Бранислав Бане Димитријевић

Песништво је извориште и суштина књижевности. Настало из песме која се пева (чак је и сам термин у многим језицима, па и нашем, остао исти), вуче корене из првих мумлања, кревељења, смејања и плача, и старо је колико и реч сама.
Стога су песници кроз историју увек имали посебан статус, били поштовани и привилеговани (додуше, ретко кад и плаћени). Имена владара су временом заборављана, песници и њихова дела су остајали као међаши људског трајања, ванвременска лепота и мера цивилизацијског развоја.
Временом су се развили и сви други родови, жанрови, поджанрови, стилови… (додавати по нахођењу) књижевности, али суштина је остала тамо где је увек и била – само и једино у поезији.
Криза у којој се данашња српска књижевност налази (можда и светска, али да не идемо ипак толико далеко) простире се на све њене сегменте: стваралаштво, издаваштво, критику, периодику, сталешка и струковна удружења, публику, али се највише осећа и најизраженија је управо у поезији. Усуђујем се да тврдим да је пропадање ту и отпочело и затим узроковало све остало.
Који су највидљивији показатељи пропасти поезије?
Непостојање песника – звезда и култних песама (последњи су били Перо Зубац и Арсен Дедић. Можда је још једино остао Бећковић, условно речено).
Мизерни тиражи (најчешће 300, ређе 500 примерака. Хиљаду се већ рачуна као хит!!).
Понижавајући услови издавања (чак и веома афирмисани писци најчешће сами плаћају трошкове штампе или јуре спонзоре; хонорари се не исплаћују, чак и ако се уговоре).
Како је дошло до овога и који су главни узроци, ако са друге стране знамо да велики број људи воли, чита и пише поезију? Кренимо, дакле, редом.
Први и најосновнији узрок пропадања поезије је (ма колико то на први поглед изгледало нелогично и контрадикторно) драстично повећање броја елементарно писмених! Ова чињеница деловала је у почетку благотворно – повећањем броја читалаца, љубитеља, а затим и писаца у покушају, пре свега песника. И у свему томе не би било ничега лошег да нису остварени и наредни предуслови:
Деструкција форме и слободан стих – вековно покоравање мање или више строгим правилима писања поезије постали су у једном тренутку окови слободном изражавању. И збиља, нове слободне форме дале су нови полет песницима, што је изнедрило многа величанствена достигнућа и нову, никад већу популарност поезије. Прави познаваоци и вични песници, наравно, знају да је за постизање добре и атрактивне слободне форме неопходно познавање оних класичних и можда чак и већа песничка вештина. Већини читалаца, пак, слободна форма изгледа као одсуство исте, и то је дало енорман подстрек писцима – почетницима да управо тако и пишу – без икаквог реда, правила, мере и укуса, позивајући се на нове трендове и критикујући (чак!) као застарелост сваки наговештај умећа. Нажалост, данас осам од десет написаних књига »поезије« нема никакву или има врло рогобатну форму, а исти толики број »песника« нема ни најосновније познавање песничких вештина и знања.
Истраживање језичких и граматичких норми и граница та кође је проширило територију по којој се поезија креће и створило многа велика дела и песнике. Нажалост, одступање од правила стандардне граматике или њихово потпуно одбацивање, поигравање великим и малим словима, знаковима интерпункције, облицима појединих речи (код правих песника у функцији и са циљем), већини читалаца ствара утисак анархије и сведозвољености, дајући полет неписменима, односно елементарно писменима. Све позивајући се на савременост и авангардност, готово сваки трећи српски песник не поседује ниједан други знак писмености до ли познавање тих тридесет словних знакова. Питајте било ког искреног лектора или уредника и уверићете се да три од десет »песника« не би умело самостално да напише ни писмо мајци из војске.
Развој симболизма и друга слична кретања представљају коначни ударац. Померање тежишта писања са осећаја, догађања или морала на сферу промишљања и тражења одговора, уз коришћење асоцијативних симбола као песничких средстава, поставило је пред читаоца тежак задатак широког познавања и разумевања књижевности, историје, филозофије, психологије…, као и способност и мотивисаност за темељно и аналитично ишчитавање стихова. Поезија се од естетског и емотивног задовољства претворила у интелектуални задатак, у решавање компликованог ребуса са више равноправних могућих решења. За огромну већину, заиста превише. Закључак писаца (не само почетника) био је: Гомилај сложене и неуобичајене речи, убаци мало Старе Грчке и Рима, понеког Бога, нелогичне метафоре и строго води рачуна да то не значи ништа конкретно. Замлате, будале и блефери су добили пасош за несметано кретање по светој земљи уметности. Огроман број савремених песама које пледирају високоумност и великомудреност су једноставно глупе и не значе ништа.
