Архиве ознака: Весна Тешовић

Разговор са Зораном Ћирићем: Урнебесно књижевно зезање

Весна Тешовић

Често сте истицали да је ван Београда расна и првокласна провинција. Али Ви упорно чувате став човека са стране. У чему је предност човека који се налази на периферији књижевног, културног и политичког живота?

Предност је у апсолутном миру који вас окружује, у који сте бачени, тако да, ако имате довољно амбиција, ако се бавите писањем из правих разлога, тај мир вам омогућава да постигнете врло висок степен концентрације потребан за посао којим се бавите. То је основна предност. Напросто сте на тоталној маргини, ван свих нових догађања, имате врло мало додира са друштвеним животом.Чак и медије можете лако одстранити у условима некакве провинције, заправо свега онога што је ван Београда. Тако имате врло мало додира са стварношћу и можете да останете потпуно у свом свету све време док сте на неком пројекту, све док не истерате из себе те демоне који вас опседају и ударају онај кључни белег на тексту који радите. Кад се књига роди, онда мало одмора, одете до метрополе, промовишете мало себе и оно што сте урадили, правите идиота од себе и од других, а затим повратак у своју јазбину на нови пројекат

Поменули сте писање из правих разлога. Који су то?

Или поседујете веру у литературу или не. Из тога произлази да ли ћете литературу схватити као забаву или муку, као једну самотњачку мисију. Али све то је нешто што вам јако прија и даје потпуни смисао вашем овоземаљском битисању. Не пишете због награда, јефтиних его-трипова, сопствених или туђих. Не пишете да би се наметнули сопственој ужој или широј родбини, или свом неком локалном кругу познаника, већ пишете за неког непознатог, анонимног читаоца. Ова Србија није мала са становишта литературе и језика и са становишта онога што је изнедрила као своју књижевну традицију. Она заиста није мала, без обзира на трагичну историју и чамотињу која је заштитни знак не само овога времена и ове кризе. После и не знам више ког рата и после ког демократског обећања и преобраћења по реду, опет имамо исту врсту празнине, статус љуо, чудну врсту резигнације и нихилизма. Без обзира на сву ту чамотињу, јад и беду, лењост и полуписменост, чак бих рекао и неку врсто охолости овог народа, који, што мање зна и што мање мари за себе и друге, тиме је охолији и бахатији и спреман да и своје и туђе вредности пренебрегне и баци у блато, ипак имате сјајну књижевну традицију, невероватно јака књижевна имена, релевантна у нашим и светским оквирима.
Све ово је везано за оно што зовем прави разлог. Имате традицију, имате учитеље на који се можете позвати, уметничке богове које не смете изневерити. Увек када крећете у нови пројекат имате исто осећање снисходљивости, чудног мисионарства и страхопоштовања спрам тих величина, јер је за мене једини прави критеријум да сам успео у неком пројекту ако осетим да сам ваљани ђак својих учитеља, својих уметничких богова.

Који су то Ваши уметнички богови?

Није лако сад, на брзину, лапидарно направити списак. У српској литератури од Боре Станковића, Црњанског, Растка Петровића, преко Андрића, Пекића, до Воје Деспотова. Из литературе великих језика: код Руса и Гогоља као оца модерне литературе уопште, преко Толстоја, Бабеља, Хармса, до Јерофејева. То је једна од линија која је много утицала на мене. У енглеској књижевности занимљиво је да један Пољак “носи шњур”. То је наравно Xозеф Конрад. његови романи “Лорд Xим” и “Срце таме” су тако задужени за развој модерног романа с почетка двадесетог века. Ове године славимо два велика јубилеја књижевних дела која су јако важна за моје поимање живота и литературе. То су сто година од објављивања Божјих људи Боре Станковића, прве модерне збирке прича на српском језику и стогодишњица тог невероватног кратког романа Срце таме. Има ту још шашавих Енглеза из тог периода кад је Конрад деловао: Киплинг, Честертон, Лоренс; и наравно нови талас који се код нас много чита: од Илена Мекјуена до Ирвина Велша. Наравно Хорнби и Барнс, такође.
Врло је занимљиво да се српски писци запитају откуда корен успеха ових аутора не само у западноевропским земљама, већ и код нас. То је класична енглеска школа: поштовање заната, основних постулата приповедања, поштовање приче. То су људи који знају да ипак пишу за тржиште, без обзира да ли неког од њих прати академска аура. њихов успех последњих година код наше публике могао би призвати памети неке наше актере актуелне српске књижевне сцене да се запитају да ли је довољно само муљати и есејизирати, филозофирати на овај или онај начин, а не усудити се испричати причу о себи, о свом животу, животу својих јунака, онако како то захтева класична лепа књижевност.
Код Америчана, свето тројство: Рејмонд Чендлер, Хемингвеј и Xек Керуак.

