simona dvorak o Borskim susretima

Među posetiocima Bora koji su učestvovali u Borskim susretima bila je i mlada kustoskinja češkog porekla simona dvorak, koja je svoje učešće i dešavanja u okviru Borskih susreta dokumentovala na osoben način. U nastavku je njen rad nastao neposredno po odlasku iz Bora.

Mesta pamćenja i zaboravljanja

Kada me je Biljana[1] pozvala da dođem u Bor, da budem svedok Borskih susreta (15–19. 9. 2022) učesnika projekta i platforme Novim putevima u novu budućnost (As you go…roads under your feet, towards the new future), složila sam se i odlučila da nešto o tome napišem, ali bez nametanja određenog okvira. Pokušavam da iskoristim samo tok svojih misli i osećanja, da zađem iza onoga što sam naučila o pisanju iz perspektive istoričarke umetnosti ili umetničke kritičarke, da iznesem drugačiju priču, bez analiziranja. Da razmišljam o susretu mesta sećanja,[2] koja su uvek posebna za datu naciju ili društvenu grupu, ali i takva da za drugu kulturu nose evokativna značenja, kao isprepletano kolektivno pamćenje ispunjeno univerzalnim indeksičnim oznakama, ponekad fluidno, ponekad diskontinuirano, kao tok reke…


„Priče su kolektivni snovi koji pokreću i oblikuju društvo; one na površinu iznose realne strahove, želje, ciljeve i vrednosti koje oblikuju čitave zajednice. U Vijetnamu, kao i u drugim kulturama, na desetine drevnih priča očigledno ima hibridno poreklo (npr. indijsko, čamsko ili kinesko), ali te priče ostaju – kao deo civilizacije, potpuno prilagođene ruralnom životu – verne osećajnosti i mudrosti lokalnog naroda.”[3]

Trin T. Minha (Trinh T. Minh-ha)

Interesuju me pripovedni oblici. Kako se stvarnost meša sa pamćenjem i snovima. Konstruisanje samo-objektivnosti i njen značaj. Istovremeno, i kako demaskirati diskurse kontrole, jezike umetnosti i društvenih nauka koji se koriste u dominantnim saznajnim okvirima.  


S druge strane, iz drugačije tačke gledišta, razmišljam i o tome kako su sredstva industrijske revolucije izmenila odnos prema opažanju (akumulacija kapitala) i intervenciji (ekstrakcija) u pejzažu, kao i našu vezu sa živim i neživim elementima. Kao što su voz, bageri, fotografija ili, kasnije, film, avion ili pokretne stepenice vodili ka ekstrakciji slika, minerala, vremena, tela ili pamćenja, a koji u tim elementarnim odnosima i opažajima igraju ulogu vremena. Deniz Fereira da Silva (Denise Ferreira Da Silva), umetnica i filozofkinja iz Brazila, govori o kontinuiranoj temporalnosti rođenoj iz haosa, koja se opire figuraciji i datiranju. Po njoj, „prošlost“ i „istorija“ samo su različite faze sadašnjosti, njena transmutacija i kosmološka uzajamna povezanost koju ona naziva „duboka implikantnost“ (Deep Implicancy).[4] Ovaj fenomen odgovara našem vremenu jer obuhvata „kretanje ljudi, kretanje oblaka, ideja, zemlje i prelazak materije, na kvantnom nivou, iz jednog stanja u drugo“.

S obzirom na ovu perspektivu, ne želim da ponavljam konstrukciju dominantnog „zapadnog“ sveta, već da iznesem neke nevidljive i neprozirne priče koje nude nagoveštaj dolazećeg.

Da ostavim prostora za zamišljanje – prošlosti i budućnosti – kao liniju koja sledi samu sebe, a čije nastavljanje nije izvesno. Ta neizvesnost zapravo je prostor imaginacije i anticipacije dekolonijalnog, koje me interesuje, iako se stvara u konačnom sadašnjem momentu (u potpunoj sadašnjosti[5]) ne bežeći od nevolje. Želim da idem nasuprot linearnosti, da predložim diskontinuitet, svojevrsnu negaciju proticanja koja prebiva u uznemirujućem momentu – u „neočekivanom“ momentu usred kontinuiteta, koji može da bude u vidu tišine, fiksirane slike ili informacije koja nedostaje – koji otvara nove temporalnosti i nove imaginarije, istovremeno zahtevajući i vreme za posmatranje i posvećivanje pažnje detaljima, bez ritma reči ili slika predela koje promiču kroz prozore voza, skrolovanjem ekrana naših pametnih telefona ili slušanjem neprekidnog govora. Stoga ne koristim sasvim hronološki ili analitički narativ, već se više oslanjam na svoje pamćenje, emocije povezane s mojim boravkom u Boru, u Srbiji, i slobodne asocijacije na boravak u Mitrovici, na Kosovu, pri čemu me orijentiše sećanje koje se kreće napred-nazad. Poređenja radi, koristim i evokativno pamćenje mesta iz kojeg potičem, kao poveznicu između bivše Čehoslovačke i bivše Jugoslavije, označene kao komunistička zemlja, što se otkriva kroz arhitekturu, naročito kroz spomenike i društvene stanove (kao mesta „komunističkog pamćenja“). Evokativno pamćenje jeste način dešifrovanja informacija kao metod pisanja i čitanja uz pomoć univerzalnih indicija (na primer, arhitektura, čitanje društvenih ili političkih sistema i struktura) koje se mogu naći u drugim kulturama i primeniti na višestruke kontekste, uzimajući u obzir subjektivnost svakog čitaoca u univerzalnoj uzajamnoj povezanosti. Govorim iz subjektivne perspektive, ne uzimajući u obzir dalja istraživanja (stoga će neke informacije možda biti netačne, pa se ovaj tekst može smatrati „akademski onesposobljenim“). Jedini dodatni izvori koje sam koristila jesu: publikacija istraživanja As you go… (Novim putevima u novu budućnost), tekst Eyewitness to History (Svedok istorije) Trine T. Minha, knjiga Unpayable Dept (Neotplativi dug) Denize Fereira da Silva, koju sam čitala u tom trenutku, i postakcione (after-action) fotografije susreta koje je snimio Vladimir.[6] Aktere susreta ne nazivam punim imenima, jer ih pamtim u manje zvaničnom kontekstu i želim da tu fluidnost odnosa zadržim i kada o njima govorim. Nemam ni prostora da govorim o svakome od njih ponaosob, jer me ograničavaju broj stranica i rezime koji želim da prenesem. Dodatne informacije o njihovom radu nalaze se u fusnotama, kao i u publikaciji istraživanja As you go…, koju su objavili IK Mus i umetnički muzej Rokband, a koju je priredila Biljana Ćirić. Svi učesnici su tokom tog susreta u Boru imali ključnu ulogu, svako prisustvo bilo je suštinski važno i ako makar jedan saradnik izostane, ova priča biće neka druga.  

