Архиве категорија: Бележница бр. 14

Други круг сатиричног маратона

Милен Миливојевић

(Рајко Мицин, Тамо је далеко, Дом културе Књажевац, 2005)

Три године по објављивању књиге пародија и сатиричних песама Ни по бабу ни по стричевима (у издању борског „Инорога”) борско-српски сатиричар Рајко Мицин објавио је у издању књажевачког Дома културе, крајем 2005. године, још једну књигу сличног садржаја под насловом Тамо је далеко.
Оштро сатирично перо Рајка Мицина бави се прецизним сецирањем друштвених појава последњих година код нас и уочава све битне појединости које подвргава жестокој анализи (не штедећи, при том, ниједну власт, именујући и појединце, а не изоставља ни друштво у целини). Овај врсни сатиричар чини то на уметнички начин достојан пародираних писаца (Лаза Костић, Бранко Радичевић, Ј. Ј. Змај, Ђура Јакшић, Љубивоје Ршумовић, Петар Пајић, Карел Дестовник Кајух). Наравно, Мицин се не подсмева свим песницима (неки од њих су се и сами бавили пародирањем), већ само узима њихова дела као основ за опис нашег актуелног стања којим (дабоме, не само он!) није задовољан. Тако су све успешне пародије духовите, без обзира што је описано стање – жалосно.
Успешно пишући пародије као нове песме о новим темама, Мицин пише и песме у којима користи само наслове или неке друге мотиве чак и познатих прозних и драмских дела Милорада Павића, Виљема Шекспира, Радјарда Киплинга и других писаца, а међу 21 песмом у овој књизи има и сатиричних песама самог аутора (које нису пародије).
И сам наслов књиге Тамо је далеко „прилагођен” је на основу чувене песме „Тамо далеко”, а одговара теми књиге: Србија је далеко, не само од развијених европских земаља, већ и од оне Србије каква би желела да буде. Пет преузетих песама из претходне Мицинове књиге, још увек подједнако акутелне, само потврђује оправданост овог наслова. За писца је то, наравно, добро, али није за Србију.
Говорећи о књизи, почели смо, ево, од наслова, а Мицин, пишући о Србији на овим просторима, почиње такође од почетка, односно од досељавања Срба на ове просторе:
„Иза Висле, иза Одре, иза свести,
иза Дњепра, по повести,
ми на Балкан запуцали;
ejџeнт Молдер, ејџент Скали!”
То су први стихови у песми „Досије КИКС”, којим књига почиње, а кикс нам је у стиховима: „ми несрећно залутали” и „куд смо овде забасали”. Телевизијска серија „Досије ИКС” дала је идеју за духовит и тачан наслов песме која је сажета историја (за, рецимо, неку вечрњу школу) од Висле и Дњепра до данас, док је прецизнија слика данашње Србије дата на арију песника Петра Пајића у песми „Србија” у којој су и ова два стиха:
„Нит’ се оре, нит’ се копа,
Србија све више тропа”.
И, једнога дана, у песми под истоименим насловом – „Једнога дана” – по Љубивоју Ршумовићу, и не само по њему, догодио се прави ршум:
„Доста је било задуживања,
дошло је време раздуживања”.
То је био резултат ленствовања седам готована: шест бивших братских република плус једна, препознатљива, покрајина – која је овако насликана:
„Седми седео уз Хоџе слику
и понављао: Дај репубљику!”
Па, кад је већ реч о републикама, иза ове следи песма „Кјер си, брате”, и то все бо по Карелу Дестовнику Кајуху – на словеначком и, разуме се, латиницом.
Кад је, тако, једна од бивших Југославија почела да умире, Мицин се сетио Бранка Радичевића и његове песме „Кад млидијах умрети”, па је своју истоимену песму овако започео:
„Лисје жути веће по Дедињу,
лисје жути, а жути и влада!
Мене моји и не спомињу –
рејтинг пада!”
Наравно да је јасно о чијем је рејтингу реч, а песма се овако завршава:
„Све нестаде што вам дати справља,
плаћеницима отац вас оставља!”
У средини ове песме су и Вук, и Шешељ, и Шаја, и Мира, и Марко, и Мирко, и Клинтон, и Шифер, и целокупно чланство. И Хаг, свакако, коме је, иначе, посвећена и цела наредна песма, чији је наслов делимично позајмљен од Блеровог земљака Шекспира: „Хагмлет”. И овај наслов је добро смишљен. Алузија на Хамлета овде омогућава помисао и на Хаг и на глагол млети (Хагмлет) што ће рећи: Хаг их меље или, можда, Хаг нас меље.
„Сузише моћни наше хоризонте,
Санта Марија, Карла дел Понте”
Лако се препознаје „арија” најлепше песме Лазе Костића, ако не и српског језика, о љубави – најлепшем осећању, док је у варијанти Мицина (актуелној, нажалост, још увек) променила и тему и осећање.
Од колеге Милорада Павића, прозног писца, наш аутор позајмио је само наслов: „Хазардски речник”. Као и код Шекспировог „Хамлета”, и овде је додато само једно слово и написане две песме: за даме и за господу (баш као и код Павића). Ове су песме различите од других у књизи (а у складу са својим насловом) по томе што свака њихова реченица има само по једну реч (евентуално синтагму). И свака је реченица узвична! А јасне су нам јер их слушамо сваког дана: или у телевизијским преносима (или снимцима) скупштинских заседања, или у телевизијским емисијама са сличним реченицама. И у оба случаја је реч о хазардерима, док је Хазара одавно нестало.
Те две песме су добра припрема за „Песму о џунгли”. Иако не пише по коме је овај наслов, то лако препознамо, а препознали бисмо и о коме је ова песма: „Тарзан цар са ликом Тита”. Препознајемо, наравно, и џунглу, коју Мицин пише великим почетним словом, а песму овако поентира:
„Кад ће Џунгла да востане
ко ће на лијани стићи
нови Тарзан да настане
за ким Чите руку дићи”.
Кад је у песми „Зашто никада нећу да постанем српски вођа” побројао, у доследном осмерцу, поубијане српске вође, Мицин констатује:
„Ја сам нула и ништица,
без имена и без лица,
гулим кору, коске глођем –
нећу да вам будем вођем!”
Нема шта да једе, али хоће да живи! Без обзира што је живот прилично бесперспективан, посебно за младе, како је то описано и под насловом „Младости наше песма”: деградација свих вредности, а родитељи:
„А ћалци, буџовани, јебеш им нану,
одавно траже шестака;
ако икад и напусте кафану –
право ће иза решетака”.
Другим речима, ситуација је прилично мрачна, па се то најбоље илуструје песмом „Вече” по Ђури Јакшићу, између осталог, и следећим стиховима:
„Народ немо ћути, не миче се ничим,
то власт нова старој све више наличи”.
Такво стање, дабоме, даје народу право за окупљање, па се чувена Змајева „Купање” преиначује у „Купење”, јер:
„Морамо се купити, прљавштину стрести,
мада њих је тешко у власти помести”.
Да нам се (ваљда, још увек) братски народ не осети запостављеним, руку под руку (компјутер под пере) са Бранком Радичевићем путује новом песмом „Путник на усранку”:
„Тама долом, тама гором,
под Ловћеном све почива…”
Тамо Мицин и Бранко затичу:
„И Дурмитор још је туна,
све големо, гордо – гл’ај!
Ал’ дуванског нема жбуна,
врлетни је ово крај”.
Ако не успева дуван, успевају – цигарете. И говорници. Речити су то људи. Мицин се у песми „Беседник”, окомио на врлог нам академика. Не именује га, али и њега лако препознамо (нарочито они који имају несрећу да већ имају дуго памћење):
„Све сам могао писат, да јебе оца,
љубавна искуства, драга савета,
и све на вр’ мог оштрог коца –
од Орловић Миће до Дика Кавета”.
Тако је говорио Мицин о њему (уосталом, није га заобишао ни Нинов лауреат Магични Ћира).
На „Бувљој пијаци”, на седам тезги (у седам катрена) побројано је скоро све чиме се редовно снабдевамо на бувљаку, а свака се строфа завршава стихом: „а пошто посланик?” Све је овде (као и у добром делу света) на продају. Ако тргујемо фудбалерима, зашто не бисмо и осталим (и то скупим) играчима, поготову ако им је само до игре и стало! И при свему томе – остајемо чистих руку. Рајко Мицин ни у песми „Чисте руке” не именује главни лик, али га верно и успешно слика:
„Водим народ миц по стопу,
мирим Дражу, комунисте,
можда нећу у Европу –
ал’ ће бити руке чисте!
Свирам мало у свиралу –
Хаг на крају рупе, листе;
нек’ ме држе за будалу –
важно да су руке чисте”.
Народна парола „Све је исто, само њега нема” послужила је Мицину за наслов песме, а понавља се и као рефрен у свих девет катрена, сликајући тако стање у земљи у којој „само круна променила главу”, а крај песме овако звучи:
„Доле тврдо, а горе високо –
а по среди горак живот лема;
отаџбино, ој народе, стоко –
све је исто, само њега нема!”
И, како се ближимо крају књиге, долазимо и до спорта, односно до песме „Олимпијада”. Србија је земља чудне и вечне олимпијаде. У целој једној строфи ове песме аутор набраја подоста спортова, објашњавајући „ко ће како и ко ће кога”:
„претрчати, прескочити, заобићи,
подбацити, пребацити, превеслати,
напунити, закуцати, устрелити, дићи,
испесничити, оборити, пред њега стати”.
Користећи, местимично, као подлогу чувену песму Оскара Давича, Мицин даље каже:
„Србија, међу господом, међу друговима,
међу кокардама и звездама петокраким,
Србије у говнима, у санкцијама, дуговима,
бунама, транзицијама, чудима свакојаким”.
Ова десетострофа песма овако се завршава:
„Ево ме, овде, у твом се скуту грчим;
високо, далеко, циљу – можда чека трон;
упињем, дахћем, преклињем, трчим,
за тебе, за себе, за децу своју – маратон”.
Тај маратон би требало да га доведе у Европу којој се обраћа и посебним писмом (песмом „Писмо Европи”, завршном песмом у књизи) са оваквим крајем:
„Да само остварим санак,
бацићу каму, тетејац,
шајкачу, гуњ и опанак –
да будем Европејац!
За Солану мењам и Језду,
на трампу хоћу сваку –
дајте бар једну звезду
или ми вратите петокраку!”
Неће, дакле, да му маратон буде залудан. А певајући тако о Србији данас, Рајко Мицин трчи тек други круг сопственог сатиричног маратона. Судећи по приликама у земљи оваквих олимпијских дисциплина, овај ће писац имати још мотива за нове књиге и нове кругове. И тај, сатирични, маратон оваквом сатиричару, посве сигурно, неће бити залудан.

