећања, мисли, сањарија, сећања. Због тога је његова поезија више наговештај појединих психолошких стања, него њихово конкретно и пластично уобличење. Живот, дела и назори човека племенитог и осећајног постају достојни пажње. При том се тај живот открива као непредвидивост, неизвесност, противуречност, јер Петрарка више није спреман на прихватање унапред задатих форми живота; нема код њега сигурности и уверености у исправност одређених типова постојања, јасно ситуираних у теоцентричном космосу. Тај космос постепено постаје антропоцентричан. Чак и религиозни живот подлеже интериоризацији, тежњи ка непосреднијем, личнијем односу према Богу, без институционализованих посредника. Међутим, са ранијом сигурношћу нестаје и мир. Петрарка за смирењем и спокојем непрестано трага, али их никада не достиже, бар не трајно. Он је свестан чињенице да човек мора да се стално опредељује и да бира следећи сопствене импулсе, али и чињенице да су ти импулси најчешће вишеструки и међусобно супротстављени. Требало би много снаге и воље да се тај унутрашњи конфликт савлада или превазиђе, а снага воље је управо оно што му недостаје. Он је болећив и сентименталан, нежан и рањив, готово женски ћудљив, немоћан у својим сталним колебањима. Он тражи свој пут ка врлини, ван формулисаних догми и императива, али једино до чега долази је сазнање о етичкој амбивалентности човековог положаја у свету без правила, о нужности заблуда и грешака.
Колико је човек у стању да ствара себе и да собом управља, изложен непрекидној мени спољашњих утицаја и непредвидивих интимних реакција? „…сваки тренутак нас тера напред, вукући нас упркос нама самима са овога мора у ону луку, као чудне путнике који воле путовање али се и плаше његовог крајњег циља”.1 Путовање је један од Петраркиних основних топоса; слике пута срећу се у готово свакој песми Канцонијера. Он је и лично много путовао и био радознао да види и сазна, да обогати своје искуство. Нису сва његова путовања била стварна, јер је за њега и читање античких писаца било вид имагинарног путовања – просторно и временско удаљавање, носталгично уживљавање у културу Грка и Римљана, а самим тим и терапеутско средство за његово вечито незадовољство. Путовање је код Петрарке метафора живота схваћеног динамички, као препуштање тренутку, али и као потрага, тј. ходочашће.2 Није увек реч о путовању копном, већ и чешће, као у горе наведеном цитату, о путовању морем, па отуда и топос буре.
Пун заборава брод ми морем плива,
Измеђ Карибде и Сциле тумара
У бурној ноћи; мјесто кормилара
Држи господар, што ми душман бива.
(Канцонијер, CLXXXIX)
…
бура у луци, лађар посустаје,
јарбол и једра већ покидани
(Канцонијер, CCLXXII)
Јасно је, дакле, да иако се у великој мери осамосталио у односу на разне спољашње ауторитете, човек код Петрарке још увек није у потпуности независан и самосвојан. Колико год да је процес интериоризације света код њега изражен, он не може да учини занемарљивом појаву екстеиоризације сопствених осећања, која онда бивају третирана као самосталне силе на које човек не може да утиче.