Hajde da sada u tom smislu razmislimo o pripovedanjima, o drugačijem načinu stvaranja i pričanja priče – poetičkom i ličnom, na temelju fenomenologije opažanja – o važnosti usmenosti, o jednostavnosti gestova, o istinitosti unutar emocija, o nežnosti.


„Na sličan način, isceljujuća moć suza javlja se kao lajt-motiv u književnosti i medijima širom sveta. Ho Ši Min je imao običaj da pusti koju suzu tokom svojih javnih obraćanja narodu i upravo su ga ti dirljivi govori puni suza urezali tako duboko u srca slušalaca. Kao i Mao, i on je pisao poeziju i bio je veoma svestan transformativne snage pesama, izreka i narodnih priča.”[7]

Trin T. Minha

Na početku

U Srbiju sam prvi put došla 15. septembra 2022, na poziv Biljane, koja je moju ulogu opisala kao ulogu svedokinje situacije susreta u Boru tokom kojeg se okupljaju umetnici i radnici u oblasti umetnosti iz Beograda, Šangaja, Adis Abebe i Astane. Prvo pitanje koje se postavilo u odgovoru na ovaj poziv bilo je šta zapravo znači „svedočiti“; kako mogu da se situiram u osećaj pripadanja, za mene tako udaljenog i istovremeno tako bliskog?

Pre dolaska u Srbiju, započela sam putovanje ka Balkanu već početkom septembra. Od Praga do Stokholma, kroz Prištinu i Prizren, da bih produbila istraživanje pitanja otpora putem umetnosti.[8] Ova tema je za mene postala ne samo pojam, termin koji treba prostudirati, već realnost koju sam mogla da posvedočim i koju ću kasnije preciznije opisati kroz prikaz momenata susretâ u Boru.

Boravak na Kosovu, uz iskustvo prisustva i raseljavanja u Srbiji, postao je veoma važan za sticanje svesti o različitim mehanizmima, različitoj organizaciji vremena i prostora i kretanja po geografskim i političkim teritorijama. Radi boljeg razumevanja, etničke napetosti, politike granica – granice zaista imaju dvosmislene funkcije: „štite“ vas spolja ili vas ne puštaju napolje – upućuju na složenost Balkana, na nasilje upisano u zemlju po kojoj stupate u ovom regionu i na njegovu poziciju u geopolitičkim borbama za moć u prošlosti i sadašnjosti; Mitrovica[9] i tamošnji most na Ibru, nezvanično nazvan „most sukoba“ ili „most Austerlic“. Most preko reke Ibra razdvaja jug od severa, kao simbol izolacije i stvarne barijere između Srbije i Kosova, jer etnički Srbi žive severno od reke, a etnički Albanci – južno. Mitrovica je zapravo podsetnik na neprijateljstvo koje su iznedrile borbe za moć nad telima i zemljom u ratovima na Balkanu tokom 90-ih godina 20. veka,[10] tako da u njoj još uvek nije moguće kretati se slobodno, uz pojačanje sukoba od kada se 2008.[11] Kosovo proglasilo nezavisnim – potez koji Srbija odbija da prizna – što je surova realnost razdeljenog grada, koji nadgledaju međunarodne snage.

„Most sukoba“, Mitrovica, Kosovo. Lična arhiva, fotografija snimljena 11. 9. 2022.

Mitrovica je sedište rudnika olova Trepča[12] – istorija rudarenja počinje pre oko 2.000 godina, u doba Rimljana, dok je tokom Drugog svetskog rata dnevna isporuka iznosila preko 500 tona cinka i olova, pri čemu se ruda izvađena iz rudnikâ isporučivala direktno u Nemačku, za proizvodnju municije, oružja i drugih ratnih potrepština – koji je takoreći „zamrzivač“ koji stanovnike zadržava kao taoce mesta izgubljenog u vremenu i etničkoj anksioznosti. Posetili smo kulturno mesto čija je vlasnica srpska umetnica rođena na Kosovu. Ona je doslovno zaglavljena u svom gradu i diskriminišu je obe strane. Kada želi da se kreće, prvo Kosovo odbija da joj izda vizu jer je Srpkinja, a onda to isto odbija da učini i Srbija, zato što je rođena na Kosovu, za razliku od supruga, koji je rođen u Srbiji i može slobodno da se kreće. Besmislica „politike identiteta“ kojom vam se osporava kretanje vlastitog tela, besmislica pregovaranja nacionalne pripadnosti ili nepripadnosti koje se odvija preko biološkog i teritorijalnog poseda.

Sa „mosta sukoba“ može se videti i memorijal posvećen partizanskoj revoluciji – Spomenik palim rudarima, podignut tokom 70-ih godina 20. veka na Partizanskom brdu u Mitrovici, u apstraktnom stilu suprotstavljenom socijalističkom realizmu – delo Bogdana Bogdanovića, dobro poznatog po spomeničkim projektima posvećenim Drugom svetskom ratu u Jasenovcu i Mostaru. Spomenik palim rudarima čuva sećanje na otpor tlačenju i nasilju, ropstvu u rudnicima, dok je rudnik sada zatvoren zbog razdvajanja sukobljenih geopolitičkih sila.  

„Svetilište Revolucije“ ili „Spomenik palim rudarima“ na Partizanskom brdu u Mitrovici (Mitrovicë ili Kosovska Mitrovica) (nekadašnja Titova Mitrovica, u periodu 1980–1991), Kosovo*; Bogdan Bogdanović, 1973. Izvor:  https://www.spomenikdatabase.org/mitrovica

Grad sam obišla sa lokalnom kulturnom nevladinom organizacijom Arte 19, aktivistima i drugim radnicima u kulturi. Uočila sam da se most može videti i na drugačiji način, kao poveznica imaginacije koju umetnost može da stvori, kao beskrajno povezivanje i nada koju može da pruži – proći, uspostaviti vezu sa… – naročito nakon razgovora sa Norom, koja je istovremeno i kustoskinja i čistačica i administrativna radnica i tako dalje u lokalnom muzeju sa dvoje zaposlenih, uključujući i nju, koji oskudeva u svemu i u kojem su posle deset godina pregovaranja ostale još samo dve izložbene vitrine.

Sve mi je ovo bilo važno za razumevanje potonjeg, s kojim sam se susrela prešavši granicu…

Hodanje u Boru: „Zemlja na kojoj ostajemo izgubljena je”

Danas (15. 9. 2022) sedim u kafiću u Boru i pijem tursku kafu, posle mnogo sati baktanja sa zvaničnim i nezvaničnim prevoznicima, i shvatam da ne mogu da pokazujem svoj češki pasoš, već samo ličnu kartu, što je još jedna administrativna besmislica, koja pokazuje birokratsku kontrolu nad društvenim telima.