Сто година производње бакра у Бору

Оскар Ковач

(Божин Јовановић, Миодраг Ђурђевић: Сто година борског рударства: 1903–2003, Рударско- топионичарски басен Бор, Мегатренд универзитет примењених наука, Београд, 2006)

Развој Борског басена је крупно достигнуће у привредном развоју Србије. У Србији је већ почетком двадесетог века било познато, а ту оцену су прихватили аналитичари привредног развоја Краљевине Југославије и социјалистичке Југославије, да је целу земљу притискала изузетно висока аграрна пренасељеност. Она није могла да се ублажи без покретања процеса индустријализације. Са датом структуром природних извора, а у почетку без икакве индустрије, у раним етапама индустријализације скоро да није могла да се направи грешка. Развој рударства због обојене металургије био је разуман избор у политици привредног развоја.
Као и у другим гранама индустрије, нека од првих предузећа оcновале су иностране фирме. У првим етапама развоја Борског басена француски власници предузећа нашли су своју рачуницу и остваривали значајну добит. Поред ове финансијске исплативости, после Другог светског рата се показало да је Борски басен имао још већу економску исплативост. Чак и да је Бор радио са губитком, чињеница је да је он развој домаће индустрије омогућио основним производима обојене металургије. Ако се обрачуна и економска корист од отварања радних места, квалификованих радника, изградње инфраструктуре, побољшања образовања и здравља људи, допринос Борског басена индустријализацији Србије не може да се прецени.
Управо зато јесте веома важно да се стогодишња историја производње бакра у Бору забележи, да се зна: Србија је могла када је хтела! Сада немо гледа нестанак својих индустрија.
Аутори књиге Миодраг Ђурђевић и др Божин Јовановић прихватили су се изузетно тешког и одговорног посла. Иако учесници историје Борског басена, требало је да објективно, непристрасно изложе ту историју, препуштајући будућим покољењима да донесу оцену. Највећи део информација потиче из добро вођених и сређених извештаја из самог Борског басена. Биће да су они дали прилог историографији у области индустријализације и привредног развоја у Србији.
Темељност с којом су пришли свом задатку одредила је и структуру књиге и начин излагања. Иако писана јасним и чистим језиком, она не прави компромисе да би привукла најширу публику. Све кључне оцене у књизи су изузетно темељно поткрепљене доказима. Они који не воле табеле и графиконе ипак ће увидети да аутори говоре на основу чињеница и доказа.
Књига је велика по обиму и слојевита. Не мора да се чита редом и цела, али ће бити делова на које ће читалац да се врати више пута. Ни структура књиге није рутински сачињена. Прва четири дела излажу, хронолошки развој производње бакра у Бору од раздобља француског власништва до краја првог периода обнове после Другог светског рата. Затим се савремени развој анализира и показује у десет поглавља, по кључним делатностима и пројектима у Борском басену.
Први део описује рад борских рудника под француским власништвом, до краја Првог светског рата. Други део се односи на период између два светска рата (прилог др Смиљане Ђуровић). Трећи део показује колико је нацистичка Немачка била запела да што више бакра извуче из Бора за потребе своје ратне индустрије. Четврти део објашњава аргументе на основу којих је производња бакра у социјалистичкој Југославији с правом имала третман једног од важних праваца развоја. Како у овом, тако и у наредним поглављима, заиста је фасцинантно видети како је народ у једној, другим светксим ратом десеткованој, држави са око 200 долара националног дохотка по становнику, успео да у свега 2-3 деценије подигне основну тешку и прерађивачку индустрију, створи индустријско ратништво, урбане центре, опште образовање и здравствену заштиту. Све се то види на примеру Борског басена који је то обезбедио за добар део Србије.
У десет поглавља петог дела књиге показује се процес диверзификације производње у Борском басену. Тај процес текао је хоризонтално и вертикално. Хоризонтално се индустрија ширила у друге гране (хемија, вештачка ђубрива, пољопривредна опрема, неметали). Вертикално, производња на основу бакра освајала је све више фазе прераде.
Развојна политика у Србији и Југославији је прерађивачки део обојене металургије и са њом повезане електроиндустрије размештала широм земље. Зато је Борски басен у свој такозвани пети правац развоја кренуо касније него што би то било у стандардним тржишним околностима.
Ова књига има још много одлика које би требало истаћи, али за то овде нема довољно простора. Надам се да ће читаоци и стручњаци знати да цене значај велике количине изворне документације (текстуелне и ликовне) којом је она обогаћена и улепшана.
Као и обично у оваквим рецензијама, најмање говоримо о иницијаторима и ауторима овог пројекта. Нема речи којима би се њиховом труду могло одати заслужено признање. Нека им чини задовољство што ће паметни људи из будућих генерација запањено да читају шта је све Србије могла када је хтела.