И тако је круг затворен. Сама поезија је сопственим развојем утрла пут једва писменима, невештима и глупима да се окураже и уђу у њу, наоружани бројношћу и незнањем. Па ипак, ни то не би било тако страшно, да се у међувремену нису догодили слободно тржиште и пад куповне моћи. Да покушам да објасним и то.
Док је на територији бивше Југославије постојало десетак и финансијски и уметнички јаких издавачких кућа, оне су објављивале уметнички вредне или/и тржишно атрактивне књиге и пласирале их на читалачки изграђено и довољно платежно тржиште. За сваки случај, ту је стајала и помоћ стабилне државе и солидне привреде. Притисак гомиле неквалитетних писаца је без проблема могао да се издржи. Почетници су морали да читају и да уче, па ко има талента…
Онда су почеле да ничу мале издавачке куће, које су решиле да искористе жељу и мотиве (погледати прошли број «Бележнице«) писаца и почели да их објаљују. Мали издавачи нису могли да се такмиче са великима и да им одузму ни тржиште ни добре писце. Узели су им оно што ови ни овако нису хтели – оне лоше, чије књиге нико није желео да купи, али то није ни било битно. Они су били спремни да плате све: и трошкове штампе, и лектора и коректора и припрему и рецензента и уредника и порезе и доприносе и екстра зараду издавача. Све, само да постану писци и докажу себи, рођацима, пријатељима, комшијама, да вреде. Да уђу у историју. Да их цене.
Слабљењем тржишта (читај: привреде и државе), велики издавачи су слабили, док су мали, неоптерећени непотребним скрупулима, јачали. Границе су се скоро изгубиле, и песнике сада објављују сви. Добре или лоше, нема везе, све има своју цену. Књиге или добије аутор (већ их је ионако платио), па их поклања (јер нико не жели да их купи, а он би желео да их сви прочитају и да му се диве), или остају код издавача (јер писац жели да га упозна шире тржиште), који их такође поклања (јер нико не жели да их купи, а само сметају у магацину). Читаоци тако, ни криви ни дужни, бивају бомбардовани бесплатним књигама поезије, које су, махом, или (свака трећа) неписмене, или (свака друга) глупе, или (осам од десет) лоше написане, тј. неподношљиве за читање. Од две до три хиљаде књига поезије, колико се по слободној процени годишње објави у нашој земљи, једва стотинак задовољава критеријуме писмености, занатске вештине и примерене ауторове опште културе и личне интелигенције (читај: занимљивости). А то је тек основа на коју може да се надогради (или не) уметнички таленат. Тако стижемо до бројке од десет до двадесет заиста добрих књига које се годишње појаве на нашој књижевној сцени. Мало или много? Рекао бих, више него довољно. Па ипак, у садашњој ситуацији, те књиге не добијају потребну пажњу, напротив! Потпуно су игнорисане, јер свима сметају! И (незаинтересованим) издавачима и периодици (у којој газдују неталентовани апаратчици) и (исфрустрираним) колегама. Потребне су само публици, која је већ скоро изгубила сваку наду да тако нешто још увек постоји. Али, са друге стране, ко је уопште спреман да зарони у реку кала, јер се тамо негде котрља и пар лепих облутака, а можда и понеки драги камен?
Стање је, дакле, такво какво јесте. Како га лечити?
Не знам, и није ме срамота то да признам. За то је потребан много бољи лекар него што ћу ја икада бити. Или да мало играмо око ватре, па да нам сиђе Велики Маниту.

Бранислав Бане Димитријевић

Писци су, у сваком случају, врло чудна фела. Проводити сате, дане, године деценије(!) или читав живот(!!!) над папиром, писаћом машином или (у последње време) компјутером, да би повремено издали неку књигу у пар стотина (па нека је и хиљаду) примерака, са (врло) ограниченим дометом и ефектом (а то важи и за најпрестижније српске ауторе) и од тога (у најбољем случају) имати врло мало користи (а у најгорем и најчешћем – штете), могу заиста само нарочити људи са нарочитим мотивима. И зато, чак ако и ни због чега другог, и чак и најгори међу њима, заслужују поштовање. Писци, дакле.