Čekam da u Narodnoj biblioteci Bor počne javno otvaranje susreta. Razmišljam o tome kako su ova dva grada – Mitrovica i Bor – povezani, o njihovom duhu stranosti, koji se pojavio odmah po dolasku; bezvremenost, melanholija, sadašnja eksploatacija, a opet, istovremeno, i neka bizarna divota…  ovi rudarski gradovi sa dragocenim blagom u svom jezgru, čuvaju se kao drevna tvrđava, izgledaju kao naučnofantastični prikaz posthumanog sveta ili, pre, kao futuristički filmovi iz poslednje decenije 20. veka. Gradovi sukoba, zamrznutih identiteta, radničkih stanova. S obzirom na to da dolazim iz bivše Čehoslovačke, pomislila sam na ideal Jugoslavije, san o prijatnim godišnjim odmorima, predivnoj prirodi, društvenim odnosima i stvarnosti onog „post“.

Prezentacija rada Nebojše Jamasakija. Fotograf: Vladimir Radivojević

Stranost jeste deo globalne današnjice; u gradiću Boru može se posvedočiti posmatranjem komunističkog prisustva iz sovjetskog doba u arhitekturi društvenih stanova, skulpturama i brutalizmu,  ili suočavanjem sa neoliberalnim i kolonijalnim prisustvom kineske rudarske kompanije Ciđin, koja poseduje pola grada. Od Biljane i Sinknea[13] sam saznala da je Etiopija, kao jedna od nekolonizovanih afričkih država, imala razvijene odnose razmene sa Jugoslavijom/Srbijom. Etiopija je zapravo jedna od najsnažnijih pristalica Srbije u Africi, kada je reč o stavu prema priznavanju Kosova. Zajedno su, sa još 120 zemalja, deo Pokreta nesvrstanih (NAM). U periodu Jugoslavije, Josip Broz Tito je Hajleu Selasiju, caru Etiopije od 1930. do 1974, podario titulu počasnog građanina Beograda. U znak zahvalnosti uspostavljene su bilateralne veze Etiopije i Srbije, dok je Tito u Adis Abebi dobio na poklon vilu, u kojoj je sada sedište srpske ambasade. I danas u Adis Abebi postoji Titova ulica, a u javnom prostoru se nalaze i spomenici Jugoslaviji. Takođe, i dalje ima ljudi koji govore srpski jezik.

Okupljanje učesnika projekta Novim putevima u novu budućnost na Borskim susretima rezultat je dugoročnog istraživačkog projekta započetog 2020, na Biljaninu inicijativu, na osnovu njenih kustoski orijentisanih istraživačkih boravaka u Etiopiji, Srbiji, Sloveniji, Uzbekistanu, Kini, Kazahstanu i rada sa petnaestoro istraživača iz tih zemalja. Biljaninin rečima, ovaj projekat „promišlja inicijativu Pojas i put i kako će ona izmeniti estetike i prakse svakodnevnog života u različitim lokalnim kontekstima”.[14]

Svi koji su mogli fizički da prisustvuju, pozvani su na okupljanje u Narodnoj biblioteci Bor, jednoj od ćelija projekta, koju nam je otkrio rukovodilac bibliotečkog Zavičajnog odeljenja Dragan,[15] povodom objavljivanja publikacije proizašle iz istraživanja,[16] u kojoj su objedinjeni fragmenti korespondencije tokom 2020–2022. i tekstovi koje su napisali pridruženi istraživači. Ovo okupljanje bilo je i prilika da se uživa u fizičkom prisustvu, međusobnom razgovoru i zajedničkom hodanju po Boru, koje je vodila Jelica,[17] arhitektkinja koja je publikaciji doprinela tekstom o svom opsežnom istraživanju u Boru pod nazivom „Ekologija na plimnom talasu direktnih stranih investicija: navigacija deindustrijalizacije i razdruštvljavanja u srpskom rudarskom gradu Boru“ (“Ecology within the hight tide of direct foreign investments: navigating deindustrialization and decommunalization in the Serbian mining city of Bor” (p. 111–133)). Obišli smo, između ostalog, lokalnu pijacu i Katicu Radojković, koja proizvodi i prodaje sir, lokalnu železničku stanicu, selo Krivelj, ulaz u kompaniju Ciđin, rudnike, Institut rudarstva i metalurgije i odlazili na večere koje je Hu Jun[18] pripremao sa Ćuom, kineskim kuvarom koji sprema obroke za kineske radnike u Boru. Prisutni smo bili: Biljana, Robel, Laris (onlajn), Sinkne, Ajgerim, Jelica, dr Viša Tasic, Miloš, Hu, Dragan, Vladimir, Jamasaki i ja. [19]

Dragan Stojmenović pokazuje fondove Zavičajnog odeljenja Narodne biblioteke Bor. Fotograf: Vladimir Radivojevic.

Hu Jun tokom čitanja Priča između zidova umetnice Džesfi Dženg u Narodnoj biblioteci Bor. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Borska pijaca. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Borska pijaca. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Na pijaci, tokom obilaska Katice Radojković, prodavačice sira. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Dan nakon dolaska, javnog predstavljanja i naše prve zajedničke večere, posetili smo rudnik. Par sati smo čekali da dobijemo sve dozvole – bez obzira na to što je sve bilo organizovano nekoliko dana ranije – te smo napokon stigli do veoma zaštićenog ulaza u rudnik, gde nismo mogli slobodno da se krećemo, niti da fotografišemo, što važi od privatizacije koju je Ciđin izvršio 2018, a što mnogo govori o kontroli i svim besmislicama povezanim sa kontrolom, koje se pokazuju u najjednostavnijem gestu (u vezi sa izopačenom  administracijom) jer ništa nije jednostavno, ništa nije lako. Procedure samog ulaska podsećaju na granični prelaz između Kosova i Srbije.

Oglasna tabla na ulazu u rudnik. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Dragan nam je rekao da se deo u kojem se nalazimo nekada zvao „Berlin“. Ovo rudarsko područje bilo je, dakle, i mesto torture. Doba „Berlina” počinje početkom 40-ih godina 20. veka, kada rudnik prestaje da bude francusko kolonijalno vlasništvo (što je bio od početka 20. veka do nemačke okupacije Francuske u Drugom svetskom ratu.

„Kada sam razmišljala o naslovu za ovaj tekst, pomislila sam da bi mogao da glasi ʾDa li Beograd gori?ʾ, upućujući na ʾDa li Pariz gori?ʾ – pitanje koje je Hitler navodno postavio kada je dobio vesti o njegovom padu.”