Први Мајски ликовни салон Удружења ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор“

Слађана Ђурђекановић-Мирић

Новина у изложбеној делатности у Бору

Удружење ликовних уметника „Ване Живадиновић Бор’’ обогатило је борску ликовну сцену новим активностима. Наиме, у Галерији Уметничке колоније „Бакар’’, крајем маја отворен је први Мајски ликовни салон, чији је циљ афирмација рада Удружења и подстицање чланова на креативнији и озбиљнији рад. Мајски ликовни салон се концепцијски разликује од традиционалне октобарске изложбе намером организатора да избегне затварање у локалне оквире, самозадовољство постигнутим и, понекад, сентименталност домаћих чланова жирија. Из тих разлога је одабир радова за ову пролећну ликовну манифестацију поверен једном селектору, који својим ауторитетом, знањем и искуством стоји иза избора који неће правдати концензусом колектива. Ангажовање селектора са стране такође обезбеђује проходност борских ликовних стваралаца према другим центрима и срединама.
Избор радова за прву изложбу са оваквим критеријумима поверен је академском сликару, врсном педагогу, једном од најактивнијих и најпоштованијих чланова ликовног удружења ЗААРТ из Зајечара Бранку Динићу. Његов задатак није био лак, јер је требало навику ликовних стваралаца на изложбе ревијалног карактера преусмерити на размишљање о озбиљном избору и чвршћим критеријумима, које је господин Динић, потписавши се као „колега – сликар’’ образложио у петнаестак тачака дефинишући их и као своја стваралачка и естетска начела. Залажући се за креативност, доживљајно-тактилно, искрено и систематско-поступно тражење дефиниције слике, у други план ставља „извођачко’’, декоративно-примењено, „фото-перфекциоистичко’’ као и сликање по пронађеном обрасцу, уз констатацију обевезе да се кич идентификује.
Иако Удружење броји нешто преко двадесет активних-сталних чланова, радове за ову изложбу, чији је број био неограничен, поднело је петнаесторо аутора. На основу изнетих принципа, од преко педесет, за изложбу је селектор одабрао 16 слика десеторо аутора и један пано карикатура Паје Станковића. Са по три слике заступљени су Снежана Чукић и Ратко Јанковић, Новица Станковић има две, а по једну слику Југослав Балаш, Снежана Благојевић, Иван Бoжиновић, Слађана Ђурђекановић Мирић, Јовица Јакимовски, Драган Тошић и Дејан Станковић. Дизајн пратећег каталога урадио је Новица Станковић.
По обиму релативно мала, изложба може као своју поруку да прихвати и ова начела сликара и селектора Бранка Динића „да појава уметности (и) у малим процентима представља радост и трајну вредност у времену… (а да се) и мала и топла уметничка вибрација са лакоћом лепи за душу.’’ Овакво размишљање поклапа се са оптимизмом организатора да ће код ликовних стваралаца побудити онај позитивни креативни и стваралачки дух, а тиме селекторима наредних салона обезбедити већу могућност избора.
Да подсетимо, на традицоналној октобарској изложби Удружења могу да излажу сви ликовни ствараоци Бора, чији радови прођу избор уметничког савета Удружења и који тим чином постају његови чланови.

Поводом изложбе цртежа и графика Братислава Петровића

Душан Кабић, Данијела Ристић

Музеј рударства и металуртије у Бору, од 7. фебруара до 7. марта 2006. г.

Цртежи и графике нису заоставштина континуитета и систематичности. Пронађени у сликарском атељеу Братислава Петровића, цртежи и графике су пренети и сачувани у Музеју рударства и металургије у Бору. Стваралачки опус од 67 цртежа и графика, сасвим је довољан да упознамо преко цртежа основу, а преко графика вештину духа и покрета, раскошан таленат.
У првој фази, тзв. „младалачкој”, цртеж Б. Петровића је већ самосвојан, аутор је свестан да је то фундамент у даљој надградњи слике. Братислав третира линију на веома лак, вешт и духовит начин; резултат је волумиозност, остварена суптилним распоредом светло-тамних акцената, линија је и даље у служби реалног, структура површина импресивна, јако пријемчива за око.
У другој, „зрелијој” фази, Петровић спознаје свет око себе и кроз себе: дубље, слојевитије, сада су му цртежи и графике уточиште и исходиште, интимограм, потпис душе која је проживела и окусила оно Свето. Цртежи и графике постају сурова ликовна истина; Братислав сада прати само свој веома истанчан нерв, мисаоно већ заокружен. То је већ интиман језик душе који замењује речи. Он анализира већ виђено, изнутра исповеда тајне жудње човека око њега, сâм Ерос. Линија је нешто оштрија и форма постаје експресивна, лице човека и жене је изобличено, покрети су нереални. Братислав је стално у дијалогу између добра и зла, ружног и лепог. Тражи и налази решење у загрљају, игри, дијалогу човека и жене.
Братислав Петровић нам је само у овим „фазама” указао на моћ цртежа и графике, али то, нажалост, није у потпуности искористио за свога кратка живота. Увео нас је у свет своје спознаје о животу и човеку око њега.
У Бору, 25. јануар 2006. г.
Душан Кабић, виши кустос,
дипл. историчар уметности

О изложби и радовима Братислава Петровића

Братислав Браца Петровић је рођен 21. фебруара 1959, а умро је 16. марта 2002. г. у Бору. У Бору је завршио основну школу и први разред гимназије. Средњу школу за примењену уметност завршио је у Нишу 1978. године, а Педагошку академију (одсек ликовног васпитања), у Скопљу. У Сарајеву је, на Академији ликовних уметности у класи проф. Миливоја Унковића, дипломирао 1985. године. Од исте године је и члан УЛУС-а. Радио је у Музеју рударства и металургије у Бору као кустос историјско-уметничке збирке и руководилац Уметничке колоније „Бакар”.
Награде: добитник је дипломе и сребрне значке Универзитета у Сарајеву из Фонда „Хасан Бркић” за постигнуте резултате на студијама (1985) и треће награде на Југословенском бијеналу портрета у Тузли (1988). Братислав Петровић је добио и велики број диплома и захвалница за учешћа у хуманитарним акцијама, као добротвор или спонзор многих активности и послова у области изложбене делатности, дизајна, ликовног уређивања, израде сценографије и других послова из области културе.
Самосталне изложбе – од 1981. до 1998. укупно 19изложби широм Србије.
Колективне изложбе – од до 1999. учествовао на 37изложби широм Србије.
Ликовне колоније – Титова Митровица, Уметничка колонија „Бакар” у Бору, Панчево, Горњи Милановац, Брестовачка бања, Ресавица, Војка, „ТВ-колонија”, Аранђеловац, Голубац, Гамзиградска бања, Рибарска бања, Смедеревска Паланка, „Отворени атељеји” у Музеју рударства и металургије у Бору.
Изведена дела у јавном простору – први мурали у Бору и једна скулптура.
Опремање и илустрација књига и каталога.
Изложба цртежа и графика Братислава Петровића омогућава нам увид у још један део његовог кратког, али плодоносног ликовног стваралаштва.
Цртежи и графике јесу најбољи показатељ тока стваралачке свести и сазревања уметникове идеје. По први пут сусрећемо се са делима која не представљају само скице и белешке, већ непрекидно истраживање проблема ликовног дефинисања, које на крају резултира коначним решењем.
За полазиште својих истраживања, Братислав Петровић ненаметљиво одабира људску фигуру коју у својим каснијим радовима своди на имагинарну, чак симболичку представу. Основно изражајно средство му је линија, производ проистекао из стваралачког, импулсивног реаговања, коју Петровић на својим цртежима и студијама дефинише као границу између светлих и тамних површина.
Још један ликовни медиј обимног стваралачог опуса Братислава Петровића је графика. Финим односом трамног и светлог, аутор гради релативно плитку пластичност првог плана. И овде аутор показује своје мајсторство и техничко владање графичким дисциплинама.
Изложба цртежа и графика допуњује један стваралачки и по много чему истраживачки ток у делу Братислава Петровића.
Данијела Ристић,
дипл. историчар уметности

