Станиша Милосављевић

Поводом (не)додељивања награде „Књига године борског аутора”

Петочлани стручни жири је ове године, по први пут узалудно, бирао књигу године борског аутора издату у 2003. години. На конференцији за штампу на којој је обнародована одлука жирија, речено је да у сиромашној прошлогодишњој продукцији ниједна од седам књига не заслужује да понесе епитет најбоље. Одмах треба рећи да само социолози могу објаснити присутну тежњу у нашем народу да се по сваку цену сруши традиција и крене испочетка, што нас, видљиво је у сваком трену и сваком погледу, уместо да погура напред, стално враћа назад, те смо стигли ту где јесмо.
Наградити неког значи изабрати од понуђеног, а такав избор је увек субјективан, у духовноој сфери нарочито. У образложењу, ако се жели, онај који бира, указује на делове којима се првонаграђени одликује, издваја од других, али је опет јако присутан субјективан став. Пошто је правилником о раду жирија предвиђена могућност недодељивања прве награде, а само једна се и додељује, апсолутно подржавам право да се у трци не прогласи победник (авај, такмичару!), и то је једино са чиме се у целом прошлогодишњем избору књиге године борског аутора слажем са жиријем.
Неко је, говорећи о књижевним наградама, побројао преко две стотине педесет таквих награда, заступајући тезу да је то озбиљна књижевна продукција, озбиљна по броју људи са пером. Ако се пет година узме као период за рад на иоле озбиљнијем рукопису, а сваки пети добије награду, онда се, по овој произвољној рачуници, долази до цифре од неколико хиљада књижевника у нашој малој земљи. И сви они очекују, надају се, верују да је посао којим се баве (у огромном проценту непрофесионално), најбоље што знају да раде, те, разуме се, теже наградама. Стваралац који тврди да је незаинтересован за награде лаже и себе и породицу и пријатеље и културну јавност. Многи јавно говоре да су незаинтересовани за награде, а добровољно учествују на књижевним конкурсима!
Оно што у образложењу жирија боде очи је »уочљива осредњост« присутна међу седморо аутора, чији су наслови разматрани. Оваквом оценом жири је, апсолутно непотребно, без тога да је ико то од њега тражио, ушао у тумачење и оцењивање књижевне продукције за дужи период за шта, треба подсетити, нема мандат. Чак и ако је та оцена тачна, осредњост је присутна не само у борском књижевном поднебљу, него и шире. Без обзира колико све врцало од домаћих лауреата, добитника међународних књижевних признања нема много (сем ако и овде није присутна некаква међународна завера!). Уочљива осредњост је била присутна и пре овог избора, а појединац који повремено искочи из осредњости само доказује наше стање у материјалном и духовном погледу. Свако ко тврди да се боље пише на гладан стомак – лаже, или никада није писао крај празног фрижидера.
Један од разлога да се награда не додели је изведена могућност да неко (читај: књижевни ауторитет) узме у руке такву награђену књигу и упита се, полазећи од тога да је награђена књига лоша, какве ли су остале ако је ово најбоља?
Питање је на месту, али се може преформулисати у исто тако могуће узимање у руке књиге која није награђена (било је и богатијих годишњих продукција) истог књижевног ауторитета уз питање: каква ли је тек првонаграђена? Не треба превише лупати главу о томе шта би било кад би било, јер књижевни ауторитети имају преча посла него да листају објављене књиге непознатих аутора, док ће им, са задовољством, уз одговарајућу накнаду, радо погледати рукопис и сочинити повољну критику.
То што повремено нису додељене наше најзначајније књижевне награде не сме бити изговор за одлуку борског жирија. Ван сваке сумње да „Нинова награда”, на пример, није додељена зарад сиромашне продукције; биће да се кланови нису договорили и посегло се за соломонским решењем да избор успе, а победника нема. Код оваквог избора, ако је више аутора у истој равни квалитета, ма како нереално то звучало, одлучује реноме писца, име издавача, рејтинг рецензента, род, врста, технички изглед и, на крају, формат и маса књиге. Током овогодишње доделе једне од наших најзначајнијих књижевних награда, члан жирија је методом елиминације све разматране књиге опаучио, хвалећи обазриво само награђену. Преостало је да ОН И САМО ОН може написати такву или бољу књигу, заборављајући да се памте лауреати, а не жири који, у ствари, представља читалаштво.
Знајући квалитет борских стваралаца, чланови жирија су, то им посебно замерам, и пре пристајања на избор (учешће је добровољно, волонтерско, а жири чине радници библиотеке, професори књижевности и један из плејаде књижевних стваралаца у Бору) имали увид у прошлогодишњу продукцију, те су могли одбити да учествују у раду, тако да организатору пруже прилику да евентуално нешто измени у Правилнику за избор. Овако, до конференције за новинаре све је било обавијено велом тајне иако је одлука у неку руку била позната крајем године док жири још није био ни оформљен. Пресуда је, дакле, донета пре почетка истражног поступка, само су тражени аргументи да се то потврди.
У сваком избору је могућа грешка, само што у случају неизбора та грешка не може бити ничим оправдана, јер аутори који су издали своје књиге те 2003. године као да нису ни постојали (сем у уочљивој осредњости!).
О неком »преваспитавању« књижевних стваралаца да, поучени одлуком жирија, не пишу лоше књиге, нема ни говора, а то ће се видети у наредном периоду. Ако су, како жири каже, све објављене књиге осредњег квалитета, претпоставимо могућност да је једна од њих својим квалитетом одскочила. У том случају, наравно, будући да се одређеним системом вреднују три књиге, па она са највећим бројем поена буде и најбоља, жири би морао да вреднује и преостале, ненаграђене, ове од којих се сада у неку руку згражава. Значи да се и међу овима онаквим-какве-јесу може направити избор. По мени, жири је могао, ако већ није успео да ескивира своје учешће, елегантно из свега овога да се извуче, прогласивши за књигу године постхумно издату књигу борског аутора. Не због тога што такав аутор, нажалост, не може написати ни бољу ни гору књигу (књигу је припремао, а није доживео њено штампање), већ што та књига има одређени квалитет, а по мом скромном мишљењу, не заостаје за свим или бар већином награђених, но моје мишљење је у овом тренутку некомпетентно и залази у оквир рада жирија.
Можда је избор књиге године борског аутора, једине књижевне награде Бора, лоше замишљен, али до измене правила не долази док утакмица траје, ту нема дилеме. Тако се на најбољи начин уче гледаоци да једнога дана и сами буду у улози такмичара или судија. Тако се поштује традиција, а млади нараштаји уче и припремају да својим учешћем учине такмичење богатијим. Рушењем традиције, пак, доказујемо да је лако вратити се на почетак, заборављајући да је одатле тешко поново кренути.

Штампај (пдф)