Пејзаж је још једна битна новина Петраркиног света. Библијске слике природе и њихово симболично значење, Вергилијеве (а преко њега и Теокритове) Буколике и Георгике, као и, мање него касније, римске љубавне елегије имали су утицаја на књижевност и пре Петрарке,3 тако да је тешко одредити тачан однос дескриптивног, конвенционалног и алегоријског у његовом делу. Већ се код трубадура и трувера усталила пракса увођења описа природе као оквира за љубавну исповест, коју су наследили и италијански песници, па и Петрарка. Природа је обавезан мизансцен његове поезије, при чему он успоставља извесне везе између свог тренутног психолошког стања и стања у природи, било по аналогији (нпр. CCCXI) или по контрасту (нпр. CCCX). Природа као »отворен« простор контраст је затвореном друштвеном простору одређеном етичким и религиозним правилима и дужностима, па је зато и нужан амбијент за ослобађање и медитацију, за сећање, ламентирање, филозофирање. Уочљиво је да се код њега не јављају представе вртова и других облика култивисане природе, већ готово искључиво »дивља« природа. Међутим, тешко да то обиље описа у Петраркином делу заиста сведочи о дејству лепоте природе на осетљив и пријемчив дух, како то истиче Буркхарт.4 Много више него чисто дескриптивну ти описи имају метафоричку, метонимијску и алегоричну функцију. Петрарки је и сувише стало до сопственог света да би имао смисла за стварност спољашње природе. Он њену лепоту цени готово само онолико колико је она одраз његове душе, подстицај на плодоносну рефлексију или одраз Лауриног лика.
Кад мрзне се ватра
и пали се снег
Канцонијер је у Петраркином обимном и разноликом опусу најзначајније и најпознатије дело. Састоји се из 366 песама – две деценије љубави сажете у једну вечно поновљиву годину. Песме нису хронолошки повезане; Петрарка се препушта случају и ћудима свог немирног и нестабилног духа. Динамика његове љубави је непредвидива и неправилна, а његова осећања крећу се од од екстазе, страсти, чулне љубави, преко пријатељске наклоности, меланхоличне контемплације Лаурине лепоте и врлине, до анксиозности, тескобе, очајања, клонулости. Једна крајњост је доживљај Лауре као светице, „степеништа” до Бога, оваплоћења највиших и најчистијих духовних стремљења, а друга – доживљај љубави као греха и тежња за ослобађањем од ње, праћена свешћу о сопственој слабости и грешности. Петрарка би хтео да његово одушевљење Лауром буде, као у Платоновој концепцији Ероса из Гозбе, само почетни импулс, подстицај на трагање за духовном и интелектуалном лепотом, које ће га довести, као Дантеа, до самог Бога. За њу се везује платонистичка слика крилате душе, она чини да дух буде прекривен перјем љубави, она јеизвор савршенства, светачких тежњи, она трому душу буди, оплемењује. Племенитост духа је нужан услов да би љубав о којој Петрарка машта и коју покушава да досегне уопште била могућа. Амор и нежно срце увек бива једно.5 Међутим, чулна и платонска љубав се код њега често мешају до неразликовања, а његов идеал духовног уздизања остаје болна и незадовољива чежња. Лаура симболизује и ту никада оствариву наду, идеал који непрестано измиче. Као и Данте у Новом животу, и Петрарка сучељава божанску и земаљску љубав, али док су код Дантеа оне међусобно комплементарне, Петрарка више и чешће истиче њихову међусобну искључивост. Захтеви љубави и морала често се косе, а и једно и друго се души намећу са подједнаким интензитетом. Он би хтео да их посматра у коегзистенцији, али му то полази за руком само у једној дијалошкој канцони – песма CCCLX;6 иначе, он не уме да без јадиковки прихвати противуречности живота, нити да се навикне на живот као страсно иако узалудно стремљење. Код Дантеа нема Петраркиних колебања, његов став према Беатричи је јасан и постојан, временом се само његова љубав шири и богати значењима, али је он ни на тренутак не доводи у сумњу, нити због ње осећа сукоб између религиозно-етичке и емоционалне сфере. Код Петрарке је Амор час природна сила, свеприсутна и свемоћна, животодајна и смртоносна у исто време, али ипак природна, а час метафизички и трансцендентни принцип. Он, у ствари, покушава да спиритуализује сензуалну љубав, да обожавању и глорификацији жене да оно достојанство на чијем су изграђивању песници радили још од трубадура и трувера, али је код њега тај напор често праћен осећајем узалудности. „Теолошка антитеза између caritas и cupiditas, коју су ’слатки нови стил’ и Данте привремено укинули, поново се у виду извесне психолошке тензије појављује код Петрарке.”7 Тек после Лаурине смрти он постаје способан да из своје љубави одстрани све плотско и грешно, па се у другом делу Канцонијера њен лик приближава лику Беатриче по концепцији и по мотивима који се за њу везују (нпр. жена – светица која из Раја бдије над њим и стара се да он остане на путу тежње ка врлини, посредница Божје милости).