Испред свога времена

Горан Миленковић

(Јован Стерија Поповић)

На два стољећа од рођења и сто педесет година од пишчеве смрти, можемо без двоумљења закључити да српски 19. вијек није имао много тако великих и драгоцјених личности, као што је био Јован Стерија Поповића (1806–1856). Његова реформаторска мисија готово да се може упоређивати са значајем који су за идентитет српског народа, за српске националне институције, за српску књижевност и културу, имали Доситеј Обрадовић (око 1740–1811), Вук Стефановић Караџић (1787–1864), те владика и господар црногорски, а изнад свега магистрални пјесник Петар Други Петровић Његош (1813–1851). Многостраност и важност књижевних и државних послова којима се бавио и које је урадио за живота, одређују Стерију подједнако као комедиографа и драмског писца, као пјесника и романсијера, као критичара и полемичара, као уредника календара и писца школских уџбеника, као професора природног права на Лицеју у Крагујевцу и Београду, те као начелника Попечитељства просвештенија (Министарства просвете), који је пресудно допринио формирању неких од најзначајнија институција српске националне културе (Театар на Ђумруку и Театар код Јелена, који су касније прерасли у Народно позориште, Народни музеј, Народно читалиште и библиотеку, Друштво српске словесности…), а затим и школског законодавства, захваљујући којем је постављена основа модерном образовном систему тадашње још увијек полузависне Кнежевине Србије.
Може се без претјеривања казати да је много тога у Стеријином животу наговјештавало и предодредило његову посебност. Потврђује то и необично пишчево породично поријекло. Рођен је 1. јануара 1806. године у Вршцу, у браку имућног грчко-цинцарског трговца Стерије Поповића и Јулијане Нешковић, из још угледније и знаменитије српске породице. Потврђује то и само темељито и озбиљно школовање Граматикалну школу учи у Вршцу, гимназију у Сремским Карловцима, Темишвару и Пешти, правне студије на Лицеју у Кежмарку, гдје је и дипломирао у јуну 1830. године. Потврђују то и рани књижевни почеци, јер већ 1825. године има завршена два спјева: Слези Болгарији и Седмостручни цветак борећим се Грцима. А поготово то потврђују разнородна интересовања за различите књижевне родове и поетике већ у почетним годинама писања. Поред наведених спјевова, у ђачком и студентском раздобљу написао је три трагедије Невиност или Светислав и Милева, Милош Обилић, Наод Симеон или Несрећно супружество; два (псеудо)историјска романа Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида, Дејан и Дамјанка или Паденије босанског краљевства, те двије друштвене комедије Помиреније, Лажа и паралажа; уредио је прву књигу забавног календара Винко Лозић.
Одмах по завршетку правних студија и по повратку у родни Вршац средином 1830. године, гдје је постављен за професора латинског језика у гимназији, а потом је од 1835. године радио као адвокат, Стерија је оригиналним комедијама (већ поменута Лажа и паралажа, затим Покодирена тиква, Тврдица или Кир Јања, Зла жена), те дијеловима незавршеног пародичног Романа без романа, стекао велики књижевни углед и позоришну популарност и изван граница родног града, а цјелокупној српској књижевности подарио сасвим нове теме и приступе.
Након те стваралачки драгоцјене деценије коју је провео у Вршцу, Стерија је крајем 1840. године прешао у Србију, пошто је указом постављен за професора Лицеја у Крагујевцу. Може се казати да од тог тренутка поред већ евидентне књижевне мисије, почиње и велика национална и државна мисија Јована Стерије Поповића. Поготово је то уочљиво од средине 1841. године, кад је Лицеј пресељен у Београд, те када нарочито долази до изражаја Стеријина велика наобразба и просвећене идеје, које су паланачкој и неписменој Србији, измученој вишестољетним ропством под Турцима, а затим и тегобним политичким корацима ка пуној независности и ослобађању од вазалног положаја, биле више него неопходне и драгоцјене.
Са потпуном свијешћу о томе шта значи наука и просвећеност за идентитет једног народа, већ у септембру мјесецу 1841. године, Стерија заједно са Атанасијем Николићем и Димитријем Исајловићем, такође професорима Лицеја, подноси предлог да се оснује Србске науке академија. Захваљујући том свеобухватном образложењу средином новембра је већ био потписан књажевски указ о оснивању Друштва српске словесности, из којег ће касније израсти Српско учено друштво (1864), а затим и Српска академија наука (1886), као највећа научна институција српског народа и носилац водећих истраживачких пројеката све до наших дана. Непуних мјесеца дана након тог великог и значајног датума српске науке и културе, Стерија учествује и у оснивању првог српског сталног позоришта под именом Театар на Ђумруку, у којем је средином децембра мјесеца 1841. године изведена Стеријина трагедија Смрт Стефана Дечанског, чиме је званично и отпочео рад ове нове институције националне културе, претече Народног позоришта основаног 1864. године. Колико је Стерија био важна личност за оснивање и рад Театра на Ђумруку у почетним годинама, најбоље потврђује чињеница да је управа овог позоришта 1842. године изрекла „јавну благодарност” Јовану Стерији Поповићу што је бесплатно уступио на приказивање своје комаде: Смрт Стефана Дечанског, Женидба и удадба, Превара за превару, Волшебни магарац, Ајдуци. Након тога, исте 1842. године, на поменутој сцени играни су и други Стеријини комади: трагедија Светислав и Милева, те комедије: Симпатије и Антипатије или Чудновата болест и Лажа и паралажа.
Захваљујући свом преданом професорском раду на Лицеју, огромном књижевном угледу, а затим и дјеловању на простору младе националне науке и културе, увијек скромни и ненаметљиви Стерија је почетком новембра мјесеца 1842. године, упркос молби да га не именују на ту функцију, постављен за начелника у Попечитељству просвештенија. На том новом мјесту, као извршни државни чиновник, Стерија показује изразиту активност. Одмах позива наставнике Лицеја да поднесу предлоге за унапређење наставних програма у свим школама у Србији, предлаже расписивање конкурса за нове уџбенике. Наредне 1843. године, Стерија покреће акцију за изградњу нове зграде Лицеја и гимназије у Београду, предлаже оснивање литографске радионице у саставу Књажевске типографије у Београду, те предлаже наредбу окружним начелницима о заштити споменика културе у Србији. Године 1844. Стерија доноси предлог о оснивању Народног музеја у Београду, сљедеће 1845. године подржава предлог сликара Димитрија Аврамовића о „заведенију живописног училишта” у Београду. Пошто је 1845. године издао наређење инспекторату Књажевске типографије да се чувају комплети страних листова које је примало уредништво Србских новина, већ наредне 1846. године Стерија покреће иницијативу за оснивање Читалишта београдског, претече организованог библиотекарства у Србији, те касније Народне библиотеке.