As you go…, p. 99[20]

Dragan je, inače, napisao knjigu O foto-dokumentaciji Francuskog društva borskih rudnika.) i kada počinje da se koristi i kao logor za ratne zarobljenike, Čehoslovake, Poljake, Italijane, Jevreje…, kada je svaki deo rudnika nazvan po nekom nemačkom gradu. „Berlin“ je bio poznat po najgorim uslovima i po torturi. U krugu rudnika nalazi se i spomenik logorašima, žrtvama fašizma u borskim radnim logorima – što me je opet podsetilo na Mitrovicu – to je spomenik torture usred zone koju kineski sistem za video-nadzor jedva da nadgleda (a koji nismo smeli da fotografišemo). Kao spomenik ljudskom radu i ekstrakciji, on pokazuje da je prošlost jedna od faza sadašnjosti i kako nas prošlost informiše o budućnosti, koja izgleda kao velika rasprodaja srpske zemlje za ekstrakciju i privatizaciju.

„Mogli bismo reći da je ulazak u rudnik ulazak u geološko i kosmološko duboko vreme – u akumulirani mrtav rad kosmičke ekonomije, dostupan samo tehnikama rudarenja koje izvršavaju živi ljudski rad, alati, nauka i mašine.”

As you go…, p. 105[21]

U stvari, ne pamtim mnogo od tog obilaska. Sećam se samo da nisam mogla da dišem na tom mestu, jer bolujem od astme i vrlo sam osetljiva na sredinu, pa mi je bilo teško da se koncentrišem u uslovima koje stvara to prašnjavo i toksično mesto.


Flotacijski bazen, Bor. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Stari površinski kop u Boru, Bor. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Stari površinski kop, Bor. Fotograf: Vladimir Radivojević.

U borskom Institutu rudarstva i metalurgije podsetili su nas šta zapravo znače mineral i njegova ekstrakcija, tj. uzimanje zemljišta koje sadrži metal (mineral) i izvlačenje onog što se u njemu nađe, bakra, na primer. Kao što nas spomenik u rudniku uči o uslovima rada u rudniku i o njegovoj istoriji, rad u rudniku je oblik ropstva. Ropstvo je pak vid ekstrakcije. Postoji veza između ekstrakcije iz zemljišta i iz tela. Oko 5.000 radnika došlo je u Bor iz Kine. Oni su, očito, bolji radnici jer im „pauze i godišnji odmori nisu potrebni“…

Institut rudarstva i metalurgije u Boru. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Institut rudarstva i metalurgije u Boru. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Hodali smo i sa Milošem, članom mesne zajednice Krivelja, koji nam je bio jedan od vodiča po gradu i koji nam je pokazao selo Krivelj, koje polako nestaje. Selo je već bilo izmešteno u skladu sa premeštanjem rudnika, samim tim su, zbog širenja rudnika, premeštene i radničke kuće i kuće drugih seoskih stanovnika, koje su izagnale kompanije u čijem vlasništvu je bio rudnik. Ovo mesto postaje opasno, secirano selo koje je još uvek tu, jer se još uvek može hodati između skeleta kuća, kao svojevrsnih užasavajućih i romantičnih ruina rada.

Miloš Božić, član mesne zajednice Krivelja, tokom obilaska sela. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Krivelj . Fotograf: Vladimir Radivojević.

Krivelj; Sinkne Ešetu, Ajgerim Kapar, Nebojša Jamasaki. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Kuće i radna mesta kineskih radnika sada su u nekim slučajevima opremljeni tzv. toplim krevetom, što znači da dvojica radnika dele krevet tako što jedan spava ujutru, a drugi tokom dana.

U stvari, možemo se zapitati kako je „postkolonizacija“ kao tekući vid prisvajanja zemlje (i naroda), kulture i sredstava za život i dalje svakodnevna realnost za zajednice i manjine. Kako to anticipira mogućnost izvodive i ekološki održive budućnosti za sve pripadnike društva?

Bor je zapravo samo jedan primer „kolonijalnog statusa“ Srbije u ovom smislu, dok bi drugi primer bio rudnik litijuma u Jadru kraj grada Loznice. U članku “Convoitise européenne sur le lithium serbe” („Evropska lakomost na srpski litijum“)[22] u francuskom Le monde diplomatique, autori Saša Dragojlo i Ivica Mladenović opisuju kako ekološka tranzicija može da se pretvori u noćnu moru na primeru evropskog poricanja u vezi sa rudnikom litijuma u Srbiji. Oni citiraju srpskog ekonomistu Nebojšu Katića, nezavisnog konsultanta u Londonu: „Saga o rudniku litijuma mnogo je šira od agende zaštite životne sredine, uticaji na životnu sredinu u ovom slučaju samo jasnije pokazuju besmisao srpskog postsocijalističkog razvojnog modela. Rudnik je još jedna ilustracija ili simbol kolonijalnog statusa Srbije.“ Zatim objašnjavaju kako je Srbija dokazala da može da raskine krug poratnih podela između nacionalista i liberala, što je vodilo ka uništavanju industrije i prirodnih resursa, između ostalog.

Kolektivno žalovanje: isceljenje mesta sećanja

U nedelju uveče smo dnevnu sesiju zatvorili Robelovim[23] participativnim performansom, koji nas je fokusirao na kolektivno žalovanje za ovim mestom. Pridružili su nam se lokalni „stariji“, koji su predložili železničku stanicu kao najprimerenije mesto za žalovanje, govoreći i o tome kako se tradicionalne žalbene navike razlikuju od uobičajenih žalbenih formi u Etiopiji, koje je Robel opisao.

Fotograf: Vladimir Radivojević.

Od početka smo sa Robelom više puta razgovarali o pripadanju, duhu mesta, snazi Bora kao grada sa traumatičnom i kompleksnom istorijom izmeštanja. Robelov multimedijalni vizuelni rad apostrofira duh mestâ i povezan je sa drevnim etiopskim verovanjem u adbar i sa ritualima koji su s tim verovanjem u vezi. Na amharskom jeziku, reč adbar „upućuje na utelovljenost duhova zaštitnika u različitim elementima prirodnih predela, kao što su jezera, planine, stene ili drveće“. Reč je o momentu kolektivne inteligencije i osetljivosti koja se povezuje sa značajem sadašnjeg momenta, misli i utelovljene mentalne koncentracije na mesto koje mora da se očisti od sećanja na nasilje i tlačenje, tako što će se prizvati duhovi iscelitelji tog konkretnog mesta.

Svi su osetili tu duboku potrebu da se to mesto isceli, kao i potrebu za isceljenjem naše lične krhkosti i našeg individualnog mesta sećanja. Robel je sa nama podelio različite telesne gestove karakteristične za Etiopiju, kao što je grejanje grudi, molitva zemljištu, pa i vrištanje u cilju oslobađanja negativne energije. Takođe je iz Adis Abebe doneo „grickalice“ od žitarica, koje je trebalo da zajedno jedemo nakon rituala. Sa starijima iz Bora i drugim Srbima razgovarali smo o tome kako oni žale, pa su nam objasnili značaj sporosti i skrušenosti, koje mogu biti deo kolektivne šetnje i kontemplacije na mestu koje želimo da ožalimo da bismo zajednički zacelili. Potom smo pokrili glave i u tišini odšetali do stare železničke stanice, koja već godinama nije u funkciji. Zgrada je napuštena, puna slomljenog stakla… za lokalno stanovništvo bila je simbol povezanosti sa inostranim, kao i sa srpskim gradovima, što je sada samo tužna uspomena.