У јавности сте створили слику о себи преко провокативних интервјуа и сталне увек ангажоване странице у НИН-у. Понели сте име свог књижевног јунака, Магичног Ћире. Какво је искуство? Колико такав став помаже или одмаже? Какав утицај има на Ваш живот и стваралаштво?

Магични Ћира је био још у мојим песмама као прототип неког стриповског јунака. Тада сам покушавао да направим неку врсту херојске поезије. Он је био и главни лик већине мојих прича. А онда, преко медијских стратегија и разних каламбура и мене су почели да третирају као Магичног Ћиру, и богами, остало је до данашњих дана. Било је ту занимљивих контаката са читаоцима, са публиком која ме је знала више као Магичног Ћиру, човека из медија, а не као писца. Из тих доживљаја било је грађе за неке нове приче, било је и искустава која су утицала на моје нове критеријуме и стратегије везане за писање. Магични Ћира је стално одавао једну моју тежњу и жељу за што широм и потпунијом комуникацијом са што ширим кругом читалаца, а да се избегну све замке популизма, без подилажења читаоцима. Требало их је освојити, купити, и ја радим на томе са, чини ми се, све више успеха. И пре НИН-ове награде било је тешко пронаћи моје књиге. На пример, претходни роман Прислушкивање имао је три издања. његова конкуренција за НИН-ову награду 1999. године подигла је тензију. У сваком случају, напор је уродио плодом и ето мене у Бору. Моје мисионарство ме довело у град злата, бакра и Шаиновића. То је свето тројство источне Србије.

У одлуци НИН-овог жирија пише да је цинизам романа потпуно дорастао цинизму времена. У Хобо-у је много мрачних тонова. Колико је он рефлекс деведесетих година? Ако је садржај књиге Ваше критичко виђење стварности, где видите решење?

Нема решења. То није посао литературе да нуди решења. Не бавим се социјално ангажованом литературом ни у једној од мојих књига, а има их осамнаест. Нема ту ни цинизма, колико има физички опипљиве туге. Хобо својом тужном причом представља рекапитулацију српских деведесетих, уз поштовање епских правила игре везаних и за шекспиријанску драматургију и за холивудски начин приповедања, уз пуно сјаја, бљештаве иконографије и лажнохеројских гестова који ипак инсистирају на стилу.

Влада мишљење да је овогодишња одлука жирија отворила драгоцени простор за другачије деловање и мишљење у књижевности.