Уз различите отпоре, Стеријиним залагањем је 1846. године основана Девојачка школа у којој се образовао велики број женске дјеце, узраста од пете до једанаесте године живота. Исте 1846. године успио је да оснује одбор који је под његовим руководством донио први закон о школама у Србији, чиме је постављен темељ модерном грађанском образовању у основним и вишим школама. Стерија се нарочито залагао за педагошко-методичке реформе наставе и умјесто механичког памћења, развијање самосталног расуђивања и моралне свијести ученика. У том смислу, Стерија је сам написао више корисних уџбеника из различитих струка: Мали буквар, Латински буквар, Латинска граматика, Немачка језиковка. Написао је уџбенике за математику и физичку географију, саставио је школски енциклопедијски приручник: Општа знања сваком Србину нужна. Од нарочитог значаја био је Стеријин уџбеник Реторике за гимназију београдску. Интересантно је поменути да је Стерија покретао и неке иницијативе које су биле изван ресора његовог министарства, а најзначајнија је она која се односила на оснивање Фонда сиротињског 1846. године, захваљујући којем је ишчезло просјачење у Београду.
Након што је у својству начелника Попечитељства просвештенија одобрио путујућој дружини Николе Ђурковића из Панчева да може давати позоришне представе у Београду, практично крајем маја 1847. године Београд добија још једно позориште, Театар код Јелена, у којем је као прва представа изведена Стеријина трагедија Милош Обилић. До краја те године, и током 1848. године, на истој сцени, изведено је више реприза Стеријиних дјела, али и сасвим нови комади, као што су трагедије Владислав и Скендербег, сценско-музичке представе Торжество Сербије и Сан Краљевића Марка, комедија Џандрљиви муж или Која је добра жена и слично.
Као савјестан и одговоран човјек, непопустљив у ставовима, а као неко ко је желио да уведе модерне школске методе и критеријуме у образовању и науци, као писац и критичар са одњегованим естетским укусом, Стерија је у Србији брзо стекао и велики број противника и непријатеља. Звучи помало парадоксално да му је највише загорчавао живот извјесни др Милован Спасић, којем је Стерија као начелник Попечитељства просвештенија одобрио државну стипендију за школовање у Берлину. Овај млади и недоучени научник, а видјећемо касније и морално веома проблематична личност, по повратку са школовања, у Србији гладној за образованим људима, одмах добија мјесто професора земљеописанија на Лицеју у Београду. Спасић се окреће против Стерије 1845. године кад није добио позитивну рецензију за проблематични рукопис уџбеника Земљеописанија. Као невјероватан насртљивац, покреће с јед не стране јавни судски спор против Стерије као начелника Попечитељства просвештенија и као рецензента спорног рукописа, а са друге стране, још више, закулисним средствима и невјероватним оговарањима, салонским сплеткарењима са истомишљеницима, покреће читаву харангу не само против Стерије, чија дјела је на све начине желио представити као тобожње плагијате, а рад у министарству и на Лицеју као узурпаторски и самовољан, него и против свих „пречана” или „Шваба”, како су погрдно називали образоване људе који су у Србију дошли из Војводине, те „заузели места правим србијанским синовима”. Стерија је на крају био принуђен да се против ове напасти у људском облику бори и књижевним средствима, тако што је написао сатиричку комедију Судбина једног разума у којој је исмијао „доктора” Спасића и све друге квазинаучнике и недоучене варалице у српским школама, а поготово на београдском Лицеју.
Наведена сатиричка тематика је касније била веома популарна у српској књижевности друге половине 19. и почетка 20. вијека, нарочито у приповијеткама Милована Глишића (Модерна стилистика, Мало о хисторији света, Једна лекција из хисторије Срба, Као бајаги популарна физика), Светолика Ранковића (у ХIХ веку), те у поглављима о школовању из Нушићеве Аутобиографије. У томе је био након Стерије свакако најуспјешнији Радоје Домановић у пародично-сатиричким приповијеткама Гласам за слепце, Озбиљне научне ствари, Хајдук Станко по критичарском рецепту г. Момчила Ианића, у којима је критички објектив усмјерио и према слабој а надобудној књижевној критици, према застарјелим научним методима и слично.
Као и све велике и знамените личности, које су по идејама и дјелима биле испред свога времена, Стерија је нарушеног здравља, потпуно разочаран и несхваћен у ћифтинском и полутурском Београду, који још увијек није имао снаге да крупним корацима стане на модерни пут европских просвећених народа, био принуђен да у марту 1848. године поднесе оставку на службу у Србији и да се врати у родни Вршац, у којем је био свједок Мађарско-српског рата 1848–1849. године у борби за аутономно Српско војводство у оквиру Угарске краљевине. Због тога је у једном периоду, у прољеће 1849. године, поново дошао у Београд, али сад као избјеглица, усљед терора и одмазде маџарских власти. Иако се након поновног повратка у Вршац био оженио у септембру мјесецу 1849. године, удовом Јеленом Манојловић рођеном Димић, Стерија је до краја живота остао усамљен, меланхоличан и болестан, али књижевно активан и пун стваралачких идеја. У тој посљедњој стваралачкој фази написао је између осталог и антологијску комедију Родољупци, која на магистралан начин, као уосталом и све његове друге комедије, говори о нашим покондиреним наравима, паланачким себичностима и самобманама, те лажном родољубљу, а објавио је и једину збирку пјесама Даворје, која представља најзрелији изданак нашег класицистичког пјесништва у 19. вијеку. Стерија је физички умро 9. марта 1856. године, али како је то редовна судбина оних који су били предводници и светионици свога доба, његово дјело је за сто педест година постојања остало живо, популарно и умјетнички вриједно, потврђујући вјечну и непољуљану истину да велика дјела и њихови творци никад не умиру и не одлазе из културе и памћења свога народа.