Bilo je to veoma snažno iskustvo otelovljavanja i prigrljivanja intenzivnih osećanja poprišta rudarenja. Za mene, to je bilo i žalovanje vezano za (ne)mogućnost kretanja i za granice međa (u svakom smislu), što se može videti i biti jasno definisano ili pak nevidljivo kao, na primer, u ovom gradu, u kojem su ljudi zamrznuti na isti način kao i oni koje sam videla u Mitrovici. Gledam u prugu, slomljene prozore i treperava svetla automobila u prolazu. Ponovo sam pomislila na industrijsku revoluciju i kako je voz izmenio percepciju predela s kraja na kraj. Mislila sam na vreme i prostor.

Fotograf: Vladimir Radivojević.

„Tako sam dugo sedeo.

Da osećam kao da se napravila rupa ne samo na mojim pantalonama

Već i na platnu prostor-vremena na kojem sedim.”

Sinkne Ešetu (O’Tam Pulto), As you go…, p. 73

Ovaj momenat završili smo zajedničkom proslavom, tako što smo otišli na večeru koju je, kao i svake večeri, u kineskom restoranu, za nas organizovao Hu Jun.

Na isti način na koji u slovenskoj tradiciji svetkujemo odlazak bliske osobe.

Za sada, grad ima četiri ili pet kineskih restorana, koji su se pojavili ove godine, a posledica su privatizacije 2018. Biće ih još, uskoro. Pored toga, podižu se farme za uzgoj povrća i drugih sastojaka koji ne mogu da se nađu u Srbiji.

Hrana je bila izvrsna. Takođe smo pili tradicionalnu kinesku rakiju da proslavimo tu poslednju večeru sa Huom. Bila sam srećna, ali i zbunjena i veoma umorna.

Robel mi je rekao da je i on osetio stranost u vezi sa mestima sećanja.

Kineski restoran. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Kineski restoran. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Ka novoj budućnosti?

Borski susret je sastanak različitih ćelija, partnera koji se bave određenim, u odnosu na globalnu ekonomiju marginalnim regionom. Svaki put sam učestvovala u višesatnim sastancima i diskusijama o budućnosti kolaborativnog projekta, o odluci da li da se nastavi zajednički hod.   

„Ovaj projekat je proširio naše emotivne kapacitete, dok se naša izdržljivost svakodnevno stavlja na probu. Ipak, nastavljamo da hodamo zajedno. Istraživanje se tiho nastavlja, uz prepoznavanje značaja zajedništva i stvaranja tokom nametnute razdvojenosti.“

As you go…, p. 97[24]

Poslednji dan mi je maglovit. Mislim da sam počela snažno da osećam stranost i intenzitet tog otelovljenog momenta. Pažljivo sam slušala diskusiju o niti koja povezuje sve ćelije i shvatila kako su sve individualne priče i pripovesti međusobno povezane u geopolitičkom kontekstu ekstrakcije koja u slučaju Balkaša, kako je Ajgerim iznela, vodi prisilnom raseljavanju zajednica; kako to utiče na alternativne ekonomije i na napore malih struktura koje su bliske ne geografski, nego po načinu na koji se na njima vrše udar i ekstrakcija. Takođe sam shvatila da se ovaj istraživački projekat može videti i kao poliperspektivan, zbog pluralizma pogleda kada se razmišlja o tuđoj kulturi ili zemlji, kao projekat koji prevazilazi puke međunacionalne odnose, izgrađujući zajednička dobra, znanja koja se dele, resurse, ali i određeni oblik otpora koji može da obitava u neprozirnosti.

Partneri su navedene teme razmatrali do detalja, naročito pitanje vokabulara, tj. kako iznova promisliti i odučiti reči koje smo navikli da upotrebljavamo u formalnom izražavanju, kao što je reč „starosedelački“, na čiju je neprimerenost, kada je reč o zajednicama u Kazahstanu, između ostalih, ukazala Ajgerim.[25] Promišljanje se okrenulo i ka pitanju arhiviranja, koje mene naročito interesuje, a koje se razmatralo kao transcendentalni pristup koji zaobilazi akademska znanja; kako se na drugačiji poetički[26] način mogu zabeležiti, odnosno podeliti zajednički momenti?

Opet sam razmišljala o neprozirnosti povezanoj sa sporošću, mirnoćom i njenim pregovaranjem sa vidljivim i nevidljivim i sa zvukom kao vibracijom. To me je podsetilo na kompoziciju koju je duo Ocean & Wavz, koji čine Laris[27] i njegov partner Alfi, kreirao za promociju publikacije istraživanja As you go… – zvučno okruženje koje je postalo deo Bora u mom pamćenju.[28] Za mene je to pamćenje odnosa muzike, vremena i vode. Voda kao skulpturalni element – čije izmene u svakom momentu zavise od temperature, vetra i atmosfere – jeste metafora beskrajnog vremenskog procesa. Beskrajni vremenski proces (element koji u svakom trenutku zavisi od temperature i vetra) pokazuje da postoji mnogo toga što se dešava tokom usporenosti ili mirnoće – momenat koji može postojati u muzici, u slici, kao i na mirnoj površini vode – uvek postoji neka unutrašnja aktivnost, uvek neka vibracija, jer zvuk jeste vibracija, vibracija na svim fizičkim i kvantnim nivoima svih vrsta i ljudskih ili neljudskih elemenata. 

Jedan od sastanaka partnerskih ćelija sa Larisom Frožjeom. Fotograf: Vladimir Radivojević.

Ova diskusija me je veoma zainteresovala, ali nisam mogla da prestanem da razmišljam o mineralu kao zemljištu koje sadrži metal koji potom biva izvađen…

Bio je to poslednji dan. Naučila sam da postoje osnove znanja od kojih se treba odučiti, polazeći od razumevanja međuzavisnosti istraživanjem načina održavanja odnosa i njihovog negovanja u savremenoj umetnosti. Iz moje perspektive, na primer, pitanje je kako u ulozi kustosa i, uopšte, radnika u kulturi, zastupati antirasističku ulogu i odgovornost za istinu, prevođenje i prenošenje kultura i kontekstâ. Ta uloga podrazumeva i konfliktni agancement [raspored], „organizaciju nemogućeg”[29] na antihegemonistički način, sve do ontološke organizacije misli, predmeta, reči na način koji daje političku moć ili je oduzima. Nasuprot nasilju subjektivnosti predstavljanja i tumačenja iz perspektive globalnog severa, imperijalističke i kolonijalne istorije; treba istaći transcendentalno znanje i njegov diskontinuirani karakter, kako je Laris naglasio; „ne videti sve isto u isto vreme”. Perspektiva neophodne smene i dekonstrukcije savremene umetnosti dovođenjem u pitanje sistema neoliberalnih vrednosti. Počevši od ustanovljenih infrastruktura koje treba iznova promisliti i stvaranja novih, kao što to upravo sada čini Novim putevima u novu budućnost.