Многи су начини и типови класификовања писаца (или лепше – књижевника) били или још увек јесу у оптицају. Ја сам се одлучио за ону какву би, верујем, сачинио и главни јунак неког детективског романа, трагајући за злочинцем: полазећи од мотива. А мотив (питајте доктора Вотсона), није лако открити. Он никоме не пише ни на челу, ни у предговору књиге. Али, свакоме се (питајте г. Холмса) крије у књизи. Потребно је само открити КОМЕ ЈЕ КЊИГА УПУЋЕНА. Маркетиншки гледано, потребно је открити (свесну или несвесну) ЦИЉНУ ГРУПУ после чега је све једноставно.
Сагледавши, дакле, ЗА КОГА И ЗАШТО ПИШУ, доћи ћемо до закључка да постоје следеће групе писаца:
1. Писци ЗА И ЗБОГ СЕБЕ. Они пишу из дубоке личне потребе, врло често због нечега што је претило (или још увек прети) да им уништи живот. Писање је терапија којом се аутор ослобађа анксиозности, и за сваку је похвалу. Да ли и објављивање? Овакви аутори, у највећој мери, не брину ни о коме другом, осим о себи. Подразумевају (или их је баш брига) да је (као код класичних хипохондара) њихова брига свима осталима интересантна, те не воде рачуна о заплету, радњи, форми, језику, нити о било чему другом. Њихово је да испричају своје, и после тога им је лакше. Ако је свим осталима досадно – њихов проблем.
Ако се боре против мањег про–блема (комплексића, такорећи), све се заврши на првој књизи. У супротном, настављају да штанцују, без обзира на последице у облику трошкова, општег ниподаштавања и увредљивих коментара. Квалитет писања им обично опада са сваком наредном књигом.
Па ипак, овакве ауторе не треба унапред отписати, јер уколико успеју да се одмакну од основног мотива и успеју да овладају вештином и осталим књижевним аспектима, знају да изнедре изузетна дела и постану култни писци, типа, рецимо, Кафке или Достојевског. Само што се то јако ретко догађа.
2. Писци ЗА ОКОЛИНУ и ЛИЧНИ УГЛЕД. Они пишу јер су, из неког разлога, уверени (то уверење, осим њих самих и, обично, двоје-троје најближих рођака нико други не дели) да имају нешто страшно мудро да кажу за околину и нараштаје. Долазе најчешће из редова пензионера или (зачуђујуће) студената и средњошколаца. Као и претходна група, не обраћају пажњу ни на шта друго, осим на своју мудрост, тако да су им књиге углавном дидактичне, досадне, баналне, учитељичке или, једноставно, глупе. Превазилажењем основног проблема и овладавањем занатом, од њих постају хит-писци, квазигуруи, од којих су најпознатији Хесе и Коељо. Нажалост, овде се то дешава још ређе него у претходној групи.
3. Писци ЗА КРИТИЧАРЕ. Регрутују се из редова интелектуалаца, којима је књижевност, најчешће, и занимање. Приликом писања стално просуђују себе и своје дело претпостављеним критичарским судом. Настоје да импресионирају браншу, али су у принципу задовољни ако нису испљувани. Њиховим делима најчашће нема шта да се приговори, осим бескрајне досаде и несврсисходности. То су књиге које мало ко критикује, али исто тако и чита. Ослобађањем од зависности од основног мотива, од њих постају писци међаши, попут Попе или Јонеска.
4. Писци ЗА ПУБЛИКУ. Они нам у књижевност стижу случајно, по наговору пријатеља, или из досаде, и то обично из редова козера, забављача са седељки, врло често интелектуалаца, али невезаних за књижевност. Њихове књиге се гутају, јер аутори, пре свега, размишљају о реакцији публике. Стога, по дефиницији, воде рачуна и о форми, заплету, као и одругим стварима потребним да би се добио хит. Нажалост, често упадну у баналност и каламбур штосева које, од треће или четврте књиге почну да рециклирају. Ако нису интересантне, ове књиге постају љигаво одурне. Они писци, пак, који успеју да занимљивости и (често добром) занату додају идејност и озбиљност, постају величине типа Хемингвеја или Селинџера. До тада, обично су на мети критике, премда имају своје следбенике од тренутка када су објавили прву књигу.