Како смо правили сајам, добро је и испао

Бранислав Бане Димитријевић

Можда ће једном бити пријатно сетити се ових јада*

Када су ме пријатељи из библиотеке позвали са предлогом да будем у Организационом одбору овогодишњег Сајма књига, био сам страшно поносан. Наравно да хоћу, рекао сам, али можда то и није баш најсрећније решење. Има, наиме, додао сам још, у овом граду и бољих писаца од мене.
Ко те пита какав си писац?, био је одговор. Зовемо те јер треба добро да се потегне.
Мислио сам да се шале.
Жеља свих је била да овогодишњи Сајам буде бољи и већи од претходних, да достигне барем део сјаја и величине које је имао у неким бољим, да не кажем богатијим, временима. Стога су у Савету и Одбору били заступљени и представници Борске радио-телевизије (у даљем тексту БРТ) и Центра за културу (у даљем тексту – ЦК), плус у Савету представник Скупштине Општине (у даљем тексту – СО), а у Одбору један независан члан (у даљем тексту – ја). Задатак БРТ-а је требало да буде потпуно медијско покривање сајамских дешавања, ЦК је требало да буде суорганизатор (да обезбеди бољи и већи простор, озвучење, ради комплементарне програме у оквиру Културног лета и слично), док је СО требало да обезбеди додатне материјалне услове за квалитетна гостовања, повећану набавку књига и друго. Све је звучало перфектно.
На првим састанцима, све се кретало како треба: ЦК је обезбедио простор на корзоу – салу Експрес ресторана у приземљу, која се налази под патронатом Црвеног крста. Исти (Крст) је обећао да ће сала бити чиста и у сваком погледу исправна, да ће куварице спремати кафу и пиће, да ће војници на цивилном служењу обавити све физичке и стражарске послове. БРТ је обећала рекламу на свим својим медијима, уочи и за време Сајма, Сајамску хронику на телевизији, која би свакодневно пратила дешавања. Библиотека је осмислила програм гостовања познатих књижевника и заступљеност издавача – излагача. ЦК је организовао свакодневни (сваковечерњи?) пригодан музички програм у башти испред сале. Представници СО су предвиђени буџет оценили као скроман и обећали паре. Представници привреде (присутни на састанцима духом) су обећали сву помоћ у превозу (камион и двапут аутомобил до Београда и назад, камион по Бору два-три пута) и друго, ама баш све што треба!
И тако више пута, од састанка до састанка и назад. Онда смо, скоро неосетно, почели да улазимо у цајтнот, док је пасторална идила (на шта је организација Сајма личила у почетку) добијала обрисе трилера.
Прво се појавио проблем употребе WC-а у сали. Нема га, а на спрату не желе да нам одобре употребу. Прозаично, зар не, није требало то ни да помињем. Али пробајте ви да издржите дванаест сати на штанду, чак и без пива.
Онда је општина скресала буџет. Не за много, али, коме од књижевника отказати гостовање? Било коме од њих рећи да не може да дође, јер се нема довољно пара (и то баш за њега), било би исто као рећи Џајићу да не може да игра за нашу улицу, јер нас већ има довољно.
Онда су привредници почели да нас зајебавају за камион.
Онда је испало да од страже нема ништа, а поготову не за џ.
Онда је испало да је сала ипак прљава, и да нема ко да је очисти.
Онда је испало да унутра не ради струја (осим на гурку), и да приде нема ни сијалица.
Онда је испало да БРТ има паметнија посла, наравно – изборе, него да се замајава културом.
Онда је лице из ЦК задужено за Сајам отишло на море, и тамо нико више није знао шта смо се договорили, ни ко то треба да обави, ни зашто.
Онда смо од свих, на било који начин умешаних у организацију, остали нас троје – Весна, Ана и ја, двоумећи се да ли да се препустимо стихији живота и хладном пиву (мој предлог), или да одемо на колективни одмор (кад загусти, сви би да збришу), или да ипак покушамо да спасимо шта се спасти може. Једино што нисмо знали како.
Онда су ствари, некако саме од себе, ипак почеле да се покрећу.
Проблем WC-а се решио спонтано: појавио се закупац баште, заједно са клозетима на спрату. Није имао ништа против да и ми повремено сврнемо до тамо.
Онда се један од планираних гостију – књижевника (нажалост, мој омиљени) плачним гласом јавио да никако не може да дође због проблема са зубима, па мора на операцију, па на дуже лечење, па онда… Буџет превазиђен!
Онда смо личним контактима нашли људе, који су могли да нареде тзв. привредницима да испуне оно што су обећали. Или барем део.
За остало (камион и радна снага) нашли смо пријатеље да помогну.
Онда смо решили и ноћног стражара. Додуше, морало је да се плати, али је и то некако решено.
Онда су салу очистили, орибали и украсили радници библиотеке. Нису могли да отрпе срамоту.
Онда смо нашли пријатеље да мало погурају струју и подаре светлост градској култури.
Онда је БРТ…а, да: БРТ се и даље бавила изборима.
Онда су стигли излагачи, и уз уобичајене трзавице (нико није био задовољан положајем и величином свог штанда, и сви су показивали на комшије, којима је стопут боље, али се, несвесни тога, такође буне), Сајам је могао да почне.
И испао је боље него што смо се надали. Број посетилаца је био значајно већи него ранијих година, претпостављам и продаја (о томе тачне податке ипак имају само излагачи). Понуда књига је такође била осетно богатија.
Сви гости са стране су дали све од себе да књижевне вечери буду успешне. Домаће снаге, које су се одазвале позиву упомоћ и попуниле две вечери, нимало нису заостајале.
Чак се и БРТ пробудила, чим се завршило са изборима, и направила одличну емисију за крај.
Недостатак цигулигања испред сале никоме није засметао.
Све у свему, било је добро. Можда не онолико колико смо желели да буде, и свакако уз много веће муке, али ипак добро.
А можда и није могло без муке.
Можда ниједна добра ствар и не може да се обави лако, а и када буде тако, још лакше се и брже и заборави.
Можда су муке и јад оно једино што памтимо, оно једино што вреди запамтити. А ако је тако, ових дана ћемо се сигурно сећати. И једном ћемо се свему слатко смејати.
НАПОМЕНА:
• Велики песник Вергилије, док је припремао римски сајам књига (још онда је знао шта су муке тешке).

Књижевна представљања на 21. Борском сајму књига

Весна Тешовић

Свако сајамско вече било је потпуно другачије књижевно осмишљено. Гости које је библиотека позвала, уз два локална ствараоца били су гаранција да ће се са окупљеним Боранима размењивати не само различити књижевни садржаји, него и разноврсна симпатичка енергија. Довољно за снажне утиске који су за своју последицу имали активно учешће посетилаца у току вечери, и то да се о књизи која је представљена и томе како је представљена прича и распреда дуго по завршетку саме књижевне вечери. Појава која дуго већ није виђена код нас.
Сајам књига који је, ваљда, цео у функцији мисије ширења, снажења и неговања читалачких интересовања наших суграђана, на самом почетку се својим читаоцима обратио представљањем књиге Како читати: о стратегијама читања трагова културе. Издавач књиге је Народна библиотека Србије, а о овом зборнику говорили су приређивач Саша Илић и Сретен Угричић, управник Народне библиотеке Србије и један од аутора објављених текстова. Њихова занимљива прича проширила је визуру читања са књижевног дела, па преко тривијалних жанрова, на актуелне политичке, правне и културне феномене. Окупљени у Народној библиотеци су се већ то прво вече могли подсетити шта се све и како може читати, почев од кратке приче, поезије, путописа, бајке, превода, до Олимпијских игара, устава, новчаница и „medi–rejda”, о чему је говорио Сретен Угричић.
Друге вечери Боранима је представљена књига Између два бела брега: прича краљевог војника коју су потписали браћа Радивоје и Драги Тасић. Ова романсирана мемоарска проза препоручена је за читање својом једноставном, топлом, типично србијанском људском причом о сналажењу појединца и његове породице у вихорном раздобљу прошлога века. Истовремено, плени подсећањем на оне основне животне, моралне постулате, који данас услед општег пада свих вредности све ређе доживљавају своју практичну афирмацију.
Милен Миливојевић је својом новом књигом, тј. њеним представљањем, поново потврдио своју јединствену списатељску природу у нашем граду. Одавно су сви који прате такве програме навикли на стереотип: уредник – критичар хвали (често неумерено), аутор чита (често невешто), публика пасивно слуша (често досађујући се). Вече када је представљена књига Позор иште позориште, још увек се препричава у граду. У инсценираном позоришту судило се овој књижевној појави, суочавани су ставови који су аргументовано указивали на недостатке ове поезије, због којих није ни требало да доживи штампани облик, са онима који су доказивали њене квалитете. Посетиоци, скоро сви поштоваоци онога што Милен већ деценијама ради на књижевном (и не само том) пољу, жучно су стали на страну „одбране”, коментаришући како „инкриминисану” књигу, тако и раније Миленово стваралаштво. Створила се жива, на тренутке острашћена атмосфера, у чијем епицентру није био ни други круг председничких избора у нашем граду, ни управо започето светско првенство у фудбалу, већ, замислите, збирка сонета. А све то без пизме, ниских страсти и суревњивости, тако типичних у овој делатности и на овим просторима.
У четвртак су гости Народне библиотеке Бор били књижевница Светлана Велмар-Јанковић и Гојко Божовић, уредник „Стубова културе”. Представљање романа Востаније претворило се у нешто много више од било ког часа историје коме је присуствовао ико од окупљених Борана. Тумачећи своје дело као плод истраживања историје, публицистике и књижевне грађе о Карађорђу и Првом српском устанку, госпођа Велмар-Јанковић је истакла сопствено настојање да домисли тајанствени, унутарњи свет једне горостасне историјске личности, његове личне драме у тренуцима када чини крупне и судбоносне грешке. Енергија коју је наша књижевница ширила око себе док је објашњавала нашу историјску прошлост али и садашњост учинила је да два сата дружења и разговора са њом прођу у трену.
Добрица Ерић, већ легендарни песник за децу (свих узраста), на најбољи могући начин и у пуном значењу те речи, обележио је последњи дан сајма. Његов боравак на продајном простору значио је много и онима који су књиге куповали и онима који су само разгледали. Добрица је имао и стрпљења и лепе речи за свакога ко му се обратио. У Основној школи „Бранко Радичевић” два сата се дружио и играо са ученицима и њиховим учитељима, а сви они који су увече дошли у библиотеку имали су ванредно задовољство да присуствују скоро двочасовном рециталу чији је једини актер био сам Добрица. Песник љубави, радости и светлости представио се на нешто другачији начин. Почевши са песмама из своје последње књиге Деца са цветом липе у коси, скоро цело вече обојили су стихови опомене и бола, револта и тињајућег беса због свега што је задесило његову „вољену Србијицу”. Задивљујуће је било посматрати како песника тако и публику, коју су чинили представници свих генерација, како једним дахом дишу сједињени лепотом поетске речи али и харизматичним казивањем песника. Избором стихова којима се обратио Боранима, Добрица Ерић је позвао на општи национални препород, како биолошки тако и језички, те се и ово књижевно вече претворило у нешто много више, што ће вероватно утицати да 21. Борски сајам књига буде запамћен.

