Милоје Ђуришић: Храстова ладовина

ИЗ НАШЕГ ГРОБЉА ЕПИТАФИ

Овде почива
Милун М. Јањић
који преко главе
претури
сва три рата
ни зрно га не очеша
погибе од ЈЕЗИКА
својега брата
Радована
године господње
иљаду деветсто четерс и неке

На корак од њега
у истој храстовој ладовини
у камен срасла слова
овде почива
Радован М. Јањић
погибе
године те и те
од РУКЕ својих синова
који му
и овај белег подигоше

То су, заправо, два белега. Један је белег оцеубица, који убијају и који о томе остављају траг – нити се хвале, нити се жале, већ остављају знак понављања и прихватања, озакоњења злочина као дела традиције. Други је белег песника, који то озакоњење нити хвали, нити куди, већ га доводи у питање, довођењем у свест. Погибија од језика је смештена у конкретно време – само је остављено да се учита из које етапе злочина је дело – предратно, ратно или поратно. Било је џелата у свим временима и стално се нешто није смело.

LYRIKA PINUS SILVESTRIS, Прво доба.