Dakle, kuda ćemo odsad?

Na kraju: još tri susreta u veoma staroj zemlji punoj planina

Svi smo otišli 20. 9. Ja sam odletela za Crnu Goru da svoje misli stavim na papir i da te vrlo posebne trenutke promislim. U Podgoricu sam stigla kasno uveče, a pokupio me je Gordan, Nikolin otac, koji me je odvezao do malog apartmana blizu obale u Sutomoru. Gordan je tokom vožnje uglavnom ćutao, ali kada smo se približili Skadarskom jezeru – najvećem jezeru na Balkanu – počeo je da priča, malo na engleskom, malo na nemačkom. Rekao je da je Crna Gora veoma stara zemlja, puna planina. Onda je nekoliko puta ponovio: „Živimo u teškim vremenima“. Nisam shvatala da li želi da govori o klimatskim promenama, ratu, represiji u Teheranu (nad antivladinim pokretnom koji se pojavio nakon smrti Maše Amini 16. septembra), okretanju sveta ka radikalnoj desnici (Švedska, Italija – nedavni izbori) ili je hteo da kaže da je uvek bilo ovako.

Sledećeg dana sam otišla na praznu plažu da bih nastavila da čitam knjigu Denize Fereira da Silva. Prišao mi je nastavnik engleskog iz Bara: 
Neotplativ dug, zvuči interesantno, o čemu je?“
„O ropstvu i putovanju kroz vreme“, odgovorila sam.
Ostao je sa mnom nekoliko minuta. Ponudio mi je čokoladu i cigarete. Govorio mi je o Sutomoru. Međutim, ja sam želela da nastavim da čitam i da budem sama. Otišao je govoreći: „Drago mi je što smo se upoznali i, molim te, ne zaboravi; nemoj da budeš rob u sopstvenom kraljevstvu“.

Još uvek pokušavam da shvatim šta je time mislio da kaže.

Trećeg dana, i dalje mi je bilo hladnjikavo, oko 16–20 stepeni, uz prohladan vetar, ali sam ipak odlučila da se toga dana okupam u moru. Ivan, spasilac koji me je od prethodnog dana gledao, došao je do mene i pitao me da li mi je potrebna pomoć – mora da je, zbog mog oklevanja, mislio da se bojim da plivam. Objasnila sam mu da mi je samo malo hladno, a on me je ubedio da i dalje može da se pliva, pa čak i da se roni bez ronilačkog karneta. Saznala sam i da je Ivan ribolovac, ali da trenutno riba nema, jer one reaguju na atmosferske uslove. Ledeni vetar ih rastera. Bez obzira na temperaturu vode. A nažalost, letu je kraj, zima je na pomolu. Ivan mora da se vrati na svoj drugi posao, da radi kao fitnes trener, što je dobro, „jer je kretanje dobro za zdravlje“, kaže.

Krenimo, onda, dalje.

PROŠLOST JE, TAKOĐE, I POČETAK BUDUĆNOSTI

Pogled na planine kroz prozor voza, na putu ka aerodromu, 25. 9. 2022, lična arhiva.


[1]  Biljana Ćirić je međuzavisna kustoskinja koja je nedavno kustosirala Paviljon Republike Srbije na 59. Bijenalu u Veneciji 2022, predstavljajući Hod sa vodom – samostalnu izložbu Vladimira Nikolića. Istovremeno, koncipira istraživanje za prvo Trijenale trans-jugoistočne Azije u Gunagdžuu pod nazivom Ponavljanje kao gest u pravcu pomnog („dubokog“) slušanja (2021/2022). Godine 2018. pokrenula je edukativnu platformu Šta bi kustosiranje moglo / trebalo da bue? Bila je nominovana za nagradu za kustose „Nezavisna vizija“ Međunarodnog udruženja nezavisnih kustosa (ICI Independent Vision Curatorial Award) 2012. Razvija dugoročni projekat Novim putevima u novu budućnost (As you go . . . the roads under your feet, towards a new future), kojim se promišlja kineska inicijativa „Pojas i put“, i u okviru kojeg je koncipirala Borske susrete (15–19. 9. 2022) u Narodnoj biblioteci Bor. Pohađa doktorske studije zasnovane na praksi na odseku za kustoske prakse Univerziteta Monaš u Melburnu.

[2] ‘lieux de mémoire (‘memory places’/ ‘sites of memory’/ mesta sećanja / mesta pamćenja) – pojam koji je tokom 90-ih godina 20. veka razradio francuski istoričar Pjer Nora. Nora ta mesta definiše putem njihove složenosti: „Istovremeno i prirodna i veštačka, jednostavna i dvosmislena, konkretna i apstraktna, ona su lieux – mesta, poprišta, razlozi – u tri smisla – materijalnom, simboličkom i funkcionalnom.“ (Pierre Nora, Realms of Memory: Conflicts and divisions, 1996). Mesta sećanja predstavljaju fizička mesta na kojima se u sadašnjosti prošlost pamti i obnavlja u sećanju (spomenici, muzeji, događaji) i koja ističu značaj određenih lokacija za kolektivno pamćenje nacija, kao i društvenih grupa.

[3] Trinh T. Minh-ha: Eyewitness to History I Augenzeugen des Geschichte, ed. Weltenburger e.V. Madelaine Bernstoff(Hanover, Germany: Weltenburger e. V., 2001), 86–129.

[4] Filmski radovi Arjuna Neumana i Denize Fereira da Silva Serpent Rain (2016) and 4 Waters–Deep Implicancy (2018) jesu eksperimenti iz zaplitanja i načini „mišljenja sveta“.

[5] Polazna tačka je „ne bežeći od nevolje“ (staying with  the trouble) Done Haravej. Interesuje me planetarna vizija kao složen teren na kojem ljudska i geološka, bakterijska i meterološka okruženja nikada nisu nezavisne forme i nezavisni fenomeni. To zahteva određeni odnos sa vremenom, odnos kojim se odbacuju hronološke kategorije kao što je „budućnost“ (nasuprot antropocenu) i koji nas poziva da umesto toga budemo potpuno sadašnji.

[6] Vladimir Radivojević je ulični fotograf iz Bora. Strast prema fotografskom istraživanju nasledio je od oca. Od 2005. bavi se analognom i digitalnom fotografijom. Učestvovao je na nekoliko grupnih izložbi.

[7] Trinh T. Minh-ha: Eyewitness to History I Augenzeugen des Geschichte, ed. Weltenburger e.V. Madelaine Bernstoff (Hanover, Germany: Weltenburger e. V., 2001), p. 86–129.