21. Мајски сајам књига у Народној библиотеци Бор – у речи и слици

Гордана Голубовић, Весна Јовановић, Драган Стојменовић (фотографије)

21. БОРСКИ САЈАМ КЊИГА – 21 ИЗДАВАЧ
Време одржавања: од 5. до 10. јуна 2006. године
Радно време сајма: од 11 до 22 сата
Покровитељ: Општина Бор
Сајам је отворио Сретен Угричић, књижевник и управник Народне библиотеке Србије
Број књижевних вечери: 5 (једно, али вредно, са Добрицом Ерићем – за децу)
Најпосећеније књижевно вече: гостовање Добрице Ерића
Први пут на Борском сајму књига: Магнет, Утопија, Чаробна књига, Академска мисао, Metaphisica Esotheria, Stylos, Змај, Hiros, Јасен
Представљена је и издавачка делатност Народне библиотеке Бор и Народне библиотеке Неготин
Било је изложено око 3000 наслова
Сајамски попуст – од 20 до 50%
Број продатих књига: 1438 (податак добијен од излагача)
Највише књига је продато у петак 9. јуна
Најскупља књига на сајму – Велика тематска енциклопедија на штанду изд. куће Јасен (издавач Mono & Mañana, Београд): 13 800 дин.
Најскупља књига за децу – Велика енциклопедија науке (Змај, Нови Сад): 4 200 дин.
Најјефтиније књиге – од 50 до 100 динара
Најлуксузније опремљена књига – Општа енциклопедија Larousse на штанду изд. куће Imprimé (издавач ЈРЈ, Београд)
Највише књига је продато на штанду Народне књиге и Imprimé а
Највећу пажњу посетилаца привукле су књиге (оне су се и најбоље продавале): Да Винчијев код, Захир, Мост преко вечности, Пилатес тело, Математичке формуле, Милева Ајнштајн, Сплеткарење са сопственом душом… (податак добијен од излагача).

Подељена мишљења

НББ – Већ сте неколико година присутни на Борском сајму књига. Представљате издавача у чијем су програму уџбеници и приручници за децу школског узраста. Како бисте оценили интересовање посетилаца за ову врсту литературе и да ли сте задовољни организацијом сајма и продајом?
Виолета Цветковић, заступник издавачке куће „Школскакњига” (Нови Сад) – Интересовање посетилаца за ову врсту књига је велико и ове године, што је и разумљиво јер је издавачки програм „Школске књиге” оријентисан на уџбенике, приручнике и школску лектиру. Али, и поред заинтересованости, не само појединаца, већ и школа, осетна је ниска куповна моћ наших суграђана.
НББ – Дугогодишњи сте пријатељ Народне библиотеке Бор и излагач на Борском сајму књига. Како оцењујете овогодишњи сајам и интересовање Борана за ову врсту манифестација?
Аца Видић, власник и уредник издавачке куће „Интелекта” из Ваљева– Ако би се процењивао овај традиционални Борски сајам књига, била би то нека јака тројка. Осим неких малих недостатака и ситних мањкавости, сајам има једну уклопљену форму. Можда треба мало више интервенције. Што се интересовања тиче, оно је нешто веће него прошле године, мада мислим да би шира читалачка публика и грађани   требало да обрате мало више пажње на сајам и књиге.
НББ – како оцењујете овај сајам и да ли као просветни радник мислите да су наша деца заинтересована за ову врсту културних дешавања?
Надежда Илић, просветни радник – Сајам књига је релативно добро организован. Има доста излагача, разноврсних садржаја и добар избор књига. Сваки штанд има своје наслове, скоро да нисам приметила да се исти наслови појављују на више штандова. Што се заинтересованости деце за књиге тиче, чини ми се да је мала. Веома мали број деце интересује књига, мало их је који књигу цене и поштују, чувају и уважавају.
НББ – Шта мислиш о овом сајму и шта ти се највише допало?
Милутин Лађевић, 10 година– Мислим да је ово једна културна манифестација која савршено припада Бору. Највише ми се допада што је на овај 21. Борски сајам књига дошло пуно издавача. Има лепих и поучних књига, а цене су приступачне. Има и лепо опремљених књига. Највише ми се допала Историја Срба и друге књиге које се баве нашом историјом. Желео бих да и 22. Борски сајам књига буде овакав, па и бољи.
НББ – Да ли сте задовољни овогодишњом понудом на сајму и да ли сте нашли нешто за своју душу?
Драгица Тасић, пензионер – Јесам, задовољна сам, има пуно нових насло   ва. Наравно, нашла сам и понешто за своју душу.
НББ – бисте оценили овај сајам, мислите ли да међу грађанима има интересовања за ову манифестацију?
Ненад Јовановић, адвокат – У односу на раније године, мислим да је понуда боља, има више актуелних наслова. Дао бих оцену врло добар, јак врло добар.