У поздравном говору ја сам се захвалио члановима жирија на исказаној храбрости, јер ипак је “Хобо” атипично дело, као што је и Зоран Ћирић врло апартна појава у контексту савремене српске књижевности. Ви сами стварате простор, тј. своју публику, управо својим писањем и јавном стратегијом, неким медијским деловањем.
Вечерас ће бити ово књижевно вече. Од мог односа према публици, која вероватно већим делом није читала моје књиге, зависи да ли ће неко од њих бити намамкан да прочита моју књигу. Али оног момента када узму књигу у руке, књига сама врши свој посао. Све моје медијске флоскуле, зезалице и досетке више не вреде. Књига почиње свој самостални живот, бори се за свој књижевни простор и читатељство и своје место у хијерархији српске књижевности.
НИН-ова награда је заиста мастодонт. Очигледно има статус најмоћније, најпрестижније награде, али ја нисам човек који је књигу написао због награде. За рад на пројекту Хобо добио сам прошле године нешто што ми, интимно, као писцу више значи, а то је стипендија фонда “Борислава Пекић”. Ја пишем због себе, због свијих читалаца жељних узбуђења, страсних и маштовитих, због вере у литературу коју сматрам врхунском забавом, синтезом маште и занатског умећа. И волео бих да моје књиге делују на читаоце иоле као што су на мене деловале књиге многих писаца.
Сам писац ствара простор својим деловањем, својим књигама и односом према читаоцима. На Западу књижевне вечери нису бирократски докона манифестација, која се прави да би неко убележио у свој роковник, у свој програм рада, или да би писац узео свој хонорар и тек тако нешто одрадио, смуљао. Ту се жели контакт са публиком. Мора доћи до неког варничења. То је битан тест за ваш однос према тексту и публици. Они вас могу сматрати сувише озбиљним, досадним, херметичним, самозаљубивим типом и дићи ће руке и неће никад узети ни једну вашу књигу. Сада, без додворавања и неке претеране љубазности према читаоцима, али ипак, морате се борити за њих.

Да ли књижевник који је део српске књижевности може да буде независан од традицијског кључа? Постоје ли књижевни узори у нашој традицији?

И Хобо и Прислушкивање су стварно апартне појаве. Али, јуче сам читао у Репортеру како сам ја анахрон писац и пишем на старомодан начин. И то ме је баш зачудило. Ја не знам који су то српски писци примењивали транспоновање рокенрол-културе у књижевност. Ја не видим те трендове. Последњи релевантни тренд је био амерички хиперреализам и прљави минимализам. Тако су називали и мене. Дакле, оно што су радили Рејмонд Карвер, Ричард Форд, Тобијас Вулф, Ен Блити, то је била главна струја америчке књижевности, а све се то надовезало на Хемингвејев приповедачки опус. Постојао је један реалистички проседе који и није толико битан као што је животност у обради књижевне грађе. Па, ако су они анахрони, онда сам и ја.
Многи су ме сврставали у постмодерне писце пошто сам ја љубитељ класичне нарације. Између једног Хамсуна и Едгара Алана Поа и једног Буковског и Хамата, све више је избијала на површину моја опседнутост причом и видело се да сам ја са неким постмодернистичким стилским постулатом у поприличној колизији. Постмодернистичка структура је једна импровизација без покрића, прича без главе и репа, покушај да се есејизирање прода као приповедање. Још је Сингер пред крај свог живота упозоравао на ту опасност. То стање јасно говори да је интелектуализам победио саму уметност. Интелектуализму нема места у правој уметности. Уколико желите да читаоца шчепате за стомак или да му помилујете срце, онда ћете интелектуализам у приличној мери затомити. Он ће бити примаран, али никако у првом плану. Не морате да убеђујете читаоце да ви о свему све знате. Ту су лексикони па ће се тамо информисати. Ваше је да испричате причу, онако, срчано, дирљиво и узбудљиво.

Шта мислите о стању у нашој литератури данас?