5. Писци ЗА НОВАЦ. Почињу са сулудом идејом да ће своју виспреност успети да продају у укориченом облику на опште задовољство свих осталих писаца који им се смеју, све док ови то и не остваре, на овај или онај начин. После прве књиге прелазе на компилирање кувара и других практичних приручника или (ако остану у белетристици) ужурбано штанцују што више књига и учлањују се у што више разних удружења.
И једни и други завршавају као издавачи, дерући до коже друге писце.
У умереној варијанти, налазе други, сродан посао (новинарство, штампарије…) и настављају да пишу, трудећи се да то буде што боље и атрактивније, радећи све време герилски маркетинг за себе и своје мање сналажљиве колеге (које га, иначе, иза леђа, пљују). На почетном нивоу знају да делују трагично плиткоумно, мада читљиво, али правилним развојем могу да настану један Твен или Саројан.
6. Писци ЗА УМЕТНОСТ. Пишу и живе за уметност. Готово увек су песници. Сви их цене и жале, јер врло често искачу изван животних конвенција (чак и у очима других писаца) и тешко скупљају храброст да објаве књигу. Неретко се дешава да читавог живота прикупљају грађу за прву и једину збирку, желећи да буде величанствена, што, обично, и буде ако пре тога не умру или не доспеју у руке завидног уредника који све упропасти. Уколико се одваже да као млади објаве прву књигу, знају да постану живе легенде, попут Превера или Мике Антића.
Припадност некој од наведених група (или некој трећој, коју се нисам сетио да поменем) није злочин сам по себи. На крају СВАКИ писац и припада некој мотивационој групи и у свакој од њих постоји потпуни квалитативни дијапазон. Лоше је када се остане само на основном мотивационом нивоу.
Последња група, ПРАВИ ПИСЦИ, и настаје тако што се (уз, наравно, жесток рад на стицању и побољшавању вештине, проширивању знања и културе итд, итд) почетно мотивационо поље шири, тако да је код оних најбољих знатно теже, а понекад и немогуће открити из које су скупине потекли. А онда је на све то потребно додати само лагани додир Божије руке и…

Бранислав Бане Димитријевић

Бављење књижевном критиком је, можда и више од осталих јавних делатности, одговоран и незахвалан посао. Посебно када је усмерено претежно на локалну сцену. Одговорност је одређена самом улогом и задацима које има: она би, наиме, требало да обавештава о књижевним дешавањима, да указује на добро и лоше, да оцењује, анализира, предлаже и све време да едукује, како читаоце, тако и саме књижевне ствараоце. Наравно, такво писање ствара много незадовољних аутора или читалаца неистомишљеника, врло често и отворено непријатељство, а деси се да ствари дођу и до суда. Резултат таквог стања је да се мало ко одлучује на такву авантуру, а резигнирано одустајање је уобичајена појава. Зато је у књижевној критици остало врло мало озбиљних и широко образованих људи, познавалаца како књижевне теорије, тако и списатељског заната, спремних да се књижевном критиком баве храбро, доследно, стручно, мудро, бескомпромисно и добронамерно. Шта је дакле, остало?
1. На Силу Критичари. Они раде по задатку, из чисте обавезе, регрутују се из редова новинара. Књижевност их у принципу не интересује и приватно не читају ништа или евентуално лаке љубавне романе (жене), тј. биографије српских краљева (мушкарци). Обично се задржавају на књижевним вестима које често садрже нетачне податке. Тако роман Хобо постаје „Ново”, Старији и лепши Београд – туристички бедекер, а Прави дан за у рибе – приручник за пецароше.
Када морају да напишу приказ књиге, он је оријентисан неутрално или благо позитивно. Састоји се углавном од изјава аутора и извода из рецензије (обично са почетка исте). Књигу никад не прочитају, али воле да се хватају за занимање аутора питањем – констатацијом: Како то – лекар (инжењер, глумац, поштар, домаћица, мајка…) па писац?!! („Али стварно ми није јасно…”).
За своје ангажовање очекују редовну плату.