За разлику од самог Петрарке, Лаура никада није приказана у стању афекта, њу не потресају снажне емоције. Њена лепота је пуна склада, благости и смирености; њени покрети су суздржани; у њеном лику нема ничег драматичног. Она отеловљује идеал мере и хармоније на коме ће се одтада, током ренесансе, све више и више инсистирати. Иако је јасно да њену физичку лепоту треба схватити као исијавање духовне, такође је јасно да Петрарка не успева да њен лик индивидуализује у већој мери и да том њеном претпостављеном савршенству да дубину, него остаје на површини, трагајући кроз њу за собом. Сама Лаура постављена као стварност ван њега једва је скицирана, постоји само у њему, и то утолико живље после смрти, када је њен лик искључиво његова субјективна визија.8 Лаурина лепота остаје неартикулисана, лелујава, етерична, јер изузев конвенционалних физичких карактеристика – нпр. плаве косе – он не даје никакав конкретан опис њене појаве. У телесној лепоти постоји нешто видљиво али неопипљиво, што се иако телесно испољава као нешто ван тела, тако је етерично и пружа слику блиску души. Он описује њен поглед (очи су код средњовековних љубавних лиричара станиште Амора, па се љубав и буди и одржава погледом9), затим њен ход, осмех, лепршање њене хаљине или косе и сл. С тим у вези је и могућност етимолошког довођења у везу Лауре са лахором и дахом (l’aura). Бог је човеку удахнуо живот, тј. животодајну душу -Постање, 2,7, па се тако повремено Лаура може видети и као симбол те душе, тј. њене изворне чистоте. С друге стране Лаура је и космичка сила која попут Лукрецијеве Венере господари природом, бистри воду, расцветава поља, смирује ветар (CCCXXV).10

Петрарки је очигледно више стало до своје представе о Лаури; више је опчињен стваралачким и обликовалачким могућностима своје маште, као и идеалом који је у себи пронашао, него њом самом. Он више живи маштом, него вољом и акцијом.11 Код њега нема потребе за стварним делањем. Уз ту пасивност иде карактеристичан култ успомена, тежња да се артикулисањем и сталним обнављањем осећања, утисци и представе стално оживљавају, тако да постану непролазни и да никада не изгубе на интензитету. Фантазија, визија и сан постају главна садржина песама написаних после Лаурине смрти, мада код њега то препуштање машти увек бива праћено и сетним сазнањем о илузорности таквих доживљаја.
Међутим, приказ Лауре у светлости којом је модификује Петраркин дух чини да се она појављује не само као идеализовано биће, помало апстрактно, него јој и даје извесну тајанственост и шарм. Лаурин портрет је динамичан, не зато што се она током времена мења; она остаје до краја неодређена, недокучива, увек другачија иако суштински непроменљива, што је чини адекватним симболом Петраркиног идеала. Уз све то, она тј. слика коју је на основу ње себи створио, Петрарки је нарочито битна као неисцрпан извор инспирације.