Има доста младих писаца који су, зашто не рећи, и на мом трагу. Неког урбаног сензибилитета сада је много више него када сам ја почињао. Позивају се на поткултуру Холивуда, рокенрола и стрипа, чега није било у литератури осамдесетих година.
Ја сам као рођени Нишлија једва успео да убедим те београдске провинцијалне лобије и центре да је то врло озбиљна литература. То је њима била нека стриповска литература. Те стриповске естетике и рокенрола биће у мом животу увек.
Међутим, то је и пре мене била легитимна литература. Нисам је ја измислио. Чак и Томас Пинчон, љубитељ наших полуинтелигената, свој предговор делу Смрт и милост у Бечу завршава речима да рокенрол никада неће умрети. Ако је Пинчон тога свестан, иако долази из других миљеа, онда сваки разговор престаје.
Сад видим ту неке младе људе који врло природно и спонтано користе поткултуру претходног века. Та салонска поетика која је на погрешан начин схватила и Борхеса и Набокова, па и Пинчона и Xојса, полако се исцрпла. То је евидентно и у српској књижевности. Репликанти Киша су већ на издисају и прелазе у неки хиперреализам, сада покушавају да се ухвате у коштац са животом. То чине преко ратних тема, преко невладиног хуманизма – али то је типична прича која фингира тржиште и тржишну оријентацију, али се опет ради о некој врсти елитизма, некњижевне појаве, јер је потребно задовољити неке менторе који дају новац. Имали сте режимске, а сад невладине писце. Али, постоје писци који врло аутентично раде своју ствар и које сматрам својим саборцима. То су људи попут Вулета Журића. Он пише одличне ствари и од њега очекујем још добрих. Игор Маровић је имао одличну збирку приповедака Трагачи. Сада ће му се појавити и роман, и сигуран сам да ће се о њему итекако причати. Ненад Ивановић има одличну збирку прича. Мирјана Новаковић је претпрошле године била у најужем избору за НИН-ову награду својим романом Страх и његов слуга. Она и њено дело су велико освежење.
Наравно, ту је и човек који је мој претходник у том НИН-овом забрану. Горан Петровић је, такође, пример озбиљног бављења литературом. Иако смо по питању естетике и књижевног сензибилитета потпуни антиподи, сматрам да је он мој саборац и једно од најзвучнијих и најрелевантнијих имена савремене српске књижевности. Литературом се треба бавити озбиљно. Ако не, пређите у дневну политику, бавите се историјом, етнографијом, екологијом, али немојте да прљате литературу. Ово је Србија, сиротињска земља, намучена, и зато те праве писце треба сачувати. Не траже они много, они су скромни, попут Зорана Ћирића.

Колико другачијег ће српска књижевност добити Вашим новим романом Сливник?

Кључни елемент у мом роману је коначан обрачун са митом Магичног Ћире. То је крај Магичног Ћире. Књига се неће појавити ове године, таква је тржишна стратегија великог газде. “Хобо” се продаје. Поновиће издања неких претходних књига, тако да “Сливник” можете очекивати почетком наредне године. То је потпуни антипод “Хобоу”, једно урнебесно књижевно зезање и још много преко тога. То је прилично ретка и прецизно изведена политичка сатира на тему рађања по хиљадити пут демократски преобраћене Србије. Али, о том – потом. Биће и времена и прилике.

Читалачка интересовања корисника дечјег одељења

Весна Тешовић

Почеци библиотекарства у борској општини сежу у 1869. годину када је селу Злот установљена прва читаоница. У наредним деценијама судбину књиге одређивале су бројне историјске промене и немири који су је приближавали и удаљавали од читалачке публике. После Другог светског рата наступа период у коме се континуирано ради на подстицању читалачке културе и унапређењу библиотекарства. Оснивају се јавне књижнице везане за друштвено политичке и месне организације и насељске библиотеке. Насељске библиотеке 1962. године се обједињују у Централну библиотеку. Иако се библиотека налазила у једној омањој згради још тада је Дечије одељење било и физички одвојено од Одељења за одрасле и читаонице штампе. У једној просторији (која је имала и свој засебан улаз) био је смештен књижни фонд намењен најмлађим Боранима али није било места за читаоницу где би деца могла проводити своје слободно време.
Почетком 1972. године Дом културе, у чијем саставу је била и Централна библиотека, пресељен је у нову зграду. Тада се стичу повољнији услови за развој библиотекарства. Библиотека добија око 1.200 метара квадратних , а сваком одељењу припао је посебан функционално намењен простор.
Дечије одељење Народне библиотеке Бор смештено је у приземљу на површини од преко 100 метара квадратних. У пријатном амбијенту функционално је сређен простор који омогућава деци да лако приступе књизи. Нешто више од половине простора припада књижном фонду и радном простору библиотекара, а остатак читаоници у којој има 30 места. На 172 м полица смештено је око 9000 књига уређених по УДК систему. Посебно су издвојене полице на којима су школска лектира, сликовнице, стрипови и часописи. Дечије одељење стално набавља „Политикин забавник“ и „Велико двориште“ а од скора и „Витез“. Издвојена је реферална збирка и посебни фонд који се налазе на једној полици али су посебно означени. Посебни фонд чине књиге из свих области УДК, а даља набавна политика водиће рачуна да се фонд попуњава књигама из свих области које су значајне за интелектуални развој детета.
Иначе сваке године Дечије одељење се принови новим књигама и новим насловима. И ове године набавна политика је била таква да се у складу са материјалним могућностима пратила како савремена продукција стваралаштва за децу тако и интересовања која су верни корисници Дечијег одељења показали. Закључно са набавком на овогодишњем октобарском Сајму књига у Београду Дечије одељење се у 2001. приновило са 343 књиге.

