Читалишта и Читаоница карановачка

Наташа Малешевић

Крајем четрдесетих година 19. века, на тлу Србије се јављају прва читалишта „поради читања новина и међусобног сообраштенија”.
Настанак читалишта у Србији је везан за српски грађански препород (1848–1878) и заједно са њим пролазиће кроз политичке, економске и културне промене. Читалишта оснива млада грађанска класа, добровољно удружени грађани, трговци, свештеници, чиновници, учитељи који на тај начин истичу питање свог просветног и културног напретка.
Читалишта представљају нов облик јавних друштвених институција намењених коришћењу књиге, образовању и културном уздизању чланова. Никада нису била државне институције нити су добијала материјалну помоћ за свој рад. Финансирала су се улогом чланова и на тај начин набављала новине, часописе, књиге.
Члан читалишта могао је, према правилима, бити „сваки Србин свештеног, војног или грађанског реда…, сваки грађанин и грађанка српска ма које вере била…, само ако има 18 година, сваки поштеног имена човек, који плати одређен улог, сваки неприкорног владања Србин, Хрват и уопште Словен, као и сваки несловен, коме лежи на срцу напредак нашег народа…, сваки човек без разлике пола, занимања, националности и положаја…”1
Правила читалишта су одобравале одговарајуће власти Монархије и то: Министарство просвете и Министарство унутрашњих дела. Одобрена правила су представљала пуноважан правни акт о оснивању јавне установе и њима су регулисана сва питања организације, финансирања, рада и управљања читалиштем. Управу читалишта је чинило 5, 7 или више чланова (часника), од којих је именован председник, потпредседник, секретар, благајник и библиотекар (хранилац, књижничар). Бити у управи, представљало је изузетну почаст за сваког члана читалишта.
Читалишта постају стецишта грађанског сталежа, поготово у условима слабо развијене књижарске мреже, малог броја библиотека и врло мало писмених људи. У њима се чита, али се и слуша читање. Организује се описмењавање, учење страних језика, организују се курсеви за занатлије и трговце (лако рачунање), оснивају се позоришне дружине. Читалишта су била иницијатор за сакупљање народног блага, увођење реформи, за слободу штампе, за окупљање напредних снага око идеје за ослобађање српског народа. Језгро око кога се окупљало читалиште, била је писана реч и књига. Отуда и настојање да се библиотеке читалишта уреде на одговарајући начин, почев од принципа набавке, инвентарисања, смештаја, чувања, коришћења библиотечке грађе.
Са формирањем првих читалишта, започиње и процес формирања српског библиотекарства.
„У срезу Карановачком, наиме у вароши Карановцу, Читаоница постоји од 1868. године.”2 Тај податак је наведен у извештају управитеља Читаонице карановачке од 6. маја 1875. године и у супротности је са податком који се налази у молби начелника округа чачанског И. Коцића од 1. маја 1873. године министру просвете: „Грађанство вароши Карановца установило је варошку читаоницу још 1869. године, па како до сада никаквих правила није имало, то је сада такова сачинило”.3 Тачан датум оснивања читаонице не може се утврдити, што се види и из извештаја председника Општинског суда карановачког Ј. Сарића упућеном начелнику среза карановачког Јови Чешмановићу од 9. јануара 1881. године: „Читаоница које је године, као први пут отворена, Суд није могао сазнати, но само то, да је постојала пре доласка његовог височанства књаза Милана…”4
Утврђен је једино датум одобрења правила.
Правила Друштва Читаонице карановачке одобрена су 30. маја 1873. године, што се може видети из акта министра унутрашњих дела Начелству округа чачанског: „Господин Министар просвете и црквених дела послао је министру унутрашњих дела, као надлежном на преглед и одобрење Правила Друштва Читаонице карановачке. Пошто је министар унутрашњих дела прочитао ова правила, нашао је да нема ништа против истих приметити, па зато их одобрава”.5
Према сачуваним подацима, читаоница је 1874. године имала 50 чланова који су плаћали 40 гроша улога годишње. Средствима чланова организован је рад и издржавање читаонице, а такође је извршена претплата за 8 домаћих листова: Српске новине, Видовдан, Будућност, Домишљан, Рад, Тежак, Глас јавности, Застава. Приходи за 1874. годину износили су 3 546 гроша и то: од две беседе и једног села 1 246 гроша, интереса на капитал 300 и од улога 2 000 гроша. Расходи за исту годину износили су 3 366 гроша и то: кирија за читаоницу 720, позивне признанице 187, новине 731, дрва, осветљење и остало 288 гроша.
Читаоница је организовала посела, вечерње забаве, беседе, што се види и из чланка објављеног у Србији од 4. маја 1874. године: „У мом допису који је штампан у 15. броју овог листа, поменуо сам како је Управа овд. читаонице спремала беседу и како ће Певачка дружина и црквено певање отпочети да учи. Што сам поменуо, то је и извршено на радост и потпуно задовољство свију овд. свесних грађана. Беседник на беседи, млад и темељан у науци, својим лепим, чистим и јасним говором разбудио је у оваквом случају чисту напредну сувремену мисао о општем унапређењу нашем; а што је учинио беседник, то су певачи а и млађани декламатори учинили, све је извршено на потпуно задовољство свију, јер се у свему огледа прави сувремени напредак… Ових дана отпочела је Певачка дружина и црквено певање да учи, а поред овога спремаће се и за беседу, која је на Цвети намењена.”6 Таква једна беседа са игранком је одржана и 2. фебруара 1875. године у гостионици Милоша Петровића, што показује да читаоница није имала своје сталне просторије.
Услед српско-турских ратова (1876–1878) читаоница престаје да ради.
Град Карановац 1880. године, са око 2 500 становника, остаје без читаонице која, сем неколико столица, столова и огледала, није имала никаквих других непокретности, чак ни књига.
Општинска управа тежи да обнови рад читаонице и 1. јануара 1881. године отвара Општинску читаоницу, у општинском школском здању, која поседује 12 домаћих листова. То су: Српске новине, Исток, Видело, Нови век, Самоуправа, Побратимство, Стармали, Српска зора, Марица, Глас Црногорца, Сељак, Застава, те нешто бугарских и немачких наслова.
Читаоница, у периоду од 1881. до 1909. године, постепено попуњава свој књижни фонд и он у време отварања Ниже гимназије у Краљеву 1909. године има око 3 000 књига.
Ратови поново прекидају рад читаонице. Најпре балкански ратови, а потом и Први светски рат. Зграда у којој се налазила читаоница претворена је у касарну, а књиге су уништене.
Крај Првог светског рата уједно је означио и крај читаонице у Карановцу, која се више није обнављала.
Библиографија:
1. Век и по српских читалишта : каталог изложбе, Народна библиотека Србије, Београд 1986. г, стр. 6.
2. Б. Перуничић, Чачак и Горњи Милановац 1866–1915, 2. књига, ИАЧ, Чачак 1969. г, стр. 212.
3. Г. Ковијанић, Трагом читалишта у Србији, Народна књига, Београд 1986. г, стр. 259.
4. Г. Ковијанић, Нав. дело, стр. 260.
5. Исто, стр. 262.
6. Исто, стр. 262.