Пратећи развој своје љубави, Петрарка у њен приказ уноси и алузије на мит о Аполону и Дафни, тј. митску парадигму или examplum, као што су то чинили грчки и неки римски песници (а уместо примера из Библије или из живота светаца, као што је то био случај у средњовековној књижевности). Овидијеве Метаморфозе су у Канцонијеру присутне на више начина, али нарочито кроз Петраркину реинтерпретацију овога мита. Петрарка обнавља Овидијев приказ љубавног агона, али одбацује његову иронију и безбрижност. Уместо Овидијевог поигравања код Петрарке проналазимо сентименталност и поистовећивање потраге за љубављу и вољеном женом са потрагом за духовном чистотом и откровењем. Антички писци, а нарочито сам Овидије, мотиву љубави су посветили велику пажњу, али платонистичка теорија љубави код њих готово да није ни имала утицаја, нарочито не онаквог какав ће имати у позном средњем веку и у Ренесанси. Колико год је сматрали узвишеном и моћном, они јој никада нису придавали метафизичкли значај, који је у Петраркиној визији очигледно присутан.
Овидија, иначе, нису одбацили ни хришћански средњовековни писци, али су његове приче подвргли строгој егзегези којом су га до крајњости алегоризовали. Ловор (lauro) у који се Дафне преобразила бежећи од Аполона у средњовековној иконографији представљао је симбол девичанства и победе спиритуалног над телесним, Caritas над Cupiditas. Ловор су у антици добијали победници на играма у част Аполонове пророчице Питије. Тада је он представљао јединство песничког и пророчког надахнућа, због профетског статуса који су песници имали. Опет је, дакле, реч о успостављању непосредне везе између човека – песника и божанске сфере, односно о Лаури као аналогној античкој Музи. Као у случају љубави, тј. Амора, тако се ни за Петраркину инспирацију не може јасно рећи да ли је она унутрашња или спољашња сила, јер се од зависности од ситуације доживљава и овако и онако. Уз све то, ловор је и симбол славе, због праксе додељивања ловоровог венца, који је и сам Петрарка добио, па се онда Лаура јавља и као оличење његовог славољубља и тежње за бесмртношћу на земљи – још једне преокупације због које се осећао грешним и недостојним.
Јер ја сам
Као трошна барка
И као похотан океан
(Унгарети)
Петраркин утицај у историји књижевности био је огроман и готово без преседана, тако да се врло брзо и често изрођавао у један беживотан петраркистички манир, и исто тако брзо и често изазивао јаке противне реакције. На први поглед изгледа да је постепено, а са Леопардијем и дефинитивно, његово име међу песницима добило статус мртве и неупотрбљиве величине. Ипак, ако је престао да буде ризница овешталих мотива, шаблонских стилских решења и плачевне сентименталности, Петрарка није изгубио на актуелности. Осећање да је један виши и значајнији свет истовремено и на дохват руке и недостижан, осећање изгубљености у бескрају, вечнога изгнанства, странствовања, опсесија одсутношћу12 и прошлошћу (личном и историјском), све те препознатљиве одреднице Петраркиног песништва јесу, наравно, универзалне појаве, али нарочито интензивно присутне у модерном сензибилитету. Изгубљен у овој неисходној сети, Унгарети, по типу осећајности и преокупацијама Петрарки јако близак, један је од песника који је Петраркино искуство усвојио и учинио својим на креативан и плодан начин, настављајући његову линију поезије и у XX веку.
НАПОМЕНЕ:
1 Цитирано према: Nicholas Mann, Petrarch on the Crossroads, http:/petrarch.petersadlon.com, стр.2.
2 Реч је о топосу peregrinus ubique (Роберт Ернест Курцијус, Европска књижевност и латински средњи век, СКЗ, Београд 1996, стр. 152), наслеђеном из Одисеје и Енеиде, двају дела која је Петрарка веома ценио и из којих је извукао поуку о значају путовања за стицање све нових и нових искустава.
3 Курцијус наводи неколико карактеристичних топоса, нпр. топос природе у панегирицима који сведочи о представи лепоте као о дару природе, locus amoenus – место љубави и ужевања, итд. (Курцијус, Нав. дело, стр. 323)
4 Јакоб Буркхарт, Култура ренесансе у Италији, Просвјета, Загреб, 1997, стр. 278.