ШТА КАЖУ ДЕЦА

Како би се стекао увид у читалачке навике и интересовања корисника Дечијег одељења и да би се увидео однос који ученици имају према ономе што им Дечије одељење нуди, направљена је анкета. Обухваћено је 180 ученика од трећег до осмог разреда из пет основних школа у Бору. Водило се рачуна да број испитаника буде приближно исти у сваком разреду.
На питање „Да ли читаш?“ 61% је одговорио потврдно, 34% чита повремено, а 5% не чита уопште. Ово је једино питање на које је одговорило свих 180 ученика. За сваку је похвалу овако висок проценат оних који читају, али ће одговори на нека од наредних питања показати да слика није тао лепа како изгледа на први поглед.
Друго питање „Шта мислиш да добијаш читањем?“ врло је важно јер се из одговора види да ли ученици основних школа знају сврху читања књига. Мишљење 15% ученика је да богати само речник, 24% богати знање, а највећи број (42%) мисли да читањем богати и речник и сазнање. Проценат за сваку похвалу, али ако томе додамо да 9% мисли да тако само попуњава слободно време, да 4% каже да тиме не добија ништа и да 6% уопште нису одговорили на ово питање, добијамо резултат да 19% младих у читању књига не види сврху.
Анкета је показала да су 46% испитаних чланови Народне библиотеке и да је најснажнији мотив за упис била жеља да се прошири сопствено знање. Али ту је и оних 12% који су признали да су ту само због лектире. Збуњује чињеница да 48% испитаних није желело да одговори на ово питање, можда због тога што се нису могли препознати у понуђеним одговорима или су разлози мало дубље природе. Показаће се у даљој анализи.
Као продужетак тумачења резултата четвртог питања намеће се оно што нам је показало пето. На питање „Колико те наставник или учитељ упућује да користиш књиге из Народне библиотеке?“ 31% је одговорио мало, 19% нимало (што већ чини 50%), 43% потврђује да их стално подстичу и подсећају да узимају књиге из библиотеке. њих 7% се нису изјаснили.
Заиста је добро што ученици слушају своје наставнике. Потпуно је јасно и разумљиво да просветни радници имају огромног удела, а самим тим и одговорности, у обликовању и преобликовању свести младих људи. Неки то раде на најбољи могући начин, али подаци показују да 57% испитаних нису добили прави подстицај својих наставника. Данас посебнно морамо бити свесни актуелности и важности речи Иве Андрића да писац „својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе (…) да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо, али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо“. Млади се годинама затрпавају садржајима мале или никакве уметничке вредности који им се сервирају преко разних медија у инстант облику. Много је лакше гледати слике са малих екрана, на којима преовлађују латиноамеричке серије, него слободне тренутке креативније користити. У преобликовању и усмеравању младих значају улогу имају квалитетни књижевни садржаји, а они се најлакше могу наћи у библиотеци где ученике чекају стручни људи који још додатно могу да им помогну. Подстичући децу да читају и читајући истражују просветни радници много могу да допринесу стварању снажних креативних индивидуалности.
На шесто питање „На који начин најчешће долазиш до жељене књиге?“ 40% је одговорило да користи књиге Народне библиотеке, а 9% узима књиге из школске библиотеке. Овако мали проценат нам посредно, али веома гласно говори у каквом стању се налазе фондови књига по школским библиотекама. Увиди које је радила матична служба показали су да су школске библиотеке оптерећене књигама које су деци потпуно незанимљиве и да је број лектирних књига недовољан. Иако у библиотеци ученик може наћи већи избор разноврсних књига, ипак се 36% испитаних сналази тако што ће жељене књиге узимати од пријатеља или на неки други начин. На ово питање није одговорило 15% испитаних.