О времену и читању у земљи Србији

Сретен Угричић

Реч са отварања 21. Борског сајма књига

У земљи Србији само још часовници функционишу одговорно, принципијелно, непристрасно, поуздано, лако и неприметно. Али и они једва одолевају свепрожимајућој ентропији. Систем меље и кородира темељно као поплава термита. Само је питање времена кад ће и часовници поклекнути. Само је питање времена кад ће и последњи у својој врсти коначно изневерити племенити принцип властитог оспорења, који им налаже да непрестано раде и да су тачни. И заиста, за сатове у Србији може се још увек проверити: раде непрестано и тачно. Шта још и ко још у Србији поштује принцип сопственог оспорења? Само је питање времена кад ће и српски часовници почети тек да опонашају праве часовнике, или једноставно дићи руке и казаљке -и стати. До тад, ако сте неутешни и уморни, погледајте на сат, примакните уво механизму, и уверићете се да још има наде, тихе и неприметне, али постојане. Препород почиње са часовницима, са том последњом поузданошћу која нам је преостала. Ово је искрена и озбиљна похвала нашим сатовима, ово није шала.
Читаш, не превише гласно. Певушиш, у ствари, јер пред тобом је нотни запис. У кавезу си са бесном крвожедном звери. Слине капљу са искежених очњака. Животиња мрзи твоју преданост, твоју занесеност, твоју чедност, твој спокој, режи, гребе канџама, прибија се уз решетке. Животиња не разуме шта јој читаш. Из накострешеног крзна на неколико места цури крв, то су ране од стрелица за пикадо које долећу из публике. Ти људи не чују шта читаш. Већина виче и удара ногама о под. Неколицина оних који навијају за тебе чине то ћутећи. Ово је твоја најбоља тачка. Ово није смелост. Ово није страх.
Често понављам да се људи деле на оне који желе да знају и на оне који не желе да знају. Србија предуго није желела да зна. Сетимо се: нико осим нас није био у праву, сви су били против нас. Иако болна, слатка је била та илузија несхваћености и неправедности света и историје према нама, та неумерена неодговорност у којој смо патолошки уживали, у коју смо се патолошки уживели. Сада Србија учи, лекцију коју не разуме, јер после дуготрајне неурачунљивости, лакомислености, залуђености, за разумевање је потребно време. једино време на које још Србија има право – сва друга времена су прокоцкана – јесте време да разумемо, да увиђамо, да се најзад нађемо.
Читати значи разумети. Разумети значи разлучити важно од мање важног и од неважног. Знати шта је важно је најважније, јер обезбеђује утемељеност уверења, извесност и сагласност сваког понаособ и свих заједно, поуздање, даје моћ за смисаоно делање. Србија учи, лекцију коју не разуме, али ипак учи. Србија најзад жели да зна.
Човек је једина врста која чита. Која се труди да разуме.
Будимо људи – учи нас наш Патријарх Павле – иако смо Срби.

Не одазивај се црним птицама

Марко Војводић

Из циклуса„Између невакта и вакта”
1.
Кад се родила ћутало се.
О хљебу се мислило и о обући;
Мислило се о погибији.
Живи су мртвима завидјели;
Што су мртви, а они ни мртви ни живи
Имали су љуљке и колијевке
Хтјели да им се замјене рађају,
А не одмјене,
Чему рађање а земља гори?
Ни крстили је нијесу.
Ко зна ко ће је прекрштавати
Што се не роди какав ками?
Било што друго, само не она
Без начина и севапа
Овдје се рађало по реду,
А умирало без реда и начина.
15.
Живјела је мимо свијета,
Мимо људи и мимо Бога.
Двапут се крстила,
Два рода родовала, двије кућила куће;
Два дома домовала, два пут родила.
Ни на један праг се не би спотакла
Очи јој вазда пуне, а душа празна
Имала је свега осим себе.
•••
Из циклуса „Они су они”
6.
Њима није до образа
Ни до нас ни до гласа
Није им ни до чега осим до себе
Стављали би у се ка’ у бездан
И никад се не би напунили
Њима ничега није доста
Испод ћивота би узели.
Од просјака би отели.
Отели би и испод Циганке дијете
Осилили су па и Богу пријете.
Не би ни црно испод ноктију дали,
А никад нијесу ни имали
Грабуљали су како их свијет памти,
А опет их нека срећа прати
Оће ли им се оће.
7.
Ми знамо који смо и од кога смо.
Зна нам се и девето кољено;
Зна нам се прапоријекло
Кад смо с небе слећели
И овдје долећели.
За нас није требало закона,
Сами смо их направили према образу.
Ми знамо ко смо и од кога смо;
Нама су у потиљак гледали.
9.
Гдје год да смо
Највише нас има у нама;
Изнад нас нема никога.
Немамо никога себи равна,
Равнамо се са овим планинама.
Јачи смо и од кијамета каквога,
Јачи смо и од Бога ако нам се оће,
Боже опрости!
Такви смо ми кад се мало занесемо.
•••
Из циклуса „Нико љепше не лелече”
1.
Благо нама каква имамо гробља
Мимо свијета ка’ све што нам је.
Ограђујемо их великим оградама,
Кујемо кључеве према капијама
Да нам се гробље не шири доста га је
Да га је мало не би му стављали капију.
Ми би га и оковали када би нам се пуштило,
А страх нас је од кључа и времена.
Што нам је најмилије иза браве закључавамо
А кључ кријемо да не знамо ни гдје је.
2.
Упињемо се да нам је гробље што љепше
Какав је народ такво му је гробље.
По гробовима се препознајемо;
Немамо ништа прече од гробове
Немамо ништа важније и светије,
Једино се ми поносимо гробовима
Једино се ми кунемо гробовима и костима.
Ми немамо незнане гробове
Али имамо незнане укопанике.
Једино ми имамо ћеле-кулу
И још једну би направили какви смо.
Да се сви у гробове претворимо
Из њих би опет изникли.
4.
Гробове правимо за живота
Да смо сигурни за укоп.
Мрзава нам је утук праисконски
Најлакше побјеђујемо сами себе;
Ни у чему немамо равних.
Ако нас ко и десегне, ми га надгорњамо
Нама није нико сличан ни вичан
Или га мијењамо или се ми промијенимо.
Лелечемо да нам се смрт даље чује.
Наша је смрт као нечије рађање,
Наш је укоп љепши но нечија свадба.
5.
А кад смо се год дијелили,
Подијелили смо и гробове
На ваше и наше на ове и оне.
На човићке и никоговићке
На знане и незнане
На божје и безбожје
На племенске и гробове самце.
Зато и данас затиремо једни другима гробове
Прекопавамо гробља и ломимо надгробља.
Некима нијесмо дали ни да им се гроб обиљежи
Кад није био на нашој страни.
Што није бирао од кога ће да погине?
А било нас је свакаквих и одасвуд.
Увијек смо се дијелили на ваше и наше
Па нам се ни гробља не мире.
6.
Умро Вукајло Спасојев на светац
Благо њему ка’ да се родио.
Срећна ли човјека срећна ли смрт
Да је бирао љепшега свеца не би изабрао.
Бог му га нанио ка ниједноме
Има што да му се каже.
Док је живио мучио се ка мученик.
Кад је умирао умро је ка срећник.
Љепше је умирао но када се рађао.
Кад се родио крили су га у јасле;
Кад је умро скупио се сав свијет
Лијепе ли жалбе лијепа ли укопа
Благо њему.
•••
Из циклуса„Одбранит те не могу”
Одбранит’ те не могу
Одбранит’ те не могу од троглаве немани,
Нит’ мач тросек, нит’ сабља димискија.
Балчак да ми у крви огрезне
Одбранит те не могу.
Откидају те од мене као Адамово ребро
А немоћ ми из сваке коске вири.
Твоја посрнућа моји су немири
Од душе жедних одбранит те не могу
Закидају ми од наде свјетлоснице.
Завиде ми колико у мени има несна
Колико могу да бдијем и да те очима умијем
А одбранит’ те не могу.
30. августа 97.