5 Данте, Нови живот, Нови Сад 1992. Овај Дантеов стих је парафраза стиха Г. Гвиницелија из канцоне која је за Слатки нови стил имала готово програмски карактер; њоме се љубав поистовећује са племенитошћу и чистотом, а жена којој је та љубав упућена са анђелом. У историји средњовековне поезије може се пратити развојна линија која, и у тематском и у естетском смислу, води од француских трубадура и трувера, преко сицилијанске школе и Слатког новог стила до Дантеовог Новог живота, а затим и до Петраркиног Канцонијера. Петрарка је синтетизовао карактеристичне мотиве и слике ове врсте љубавне поезије и до савршенства довео деценијама изграђивану тенденцију ка формално–стилској виртуозности. С обзиром на дугу и разноврсну традицију ове поезије, није било лако превладати укорењене конвенције, што Петрарки и није увек полазило за руком. Оно што његовој поезији даје нов квалитет изражајности јесте пре свега његов специфичан и нов сензибилитет, његова наметљива субјективност која читав свет вишеструко преображава, тако да и онда када свој унутрашњи и спољашњи свет структуира по обрасцима и гради алегорије, он често успева да им да непосредност и интензитет.
6 Детаљнија анализа ове канцоне дата је у: Бенедето Кроче, Канцона „Quel’ antico mio dolce empio signore” у: Уметност тумачења поезије, прир. Драган Недељковић и Миодраг Радовић, Нолит, Београд, 1979, стр. 49–56.
7 Ервин Панофски, Уметност и значење: иконолошке студије, Нолит, Београд, 1975, стр. 91.
Caritas (amor Dei, amor spiritualis) – духовна љубав која повезује човека са Богом, али и са читавим светом, израз Божије милости. Cupiditas (amor mundi, amor carnalis) – плотска, сензуална љубав, пожуда.
8 Франческо де Сантктис, Критички есеји, Култура, Београд, 1960, стр. 130.
9 Уп. тзв. Cantilenae ocularum – LXXI, LXXII, LXXIII. Иначе, највећи број песама из Канцонијера посвећен је Лауриним очима.
10 Лаура се Петрарки јавља готово искључиво у облицима природе, и за живота и после смрти, нпр. XLI, XLII, XLIII, или CXCII. Један од ретких изузетака је канцона CCCXXV где је дата алегорична представа Лауриног тела као тамнице љубави.
11 Франческо Де Санктис, нав. дело, стр. 151.
12 „Лаура, то је одсутан свет, свет који ваља повратити”. Ђузепе Унгарети, Осећање времена, БИГЗ, стр. 235.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Михајло Пантић, Хуманизам и ренесанса, Обод, Цетиње, 1967.
2. Поетика хуманизма и ренесансе, 1, прир. Михајло Пантић, Просвета, Београд, 1963.
3. Франческо де Сантктис, Критички есеји, Култура, Београд, 1960.
4. Бенедето Кроче, Канцона „Quel’ antico mio dolce empio signore” у: Уметност тумачења поезије, прир. Драган Недељковић и Миодраг Радовић, Нолит, Београд, 1979.
5. Роберт Ернест Курцијус, Европска књижевност и латински средњи век, СКЗ, Београд, 1996.
6. Јакоб Буркхарт, Култура ренесансе у Италији, Просвјета, Загреб, 1997.
7. Еуген Гарен, Култура ренесансе, Нолит, Београд, 1982.
8. Франо Чале, „Петрарка и петраркизам”, у: Франческо Петрарка, Канцонијер, Накладни завод Матице хрватске, Либер, Загреб – Дубровник, 1974.
9. Богдан Суходолски, Модерна филозофија човека, Нолит, Београд, 1972.
10. Ервин Панофски, Уметност и значење: иконолошке студије, Нолит, Београд, 1975.
11. Историја приватног живота књ. 2, Од феудалне Европе до ренесансе, прир. Жорж Диби, Clio, Београд, 2001.