Занимљиво је да на седмо питање „Да ли до књиге у Народној библиотеци долазиш увек, понекад или никад?“ није одговорило 39%. Увек нађе тражену књигу 30% испитаних, 24% то успева понекад, а 7% никад. И овакав резултат такође показује да скоро половина испитаника не може наћи жељену књигу на одељењу. Да ли због тога што је недовољан број примерака једног наслова (код лектирних књига) или што су интересовања ученика борских основних школа другачија од онога што им нуди Дечије одељење показаће анализа 10, 11. и 15. питања.
Могућност да жељену књигу дете резервише тако што ће бити уписано у такозвану листу чекања и телефоном обавештено да је књига слободна и да чека баш њега, користи само 15% испитаних.
Шта ученици основних школа читају? Одговори на ово (9.) питање дају највернију слику о читалачкој публици. Само обавезну лектиру чита 31% анкетираних (значи скоро трећина). Осталу белетристику чита 40% (нешто мало више од трећине). Стрипове и слично чита 14%, што јесте читање, али нема неку уметничку вредност већ служи забави. И, ако овоме додамо 15% који се нису определили ни за један понуђени одговор, добијамо да скоро трећина ученика спада у категорију нечитача. Симптоматично је да 31% чита само лектиру, што значи да ништа друго и не читају сем онога што морају, а питање је какав и колики траг остављају у свести младих људи наметнути садржаји чија је једина функција добијање оцене.
У прилог томе колико наша деца стварно знају да читају и да се служе књигом као средством које даје одговоре на нека питања говори податак да 58% никад није користило енциклопедије и речнике. Овај податак за некога можда није алармантан (тек нешто више од пола !!!) али с обзиром да живимо у време када добијање брзе и тачне информације има највишу цену, сматрам да би ученике већ од тренутка када савладају технику читања и писања требало упућивати на то где могу пронаћи одређене податке.
На питања која нису имала понуђене одговоре већ су захтевала да их испитаници самостално напишу (10. Наведи три своја омиљена писца; 11. Наведи три књижевна дела која би радо препоручио пријатељима; 15. Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а то још увек није ту; 18. Предложи садржај којим би културно-забавни живот одељења био бољи) 12 ученика није ништа одговорило, а још 25 је безуспешно покушало да одговори на 10. или 11. питање. Од тих 25 само је 13 успело да наведе 3 писца или 3 наслова књижевних дела, а од тих 13 само 3 је навело неког писца који није заступљен у школској или домаћој лектири. (Толико о читалачкој култури.) На основу овога можемо да закључимо да 21% нема апсолутно никакав однос према књизи, а и према библиотеци која би требала да буде један од највећих пропагатора писане речи. У овој групи најбројнији су ученици седмог и осмог разреда. Они чине 65% оних који нису одговорили на ова питања, а пошто су ово године када су психоразвојне промене најбурније можемо апсолутну незаинтересованост за свет књиге и библиотеке тумачити и тиме што у том периоду за децу тог узраста постоје много занимљивије ствари и жеља да се до одговора дође брзо или одмах што се не уклапа у слику стрпљивог исчитавања страница неке књиге која (покаже се тек на крају) и не нуди оно што је дете очекивало.