2. На Муку Критичари. Они раде из моралне обавезе, регрутују се из редова старијих професора књижевности и активни су врло ретко, само када их замоле бивши ученици – аутори или млађе колеге. Појављују се као рецензенти, гости на књижевним вечерима, чланови жирија; ретко пишу приказе, никад вести ни критичке анализе. Уморни су од свега, навикли да читају само (сваке године изнова) школску лектиру, а прихваћену обавезу отаљавају уз роптање свима који морају да их слушају. О својим пуленима пишу професорско-покровитељски, уз обавезно потенцирање искрености и осећајности уз понеку бенигну жаоку, обично погрешно усмерену, пропраћену осмехом – да се дете не увреди, али довољно наглашену да се зна да је реч о локалном почетнику, а добро је познато да после Толстоја ништа вредно није написано, а поготово не у нашем граду. Књиге о којима пишу читају површно, јер испод основног текста ионако нема ништа, поготово ако је читак или, не дај Боже, занимљив.
За своје ангажовање очекују вечну захвалност.
3. Критичари Волонтери. Они све то раде добровољно. Најчешће се чак и сами нуде. Долазе из редова неуспешних писаца (најчешће) једне или више књига које нико није смогао снаге да прочита до краја („њихов интелектуални ниво може да разуме само мали број изузетних ерудита”), или вечитих (обично) несвршених студената књижевности или на пример, филозофије. („Професори су глупи. Осим професора одбране и заштите.”) Своју исфрустрираност лече тиме што међусобно, а и онима који се ту затекну, причају да су они једини који вреде у овом глупом граду. Сви остали су неталентовани локалци. Вести не пишу (то је испод њиховог нивоа), као ни критичке анализе (не знају како, а уосталом, и „шта ту има да се анализира”). Пишу скоро искључиво приказе у којима не кажу такорећи ништа о књизи, али зато користе пуно страних речи и цитате великих људи (који се у гробу врте као вентилатори у јулу), које умећу и где им јесте и где им није место и обично су ван контекста (који иначе, не постоји). Општа атмосфера је великомудрена и благо позитивна са ехом гађења. Апсолутно позитивно пишу о онима од којих очекују спонзорство за књигу, посао или слично. Негативно пишу само о ауторима о којима постоји опште лоше мишљење и о онима који су написали стварно добру књигу и тако им такли у већ исфаширани его.
За своје ангажовање очекују коментаре сродних душа („Ал сам га средио, а?! Шта кажеш?”)
4. Такорећи Добри Критичари. Има их најмање и ради се о стручњацима и познаваоцима књижевности који такође пишу и добре књиге или се озбиљно баве уредничким и рецензентским послом. Поседују у принципу све што је потребно за озбиљне критичаре, а сметња су им скромност и хипертрофирана склоност ка незамерању. Пишу много и искључиво по позиву који по правилу, не могу да одбију. Када дођу до добре књиге, умеју да направе и заиста добру критичку анализу. Ипак, најчешће пишу приказе и рецензије које задивљују својом инвентивношћу. Када је реч о добрим књигама, то је и за очекивати. Па ипак, своје креа тивне врхунце ови критичари досежу када пишу о лошим књигама и лошим писцима. Што је књига гора, то је критичарско постигнуће занимљивије. Жеља да се аутор не повреди, толико је јака, да критичар посеже у најдубље фиоке и вади (и измишља!) најфантастичније трикове, тако да се већини читалаца (или посетилаца промоције), а највише од свих самом аутору, чини да је критика позитивна.
Који су, дакле, то трикови?
а) Мање захтевним ауторима се у масу безазлених похвала убацују флоскуле типа „аутор је писао слушајући више своје срце него ум” или „ова књига заслужује да види светлост дана ако ни због чега другог, а оно да остави траг о способности аутора да воли” (иначе му нико не би веровао – п. а.) или (болно) „аутор очигледно није имао уметничких амбиција”.
б) Оним захтевнијим, врши се анализа тема и циљева књиге, без залажења у начин њиховог остваривања (иако је, наравно, уметност управо у томе – прочитати за домаћи Сирана де Бержерака – 1. чин, четврта појава – Сиранов одговор Валверу).
в) Код оних најзахтевнијих, паметних и образованих, често и добрих писаца, којима се омакла (понекад врло) лоша књига, трик је у примени структуралистичке анализе: ту се броје типови песама – те оволико у рими, толико у слободном стиху, толико строфа, оволико редова, и слично.
Врхунац овог типа је пребројавање учешћа појединих слова у анализираној песми, па очекујем да следећи корак предметног критичара (по мом мишљењу најаналитичнијег и најзанимљивијег у граду) буде приказ у коме неће бити ниједне речи, већ само дијаграми фреквентности појединих слова, речи, знакова интерпункције или чега му већ падне на памет. А уместо потписа, стајаће само латинично слово „З” („Z”). Из кога ће капати крв.