[8] Istraživanje „Bijenalâ otpora“ sa 4. Bijenalom Autostrada na Kosovu i kustoskom laboratorijom pri Konstfaku u Stokholmu, 2022–2023.

[9] Ovo mesto sukoba tokom rata na Kosovu 1999, postalo je ponovo to isto kada je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost 17. 2. 2008.  Delovi grada međusobno su odvojeni na svaki način: pored etničke i verske pripadnosti, i samo funkcionisanje grada je razdvojeno. Na severu se koristi srpski dinar, na jugu – evro. Na severu se govori slovenski srpski jezik i piše se ćirilicom. Na jugu se govori albanski i piše latinicom. Odvojene lokalne samouprave smeštene su na dvema obalama Ibra. Izolaciju zajednica, i pre rata već uveliko izraženu, još su pojačala nasilništva koja čine naoružane grupe obeju zajednica. Tu su i manjine (Romi, Aškali, Goranci i dr.) čija je budućnost neizvesna.

[10] Ključni datumu ratova na Balkanu tokom 1990-ih: https://www.voanews.com/a/timeline-of-balkan-wars/4129662.html (pristupljeno 9. 10. 2022).

[11] Sukob na Kosovu – „Godine 1998. buknuo je rat u južnoj srpskoj pokrajini Kosovo između pobunjenih etničkih Albanaca koji su tražili nezavisnost i srpskih oružanih snaga. Borbe su se okončale 1999, nakon NATO-kampanje bombardovanja, koja je trajala 11 nedelja, a do tada je ubijeno oko 13.000 ljudi, dok su stotine hiljada izbegle iz svojih domova. Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008, što je potez koji Srbija odbija da prizna.” Izvor: https://www.voanews.com/a/timeline-of-balkan-wars/4129662.html (pristupljeno 9. 10. 2022).

[12] „Rudnici Trepča u sadašnjoj Mitrovici (poznata i kao Kosovska Mitrovica) imaju istoriju rudarenja dugu oko 2.000 godina, koja počinje u doba Rimljana. Tokom potonjih vekova, kraljevstva i vlasti koje su se smenjivale na ovoj teritoriji razvijali su i širili rudnike. Nakon Prvog svetskog rata, rudnici su iznova otvoreni, a Kraljevina Jugoslavija ih je prodala britanskoj kompaniji Selection Trust. Rudnici Trepča tako su postali ne samo najvažnija industrija u regionu već i verovatno najveća i najproduktivnija u čitavoj Kraljevini Jugoslaviji. U aprilu 1941, kada su sile Osovine izvršile invaziju na Kraljevinu Jugoslaviju, veoma produktivni rudnici Trepča stavljeni su pod kontrolu Nemačke i nadzor nacističkog političkog vođe Hermana Geringa. Dnevno se iz rudnikâ vadilo preko 500 tona cinka i olova, koje su se isporučivale direktno Nemačkoj, za proizvodnju municije, oružja i drugih ratnih potrepština.” Više informacija na: https://www.spomenikdatabase.org/mitrovica (pristupljeno 8. 10. 2022).

[13] Sinkne Ešetu (Sinkneh Eshetu) (pseudonim: O’Tam Pulto) – pisac i pejzažni arhitekta strastveno zainteresovan za kulturne pejzaže –  dela u kojima se priroda i kultura kombinuju. Svoje romane i priče za decu razvija na osnovu svojih studija i tumačenja kulturnih pejzaža da bi pomogao očuvanju starosedelačkih (indigenih) kultura i prirodnih ekosistema. Prikazuje pozitivan razvoj omladine i razvija osnažujuće medijske proizvode za decu i mlade. Među njegovim fikcionalnim i nefikcionalnim delima, kojih ima 9, jesu i: Catch Your Thunder: Rendezvous With the End (Uhvati svoj grom: randevu s krajem) (2015, Partridge Africa), A Thousand Versions of Love: The Tao of the Dusty Foot Philosopher (Hiljadu verzija ljubavi: put filozofa prašnjavih nogu) (2014, Oland Books), Affordance-Based Conceptual Framework for Landscape Architecture: Dealing With Change in Fixity and Fixity in Change (Konceptualni okvir pejzažne arhitekture zasnovan na priuštivosti: suočavanje sa promenom u fiksnom i sa fiksnim u promeni) (2012, Lap Lambert Academic Publishers). U procesu objavljivanja je i njegovih 12 knjiga za decu iz serijala Frutisiti (Voćkograd) zasnovanog na imaginarnom dečjem svetu Frutisiti, koji je sam kreirao, a u kojem su deca vođe. Osnivač je startapa – društvenog preduzeća „Fruitycity Children’s World“, kojim trenutno upravlja.

[14] Više na: https://wcscd.com/index.php/2022/08/11/bor-encounters/?fbclid=IwAR34WE09RE172BMfEXkbyeyNNbZdd_W87CVLuEOShAaiB_MQF2jz7J1p34g (pristupljeno 8. 10. 2022).

[15] Dragan Stojmenović je diplomirao na odseku za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a u Boru živi i radi od 1974. Od 2000. radi u Narodnoj biblioteci Bor; od 2005. kao bibliotekar Zavičajnog odeljenja. Autor je i rukovodilac projekta Digitalizacija neknjižne građe, kulturne i javne delatnosti Narodne biblioteke Bor, urednik je nekoliko programa, izložbi i serija javnih predavanja, kao i onlajn platforme Digitalni zavičaj (http://digitalnizavicaj.org.rs/). Saradnik je brojnih kulturnih ustanova i NVO i koautor različitih projekata i programa. Godine 2021. objavio je knjigu O foto-dokumentaciji Francuskog društva borskih rudnika.

[16] Publikaciju As you go…, koja pruža dublji uvid u „naš način rada i istraživanja od 2020“, objavljenu u saradnji sa IK Mus i Umetničkim muzejom Rokband, priredila je Biljana Ćirić.

[17] Jelica Jovanović (1983) je arhitektkinja, student doktorskih studija na Tehnološkom univerzitetu u Beču i nezavisna istraživačica. Diplomirala je arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Osnivačica je i članica NVO Grupa arhitekata, s kojom radi na više projekata: letnje škole arhitekture u Baču i Rogljevu (od 2010), (Ne)primereni spomenici (od 2015), Podizanje zavese (2014–2016, izloženo na Bijenalu u Veneciji 2014). Bila je koordinatorka regionalnog projekta Nedovršene modernizacije Udruženja beogradskih arhitekata (2010–2012), a radila je i kao asistentkinja kustosa Muzeja moderne umetnosti u Njujorku (MoMA) za izložbu Ka konkretnoj utopiji: arhitektura u Jugoslaviji (Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948–1980).