Попут добрих ђака 40% анкетираних одговорили су само на 10. и 11. питање, али нису имали никакву своју сугестију (за 15. и 18.) чиме би показали да су активни учесници живота у библиотеци, било кад се тиче коришћења књижног фонда, било кад су у питању културно забавни програми. њих 31% поменуло је искључиво ауторе и дела која припадају школској или домаћој лектири разреда у коме се налазе или неког од прошлих. Тако се поново потврђује да деца доживљавају библиотеку као место где могу узети оно што им треба за оцену и ништа више. Занимљиво је да и ту преовлађује једна група писаца. У нижим разредима Змај, Десанка, Ршумовић, Ерић код 70%. Ученици виших разреда највише се опредељују за Андића (70%), Ћопића (82%), Жила Верна (67%).
Аутори и њихова дела који не припадају обавезној школској белетристици а који су постали драги корисницима Дечијег одељења, доста су разноврсни, али и ту, с обзиром на узраст постоје неки који су популарнији. У нижим разредима (трећи и четврти) апсолутну популарност има Драган Лукић са својим романом „Три гускетара“. Затим код четвртог, петог, шестог и седмог разреда Градимир Стојковић својим серијалом о хајдуку потпуно је окупирао дечију пажњу, а уз њега су и Миленко Матицки и Раде Обреновић.
Од страних аутора ту су неприкосновене X.К.Роулинг са Харијем Потером, Енид Блајтон и готово сви романи где се описују авантуре пет пријатеља и „Близнакиње“ Сузан Xејни. Поред тога радо се читају сви жанрови у којима доминира хумор (преко Нушићеве „Аутобиографије“, Ћопићевих „Магарећих година“ до књига вицева „Да пукнеш од смеха“).
На 15. питање „Шта би желео да нађеш на Дечијем одељењу а још није ту?“ одговорило је 34%. Поред оних који су само похвалили постојеће нашли су се ту и они за које можемо да кажемо да су однеговани корисници Дечијег одељења, јер су својим предлозима тачно указали на оно што недостаје фонду или га има у недовољном броју. Предлози се изузетно разликују што је у складу са мноштвом интересовања деце. Књиге које говоре о проблемима адолесцената тражи 50% анкетираних осмака и седмака. Неколицина је прочитала „Конфликте“ (Креативни центар, Бгд.) што је једина књига са УДК ознаком 159 у нашем фонду. Али су зато њихови захтеви, који илуструју проблеме младих, врло конкретни. Желели би да користе књиге које им нуде одговоре на различита питања о наркоманији, сиди, сектама, парапсихолошким феноменима. Такође, желели би да виде научно фантастичне, криминалистичке и љубавне романе. Све ово нам говори да деца журе да одрасту (или су то већ учинили, али ми то не примећујемо) те да им књиге, које им се нуде на Дечијем одељењу, више нису занимљиве. Специфичан показатељ је и број ученика седмог и осмог разреда који су чланови библиотеке. Од анкетираних 58 ученика чланови библиотеке су њих 15. На Дечијем одељењу од 847 до сада уписаних чланова, седмака и осмака има 89 (10,5%), а највећи број њих долази само кад узима лектиру. Све ово говори да би набавна политика једним својим делом требало да буде усмерена ка овој популацији и њиховим интересовањима.
Нешто млађи корисници траже од Дечијег одељења да не пропусти ниједну годину школовања Харија Потера, да се упорно прате авантуре Пет пријатеља и Тајне седморке Енид Блајтон, да сазнају даљу судбину Стојковићевог Глигорија Пецикозе и његових потомака. Хтели би да читају више стрипова, али и да виде књиге о томе како се ствара стрип.
Ученици знају да Дечије одељење организује и културно – забавне програме (66%) и њих 29% те програме прати редовно а 45% повремено, те је тако на 18. питање, где је требало да предложе садржаје највише њих тражило различита такмичења, квизове и слично, што би било награђивано. Траже да им библиотека уприличи чешће контакте с писцима или трибине на којима ће чути нешто више о проблемима који тиште младе.

