Стеван Молнар
Споменик као скулпторско дело само по себи поседује уметничке вредности у зависности од талента, тренутног надахнућа и способности уметника који га је створио.
Друго, можда значајнија вредност је коме је споменик подигнут и шта је повод, односно због чега се некоме подиже монумент трајне вредности. Знамо да су током историје споменици подизани и људима иза којих су остала недела. Нерон, Калигула, Висарионович Xугашвили, на пример.
Миклош Радноти је класик мађарске поезије. Спада у четири најзначајнија песничка имена са Петефијем, Адијем и Арањ Јаношем. Он је био учени песник. Доктор филозофије, полиглота, ерудита, интелектуалац високих домета. За време свог кратког живота написао је пет збирки песама: Пагански поздрав (1930), Песме нових пастира (1931), Млад месец (1933), Само ходај, на смрт осуђени (1835) и Стрмом стазом (1938). Написао је и један прозни текст, лирски дневник Месец близанаца (1939). Међутим, у његовим целокупним делима (у издању Сзéпиродалом из 1974) налазимо много до тада необјављених песама, преводе Хорација, ла Фонтена, Гетеа, Шелија, Китса, Фод дер Фогелвајдера, Хелдерлина, Меркса, Франсиса Жамса, Аполинера, Коктоа и Елијара итд. И још шест песама, као преводе извесног Итона Дара, за које се лако открива да су то песникова ауторска дела потписана псеудонимом.
Сви значајнији аналитичари слажу се да је Раднотијево песништво континуирани успон до оних “немилосрдно потресних висина”, до којих га доводи постхумно објављена збирка Борска бележница. Наиме, због свог јеврејског порекла, он је током владавине фашизма у Мађарској прогањан, да би се првог јуна 1944. г. обрео у Бору као принудни радник, присилно доведен у радне логоре немачке организације ТОТ. Током четворомесечног боравка у логору Хеиденау, он је написао десет песама које су касније задивиле свет. Деветог новембра 1944. године Радноти је убијен метком у потиљак, на крајњем северозападу Мађарске, од стране својих фашизоидних сународника Мађара.
Али, остала је бележница са ћириличном ознаком “Авала 5” у којој су биле написане песме и које су веома брзо након налажења објављене као Борска бележница Радноти Миклоша.
Од проф. Габора Толнаиа сазнајемо да је Борска бележница веома брзо (1948) преведена на румунски. Преводилац је Еуген Јебелелеану, а на италијански Едита Бруцк и Нело Рици. Нешто касније, стихови су се појавили на португалском, бугарском и хебрејском. Новосадски “Форум” је 1961. песме из бележнице у ненадмашном преводу Данила Киша објавио у збирци Стрмом стазом!
Све је то био повод да се на основу сарадње Министарства за културу СР Србије и Министарства за културу Мађарске на Борском језеру, петог маја 1979. године, постави импозантни споменик Миклошу Раднотију, рад знаменитог вајара Имреа Варге, наравно уз велику помпу и присуство значајних личности из кутурног, јавног и политичког живота обе земље. Тада је у издању Народне библиотеке у Бору промовисано и прво издање Борске бележнице на српском и мађарском језику. Од тада почиње да се ствара култ Радноти у борској културној средини,па и шире. На све Борске сусрете балканских књижевника позивани су Мађари. И – они су редовно долазили. И они и Јевреји из Савеза јеврејских општина. Све до 1989. године. Од тада песник почиње да пада у заборав. Тек је, одушевљен спомеником и трагичном судбином песника, борски књижевник и поета Милан Мирић 1999. године написао предивну песму “Сусрет са Миклошем на језеру”, коју је, заједно са преводом на мађарски, уврстио у своју збирку Круг црне ријеке.
Негде око првог октобра ове године примећено је да споменика крај Борског језера више нема. Нестао је! Спекулацијама шта се догодило са спомеником додајмо једну метафизичку: да је, можда, песник побегао! Једне ”кротке вечери, усиљеним маршом, стрмом стазом”, да би поново умро “смелом и чистом смрћу као у кратер Етне падајући блистајући Емпедокле”.