Народна библиотека Бор од 1996. додељује награду „Књига године борског аутора“. Смисао награде је вредновање локалног књижевног стваралаштва. За награду могу конкурисати „све белетристичке књиге аутора који живе и стварају у борској општини које су објављене у претходној години на српском језику“ (члан 3. Одлуке о установљавању награде).
У шеснаест година дугој историји, ова награда додељена је 14 пута. За 2003. годину награда није додељена јер, по оцени жирија (Драгана Видојковић, Виолета Станковић, Ђурга Јанковић, Радиша Драгићевић, Горан Миленковић) књиге које су тада биле у конкуренцији нису испуниле основни критеријум за награђивање, а то је „афирмација репрезентативног стваралаштва из књижевне радионице борских писаца а уједно и подстрек будућим ствараоцима у тежњи да оставе печат у свету књижевности“. И 2009. године награда није додељена пре свега јер су књижевну продукцију те године чинила само три остварења те је било излишно и организовати рад жирија. Стручно веће библиотеке је закључило да те три публикације треба да буду придодате конкуренцији из 2010. године.
Завичајно одељење доставило је жирију 13 публикација.
1. Милен Миливојевић, Држави није добро, 2009.
2. Петар Алексић, Очев сат, 2009.
3. Владо Бојанић, Стидне ствари, 2007.
4. Саша Чорболоковић, Име и именовање, 2010.
5. Љубиша Лу Божакићи, Влашке песме, 2010.
6. Радојле Радетић, Ко има воље има и начина, 2010.
7. Весна Аруновић, Зашто зато, (2010.)
8. Момчило Милошевић и Живко Аврамовић, Посрћу ветрови црвени, 2009.
9. Александар Стојковић, Не можеш много али можеш мало, 2010.
10. Јован Стојадиновић, Ситно дробљење, 2010.
11. Горан Миленковић, Огледи о самосвести књижевности, 2010.
12. Радиша Драгићевић, Кућа у српској поезији, 2010.
13. Драги Тасић, Жункељи и Гигињери. 2010.
После детаљног разматрања приложених књига и имајући у виду члан 3 Одлуке, жири је одлучио да из разматрања искључи следеће публикације:
– Очев сат јер спада у публицистичко-мемоарску прозу,
– Стидне ствари јер аутор не живи у Бору,
– Име и именовање пошто је студија о језику
– Влашке песме јер нису на српском језику
– Ко има воље има и начина и Кућа у српској поезији јер нису ауторска већ приређена дела
– Зашто зато јер публикација нема ISBN и CIP
– Не можеш много али можеш мало јер аутор не живи у Бору
– Огледи о самосвести књижевности јер није белетристика
У конкуренцији за награду остале су 4 публикације: књиге афоризама Милена Миливојевића Држави није добро и Јована Г. Стојадиновића Ситно дробљење, поема Момчила Милошевића и Живка Аврамовића Посрћу ветрови црвени и роман Драгог Тасића Жункељи и Гигињери.
Жири у саставу Тијана Живковић, Ивана Арсовска, Ана Јанковић, Горан Миленковић и Весна Тешовић (председник жирија) био је готово јединствен у својој оцени, те кад се имају у виду појединачни гласови жирија, дела су освојила:
– Жункељи и Гигињери пет првих места, тј. 15 бодова
– Држави није добро два друга и три трећа места, тј. 7 бодова
– Посрћу ветрови црвени два друга и два трећа места, тј 6 бодова
– Ситно дробљење једно друго место, тј. 2 бода
Једногласном одлуком жирија роман Драгог Тасића Жункељи и Гигињери (Бор, Qwerty, 2010) добија награду „Књига године борског аутора“ за 2010. годину.
На основу образложења у писаној форми сваког члана жирија, састављено је следеће јединствено
САОПШТЕЊЕ
Роман Драгог Тасића о судничарским страстима и напастима само на први поглед јесте резултат адвокатске и судске праксе аутора. У дубљим значењским слојевима овог текста налази се трагикомична парадигма људских неслагања. Сликајући људске ситничавости, грубе сукобе, згрчене судбине житеља села Зриковац и Скученграда, аутор свима шаље тешку и горку опомену о последицама испразне острашћености која у потпуности обесмишљава сваки људски живот.
Прича је локална, просторно смештена у Бор и највеће село борске општине а временски у деведсете године прошлог века. Међутим, у приповедачком ткиву присутни одбљесци живота града и пропадања комбината бакра, инфлације, Аврамовог динара, грађанских забава, готово да не утичу на главни фабулативни ток романа. Главна прича заснована је на анегдотском језгру. То је прича о парници која се у селу Зриковцу води између две традиционално најјаче и најпознатије породице, Жункеља и Гигињера, а чији је предмет наводно сахрањивање претка једне породице у делу гробног поседа друге. Ова прича развијена је у 48 кратких поглавља и дата је, у првом лицу, кроз исповест младог адвокатског приправника што додатно појачава аутентичност и сугестибилност прихватања текста.
Међутим, описани догађаји и доживљаји имају и снажан општи смисао те се текст може читати на више начина: као хроника правничког света, као историја приватног живота, као летопис вероватно било ког а не само малог балканског места, као богата галерија ликова у којој најзначајније место припада родитељима и деци, али и прељубницима, народним мудрацима и врачарама, превејаним адвокатима, судским службеницима и лажним сведоцима, дежурним трачарама… Пред читаоцем се одвија занимљива комедија нарави и карактера у којој су описане негативне особине које човека чине и друштвеним и људским бићем. Колико страст за парничењем и решавањем проблема судским путем постаје не само трајно усмерење једне људске душе већ егзистенцијално обележје читаве средине, говоре речи једног од јунака којима исказује ужаснутост због помирења двеју генерацијама завађених породица: „Без спорова и кривичних суђења Зриковчани би се поразбољевали и умрли пре времена“.
Централна идеја о страсти парничења, која има покретачку егзистенцијалну, етичку и естетичку вредност, наслоњена је на сиву раскош времена, полузатворену егзотичност поднебља и чврсте тачке менталитета. Пред читаоцем је савремена трагедија једног места где људи сами себе урнишу окрећући се против својих суседа, сестара, браће и синова, све у покушају да сачувају себе у једном уређеном хаосу који влада и растрже.
Мотив својеврсног проклетства – да се људи стално међусобно суде, а никад „досуђују“ у Тасићевом роману недвосмислено је разрађен – правда је спора, правда кривуда, скреће навођена лажним сведочанствима, клеветама и другим нискостима, али је достижна и непогрешива. Да ли је у стварности заиста тако, питање је на које читаоци сами треба да одговоре.
Иако у овом роману Драги Тасић пише о становницима села Зриковца и Скученграда, потпуно је јасно коме се обраћа. Просторно и временски близак читаоцу, својствен у идеји, разумљив у значењском смислу и довољно интригантан, овај роман се издваја и као текст који ће на послетку потврдити једну од најпрактичнијих замисли награђивања борских аутора – да пишу о себи и својему, за своје, својим језиком, нешто што ће бити читано и широко подразумевано.
У Бору, 2. априла 2011.
________________________
Весна Тешовић,
председник жирија
Штампај (пдф)