[18] Hu Jun je umetnik koji trenutno živi i radi u Šangaju i Beogradu. U svom radu vraća se istorijskim momentima zarad njihovih alternativnih čitanja, što je proces koji doprinosi i umetnikovoj autorefleksiji vezanoj za rodbinske i lične veze. Izabrane samostalne izložbe: Slika prirode (Image of Nature, Prirodnjački muzej u Londonu, 2010); Naši preci (Our Ancestors, Institut Gete u Šangaju, 2012), Pažljivo podići i Bolest pripovedanja (Lift with Care, Narration Sickness, obe u AIKE-u u Šangaju, 2013. i 2016), Još jedna diorama (Another Diorama, Muzej Nacionalnog univerziteta u Singapuru, 2019). Radovi su mu izlagani i u Elektrocentrali umetnosti u Šangaju, Centru Pompidu u Parizu, Kulturnom centru Beograda, Parasajtu u Hongkongu i Muzeju Tajms u Guangdžuu. Učestvovao je i na 4. Trijenalu u Guangdžuu 2012, 11. Bijenalu u Kvangdžuu 2016, 6. Bijenalu u Singapuru 2019. i 10. Trijenalu Azija Pacifik. Suosnivač je umetničkog e-časopisa PDF (2012–2013).

[19] Borske susrete u okviru projekta Novim putevima u novu budućnost koncipirala je Biljana Ćirić, a organizovali su ih Šta bi kustosiranje trebalo / moglo da bude i Narodna biblioteka Bor, uz učešće Robela Temesgena (umetnik, Adis Abeba); Larisa Frožjea (direktor Umetničkog muzeja Rokband u Šangaju); Sinknea Ešetua (pisac, Adis Abeba); Ajgerim Kapar (međuzavisna kustoskinja, Almati); Jelice Jovanović (arhitektkinja, Beograd), u saradnji sa dr Višom Tasićem (inženjer elektronike), Milošem Božićem (član mesne zajednice Krivelja), Katicom Radojković (prodavačica sira), Nemanjom Stefanovićem (student), Huom Junom (umetnik, Beograd/Šangaj/Melburn); Džesfi Dženg (umetnica, Sjamen/Šangaj); Draganom Stojmenovićem (Narodna biblioteka Bor); Nikitom Čoj (glavna kustoskinja Muzeja Tajms u Guangdžuu), simonom dvorak (kustoskinja), Vladimirom Radivojevićem (fotograf) i Nebojšom Jamasakijem (umetnik).

[20] Citat iz onlajn časopisa As you go… koji je izabrala Ajgerim Kapar u okviru vežbe kolektivnog pisanja koju je zadala Fajen d’Evi (Fayen d’Evie).

[21] Citat iz onlajn časopisa As you go… koji je izabrao Dragan Stojmenović u okviru vežbe kolektivnog pisanja koju je zadala Fajen d’Evi.

[22] Saša Dragojlo & Ivica Mladenović « Convoitise européenne sur le lithium serbe », Le monde diplomatique, septembre 2022.

[23] Rođen 1987. u Etiopiji, Robel Temesgen trenutno je na doktorskim studijama umetničke prakse Nacionalne akademije umetnosti u Oslu. Masterirao je na Akademiji savremene umetnosti Univerziteta u Tromseu, u Norveškoj, 2015, dok je slikarstvo diplomirao na odseku lepih umetnosti Škole za umetnost i dizajn Ale Univerziteta u Adis Abebi 2010. Dobio je više stipendija za studijske i rezidencijalne boravke: Program Junge Akademije umetnosti u Berlinu i Program švedskog međunarodnog komiteta za stipendiranje umetnika u oblasti vizuelnih i primenjenih umetnosti IASPIS u Stokholmu, da spomenemo samo neke.

[24] Citat iz onlajn časopisa As you go… koji je izabrao Laris Frožje u okviru vežbe kolektivnog pisanja koju je zadala Fajen d’Evi.

[25] Ajgerim Kapar je nezavisna kustoskinja, kulturna aktivistkinja, osnivačica kreativne komunikativne platforme Artcom. Rođena u Kazahstanu 1987, živi i radi u Astani. Ajgerim kustosira i organizuje izložbe, ulične umetničke intervencije, tribine, predavanja, radionice. Sarađuje sa umetničkim i edukativnim ustanovama i naučnim strukturama. Godine 2015, u saradnji sa umetničkom zajednicom, osnovala je otvorenu platformu “Artcom”. Platforma okuplja kulturne poslenike radi razmene iskustava i otkrivanja kanala za interakciju sa društvom kako bi se savremena umetnost i kultura razvijale i promovisale. Godine 2017. Ajgerim je inicirala neformalnu školu Art Collider – when art meets science (Umetnički sudarač – kada umetnost sretne nauku), u kojoj umetnici i naučnici zajednički vode umetničke studije, drže predavanja i tribine na tekuće teme. Rezultati rada škole predstavljaju se kroz izložbe, publikacije i video-materijal.

[26] Denise Ferreira da Silva, “Black Feminist Poethics – The Quest(ion) of Blackness Towards the End of the World“, 2014.

[27] Laris Frožje (Larys Frogier) – direktor Umetničkog muzeja Rokband (Rockbund Art Museum (RAM)) u Šangaju od 2012. Od 2013 je predsednik žirija za dodelu nagrade HUGO BOSS ASIA ART, a tu nagradu, kao i izložbu i istraživački program, koncipirao je kao platformu koja se neprestano razvija s ciljem da se Azija ispituje kao konstrukcija za istraživanje, a ne kao monolitna oblast fiksiranih identiteta. Godine 2020. priključio je Rokband dugoročnom istraživačkom programu kustoskinje Biljane Ćirić Novim putevima u novu budućnost (As You Go… Roads Under Your Feet, Towards A New Future). Iste godine, Laris i Alfi Čua osnovali su duo Ocean & Wavz, koji stvara u oblasti teksta, zvuka i slike.

[28] Zvučno okruženje za hronologiju Novih puteva 2019–2021. komponovano je s fokusom na teksture i atmosfere, s nekoliko kratkih melodija koje se diskretno izdvajaju. Svrha toga nije ilustrovanje hronologije koju je svaki govornik zabeležio, već stvaranje odjeka, rezonance, ravnoteže, a nekada i stapanja sa drugačijim elementima – odjeka kvaliteta ljudskog glasa kao zvuka, raspoloženja povezanog sa svakim glasom ili sa određenom godinom ili nekim određenim sadržajem kojeg se govornik dotakao. Pre nego pozadina, zvučno okruženje više je kao zvučni hod sa ćelijama Novih puteva… Izvor : https://soundcloud.com/user-138133391/as-you-go-2019-2021-timeline-sound-environment-podcast-2021/recommended (pristupljeno 9. 10. 2022)

[29] Oliver Marchart: The Curatorial Function – Organising the Ex/position. 2007 http://maxryynanen.net/wp-content/uploads/2016/06/Noras-text-for-the-intro.pdf