ДЕЧИЈЕ ОДЕЉЕЊЕ ОД ДАНАС ДО ДЕЦЕ

У Бору је од почетка 2001. године на Дечије одељење уписано 847 чланова (у 2000. години било их је 818). У пет основних школа у граду ове школске године уписано је 4.175 ученика (прошле 2000/01. године 4.302), што значи да само 20% основаца долази у библиотеку анкета је показала да од тих 20%, 31% чита само лектиру, а 40% и осталу белетристику. Све ово указује да је интересовање за књигу мало и да је потребно да се ангажују сви субјекти нашег друштва, почев од породице, школе и библиотеке до телевизије, која изгледа има велики утицај на децу. Књигу треба вратити у школе, међу ђаке, а не да чами по полицама библиотеке. Она треба да се чита и децу треба научити да је поштују и чувају као велику драгоценост.
У складу с тим, Дечије одељење Народне библиотеке Бор се труди да постане место где ће велики број борских основаца најпријатније проводити своје слободно време, окружени књигама, и имајући могућност да задовоље своја најразноврснија интересовања и искажу своју креативност на најбољи начин. У овом простору већ две године редовно се одвија филмски програм где се деци приказују цртани филмови уз кратку причу о књизи на основу које је филм настао и уз информацију да Дечије одељење ту књигу поседује. Организују се трибине и за децу и за родитеље. У јеку грознице коју ствара почетак школске године организована је трибина „Мама и тата полазе у први разред“, а у оквиру Дечије недеље трибина о дечијим правима која је реализована као дечија креативна радионица у форми квиза. Пошто се већ показало да деца воле да цртају (у јуну поводом стогодишњице рођења Волта Дизнија успешно организована акција „Цртајмо Дизнијеве јунаке“) целе те недеље дечија машта је стварала разгледнице и честитке са врло ангажованим порукама којима су исказали своја схватања права.
Како би се књига популарисала доводе се омиљени писци (ове године у априлу Градимир Стојковић и у октобру Недељко Попадић). Награђју се најревноснији читаоци али се награђује и најмлађи корисник Дечијег одељења (2000. године то је била трогодишња девојчица).
Досадашње искуство у раду Дечијег одељења, пре свега са децом школског узраста, показује да би можда било боље када би први контакт са библиотеком учинио баш родитељ и то у неком раном предшколском узрасту детета. Тада би сусрет са књигом и библиотеком био лакши јер је необавезујући, чини га онај коме дете највише верује, и за свој циљ има чисто задовољство, а не израду домаћих задатака који су често ултимативно постављени.
Иако је образовање детета првенствени задатак породице и школе несумњиво је и циљ рада Дечијег одељења библиотеке. Зато библиотекар мора да буде свестан своје улоге едукатора и васпитача детета у његовом развоју ка зрелом читаоцу. Рад библиотекара на стручним пословима важан је и неопходан за рад библиотеке, али од изузетног значаја је и његова комуникација са корисником, добра обавештеност и спремност да изађе у сусрет интересовању детата.
Међутим, недовољна техничка опремљеност један је од проблема који свакако успоравају развој Одељења. Деца која код куће имају приступ интернету Дечије одељење доживљавају као музеј. Зато би од великог значаја за квалитетнији и савременији рад било увођење савремених информационих технологија и уређаја за аудио визуелну презентацију информација. И поред свежих идеја и ентузијазма радника сигурно да би увођење бољих и јачих машина и квалитетнијих програма утицало на повећање броја чланова. Напредак информационих система мења потребе и интересовања деце. Мултимедијална издања су нова средства у педагошком и методолошком раду. Поседовање оваквог библиотечког материјала, уз неопходност руковања компјутером визија је једне нове библиотеке која није непозната у свету.
Оно што Дечије одељење данас нуди својим корисницима јесу разноврсни програми који укључују, између осталог, изложбе дечијих радова, књижевне вечери са познатим дечијим писцима, литерарне сусрете, филмске програме и др. Сврха овакве разноликости је управо тежња и идеја да се помогне детету да прихвати библиотеку као место где се не само позајмљује књига, већ и место где ће моћи креативно да троши своје време, да се информише и забави.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Андрић, Иво. О причи и причању : (Говор приликом примања Нобелове награде). – Сарајево, 1981. стр. 66-70. – Сабрана дјела Иве Андрића ; књ. 12.
2. Јовановић, Весна. Наше дечије одељење. – Бележница, бр. 4. Бор, 2001, стр. 6 – 7.
3. Јовановић, Слободан љ. . Пут књиге у борском крају. – Бор, 1990.
4. Вучковић, Жељко. Ка савременој библиотеци. – Нови Сад : Библиотка Матице српске, 1997.
5. Пут књиге до читаоца посредством библиотека : зборник радова. Београд : Народна библиотека Србије, 1983.